Александар Димитријевић
Александар Димитријевић (Ниш, 6. фебруар 1884 — Њујорк, 3. септембар 1963) био је високи официр српске војске и дивизијски генерал Југословенске војске, учесник балканских ратова, Првог светског рата и Другог светског рата. Маршал двора краља Александра који му је био венчани кум и кум сво троје деце.[1] Био је истакнути члан организације Бела рука.
| Александар Димитријевић | |
|---|---|
 Александар Димитријевић маршал Двора као бригадни генерал 1929. године | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 6. фебруар 1884. |
| Место рођења | Ниш, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 3. септембар 1963. (79 год.) |
| Место смрти | Њујорк, САД |
| Војна каријера | |
| Служба | 1905 — 1934. 1941. |
| Чин |   Дивизијски генерал |
| Јединица | Гарда Југословенске Краљевске војске |
| Учешће у ратовима | Балкански ратови Први светски рат Други светски рат |
| Одликовања | Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда (два пута) |
Живот и каријера уреди
Александар је рођен 6. фебруара 1884. године у Нишу, од оца Радована, благајника у Управи монопола и народног посланика у Краљевини Србији, и мајке Стане, Димитријевић. Војну каријеру почео је као питомац 34. класе Ниже војне академије, а касније се школовао у 19. класи Више војне академије.[1]
У Балканским ратовима које је Краљевина Србија водила од 1912. до 1913. био је на дужности водник у Дунавском артиљеријском пуку, као командир вода и командир батерије.
Током Првог светског рата обављао је од 1914. до 1917. дужност командира 3. батерије 1. дивизиона Дунавског артиљеријског пука. Од 1917-1920. био је ордонанс официр регента Александра, када је отишао на усавршавање у Француску. Стажирао је у Греноблу и Нансију током 1921. године. Исте године радио је као наставник Тактике на Нижој школи Војне академије. Од марта 1926. био је војни изасланик у Паризу.
У периоду од априла 1927. до октобра 1934. обављао је дужност маршала двора. На тој функцији био је и члан тајне организације Бела рука у којој је имао видан утицај на избор људи у војном и политичком врху земље. Одбио је захтев четничких удружења, 1933. године, да се стави под команду Министарства војске и морнарице.[1][2]
У чин капетана унапређен је 1912, мајора 1915, пуковника 1924, бригадног генерала 1929. и дивизијског генерала 1934.[2]
Носилац је многих признања међу којима и Карађорђеве звезде са мачевима IV реда (два пута).
Оженио се 1924. године Савком, ћерком Димитрија Живадиновића, трговца из Београда и председника управног одбора Београдске задруге. У браку су добили ћерку Милицу (антрополог), која је радила у Антрополошком музеју у Њујорку, сина Петра (економисту), који је завршио Универзитет у Харварду.[3] Венчани кум Александра и Савке, а касније и крсни кум њиховој деци био је краљ Александар I Карађорђевић.[1] Најмлађи син Павле умро је током тенковске обуке у ЈНА 1945. године.[4]
Преминуо је 3. септембра 1963. године у Њујорку. Његови посмртни остаци пренети су у породичну гробницу на Ново гробље у Београду.[4]
Извори уреди
Литература уреди
- Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6.
- Бјелајац, Миле С. (1994). Војска Краљевине СХС/Југославије 1922–1935. Београд: Институт за новију историју Србије.
- Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца: 1914-1918 г. књ. 29. Београд: Главни Ђенералштаб. 1937. COBISS.SR 136702727
- Опачић, Петар (1984). Србија и Солунски фронт. Београд: Књижевне Новине. COBISS.SR 1024070071