Отворите главни мени

Словенска племена у областима Македоније

Сеобе Словена у раном средњем веку

Словенска племена у областима Македоније су словенска племена која су током раног средњег века била настањена у областима Македоније. У историјским изворима поименично се помиње неколико јужнословенских племена, настањених на тим просторима, као што су: Брсјаци, Драгувити, Ринхини, Сагудати, Смољани и Струмљани. Насељавање Словена на ширем простору Македоније започело је већ током 6. века, а настављено је и током 7. века, када је дошло до потпуног слома византијске власти, која је у областима Македоније била сведена на Солун. Поменута словенска племена су на тим просторима створила своје прве државе, односно архонтије, које се у византијским изворима помињу и као склавиније. У раздобљу од 8. до 10. века, поменута словенска племена су била суочена са сталним настојањима Византије да обнови своју власт на тим просторима, према којима је почевши од 9. века своје претензије почео да исказује и Бугарски каганат. Током византијско-бугарских ратова, словенска племена на ширем простору Македоније су пристајала уз једну или другу страну, према тренутним приликама, а под непосредну византијску власт су коначно потпала почетком 11. века, у време цара Василија II. У међувремену, довршено је и покрштавање поменутих словенских племена, која су напустила своју стару веру, примивши хришћанство.[1][2]

Јужнословенска племена у раном средњем веку

Према сведочењу византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је средином 10. века саставио чувени историографски спис под насловом De administrando imperio, на ширем простору Македоније се већ у време цара Ираклија (610-641) појављују и Срби, који су се настанили у области око града Сервије.[3][4]

Садржај

Стварање племенских државаУреди

Прве словенске архонтије у областима Македоније створене су недуго наон досељавања на те просторе, током 6. и 7. века. Један од првих по имену познатих словенских вођа био је старешина Драговића, кога грчки извори помињу као Хацон (Χάτζων), што је вероватно хеленизована варијанта словенског имена Хотимир. Он се у грчким изворима помиње са титулом егзарха (έξαρχος Σκλαβίνων, "егзарх словенски")[5][6], а у латинским са титулом краља (Rex Hacon или Rex Hatson). Ромејски извор под називом "Чуда Светог Димитрија" сведочи о томе да су словенска племена кренули у велики заједнички напад на један од главних ромејских центара - Солун.[6] То нам указује да је повод за овај заједнички поход највероватније био заштита од грчког утицаја и војних упада.

Прва опсада Солуна (615) и њене последицеУреди

Према "Чудима Светог Димитрија", Хотимир је одмах по уједињењу српских племена кренуо у напад на Солун. Од истог извора сазнајемо да су се Словени успешно улогорили испред самих зидина града, и да су чак отпочели велики напад путем мора, у коме је кључну улогу одиграло племе Струмљана, познато по поморству. Међутим, овај напад је пропао у великој бури, која је приписана Светом Димитрију, заштитнику града Солуна. Након овога, опсада града је напуштена, и Хотимир је ушао у град са циљем да преговара о миру. Међутим, мајке Солуњана погинулих у боју су покренуле нереде на улицама, и градска руља успела је да се дочепа Хотимира, кога су, упркос покушајима владара града да га заштите, Солуњани мучки убили.[5][6]

Након овог пораза, словенско племе Вајонита, које је највероватније било настањено у западним областима Македоније, преселило се у Епир,[17][18] Име Вајонити највероватније је хеленизована верзија српске речи војници,[19] Дошавши у Епир, Вајонити су се настанили на простору од реке Шкумбе на северу, до Амбракијског залива на југу, где оснивају своју сопствену кнежевину са главним центром у граду Белиграду (данас Берат у Албанији). На латинском језику, име Белиград преводи се као Албанополис (Alba - бео, polis - град). Ова област носила је име Вајонитија или Вагенетија све до 1270. године[20], када пада под власт напуљских Анжујаца, који ову област по први пут у историји називају - Албанија, управо по њеном главном граду Белиграду. Мешовити словенско-грчки живаљ Албаније утопио се у шиптарски национални корпус тек са доласком Османлија. Верује се да река Војуша у Албанији носи име по Вајонитима, будући да им је оригинално име управо - војници.[21]

Вајонити у Епиру успели су да своју независност очувају до 9. века. Позната су нам два Вајонитска кнеза на основу печата који су пронађени: спатар Теодор из касног 7. и раног 8. века, и протоспатар Иларион из 9. века.[22] У периоду опадања јужнословенских држава на Балкану, у 9. веку, вајонитска кнежевина пада под ромејску власт. Дуго су очували стару словенску веру. Главна занимања у новој домовини су им била пољопривреда и сточарство.

Друга опсада Солуна (617)Уреди

Хотимирова војска, изреволтирана чињеницом да им је владар срамотно убијен током покушаја преговора, жудила је за осветом. Словени су послали своје делегате аварском кагану, тражећи од њега војну помоћ у освајњу Солуна и обећавајући му велики плен. Аварски каган је прихватио ову понуду, и до поновног напада на Солун дошло је свега 2 године касније, 617. године нове ере.

