Перо Латиновић
Перо Латиновић (Врточе, код Петровца, 1918 — Београд) био је учесник Народноослободилачке борбе, мајор ЈНА и носилац Партизанске споменице.
| перо латиновић | |
|---|---|
 Перо Латиновић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1918. |
| Место рођења | Врточе, код Петровца, Аустроугарска |
| Место смрти | Београд, |
| Професија | војно лице |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1944. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија |
| Чин | мајор |
| Одликовања |  |
Биографија уреди
Перо Латиновић је рођен 1918. године у Врточу (заселак Кула),[1] код Петровца. Отац му је био Ђуро Ђуран, звани Ђуђо и Лиђо. Мајка му је била Мика Пилиповић Дајановић из Врточа, која је била Ђуђина прва жена. Након њене смрти Ђуђо се поново оженио.[2][3] Перо је одрастао у вишечланој породици са четири брата и двије сестре. Браћа Илија и Никола су такође били борци НОР-а. Потиче из земљорадничке породице. Прије рата био је радник.[4] Женио се два пута. Из првог брака, са супругом Мицом, добио је сина Слободана и ћерку Љиљу. Други пут је оженио је Даницу Атлагић Перкић из Врточа, са којом није имао дјеце.[3]
По окупацији Југославије, укључио се у припреме оружаног устанка. 27. јула 1941. Од првих дана учествовао је у устаничким и герилским акцијама. Борио се у саставу Треће крајишке бригаде. Важио је за поузданог борца, који је у нападу био међу првима, а у оступању међу посљедњима.[2]
Члан КПЈ постао је 1944. године.[4] Учесник је Битке на Сутјесци[5] и Битке на Неретви.[2]
У рату је обављао више дужности. Почетком рата био је борац. Борио се у саставу врточке чете[2] (касније 2. чете 1. батаљона) Треће крајишке бригаде, а потом и у саставу 2. батаљона Треће крајишке бригаде. Крајем рата био је командир чете.[5] У рату је рањаван. Рањен је 1943. године на Радуши, током Битке за рањенике.[2]
Након рата служио је као официр у ЈНА. Радио је на пословима безбједности.[1] Пензионисан је у чину мајора.[2]
Носилац је Партизанске споменице 1941.[2]
Живио је у Београду. У Београду је умро, а тамо је и сахрањен.[2]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б Пилиповић - Дајановић, Никица (2011). Сабор у Врточу (2. прерађено и допуњено изд.). Врточе: Графомарк Лакташи. стр. 135—136, 294. ISBN 978-99955-57-36-2.
- ^ а б в г д ђ е ж „CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 94(497.11)"1939/1945"(047.53) KAKO se stvara(la) istorija... : lične priče uče - PDF Бесплатно скидање”. docplayer.rs. Приступљено 2022-03-09.
- ^ а б Пилиповић - Дајановић, Никица (1989). Сабор у Врточу. Мјесна заједница Врточе. стр. 119.
- ^ а б Трећа крајишка бригада - Зборник сјећања. Књига трећа. Београд: Одбор секције бораца Треће пролетерске крајишке бригаде у Београду. 1985. стр. 791.
- ^ а б Кучан, Виктор (1996). Борци Сутјеске. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 704. ISBN 86-17-04984-7.
