Википедија

Доктор Ху

британска научно-фантастична телевизијска серија
(преусмерено са Doctor Who)

Доктор Ху (енгл. Doctor Who) је британска научнофантастична телевизијска серија коју BBC емитује од 1963. године. Серија приказује пустоловине Господара времена познатог као Доктор, ванземаљског бића које изгледа као човек. Доктор истражује универзум у свемирском броду који путује кроз време под називом ТАРДИС. Спољашњост ТАРДИС-а изгледа као плава британска полицијска говорница, што је био уобичајен призор у Британији 1963. године када је серија први пут емитована. Са разним сапутницима, Доктор се бори против непријатеља, ради на спасавању цивилизација и помаже људима у невољи.

Доктор Ху
Лого серије (2024)
Жанрдрама
научна фантастика
АуторСидни Њуман
С. Е. Вебер
Доналд Вилсон
УлогеВилијам Хартнел
Патрик Траутон
Џон Пертви
Том Бејкер
Питер Дејвисон
Колин Бејкер
Силвестер Мекој
Пол Мeкган
Кристофер Еклстон
Дејвид Тенант
Мет Смит
Питер Капалди
Џоди Витакер
Шути Гатва
Музичка темаРон Граинер
Дилија Дербишајер
КомпозиторВише композитора
Земља Уједињено Краљевство
Локацијасвет
Језикенглески
Број сезона26 (1963−1989)
14 (2005−данас)
Број епизода695 (1963−1989)
188 (2005−данас) (списак епизода)
Време трајања~25 минута (1963−1984, 1986−1989)
~45 минута (1985, 2005−данас)
Емитовање
ЕмитерBBC
Формат слике4:3 (1—27. сезона)
16:9 (28. сезона —)
Прво
приказано на		BBC One
Премијерно
приказивање		23. новембар 1963
Званични веб-сајт

Почевши од Вилијама Хартнела, четрнаесторо глумаца је тумачило насловну улогу у серији; тренутно Доктора у својој петнаестој инкарнацији тумачи Шути Гатва. Прелазак са једног глумца на другог убачен је у наратив серије са концептом регенерације у нову инкарнацију, елементом заплета у ком се Господар времена „трансформише” у ново тело када је тренутно сувише тешко повређено да би се излечило нормално. Прикази сваког глумца су различити, али сви представљају фазе у животу истог лика и заједно чине један животни век са једним наративом. Природа радње која укључује путовање кроз време значи да се различите инкарнације Доктора повремено сусрећу. Године 2017. Џоди Витакер је постала прва жена која је званично играла ту улогу на телевизији.

Серија је постала значајан део популарне културе у Британији[1][2][3] и у остатку света; временом је стекла култ следбеника. Серија је утицала на генерације британских телевизијских професионалаца, од којих су многи одрасли гледајући је.[4] Обожаватељи серије се понекад називају Хувијанци. Серија је укључена у Гинисову књигу рекорда као најдуговечнија научнофантастична телевизијска серија на свету,[5] као и „најуспешнија” научнофантастична серија свих времена, на основу укупне гледаности приликом емитовања и продаје DVD-ова, књига и iTunes формата.[6]

Серија је првобитно емитована од 1963. до 1989. године. Постојао је неуспешан покушај да се оживи редовна продукција 1996. са пробном епизодом у облику телевизијског филма под називом Доктор Ху. Серија је поново покренута 2005. године и од тада је продуцира BBC Wales са седиштем у Кардифу. Доктор Ху је такође изнедрио бројне спиноф медије, међу којима су стрипови, филмови, романи, аудио-драме и телевизијске серије Торчвуд (2006–2011), Авантуре Саре Џејн (2007–2011), К9 (2009–2010), Разред (2016), Приче из ТАРДИС-а (2023−2024) и предстојећа Рат између копна и мора. Серија је била основ за многе пародије и референце у популарној култури.