Напад је био неочекиван. Аварске трупе прво су заробиле сваког који се нашао изван зидина града. Каган је, заједно са највећим делом своје војске, стигао неколико дана касније. Каган је са собом довео катапулте, овнове, опсадне куле и остале опсадне справе. Ромејски цар Ираклије је био изненађен аварским нападом, а због рата са Персијом на истоку није могао да пошаље помоћ, изузев пар бродова са храном и осталим намирницама. Једина нада за Солун била је, бројчано значајно мања, локална војска. [5]

Међутим, због неискуства Авара у руковању опсадним справама опсада није успела. Опсадна кула се срушила на саме Аваре. Опсада је трајала 33 дана и завршена је преговорима између кагана и управника Солуна. Авари су се повукли када им је плаћен данак. Словени су остали без војне помоћи, и заробљене Солуњане продали су Ромејима, након чега су се повукли.[5]

Сукоби са Бугарима и РомејимаУреди

Велики ромејски хроничари дају опис ове државе и помињу је у својим хроникама. Ромејски хроничар Теофан Исповедник детаљно описује ромејске припреме за поход против Бугарске и словенских архонтија[23]. Словенске племенске државе је била изложена константним нападима, како од Ромеја, тако и од Бугара. Ђорђе Монах говори о многим злочинима које су бугарски кан Пресијан и његова војска починили над Словенима на ширем простору Македоније. Када је Тома Словен отпочео своју побуну против Ромејског царства, Ромеји су замолили Бугаре да угуше побуну у Македонији; "реке крви" су потекле од бугарских убистава које су починили над словенским становништвом у областима Македоније, према речима Ђорђа Монаха.[24]

У Егејској Македонији, у граду Филипи, пронађен је натпис бугарског хана Пресијана, који гласи: „Пресијан од Бога владетел на многу болгари, го испрати кавханот Исбул после давањето на војска нему и на боилот Коловур против Смолјаните." [25]

На другом средњевековном споменику, написаном на каменој плочи, стоји: "кнез Омуртаг ја поведе својата војска против грци и словени ...да го гази императорот.... додека тече реката Тича." [26]

Од сукоба са Ромејима треба истаћи поход ромејског цара Констанса Погоната 658. године, када је са огромном војском упао у Македонију и натерао племена Ринхина и Струмљана да плаћају данак.[27]

Краљ ПребондУреди

У другој књизи "Чуда Светог Димитрија", помиње се извесни Пребонд (Прѣбѫдъ), као краљ Ринхина (ὀ τῶν Ῥυγχίνων ρῆξ). Према "Чудима", 675. године Пребонд је привукао пажњу ромејског архонта града Солуна, будући да је наводно био непријатељски настројен према Царству и планирао напад на Солун. Чувши то, цар Константин IV наредио је да се Пребонд ухапси. Током цареве посете Солуну, Пребонд је на превару ухваћен, стављен у окове и послат у Цариград. Ринхини и Струмљани послали су своје поклисаре цару, тражећи да пусте њиховог господара, и Константин је обећао да ће њихове молбе услишити чим оконча рат са Арапима.[28]

У међувремену, Пребонд се током свог ропства спријатељио са једним царским писаром, који га је наговарао да побегне. Будући да је течно говорио грчки, Пребонд се прерушио у Ромеја и једноставно изашао из Цариграда кроз капије Влахерне. Након овога, сакрио се у писареву кућу код града Визе у данашњој Турској. Разрајен, цар је послао своје људе у потеру за њим, и обавестио Солуњане да ће град вероватно убрзо бити нападнут. Потрага је завршена након 40 дана, када је писарева жена разоткривена када је носила храну у Пребондово склониште.[28] Читава писарева породица је убијена, док је Пребонд одведен на испитивање. Након што је поново пробао да побегне, а његова жеља да све Словене подигне против Ромејског царства постала очигледна, и он је погубљен.[28] Сазнавши да им је владар убијен, Словени су кренули на Солун и поново га опсели, 677. године.

ПропастУреди

До средине 8. века, као резултат унутрашњих немира у Ромејском царству, царева контрола над Словени у Македонији је ослабљена. Словени су престали да плаћају данак, и почели су да, у пиратским упадима, пљачкају обале Егејског мора. Због тога је ромејски цар Константин V Копроним 759. године повео кампању против Словена, у којој је ефективно уништио неке од њихових архонтија, разделивши их на више малих склавинија, вазалних ромејском царству.[29] Посебно су, током ове инвазије, испаштали Ринхини, који су се склонили на полуострво Халкидики, заједно са Сагудатима и Власима.[30] У манастиру Констамонит налази се рукопис који сведочи о њиховом доласку "из Бугарске" на Свету Гору.[31] Исти рукопис говори о њиховом покрштавању за време иконоборачких царева у Ромејском царству.

