Црвени ибис

Црвени ибис, Гримизни ибис или Црвени ражањ (лат. Eudocimus ruber) врста је птице из породице ибиса. Може се наћи у Јужној Америци и Карибима и Антилима. Највише јата има у Бразилу, Гвајани, Суринаму, Венецуели, Холандским Антилима, Тринидаду и Тобагу, Колумбији иФранцуској Гвајани.[2] Најповољније станишта за ове птице су блатњаве мочваре и обале ријека у тропским шумама.[2] Једна је од двије националне птице Тринидада и Тобага, а њено име тупи-гваран, гваран, дио је назива неколико општина дуж обала Бразила. [3]

Црвени ибис
Oceanografic Scarlet Ibis 02.jpg
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Pelecaniformes
Породица: Threskiornithidae
Род: Eudocimus
Врста:
E. ruber
Биномно име
Eudocimus ruber
Eudocimusrange.png
Распон гримизног ибиса (наранџастo), као и америчког белог ибиса (бледо плавo) и оба (браон)
Синоними
  • Scolopax rubra Linnaeus, 1758
  • Tantalus ruber Linnaeus, 1766

ОписУреди

Црвени ибис је дугонога и дуговрата птица мочварица. Сматра се издржљивом и снажном птицом и лако превладава велике раздаљине и углавном је цијело вријеме на ногама.[4] У јату се креће у формацији у облику латиничног слова В.[2] Препознатљива је по својој црвеној боји.[5] Боја перја им зависи од исхране коју конзумирају па им је у заточеништву боја перја често свјетлија. За разлику од одраслих, млади су сиво-смеђе до бијеле боје на трбушној страни. Мужјаци и женке су једнако обојени, са тим да су обично мужјаци нешто већи. Сјена пера има једнако уједначен тон, а само се понегдје на крајевима крила разликују црна или тамноплава боја.[2] Могу да нарасту до 70 цм у дужину,[6] мужјаци који су нешто већи од женки обично теже 1.4 килограм[2] Животни вијек црвеног ибиса је отприлике шеснаест година у дивљини и двадесет година у заточеништву.[7] Одрасли црвени ибис има распон крила око 54 центиметра (21 инча).[2] Имају танке и кратке ноге, кљун савијен према доље, а његова јединствена структура омогућава тражење хране у мутној води.[5]

Станиште и исхранаУреди

 
Глава црвеног ибиса

Номади су, сезонски мигрирају између различитих обалних и мочварних подручја. Гнијезде се у мангровама или другом дрвећу у великим колонијама.[8] Живе у јатима чија величина може премашити 30 јединки. У дивљини је могуће наћи јата чији број премашује и неколико хиљада јединки.[2] Сви чланови јата баве се потрагом за храном, као и образовањем и заштитом младунчади. Црвени ибиси се само у сезони парења дијеле у парове и опремају своје гнијездо које се такође налази у близини остатка јата.[2] Мужјак проналази материјал за израду гнијезда, најчешће од гранчица, а женка га прави.[4] Понеки истраживачи израду гнијезда су описали као "без умијећа".[9] У рано прољеће црвени ибиси почињу да се размножавају. Да би придобио женку, мужјак изводи ритуални плес. Прво темељито очисти перје, а затим скочи и напуше репом. Након 5 дана женка може снијети око три јаја, а период инкубације траје до 23 дана.[2][7][10] Родитељи пажљиво штите гнијездо и брину се о младима док се не осамостале. Често се дешава да се сједине са другим птицама попут родама, чапљама, паткама и кашикарама.[2] Хране се инсектима, црвима, раковима, шкољкама и рибама.[11][4] Велика количина шкампа и других црвених шкољки производи вишак астаксантина, каротеноида који је кључна компонента црвене пигментације птица.[4][12] Када се држе у зоолошким вртовима, као додатак исхрани користе се цвекла и мрква за одржавање живости боје у перју.[4]

РеференцеУреди

  1. ^ BirdLife International (2016). Eudocimus ruber. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T22697415A93612751. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T22697415A93612751.en . 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и Moolchan, Esther (2011). „The Online Guide to the Animals of Trinidad and Tobago: Eudocimus ruber (Scarlet Ibis)” (PDF). Sta.uwi.edu. University of the West Indies. Приступљено 12. 12. 2011. 
  3. ^ „O GUARÁ”. Portal Guaraqueçaba. Приступљено 2020-12-31. 
  4. ^ а б в г д Binghamton Zoo at Ross Park (2011). „Scarlet Ibis (Eudocimus ruber)”. Rossparkzoo.com. Binghamton Zoo. Архивирано из оригинала на датум 24. 3. 2012. Приступљено 12. 12. 2011. 
  5. ^ а б Moss, Steven; Birdlife International (2008). Remarkable Birds: 100 of the World's Most Notable Birds. HarperCollins. стр. 42. ISBN 978-0-06-162664-7. Приступљено 12. 12. 2011. 
  6. ^ Peterson, Roger Tory; Peterson, Virginia Marie (2002). A Field Guide to the Birds of Eastern and Central North America . Houghton Mifflin Harcourt. стр. 47. ISBN 978-0-395-74047-7. Приступљено 12. 12. 2011. 
  7. ^ а б Phelps, Katherine (2008). „Eudocimus ruber: Scarlet Ibis”. Animaldiversity.ummz.umich.edu. University of Michigan Museum of Zoology. Приступљено 12. 12. 2011. 
  8. ^ Bent, Arthur Cleveland (1926). „Life Histories of North American Marsh Birds”. United States National Museum Bulletin. Smithsonian Institution (35): 36. Приступљено 12. 12. 2011. »The scarlet ibis builds its artless nest of brush in inaccessible places on low trees.« 
  9. ^ Bent, Arthur Cleveland (1926). „Life Histories of North American Marsh Birds”. United States National Museum Bulletin. Smithsonian Institution (35): 36. Приступљено 12. 12. 2011. »The scarlet ibis builds its artless nest of brush in inaccessible places on low trees.« 
  10. ^ Zahl, Paul A. (1954). Coro-Coro: The World of the Scarlet Ibis. Indianapolis/New York: Bobbs-Merrill Co. стр. 195. OCLC 799120. 
  11. ^ Aguilera, Eduardo; Ramo, Cristina; Busto, Benjamin (1993). „Food Habits of the Scarlet and White Ibis in the Orinoco Plains”. The Condor. 95 (3): 739—41. JSTOR 1369623. doi:10.2307/1369623. 
  12. ^ Krinsky, Norman I.; Mathews-Roth, Micheline M.; Taylor, Richard F. (1989). Carotenoids: chemistry and biology. New York: Plenum Press. ISBN 978-0-306-43607-9. Приступљено 12. 12. 2011.