Премиса

уреди

Серија Доктор Ху прати пустоловине насловног лика, лутајућег Господара времена донекле непознатог порекла који носи име „Доктор”. Доктор је побегао са Галифреја, планете Господара времена, у украденом ТАРДИС-у (енгл. Time and Relative Dimension(s) in Space; „Време и релативне димензије у свемиру”), времеплову који путује материјализујући се у временском вортексу и дематеријализујући се из њега. ТАРДИС има пространу унутрашњост, иако споља изгледа мање, и опремљен је „камелеонским колом” намењеним да ТАРДИС поприми изглед локалних објеката како би се уклопио у околину. Због квара, Докторов ТАРДИС задржава облик плаве британске полицијске говорнице.[7]

У времену и простору, многе Докторове инкарнације често проналазе догађаје који изазивају њихову радозналост и покушавају да спрече зле силе да науде недужним људима или да промене историју, користећи само домишљатост и најмања могућа средства, као што је свестрани сонични шрафцигер. Доктор ретко путује сам и често му се придружују један или више сапутника у његовим пустоловинама. Ови сапутници су обично људи, због Докторове фасцинације планетом Земљом, што такође доводи до честе сарадње са међународном војном оперативном групом УНИТ када је Земља угрожена.[8] Доктор је стар неколико векова и, као Господар времена, има способност да се регенерише када буде смртно рањен.[9] Докторове разне инкарнације су стекле бројне непријатеље који се понављају током његових путовања, укључујући Далеке, њиховог творца Давроса, Киберљуде и одметнутог Господара Времена познатог као Господар.[10]

Историја

уреди

Доктор Ху се први пут појавио на каналу BBC Television Service у 17:16:20 по гриничком средњем времену 23. новембра 1963. године; то је било осамдесет секунди касније од предвиђеног времена програма, због најава у вези са атентатом на Џона Ф. Кенедија претходног дана.[11][12] Доктор Ху је требало да буде редован недељни програм, са сваком епизодом у трајању од 25 минута. Дискусије и планови за серију били су у току годину дана. Шеф драмског одељења BBC-ја, Сидни Њуман, био је главни одговорни уредник за развој серије, а први формат документа за серију написали су Њуман, шеф одељења за сценарио (касније шеф серијала) Доналд Вилсон и сценариста С. Е. Вебер; у једном интервјуу из 1971. Вилсон је тврдио да је дао назив серији, а када је ова тврдња изнета Њуману, он је није оспорио.[13] Сценариста Ентони Коберн, уредник приче Дејвид Витакер и првотибна продуценткиња Верити Ламберт такође су у великој мери допринели развоју серије.[14][а]

Серија је првобитно била намењена породичној публици[15] као образовни програм који користи путовање кроз време као средство за истраживање научних идеја и познатих тренутака у историји. Дана 31. јула 1963. Витакер је поручио Терију Нејшну да напише причу под насловом Мутанти. Како је првобитно написано, Далеци и Тали су били жртве напада ванземаљском неутронском бомбом, али Нејшн је касније одбацио ванземаљце и учинио Далеке агресорима. Када је сценарио представљен Њуману и Вилсону, одмах је одбијен јер серији није било дозвољено да садржи никаква „чудовишта са очима попут инсекта”. Према речима Ламбертове: „Нисмо имали много избора — имали смо само Далек серијал да наставимо... Имали смо неку врсту кризе поверења јер је Доналд [Вилсон] био толико чврст у ставу да не треба да га снимимо. Да смо имали било шта друго спремно, то бисмо и снимили.” Нејшнов сценарио је постао други серијал Доктора Хуа – Далеци (такође познати као Мутанти). Серијал је представио истоимене ванземаљце који ће постати најпопуларнија чудовишта серије и био је одговоран за први бум у продају производа повезаних са серијом.[16]

Морали смо да се ослонимо на причу јер смо мало тога могли да урадимо са ефектима. Ратови звезда су на неки начин били прекретница. Када су Ратови звезда изашли, Доктор Ху је од тог тренутка практично постао застарео, ако се суди по нивоу технолошке стручности.