Од тада су склавиније биле приморане да плаћају данак ромејском цару, али су задржале унутрашњу самоуправу, аристократију и кнезове. У 9. веку повећи део Македоније потпао је под бугарску власт. И под бугарском влашћу склавиније су одржале своју унутрашњу самоуправу, док су Бугарима само плаћале данак. [32][33][34]. Ову ситуацију лепо објашњава средњовековни македонски аутор Јоан (Иван) Камениатес, који каже да један део склавинија плаћа данак граду Солуну (Ромејско царство), а део њих Скитима (Бугарима), али имају кнезове који самостално одлучују о унутрашњим пословима у кнежевинама и давању војне помоћи Ромејском царству или Бугарској [35]. Вазални однос словенских склавинија у Македонији према Бугарима и Ромејима може се упоредити са вазалним односом Дубровачке републике и Османског царства. Дубровчани су Турцима плаћали данак у новцу, а заузврат добијали унутрашњу аутономију.

РеференцеУреди

  1. ^ Острогорски 1955.
  2. ^ Острогорски 1969.
  3. ^ Moravcsik 1967.
  4. ^ Ферјанчић 1959.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Christophilopoulou, Aikaterini . Βυζαντινή Αυτοκρατορία, Νεώτερος Ελληνισμός, Τόμος Γ' (in Greek). Athens: Herodotos. стр. 25–26.
  6. 6,0 6,1 6,2 Fine, John Van Antwerp (1991), The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. University of Michigan Press.2006. стр. 41., 44
  7. ^ Nesbitt & Oikonomides 1991, стр. 84
  8. ^ Предраг Пипер, Увод у славистику 1
  9. ^ Kazhdan 1991, стр. 662.
  10. ^ Koder, Johannes; Hild, Friedrich (1976). Tabula Imperii Byzantini, Band 1: Hellas und Thessalia (in German). Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften.
  11. ^ Vrionis, Spyros (1978). The "Past" in medieval and modern Greek culture. Undena Publications.
  12. ^ Traian Stoianovich (2015) [1967]. Balkan Worlds: The First and Last Europe. Routledge. стр. 127.
  13. ^ Curta 2006, стр. 96–97
  14. ^ Byzantinoslavica. Czecho-Slovak Academy. (1991). стр. 96. Приступљено 31 January 2011.
  15. ^ Stratos, Andreas N. (1978). Byzantium in the Seventh Century, Volume IV: 668–685. Amsterdam: Adolf M. Hakkert. стр. 87–90
  16. ^ Frendo, David; Fotiou, Athanasios, eds. (2000). John Kaminiates: The Capture of Thessaloniki. Perth: Australian Association for Byzantine Studies. стр. 144.
  17. ^ Ćorović & Petrović 2006, стр. 51
  18. ^ Doklestić, Ljubiša (1964). Kroz historiju Makedonije: izabrani izvori. Školska knj. стр. 294.
  19. ^ Istorijski muzej Srbije (1982). стр. 51.
  20. ^ Ljubomir Maksimović (1988). The Byzantine provincial administration under the Palaiologoi. A.M. Hakkert. стр. 67.
  21. ^ "Становништво словенског поријекла у Албанији" – Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. Драгољуб С. Петровић, "Хетерогеност становништва детерминанта сложености решења политичког статуса албанског простора"
  22. ^ Inge Lyse Hansen; Richard Hodges; Sarah Leppard (8 January 2013). Butrint 4: The Archaeology and Histories of an Ionian Town. Oxbow Books.стр. 249.
  23. ^ Теофанес, Хронографија, уредена од Каролус де Боор (Лајпциг, 1883), I, pp. 347, Теофанес, pp. 557
  24. ^ "История на българската държава през средните векове", том I, София, 1970 г. стр. 41
  25. ^ Державин, Н. С. Историја на Бугарија. Том І, с.213, цитат по Георги Радуле: Кой фалшифицира историята?
  26. ^ Първобългарски надписи, Веселин Бешевлиев, Софија, 1979, БАН, pp. 129-130.
  27. ^ Сборник. История Византии. Том 1 Ответственный редактор академик Сказкин С. Д. — Москва: Наука, 1967
  28. 28,0 28,1 28,2 Lilie, Ralph-Johannes; Ludwig, Claudia; Pratsch, Thomas; Zielke, Beate (2000). "Perbundos (#5901)". Prosopographie der mittelbyzantinischen Zeit: 1. Abteilung (641–867), Band 3: Leon (# 4271) – Placentius (# 6265) (in German). Berlin and Boston: De Gruyter. стр. 556–557.
  29. ^ Curta, Florin (31. 8. 2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500-1250. Cambridge University Press.
  30. ^ Balkan Studies. 22. Institute for Balkan Studies, Society for Macedonian Studies. (1981). стр. 423.
  31. ^ Robert Lee Wolff (1944). Studies in the Latin empire of Constantinople. Variorum. стр. 204
  32. ^ Joannes Cameniata, De excidio Thessalonicensi, cap. 6
  33. ^ Theophanis Contin., ed. Bon.. стр. 498. T. Tafel
  34. ^ De Thessalonica eiusque argo, Berolini, 1839, p. LXXVII — LXXVIII, et pp. 252
  35. ^ L. Niederle, 425—428

Важнији радовиУреди