Црна Гора у Народноослободилачкој борби

Народноослободилачка борба у Црној Гори отпочела је Тринаестојулским устанком и трајала до краја немачке окупације децембра 1944. године. Црна Гора је испрва била под окупацијом фашистичке Италије, а потом нацистичке Немачке. Након слома Тринаестојулског устанка, четници су прешли на страну окупатора, а партизани су наставили да се боре.

Априлски рат

Током Другог светског рата су ратне операције на простору Црне Горе започеле априлским ратом, односно инвазијом Сила Осовине на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године. За Црну Гору је, међутим, било карактеристично да њена територија на самом почетку није лаизложен нападу. Разлог је био у слабости италијанских снага стационираних преко албанске границе и у тешко ситуацији након пораза у рату с Грчком. Зато су снаге краљевске југославенске снаге Црну Гору на самом почетку могле искористити као базу за офанзиву у северну Албанију, која је показала одређени успех.

Италијанска окупација

Када је краљевска војска капитулирала 17. априла њене снаге су се налазиле неколико десетака километара унутар албанске територије. Сама Црна Гора је послужила и као база с чијих су аеродрома краљ Петар II Карађорђевић и чланови Симовићеве владе отишли у избеглиштво. Убрзо након капитулације, највећи део војника и официра је отишао кућама, а део је заробљен. Највећи број бродова краљевске морнарице, смештен у Боки Которској је пао у италијанске руке, с изузетком разарача Загреб кога су потопили чланови сопствене посаде. Црну Гору окпирале су јединице италијанске пешадијске дивизије „Месина” из састава 17. армијског корпуса, 11. мобилни батаљон краљевских карабинијера, 106. батаљон граничне страже, мотоциклистички бтаљон из дивизије „Марче”, делови 108. легије црних кошуља, мање јединице са штабом у Тивту и полиција.^[1]

Када су Адолф Хитлер и Бенито Мусолини договорили да се Југославија нападне и раскомада, простор Црне Горе је припао италијанској интересној сфери, те су њену територију окупирале италијанске трупе. Италија је тада непосредно анектирала Боку Которску, док су области близу Скадра припојене Краљевини Албанији, тада у персоналној унији с Италијом. Италијански и албански краљ Виторио Емануеле III је, пак, под утицајем своје црногорске супруге Јелене успео наговорити Мусолинија да дозволи обнову независности Црне Горе, односно формира нову државу под насловом Краљевина Црна Гора. Територија нове државе је садржавала највећи део садашње Црне Горе као и Санџака. Слично као и суседна Независна Држава Хрватска, нова црногорска држава је била под потпуном доминацијом Италије, а као владајућа елита су се наметнули некадашњи сепаратистички емигранти међу којима се истицао Секула Дрљевић. Иако је и део самих Црногораца подржавао стварање самосталне државе, те се прикључио покрету званом Зеленаши, врло брзо се испоставило како тај пројекат не ужива подршку у народу.

У Црној Гори је велики број становника остао веран краљевској влади, а такође је прилично снажна била и Комунистичка партија Југославије. Чланови обеју групација су углавном избегли заробљавање и успели сакрити велике количине оружја, а рељеф Црне Горе се показао погодним за герилски рат. Одмах после окупације под руководством КПЈ почеле су обимне политичко-партијске, војне и организационо-техничке припреме за оружану борбу. За време расула Југословенске војсек, привремени Покрајински комитет је, у одсуству чланова Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, мобилисаних у војне јединице, издао директиву за прикупљање и склањање оружја и ратне опреме. У складу с одлукама Мајског саветовања КПЈ у Загребу, приступило се у другој поливини маја организовању ударних група готово по свим местима Црне Горе. Прихват и збрињавање преко 8.000 црногорских избеглица са Косова и Метохије, Војводине, Херцеговине и других крајева Југославије, било је у средишту пажње партијских организација. Због тога су створени органи Народноослободилачког фонда, који су у ствари били претече Народноослободилачких одбора. Слично као и другде у окупираној Југославији, немачки напад на СССР је комунистима дао повод за устанак, а који је у Црној Гори могао рачунати и на подршку традиционално русофилног становништва. Крајем јуна објављен је проглас Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору. Покрајински комитет је тих дана реорганизовао Војну комисију у Војни комитет и притупио припремама за оружани устанак. У лето 1941, нарочито због повећане активности комуниста, Италијани су почели гомилати полицијска појачања и хапсити комунисте. Пред устанак у Црној Гори налазило се 1800 чланова КПЈ и 3000 чланова СКОЈ-а.^[1]

Устанак

Руководство Тринаестојулског устанка 1941.

На састанку одржаном у Пиперима 8. јула у присуству делегата ЦК КПЈ, донета је одлука у духу директива ЦК КПЈ од 4. јула, да се одмах пређе на оружане акције против окупатора. Формирани су окружни комитети КПЈ за Цетиње, Подгорицу, Никшић, Колашин и ојачан је Обласни комитет за Санџак. Општенародни устанак је избио 13. јула 1941. године, непосредно након почетка формирања проиталијанске црногорске владе. Устаничке формације су, користећи изненађење, напале италијанске снаге, задале им тешке губитке и преузеле власт над многим областима Црне Горе. На комуникацијама које повезују Цетиње, Подгорицу и Никшић са другим италијанским гарнизонима, устаници су на више места разрушили путеве, поставили препреке и заседе. За неколико дана биле су разоружане готово све карабинијерско-жандармеријске станице у Црној Гори. У зору 17. јула ослобођена је Андријевица. Значајнији успех постигнут је 18. јула у Брајићима, када је око 60 брајићких и подгорско-томићких устаника, помогнутих Радомирско-грађанским и Прекорничким одредом, после осмочасовне борбе разбило италијанску моторизовану колону. Током 20. јула ослобођен је Даниловград, Беране, Колашин, Бијело Поље и Жабљак. После оштре борбе ослобођен је Шавник 22. јула, а 24. јула скршен је дводневни отпор италијанске посаде у Грахову. Тако је за десетак дана устанка била ослобођена скоро читава Црна Гора, сем Подгорице, Цетиња, Никшића, Пљеваља и већих градова у Црногорском приморју. Устаници су у том периоду нанели Италијанима губитке од 4.800 војника избачених из строја, док су њихово наоружање и опрема заплењени. Да би боље организовао развој оружане борбе Покрајински комитет је је 18. јула форморао Привремену врховну команду националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак. Оружане снаге устаника нарасле су на око 32.000 људи.^[1]