 —Филип Хинчклиф, продуцент серије Доктор Ху од 1974. до 1977. године, о томе зашто је „класична серија” на крају заостала за другим научнофантастичним остварењима у погледу сценографије и репутације, што је довело до њеног отказивања.[17]

Драмско одељење BBC-ја продуцирало је серију 26 сезона, емитовану на каналу BBC One. Због све лошијег здравља, првог глумца који је играо Доктора, Вилијама Хартнела, 1966. године заменио је млађи Патрик Траутон. Године 1970. Џон Пертви је заменио Траутона и серија је у том тренутку прешла са црно-белог на формат у боји. Године 1974. Том Бејкер је добио улогу Доктора. Његов ексцентрични стил облачења и необична личност постали су веома популарни међу публиком, а гледаност серије се вратила на ниво који није виђен од врхунца „Далекманије” деценију раније.[18] Године 1981. након рекордних седам година у главној улози, Бејкера ​​је заменио Питер Дејвисон који је са својих 29 година био далеко најмлађи глумац који је добио улогу у оригиналној серији, а 1984. Колин Бејкер је заменио Дејвисона. Године 1985, контролор канала Мајкл Грејд покушао је да откаже серију, али је то уместо тога дошло до паузе од годину и по дана. Такође је уклонио Колина Бејкера ​​из главне улоге 1986. године.[19][20] Улогу је преузео Силвестер Мекој, али све мања гледаност, пад јавног мишљења о серији и мање истакнути термин емитовања су довели Питера Крегина, новог шефа серијала BBC-ја, да прекине продукцију 1989. године.[21] Иако је серија ефективно отказана одлуком да се не наручи планирана 27. сезона, која би била емитована 1990. године, BBC је више пута потврдио, током неколико наредних година, да ће се серија вратити.[22]

Иако је продукција унутар BBC-ја престала, BBC се надао да ће пронаћи независну продукцијску кућу која ће поново покренути серију. Филип Сигал, британски исељеник који је радио за телевизијски огранак студија Columbia Pictures у Сједињеним Америчким Државама, обратио се BBC-ју у вези са таквим подухватом још у јулу 1989, док је 26. сезона још била у продукцији.[22] Преговори са Сигалом су на крају довели до телевизијског филма Доктор Ху, емитованог на Fox Network-у 1996. године у међународној копродукцији између Fox-а, Universal Pictures-а, BBC-ја и BBC Worldwide-а. У главној улози нашао се Пол Мекган као Доктор, а филм је био успешан у Уједињеном Краљевству (са преко 9 милиона гледалаца), али мање у Сједињеним Државама, па није довео до обнављања серије.[22]

Лиценцирани медији као што су романи и аудио-драме пружали су нове приче, али као телевизијска серија, Доктор Ху је остао неактиван све до 2003. године. У септембру те године,[23][24] BBC Television најавио је продукцију нове серије, након неколико година покушаја BBC Worldwide-а да нађе подршку за верзију у виду дугометражног филма. Извршни продуценти нове инкарнације серије били су сценариста Расел Т. Дејви из BBC Cymru Wales-а и шефица драмског одељења Џули Гарднер. Од 2005. године, серија је прешла са снимања са више камера на формат са једном камером.[25]

Са Кристофером Еклстоном у улози Доктора, Доктор Ху се коначно вратио са епизодом „Роуз” на каналу BBC One 26. марта 2005. године.[26] Еклстон је отишао после једног серијала и заменио га је Дејвид Тенант.[27] Дејвис је одлучио да напусти серију 2010. након завршетка 4. серијала, као и Тенант. Стивен Мофат, сценариста који је радио под Дејвисом, најављен је као његов наследник, а Мет Смит као нови Доктор.[28] Смит је одлучио да напусти улогу Доктора након 50. годишњице серије.[29] Заменио га је Питер Капалди.[30]

У јануару 2016. Мофат је најавио да ће се повући након завршетка 10. серијала, а 2018. га је заменио Крис Чибнал.[31] Десети серијал је дебитовао у априлу 2017. а божићни специјал му је претходио 2016.[32] Џоди Витакер, прва женска инкарнација Доктора, појавила се у три серијала, од којих је последњи скраћен због пандемије ковида 19.

