Николинци (рум. Nikolinţ) су насеље у Србији у општини Алибунар у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. имало је 1131 становника.

Историја уреди

Николинци
Николинци;
	Румунска православна црква у селу
Административни подаци
Држава	Србија
Аутономна покрајина	Војводина
Управни округ	Јужнобанатски
Општина	Алибунар
Становништво
— 2011.	1131
— густина	15/km2
Географске карактеристике
Координате	45° 02′ 35″ С; 21° 04′ 01″ И / 45.043° С; 21.067° И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	92 m
Површина	82,9 km2
	Николинци Николинци на карти Србије
Остали подаци
Поштански број	26322
Позивни број	013
Регистарска ознака	PA

Насеље је кроз историју носило различита имена: Szent Miklós у 15. веку, Мало Каково-1775. године, Николинце-1894. године, Temes Miklós -1920. године, Николинце-1920. године, Николинци-1922. године.

Године 1404. постојала су два Сентмиклоша, други је био Zenthmyklos et alias Zenthmykos, у крашовском комитату.

При крају турске владавине постојала су исто тако два насеља, која су носила име Николинце: Мало Николинце, које је 1698. године престало да постоји, и Велико Николинце, које је 1716. године пропало.

Године-1716 ушла је николиначка околина у састав вршачког диштрикта темишварског Баната, а 1717. године село има 10 насељених кућа. Велико Николинце било је на месту садашњег села, а Мало Николинце је лежало више према истоку. Оба места постојала су и даље као пољска добра. Године 1723. узели су становници села Какова ова поњска добра у закуп од царске коморе, јер су своје земље имали мало. Године-1744. су Каковчани молили за дозволу да 40 својих породица преселе у Николинце, јер је њихово Каково пренасељено. Пошто су добили дозволу, населили су се на данашње поље „Селиште“, источно од Малог Николинца, и основали Мало Каково. Године 1746. подигли су цркву брвнару и узели у закуп суседно пољско добро „Оца“ (Otsa, данас Банатски Карловац). Године 1749. бројало је Мало Каково 66 домова, а сеоски поп је био Радул Команов. Године 1751. било је 70 кућа.

Године 1774. додељено је Мало Каково илирској, а 1776. године влашко-илирској регименти. Али пошто је Мало Каково страдало од поплаве, премештено је 1774. године на место Великог Николинца и од тада је насеље носило име Николинце.

Године 1782. ново насеље је бројало 1203 православне душе. Године 1785. било је 140, а 1799. године 143 куће, са 1494 душе. Године 1785. свештеник је био Павел Михаловић, а ђакон Данијел Пинко. Године 1789. општински начелник је био Јанош Пинко. Тада је школу похађало 45 ученика.

Године 1827. пописано је 22 католика и 2620 православаца. Године 1837. било је 25 католика и 2475 православаца. Године 1854. насеље је имало 2771 становника. Године 1873. припојено је тамишком комитату, а 8. децембра 1894. године отворена је железничка станица. Године-1905. појављују се први назарени, којих 1928. год има 69 породица.

Године 1909. порушена је стара црква и на њеном месту подигнута је (1910. год) нова у византијском стилу са два торња.

Година	Број становника
1869.	3.065
1880.	3.063
1890.	3.299
1900.	3.458
1910.	3.483

Кретање броја становника од 1869. до 1910. године.

За време преврата (30.10. 1918 год.) побунили су се мештани и демолирали бележнички стан, а бележника најурили: опљачкали су затим жељезничку станицу и један воз. Вођа руље и једна жена платила главом.

Године-1923. укинута је овдашња поштанска испостава и модернизиран Иванчанин млин, а 31. јануара 1921. године пописано је 3230 становника од којих је било Срба-23, Румуна-3040, Немаца-4, Мађара-4, и осталих (Цигана) 159 душа.

Занимљивости уреди

У Николинцима је 1969. године рођен један од тренутно најбољих хармоникаша света Лело Ника. Два пута је проглашаван за званично најбољег хармоникаша на свету. Данас живи у Малмеу, Шведска.

Николинци се налазе на путу М 1.9, између Банатског Карловца и Уљме.

Демографија уреди

У насељу Николинци живи 986 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,1 година (39,7 код мушкараца и 44,2 код жена). У насељу има 408 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,04.

Ово насеље је већински насељено Румунима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија^[1]
Година	Становника
1948.	2.862
1953.	2.820
1961.	2.716
1971.	2.377
1981.	1.905
1991.	1.634	1.540
2002.	1.240	1.499

Етнички састав према попису из 2002.‍^[2]

Румуни	921	74,27%
Роми	143	11,53%
Срби	129	10,40%
Мађари	9	0,72%
Југословени	6	0,48%
Муслимани	5	0,40%
Македонци	4	0,32%
Црногорци	3	0,24%
Словаци	3	0,24%
Немци	2	0,16%
Хрвати	1	0,08%
Власи	1	0,08%
Албанци	1	0,08%
непознато	8	0,64%

Становништво према полу и старости^[3]


	м	ж
?	3	6
80+	12	29
75—79	13	37
70—74	31	42
65—69	30	52
60—64	38	45
55—59	42	49
50—54	47	43
45—49	45	51
40—44	45	41
35—39	26	28
30—34	32	23
25—29	44	36
20—24	35	35
15—19	41	31
10—14	24	48
5—9	34	33
0—4	37	32
Просек :	39,7	44,2

Домаћинства

**Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.**
Година пописа	1948.	1953.	1961.	1971.	1981.	1991.	2002.
Број домаћинстава	726	712	721	615	536	486	408

**Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.**
Број чланова	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10 и више	Просек
Број домаћинстава	93	98	71	74	27	23	11	7	4	0	3,04

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	484	122	299	36	26	1
Женски	548	72	292	148	33	3
УКУПНО	1.032	194	591	184	59	4

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	303	237	0	0	16
Женски	181	127	0	0	12
УКУПНО	484	364	0	0	28
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	0	7	11	1	7
Женски	0	0	6	0	0
УКУПНО	0	7	17	1	7
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	0	0	3	4	1
Женски	1	2	3	11	7
УКУПНО	1	2	6	15	8
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	2	0	0	14
Женски	3	1	0	8
УКУПНО	5	1	0	22

Референце уреди

^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература уреди

Литература
Летописи општина у јужном Банату написао Филикс Милекер. ISBN 978-86-85075-04-9.
Летопис Период 1812 – 2009 г. Пешчари Написао М. Марина:(Beč 2009) Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању о селу Николинцима настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани: [1]
Ма какве му биле мане и недостаци, недоречености, али је суштина и језгро овог рада је остало и остаће нетакнут. Неки делови имаће само свој историјски значај, али сви остали задржаче и сачуваће у пуној мери своју научну вредност. Једно се ипак не може оспорити, да смо бар ударили темељ, да смо показали правац и обележили пут на коме се ваља кретати ако желимо успешан рад на пољу наше историје. Па ако и нисмо постигли више, него само толико да смо дали подстрек другима, од нас вичнимјима, мудријима, који ће овај и овакав посао боље и савршеније обавити него ми тада смо већ тиме учинили доста „М. Марина“

Спољашње везе уреди

[1] „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.

[2] „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.

[3] „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

[1]

[2]

[3]