Италијанска команда је остала затечена и изненађена тако брзим развојем устанка у Црној Гори. Врховна команда у Риму оценила је догађаје у Црној Гори као прави рат између Црне Горе и Италије, бринећи се за италијански престиж на Балкану. Замах устанка и масовни прилив бораца превазишли су сва очекивања Покрајинског комитета, што је изазвало доста тешкоћа око организације и вођења прилично гломазних и још неучвршћених јединица. Први Народноослободилачки одбори именовани су за време устанка у Колашину, Андријевици, Бијелом Пољу, Даниловграду, Грахови и другим ослобођеним местима, а у Беранама, на конференцији 217 делегата, изабран је 21. јула Срески народноослободилачки одбор, познат под називом као Народни одбор ослобођења. Привремена врховна команда издала је 22. јула упутство о изборима народних представника у органе властиу општинама и срезовима.^[2]

Италијанска команда је одмах реаговала и наредила команданту 9. армије, генералу Алесандру Пирцију Биролију да под сваку цену разбије устанак. Бироли се по Мусолинијевом наређењу сместио Цетиње и покренуо Јулску офанзиву. Из Албаније у Црну Гору упућено је пет италијанских дивизија и више помоћних јединица, укупно 100.000 војника. Захваљујући надмоћи у техници, италијанска војска успела је брзо преузети надзор над деловима црногорске територије, устаницима нанети губитке и предузела репресалије над црногорским становништвом.^[2]

Гушење устанка

Италијански војници стрељају црногорске устанике 1941.

Од 19. јула до средине августа окупационе снаге успеле су, захваљујући бомбардовању и суровим репресалијама против становништва ослобођених крајева, одвођењу хиљада Црногораца у интернацију, да овладају комуникацијама и градовима које су устаници ослободили. Део бораца вратио се својим кућама, између осталог и подутицајем погрешне директиве руководства устанка од 17. јула. Руководство устанка пришло је сређивању и реорганизацији устаничких снага ради поновне мобилизације народа и преузимања обих оружаних акција. На Каменику је 8. августа одржано покрајинско саветовање КПЈ на којем је извршена анализа Тринаестојулског устанка. Заседањем среских и оружаних конференција КПЈ у другој половини августа и првој половини септембра изабрана су нова руководства. Од септембра је почела поновна организација одреда од преосталих комунистичких група. Извођене су бројне диверзантске акције и напади на мање италијанске колоне на путевима. Неке од тих заседа биле су на италијанске колоне у Ријеци Пиперској 5. августа, код Пајкова Вира средином августа, прекид телефонских веза између Никшића и Подгорице, рушења мостова на цести Бијело Поље-Колашин, на Поганим међама, на Вјетарнику и остало. Почетком октобра, почело је организовање "партизанске народне војске". Почело је и фомирање чета, батаљона, бригада и одреда по принципу да неколико села образују чету, општине батаљон, а неколико општина бригаду. До средине октобра формиран је 21 батаљон, у бјелопољском срезу формирана је Бјелопољска, а у пљеваљском Пљеваљска чета. Најзначајнија устаничка акција у том периоду била је 18. октобра када су Бјелопавлићки, Пиперски и 1. чета Кучког батаљона уништили на Јелином дубу италијанску колону. Затим је наређено да се формирају бригаде - Ловћенска од четири батаљона, Зетска од шест батаљона, Бејлопавлићка, Горњовасојевићка, Никшићка, Дурмиторска, Доњовасојевићка и Колашинска од по три батаљона и Лимска од три до четири батаљона. Бригаде су по замисли руководства НОП-а у Црној Гори требало да прерасту у одреде. Бригаде међутим нису биле дугог века. Најдуже је опстала Ловћенска бригада до 31. октобра, кад је преформирана у Ловћенски партизански одред. Крајем октобра Штаб националноослободилачких герилских одреда за Црну Гору, Боку и Санџак реорганизован је у Главни штаб НОП одреда за Црну Гору и Боку. Област Санџака је у оперативном погледу осамостаљена и са својим Главним штабом директно везана за Врховни штаб НОПО Југославије.^[2]

Обнова устанка

Италијанска офанзива и даљи развој НОП-а

Капитулација Италије

Немачка окупација

Ослобођење Црне Горе

Биланс

Референце

^ ^а ^б ^в Гажевић 1971, стр. 199.
^ ^а ^б ^в Гажевић 1971, стр. 200.

Литература

Гажевић, Никола (1971). Војна енциклопедија (том 2). Београд: Војноиздавачки завод.
Хронологија народноослободилачког рата 1941-1945.

Види још

[FOOTNOTEГажевић1971199-1] а ^б ^в Гажевић 1971, стр. 199.

[FOOTNOTEГажевић1971200-2] а ^б ^в Гажевић 1971, стр. 200.

[1]

[2]