И Витакерова и Чибнал најавили су да ће напустити серију након низа специјала из 2022. након 13. серијала. Дејвис се вратио као шоуранер у специјалима поводом 60. годишњице, дванаест година након што је претходно напустио серију. Студио Bad Wolf је одлучио да копродуцира серију у партнерству BBC Studios-ом. Учешће Bad Wolf-а доводи до тога да се Гарднерова врати у серију заједно са Дејвисом и Џејн Трантер, који су и поново покренули серију 2005. године.[33]

Оживљавање Доктора Хуа из 2005. је непосредан наставак изворне серије из 1963–89. и телевизијског филма из 1996. године. Серија је емитована у многим другим земљама широм света

Јавна свест

уреди

Тврдило се да је емитовање прве епизоде ​​каснило десет минута због ширег извештавања о атентату на америчког председника Џона Ф. Кенедија претходног дана; у ствари, епизода је емитована са закашњењем од осамдесет секунди.[34] BBC је веровао да је извештавање о атентату, као и низ нестанка струје широм земље, довело до тога да многи гледаоци пропусте овај увод у нову серију, и она је поново емитована 30. новембра 1963. непосредно пре друге епизоде.[35][36]

Серија је убрзо постала национална институција у Уједињеном Краљевству, са великим бројем пратилаца међу општом публиком.[37][38] Са популарношћу су се појавиле контроверзе око прикладности серије за децу. Боркиња за морал Мери Вајтхаус се више пута жалила BBC-ју због онога што је сматрала насилним, застрашујућим и крвавим садржајем серије. Према часопису Radio Times, серија „никада није имала неумољивијег непријатеља од Мери Вајтхаус”.[39]

Истраживање BBC-ја спроведено 1972. године показало је да је, према њиховој сопственој дефиницији насиља („сваки чин који може изазвати физичку и/или психолошку повреду, бол или смрт особама, животињама или имовини, било намерно или случајно”), Доктор Ху био најнасилнији драмски програм који је корпорација производила у то време.[40] У истом извештају је откривено да 3% анкетиране публике сматра серију „веома неприкладном” за породично гледање.[41] Одговарајући на налазе анкете у листу The Times, новинар Филип Хауард је написао: „Поређење насиља у Доктору Хуу, које је настало као комбинација коњског смеха и ноћне море, са реалистичнијим насиљем у другим телевизијским серијама, где глумци који изгледају као људска бића крваре боју која личи на крв, исто је као поредити Монопол са тржиштем некретнина у Лондону: оба су фантазије, али једна се треба схватити озбиљно.”[40]

Током друге сезоне Џона Пертвија у улози Доктора, у епизодама Терор отонаца (1971), слике пластичних лутака убица, нарциса који убијају несуђене жртве и полицајаца са празним цртама обележиле су врхунац способности серије да уплаши децу.[42] Други значајни тренуци у тој деценији укључују бестелесни мозак који је пао на под у епизоди Мозак Морбијуса[43] и сцене у којој негативац наизглед дави Доктора у епизодама Смртоносни убица (обе из 1976).[44] Жалба Мери Вајтхаус у вези са потоњим догађајем изазвала је промену политике BBC-ја према серији са много строжом контролом наметнуте продукцијској екипи,[45] а следећи продуцент серије Грејам Вилијамс био је под директивом да избаци „све графичке приказе насиља”.[46] Џон Нејтан-Тарнер је продуцирао серију током 1980-их и рекао је у документарцу Више од тридесет година у ТАРДИС-у да се радује Вајтхаусиним опаскама јер ће се гледаност серије повећати убрзо након што их да. Ипак, Нејтан-Тернер је такође упао у проблеме са руководиоцима BBC-ја због насиља које је дозволио да буде приказано у 22. сезони серије 1985. године, што је јавно критиковао контролор Мајкл Грејд и навео као један од разлога да прекине серију на годину и по дана.[47]

Фраза „Скривање иза (или 'гледање иза') софе” ушла је у британску популарну културу, означавајући стереотипно понашање деце која су хтела да избегну застрашујуће делове телевизијског програма, али су ипак желела да остану у соби и наставе да гледају остатак.[48] Фраза је задржала ову повезаност са Доктором Хуом до те мере да је 1991. Музеј покретних слика у Лондону своју изложбу посвећену серији назвао „Иза софе”. Електронска тематска музика такође је у то време доживљавана као језива, нова и застрашујућа. Један чланак из 2012. ставио је ову супротстављеност страха и узбуђења из детињства „у центар односа многих људи са серијом”,[49] а 2011. године, у онлајн гласању на веб-сајту Digital Spy, серија је проглашена за „најстрашнију ТВ серију свих времена”.[50]

