Википедија

Низоземска књижевност у златном веку

Низоземска књижевност у златном веку развила се пре свега на подручју данашње провинције Холандија у Низоземској, у 17. веку. Битни и утицајни центри моћи били су градови Амстердам, Харлем, Хаг и Лејден из којих се ширио целокупан културни утицај, који је допринео процвату низоземске књижевности.

Историја уреди

Златни век на подручју Низоземља обухвата 17. век. Придев „златни“ означава просперитет културе и друштва који је захватио Северно Низоземље, одн. данашњу Холандију у том периоду. Догађаји који су обележили почетак Златног века су Осамдесетогодишњи рат (1568–1648)) која представља устанак  против наметнуте шпанске власти. Овај рат, како му и само име каже, трајао је пуних 80 година и окончан је Минстерским миром 1648. године. Шпанија тада признаје суверенитет Северним провинцијама које се уједињују и постају једна целина под називом Република Уједињених Низоземских провинција.[1] Југ Низоземља не успева да се ослободи од шпанске власти и тако остаје под шпанском управом све до 1713. године. За ширење низоземског културног утицаја важно је оснивање Источно-индијске компаније, која је имала монопол над областима источно од Рта добре наде, и Западно-индијске компаније, која је управљала трговином са земљама западно од Рта добре наде. Почетком 17. века, Индонезију, најпознтију и највећу холандску колонију, колонизује Источно-индијска компанија. Западно-индијска компанија 1634. преотима Холандске антиле од Шпаније. У замену за Нови Амстердам (данашњи Њујорк, који је првобитно био под управом холанске власти), 1667. Холанђани од Енглеза добијају Суринам. На Холандским антилима и у Суринаму се холандски језик задржао у управи и школству, док се у Индонезији задржао у неким законским актима и правној терминологији.

Књижевност уреди

Многи књижевници и високо образовани људи који потичу са Југа Низоземља, услед немогућности да напредују под строгом шпанском влашћу, одлучују се да пребегну на развијенији Север, у Републику уједињених провинција. Емиграција образованог становништва за Југ представља „одлив мозгова“. Међу значајне брабантске досељенике спадају:

 
Антверпен, 1854.
  • Јост фан ден Вондел (пореклом из Антверпена, који се сматра „кнезом низоземске књижевности“)
  • Гомарус (пореклом из Брижа, који је био радикални калвиниста)
  • Ливен де Кеј (пореклом из Хента, био је гратитељ у Харлему)
  • Данијел Хеинсијус (води порекло такође из Хента као и његов сународник Ливен де Кеј; радио је као филолог на универзитету у Лејдену)
  • Вилем Уселник (пореклом из Антверпена, идејни је творац Западно-индијске компаније)
  • Симон Стевин (учитељ из Брижа, који је био учитељ на краљевском двору и предавао оранском принцу Маурицу од Насауа).

За почетак низоземске књижевности битно је и штампање првог званичног превода Библије (Статенверталинг) са грчког и хебрејског, уместо са латинског језика, како је то до тада био обичај. Превод Библије изашао је у Лејдену, 1637. године. Пословице и изреке садржане у овом делу дословно су превођене, тако да су оне трајно обогатиле књижевни језик. С обзиром на то да у овом периоду није постојао званични и један књижевни језик, којим би се говорило на свим подручјима на којима је у употреби низоземски, одн. његове варијанте или дијалекти, превод је резултат мешања различитих дијалеката, како би био разумљив што ширем кругу читалаца.

Амблематика уреди

Амблеми представљају посебну врсту књижевног текста који је праћен сликом коју обајшњава. Амблематика у низоземској књижевности преузета је из Европске културе, тачније из Италије, где се у 16. веку овај стил првобитно и појавио. Састоји се из три дела: инскриптио (наслов), пиктура (слика) и субскриптио (пропратни текст). Љубавна амблематика (лифдесамблематик), као врста амблематике, сматра се изворно низозеском. Аутори који су писали амблеме су:

  • Питер Корнелисзон Хофт (1581–1647)) -„Љубавни амблеми“, 1611.
  • Румер Визер (1547–1620)) - „Слике са Текстом“, 1614.
  • Ана Визер (1584–1651)) и Марија Теселсхаде Визер (1594-1648)
  • Јакоб Катс (1577–1660)) – „Амблеми врлина и љубави“, 1618. и „Огледало старог и новог времена“, 1632. Јакоб Катс је писац чија су дела доживела велику популарност управо због једноставног стила којим је писао и моралне поруке коју су његови амблеми имали. Велики број амблема које је написао ишао је у говорни језик у виду пословица. Осим амблема, значајно је и дело „Брак“ (1625) које представља својеврстан приручник о томе како издледа живот у браку и које су брачне обавезе (дело посвећено пре свега женама).[2]

Епиграми уреди

Епиграм (грч. епиграма – натпис) представља кратку, домишљату песму, која има за циљ да нам пренесе одређену поруку. Најпознатији писац епиграма у низоземској књижевности, који је написао преко 3000 епиграма, је Константин Хајхенс (1596–1687)). Његова најзначајнија збирка епиграма носи назив „Различци“ коју је објавио 1658. године.

Путописи уреди

Путопис је значајна врста књижевног дела на овом подручју, с обзиром на добро развијено низоземско морепловство и трговачке путеве са далеким крајевима. Представници овог жанра су:

  • Јан Хајхен фан Линсхотен „Де Илтинерарио“ (1596) – путовање до Азорских острва
  • Херит де Вер „Нова Зембла“ (1598)
  • Вилем Ејсбрантсзон Бонтеку „Дневник или знаменито приповедање о путу у Индонезију“ 1646. године

Велика петорка уреди

Велика петорка (Де хроте фејф) је назив за петорицу најзначајнијих стваралаца у златном веку, који су извршили пресудан утицај на низоземску културу и књижевност. Осим што су били признати књижевници, себе су сматрали пре свега васпитачима друштва. Залагали су се за хуманистичке и хришћанске идеале и наглашавали универзалне вредности. У ову групу спадају следећи аутори:

  1. Јост фан ден Вондел (1587–1679))
  2. Контантен Хајхенс (1596–1687))
  3. Питер Корнелисзон Хофт (1581–1647))
  4. Хербрант Адријансзон Бредеро (1585–1618))
  5. Јакоб Катс (1577–1660))

Књижевност у Јужном Низоземљу уреди

Књижевност у Јужном Низоземљу стагнирала је у 17. веку. Најпознатији писац са Југа је Михил де Сван (1654–1707)) који је био и лекар, песник, драматичар и заштитник реторичке коморе Красуљак. Такође значајни су и песник Јустус де Хардувејн (1582–1641)) и сатиричар Ришар Ферстехен (1550–1640))

Референце уреди

  1. ^ Novaković-Lopušina, Jelica (1992). Nizozemski Jezik dvadeset miliona Holanđana i Flamanaca. Maurissonstraat 260, Belgija: Stichting Ons Erfdeel. стр. 17. ISBN 978-90-70831-43-1. 
  2. ^ Novaković-Lopušina, Jelica (2012). Uvod u holandsku i flamansku književnost. Beograd: ARIUS & PARTENON. стр. 85. ISBN 978-86-7157-598-0. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Низоземска_књижевност_у_златном_веку&oldid=26950613”