Српске странке у Црној Гори

Српске странке у Црној Гори су политичке странке које су програмски дефинисане као националне странке српског народа у Црној Гори. Основно идентитетско обиљежје српских странака у Црној Гори огледа се у досљедном истицању српске националне одреднице у њиховим страначким називима. Иако се у програмском смислу разликују по својим идеолошким усмјерењима и ставовима према појединим политичким и друштвеним питањима, српске странке у Црној Гори имају заједничке циљеве у области националне политике и на том пољу се залажу за заштиту права и интереса српског народа у Црној Гори.[1][2][3][4]

Застава српског народа у Црној Гори

Након доношења новог Устава Црне Горе из 2007. године, који није подржала ни једна српска странка, заједничка борба је фокусирана на четири кључна циља: признавање конститутивности и пуне равноправности српског народа у Црној Гори, признавање службеног статуса и пуне равноправности српског језика у Црној Гори, подршка опстанку Српске православне цркве у Црној Гори и одбрана српске историјске и културне баштине од форсиране црногоризације, која се у Црној Гори спроводи у свим областима друштвеног живота.[5][6][7][8]

Српске странке у Црној Гори још увијек немају заједничку организацију, па чак ни заједнички форум консултативног типа, тако да у цјелокупној политичкој историји српског народа у Црној Гори никада није одржан ни један општи састанак или сабор свих странака са српским националним предзнаком у тој држави, нити је поводом било ког политичког питања икада био сачињен било какав заједнички документ или декларација.

Српске странке у Црној Гори не треба поистовећивати са сродним просрпским странкама, које програмски нису дефинисане као српске националне странке, али имају позитиван став према српском народу у Црној Гори. Насупрот српским и просрпским странкама стоје разне несрпске странке, међу којима посебну групу чине антисрпске странке у Црној Гори, чија је дјелатност уперена против интереса српског народа у тој држави.

Историја

уреди

Непосредно након озваничења вишестраначког система у Црној Гори средином 1990. године, отпочео је процес диобе српског гласачког тијела између четири опције: један дио Срба је гласао за странке са српским националним предзнаком, други дио је гласао за поједине странке које су биле просрпски оријентисане, трећи дио је гласао за грађанске странке са неутралним ставом према националном питању, док је четврти дио (поводећи се за личним интересима) гласао за странке које су водиле отворену или прикривену антисрпску политику. Склоност знатног дијела Срба у Црној Гори да гласају за странке које немају српски национални предзнак довела је до вишеструког одливања и расипања српских гласова, што се веома негативно одразило на заступљеност Срба у органима власти и укупни положај српског народа у Црној Гори.

Иако је политичко организовање Срба у Црној Гори започело недуго по увођењу вишестраначког система, прве странке са српским националним предзнаком основане су са значајним закашњењем, пошто је велики дио српског народа у то вријеме вјеровао у наводно просрпско усмјерење разних странака које нису имале српски национални предзнак, а међу којима су највећи дио српских гласова на првим изборима (1990, 1992, 1996) добијале Демократска партија социјалиста Црне Горе и тадашња Народна странка, чија су се антисрпска усмјерења показала тек у раздобљу између 1997. и 2000. године. У исто вријеме, странке са српским националним предзнаком су држане под будним оком владајућег режима, а њихова дјелатност је систематски спутавана путем подстицања и изазивања унутрашњих подјела и међусобних сукоба. Један од најизразитијих примера тадашњег режимског насиља над изборном вољом Срба у Црној Гори догодио се крајем 1995. године, када је режимска већина у Скупштини Црне Горе одузела мандате осморици посланика Српске радикална странке, што је наишло на општу осуду не само у српској јавности, већ и међу несрпским опозиционим странкама и разним друштвеним организацијама које су се бавиле праћењем политичких процеса.[9]

Склоност знатног дијела српских бирача да гласају за разне несрпске и грађанске странке довела је до бројних лоших посљедица, што се у драстичном облику показало 2007. године, приликом доношења новог Устава Црне Горе, када је грађанска странка под називом Покрет за промјене, за коју је на претходним изборима (2006) гласао знатан број српских бирача, прешла на страну режима обезбједивши неопходну већину за усвајање уставних рјешења којима је Србима ускраћен статус конститутивног народа у Црној Гори.[10][11][12] Иако је тај чин изазвао бурне реакције у најширој српској јавности, дио српских политичких чинилаца у Црној Гори наставио је да сарађује са странкама које су се у пракси показале као антисрпске, а највећи политички парадокс се догодио у љето 2012. године, када је најснажнија српска странка (Нова српска демократија) формирала коалицију Демократски фронт управо са поменутим Покретом за промјене,[13] који је 2007. године најнепосредније учествовао у обесправљивању српског народа у Црној Гори.[11]

Један од највећих проблема, који оптерећује политички живот Срба у Црној Гори, огледа се у нејединству српских странака, које су упркос бројним покушајима организационог обједињавања остале подијељене, на шта се надовезује и склоност ка честом унутрашњем цијепању. У политичкој пракси се показало да су српске странке у Црној Гори склоније сарадњи са грађанским странкама, но међусобној сарадњи. У савременој политичкој историји Црне Горе никада се није догодио заједнички изборни наступ свих српских странака, на било ком изборном нивоу.

Активне српске странке у Црној Гори

уреди

У садашње странке са српским националним предзнаком спадају, по редоследу оснивања:

Угашене српске странке у Црној Гори

уреди

У бивше странке са српским националним предзнаком спадају, по редоследу оснивања:

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Никчевић 2006.
  2. ^ Goati 2013.
  3. ^ Лутовац 2014, стр. 55-70.
  4. ^ Суботић 2017, стр. 99-135.
  5. ^ Војиновић 2007.
  6. ^ Војиновић 2008.
  7. ^ Вуксановић 2012.
  8. ^ Лутовац 2015.
  9. ^ а б „AIM Press (1996): Radikali izjureni iz parlamenta”. Архивирано из оригинала 21. 09. 2020. г. Приступљено 30. 08. 2019. 
  10. ^ PCNEN (2007): Obezbijeđena dvotrećinska većina za ustav
  11. ^ а б Glas javnosti (2007): Političko konvertitstvo Nebojše Medojevića
  12. ^ Blic (2007): Srbi u Crnoj Gori od danas manjina
  13. ^ Вечерње новости (2012): ЦГ: Основан ”Демократски фронт”
  14. ^ ИН4С (2016): Слобода Шешеља је и наша слобода
  15. ^ Vijesti (2012): I Srpska radikalna stranka u koaliciji sa Frontom
  16. ^ Демократска српска странка: Званични сајт
  17. ^ „Нова српска демократија: Званични сајт”. Архивирано из оригинала 04. 09. 2019. г. Приступљено 30. 08. 2019. 
  18. ^ ИН4С (2013): ОСС: Отаџбинска српска странка самостално на изборима
  19. ^ РТРС (2012): Српска листа нова партија у Црној Гори
  20. ^ Српска саборна странка, "Против сепаратизма": Приморске Новине, год. 25 (1996), бр. 406, стр. 3.
  21. ^ Српске новине (2011): Ко је издао Србе у Црној Гори?
  22. ^ PCNEN (2009): Dedeić lider Stranke srpskih narodnjaka
  23. ^ Вечерње новости (2016): Основана Српска странка

Литература

уреди