Слика ТАРДИС-а је постала нераздвојно повезана са серијом у свести јавности; BBC-јев сценариста Ентони Коберн, који је живео у летовалишту Херн Беј у Кенту, био је један од људи који су осмислили идеју о полицијској телефонској говорници као времеплову.[51] Године 1996. BBC је поднео захтев за жиг како би користио дизајн плаве полицијске говорнице ТАРДИС-а у роби повезаној са Доктором Хуом.[52] Године 1998. Градска полицијска управа Лондона поднела је приговор на захтев за жиг, али је 2002. Завод за патенте пресудио у корист BBC-ја.[53][54][55]

Обнова серије у 21. веку постала је централни део суботњег програма канала BBC One и „дефинисало је канал”.[56] Многи реномирани глумци су гостовали у различитим епизодама, а међу њима су били Кајли Миног,[57] сер Ијан Мекелен,[58] и Ендру Гарфилд, између осталих.[59][60] Према чланку у The Daily Telegraph-у из 2009. године, оживљавање Доктора Хуа константно је добијала високе оцене, како по броју гледалаца, тако и према индексу уважавања.[61] Године 2007. телевизијска рецензенткиња новина The Times, Кејтлин Моран, написала је да је Доктор Ху „суштински део британског идентитета”.[3] Према речима Стивена Мофата, амерички филмски редитељ Стивен Спилберг је изнео опаску да би „свет био сиромашније место без Доктора Хуа”.[62]

Дана 4. августа 2013. на каналу BBC One је емитован програм уживо под називом Доктор Ху уживо: Следећи Доктор,[63] током којег је откривен глумац који ће играти Дванаестог Доктора.[64] Овај програм је у просеку гледало 6,27 милиона гледалаца у Уједињеном Краљевству, а истовремено је емитован и у Сједињеним Државама, Канади и Аустралији.[65][66]

Ликови

уреди
Главни чланак: Списак ликова серије Доктор Ху

Доктор

уреди
Главни чланак: Доктор (Доктор Ху)
 
Глумци који су тумачили улогу Доктора у хронолошком редоследу. С лева на десно од горњег реда: Вилијам Хартнел, Патрик Траутон, Џон Пертви, Том Бејкер, Питер Дејвисон, Колин Бејкер, Силвестер Макој, Пол Мекган, Кристофер Еклстон, Дејвид Тенант (први мандат), Мет Смит, Питер Капалди, Џоди Витакер, Дејвид Тенант (други мандат) и Шути Гатва

Доктор је у почетку био обавијен велом тајне. У раним данима серије, лик је био ексцентрични ванземаљски путник велике интелигенције који се борио против неправде, истовремено истражујући време и простор у непоузданој временској машини „ТАРДИС” (скраћеница за Time and Relative Dimension in Space; време и релативна димензија у свемиру), који се одликује тиме што изнутра делује много веће него споља (карактеристика која се назива „димензионо трансцендентна”).[б][67]

У почетку раздражљив и помало злокобан, Доктор је брзо постао саосећајнији лик и на крају се открило да је Господар времена чија раса потиче са планете Галифреј, одакле је Доктор побегао укравши ТАРДИС.[68][69]

Промена изгледа

уреди
Главни чланак: Регенерација (Доктор Ху)

Продуценти су увели концепт регенерације како би омогућили промену глумца у главној улози. Ово је било подстакнуто лошим здравственим стањем оригиналне звезде, Вилијама Хартнела. Израз „регенерација” није био осмишљен све до Докторове треће регенерације у серији. Хартнелов Доктор је само описао како пролази кроз „обнављање”, а Други Доктор је доживео „промену изгледа”.[70][71] Ова карактеристика лика омогућила је да се глумац више пута мења током историје серије, као и да се прикажу алтернативне верзије Доктора из његове релативне прошлости или будућности.[72]

