Стеван Бешевић

Стеван Бешевић - Петров[1] (Сремска Митровица, 23. август 1868Београд, 6. новембар 1942) је био судијски чиновник, адвокат, новинар, уредник сатиричног листа Врач погађач и илустрованих дечјих новина Наш лист, конструктор и градитељ летећих модела.

Стеван Бешевић
Датум рођења(1868-08-23)23. август 1868.
Место рођењаСремска Митровица
 Аусро-Угарска
Датум смрти6. новембар 1942.(1942-11-06) (74 год.)
Место смртиБеоград
 Југославија

БиографијаУреди

Рођен је у Срему, у Митровици крајем лета 1868. године. Потиче из православне свештеничке породице из села Баљци код Дрниша. Отац трговац се као млад доселио из Далмације у Срем. Родитељи су му били, Петар и Милева рођ. Њиноверсковић, немачко-пољског порекла.[2] У родном граду је завршио основну школу и започео реалну гимназију. Гимназију је завршио у очевом завичају у Сплиту. Сарађује у српским листовима од 1893. године; најпре у "Бранковом колу" и задарском "Српском гласу".[3] Био је велики следбеник Змаја; један од организатора Змајеве прославе 1899. године у Загребу. Књижевни рад започиње у Сплиту, где је од 1892. године био судски практикант. Настанио се у Сплиту после женидбе, где је отворио адвокатску канцеларију; потом и у Дубровнику. Због алегоријске песме Вила и орао из 1894. године која је била забрањена, одговарао је пред аустроугарском влашћу. Стева Бешевић је од 1896-1912. године живео у Загребу, где се бавио новинарством и књижевношћу, а једно време је имао и фотографску радњу. Изабран је крајем 1906. године за подпредседника загребачког "Друштва за оснивање српских народних књижница у Загребу". Примао је као "осиротели књижевник" у Загребу 1910-1912. године новчану помоћ од "Задужбине Мијаила и Марије Миливојевића". Стеван је на почетку Првог светског рата чиновник Српског Пресбироа, у својству преводиоца. Примљен је децембра 1914. године заједно са супругом Олгом и децом у српско поданство.[4] Његова деца су била: син Петар интендантски официр?, кћерка Вука (модел Уроша Предића), а син Никола Бешевић и кћи Милица Бешевић - били су академски сликари.[5] Супруга Олга рођ. Питоњеф је била виолинисткиња, и касније професорица Музичке школе "Станковић" у Београду. Повлачио се са српском војском и стигао на Крф 1916. године. Ту је уређивао "Српске новине". Стева је био блиски пријатељ и заштитник песника Владислава Петковића Диса. Године 1928. му је званично признато (за године указне службе) да је од 28. августа 1891. па до 28. јуна 1914. године провео као "национални радник".[6] Пензионисан је 1935. године. Тешко је рањен за време немачког бомбардовања Београда, и умро септембра 1942. године, од последица у престоничкој болници.[7]

Уређивао је више година двонедељни лист "Врач", као и илустровани шаљиви календар[8] "Врач погађач" (од 1906). Уредник је дечијег "Нашег листа" у Београду од 1921. године. Био је 1934-1941. године уредник "Службених новина" Краљевине Југославије.

ПесникУреди

Сарађивао је у разним часописима. Писао је песме, лирске и сатиричне. За њега је речено: Као песник нема снажнијих акцената у изразу ни дубине у емоцији. Његова поезија је више дескриптивна, одише нећим старинским и конвенционалним. Има нешто успелих песама за децу, али те дечје и хумористично-сатиричние песме (око 1.000) — у доба Змаја или одма после њега — немају много духа и оштрине. [9] Аутор је задружне химне "Ратарка" (1899).

КонструкторУреди

Био је врло радозналог духа; бавио се узгред многим наукама. Прве моделе авиона израдио је у Загребу и демонстрирао их 1910. године. Загребачке новине Србобран су и 1909. године писале о његовом изуму: Стеван Бешевић, пјесник и припадник Србобрановог круга направио је нови модел, прототип летјелице. Аутор каже да су се стручњаци веома повољно изразили о Соколу који има облик велике птице са раширеним крилима и репом. Жали се да Срби немају вјере у своје људе, који вјерују додуше у напредак, али на томе... раде неки други уди, а не Срби. [10] [11] Касније је наставио рад у Београду, а то демострирао 1911. године, где је највише пажње побудио лет модела хеликоптера. После Првог светског рата наставио је са новим моделима једнокрилаца, двокрилаца па и вишекрилаца, а циљ му је био проверавање замисли о усавршавању авиона, те је стекао признања за неколико патената из аеро-наутике. Његови модели су за погон користили гумену траку.

БиблиографијаУреди

  • Стручак цвијећа у спомен открића споменика неумрлом српском пјесника Ивану Гундулићу, Сплит 1893;
  • Нове пјесме, Сплит 1894;
  • Пјесме III, Сплит 1894;
  • Побратими, родољубива драма, Дубровник 1895;
  • Слобода и живот, Споменица Светозару Милетићу, Загреб 1896;
  • Моји записници, слике и успомене, Загреб 1897;
  • Од шале до сатире, сатиричне песме, Загреб 1900;
  • Васкрсеније Краљевића Марка, спев, Загреб 1901;
  • Шарена галерија, сатиричне приче, Београд 1931;
  • Са старих жица, Београд 1931;
  • У граду жалости, Београд 1940.

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ "Просветни гласник", Београд 1. април 1913.
  2. ^ интернет сајт: "П.С-Поезија суштине", 2012.
  3. ^ "Дело", Београд 1. октобар 1897.
  4. ^ "Стража", Београд 17. децембар 1914.
  5. ^ Правда", Београд 11. јул 1937.
  6. ^ "Просветни гласник", Београд 1. децембар 1928.
  7. ^ "Летопис Матице српске", Нови Сад 448/1991.
  8. ^ "Српско коло", Загреб 2. децембар 1905.
  9. ^ Текст Уроша Џонића, управника Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1980
  10. ^ Вишњић, Чедомир (2013). Србобран 1901.-1914. - Српско коло 1903. - 1914. Загреб, Београд: СКД Просвјета, Службени Гласник. стр. 474. 
  11. ^ Србобран, бр.223., 10. (23.) октобра 1909.,. Загреб. 1909. 

ЛитератураУреди

  • Текст Зденка Јуреше, наставника летења, Загреб у Енциклопедији физичке културе ЈЛЗ Загрем, књика друга стр.526.