Низ епизода Смртоносни убица (1976) и Модрин немртни (1983) утврдили су да Господар времена може да се регенерише само 12 пута, односно да има укупно 13 инкарнација. Ова чињеница је остала урезана у јавну свест упркос томе што се није често понављала, а продуценти су је препознали као препреку заплету када је серија коначно морала да регенерише Доктора по тринаести пут.[73][74] Епизода Време Доктора (2013) приказује Доктора како добија нови циклус регенерација, почевши од Дванаестог Доктора јер је Једанаести Доктор производ Докторове дванаесте регенерације од његовог изворног низа регенерација.[75][76]

Иако су сценаристи серије, укључујући Њумана 1986. и Дејвиса 2008. године, неколико пута предложили идеју да жена глуми Доктора, до 2017. године све званичне верзије Доктора играли су мушкарци.[77][78] Џоди Витакер је преузела улогу Тринаестог Доктора на крају божићног специјала 2017. и постала прва жена која је добила ову улогу.[79] Серија је представила способност Господара времена да мењају пол након регенерације у ранијим епизодама, прво у дијалогу, а затим и са верзијом Господара (коју је глумила Мишел Гомез) и генерала (коју је глумила Т’Нија Милер).

Дана 8. маја 2022. објављено је да ће након регенерације Тринаестог Доктора, Шути Гатва као Четрнаести Доктор постати први тамнопути глумац који ће тумачити насловну улогу.[80][81] Након Витакериног последњег појављивања у епизоди Моћ Доктора 23. октобра 2022, она се уместо тога регенерисала у облик који је тумачио Дејвид Тенант за кога је потврђено да је Четрнаести Доктор — први глумац који је играо две инкарнације — а Гатва је тумачио улогу Петнаестог Доктора.[82]

Насловни глумац Инкарнација Мандат[в]
Вилијам Хартнел Први Доктор 1963–1966.
Патрик Траутон Други Доктор 1966–1969.
Џон Пертви Трећи Доктор 1970–1974.
Том Бејкер Четврти Доктор 1974–1981.
Питер Дејвисон Пети Доктор 1981–1984.
Колин Бејкер Шести Доктор 1984–1986.
Силвестер Мекој Седми Доктор 1987–1989, 1996.
Пол Мекган Осми Доктор 1996.
Кристофер Еклстон Девети Доктор 2005.
Дејвид Тенант Десети Доктор 2005–2010.
Мет Смит Једанаести Доктор 2010–2013.
Питер Капалди Дванаести Доктор 2013–2017.
Џоди Витакер Тринаести Доктор 2017–2022.
Дејвид Тенант Четрнаести Доктор 2022−2023.
Шути Гатва Петнаести Доктор 2023−данас

Поред оних глумаца који су имали главну улогу у серији, други глумци су тумачили различите верзије Доктора у гостујућим улогама. Посебно је значајно да је 2013. Џон Херт имао гостујућу улогу као до тада непозната инкарнација Доктора, позната као Ратни Доктор, уочи специјала поводом 50. годишњице серије Дан Доктора.[83] У мини-епизоди Ноћ Доктора, он је ретроактивно уметнут у измишљену хронологију серије између Мекгановог и Еклстоновог Доктора, али је његово увођење написано тако да не наруши постојеће нумерисање инкарнација Доктора.[84] Серија је касније представила још једну раније непознату верзију Доктора у виду епизодног појављивања Одбегле Докторке (Џо Мартин) почевши од епизоде Бегунац од Џадуна (2020). Пример из класичне серије долази из 23. сезоне (1986), у којем је лик Мајкла Џејстона, Долин, описан као спој тамнијих страна Докторове природе, негде између дванаесте и последње инкарнације.

У ретким приликама, други глумци су преузимали главну улогу. У епизоди Пет Доктора, Ричард Херндал је играо Првог Доктора због смрти Вилијама Хартнела 1975. године. Тридесет четири године касније, Дејвид Бредли је на сличан начин заменио Хартнела у специјалу Било двапут. У серијалу Време и Рани, Силвестер Мекој је накратко играо Шестог Доктора током регенерације, пре него што је наставио као Седми. У другим медијима, Доктора су играли разни други глумци, међу којима и Питер Кушинг у два филма.

Кастинг новог Доктора често је подстрекавао расправе и спекулације. Теме око којих се најчешће полемише су Докторов пол (пре избора Витакерове све званичне инкарнације су биле мушке), расу (сви Доктори су били белци пре појављивања Џо Мартин у епизоди Бегунац од Џадуна) и године (најмлађи глумац Мет Смит имао је 26 година, а најстарији су Питер Капалди и Вилијам Хартнел са по 55 година).[85][86][87]

Сусрети различитих инкарнација

уреди

Било је више случајева када су се глумци враћали да поново тумаче своје верзије Доктора. У епизоди Три Доктора из 1973. године, Вилијам Хартнел и Патрик Траутон вратили су се заједно са Џоном Пертвијем. У епизоди Пет Доктора из 1983. године, Траутон и Пертви су се вратили уз Питера Дејвисона, док се Том Бејкер се појавио у до тада необјављеним снимцима из незавршене епизоде Шада. У овој епизоди, Ричард Херндал је заменио Вилијама Хартнела. Патрик Траутон се поново вратио у епизоди Два Доктора из 1985. са Колином Бејкером. Године 2007. Питер Дејвисон се вратио у мини-епизоди Судар времена заједно са Дејвидом Тенантом. У епизоди Име Доктора (2013), Једанаести Доктор се сусреће са раније непознатом инкарнацијом себе, за коју је касније откривено да је Ратни Доктор.[83] У следећој епизоди, Дан Доктора, Десети Доктор Дејвида Тенанта се појавио заједно са Метом Смитом у улози Једанаестог Доктора и Џоном Хертом као Ратним Доктором, као и кратким снимцима свих претходних глумаца.[88] Године 2017. Први Доктор (кога је овог пута глумио Дејвид Бредли) вратио се у епизоди Докторов пад и Било двапут, у којима је главну улогу тумачио Питер Капалди. У епизоди Бегунац од Џадуна из 2020. године, Џоди Витакер у улози Тринаестог Доктора упознаје инкарнацију Доктора коју је глумила Џо Мартин, касније познату као Одбегла Докторка; поново се сусрећу у епизодама Ванвременска деца и Некада давно. Године 2022, у својој последњој епизоди Моћ Доктора (2022), Витакерова се сусреће са Чуварима ивице, манифестацијама Првог (Бредли), Петог (Дејвисон), Шестог (Колин Бејкер), Седмог (Мекој) и Осмог (Мекган) Доктора. У епизоди „Кикот” из 2023, након би-генерације Четрнаестог Доктора, током које се издвојио Петнаести Доктор, ова два Доктора деле сцену док заједно побеђују негативца епизоде, Творца Играчака.[89] Поред тога, вишеструке инкарнације Доктора су се сусреле у различитим аудио-драмама и романима заснованим на телевизијској серији.

Открића о Доктору

уреди

Кроз дугу историју серије, откриване су бројне чињенице о Доктору које су покретале нова питања. У епизоди Мозак Морбијуса (1976), наговештено је да Први Доктор можда није био прва инкарнација (иако су друга приказана лица можда била инкарнације Господара времена Морбијуса). У наредним причама, Први Доктор је приказан као најранија инкарнација Доктора. У епизоди Модрин немртви (1983), Пети Доктор јасно каже да је тренутно у својој петој инкарнацији. Касније те исте године, током специјала поводом 20. годишњице серије, Пет Доктора, Први Доктор пита Петог коју по реду регенерацију представља; када овај одговори „четврту”, Први Доктор одушевљено каже: „Боже мили. Значи сад ме има петоро!” Године 2010. Једанаести Доктор се на сличан начин назива „Једанаестим” у епизоди Подстанар. У епизоди из 2013. Време Доктора, Једанаести Доктор објашњава да је заправо производ дванаесте регенерације, пошто постоји једна ранија инкарнација коју није бројао (Ратни Доктор), као и једна неуспела регенерација. Име Једанаести се још увек користи за ову инкарнацију. Иста епизода приказује проречени „Пад Једанаестог”, који је наговештаван кроз више епизода серијала. Доктор је у раним епизодама описан као пореклом са планете Галфреј, како је поменуто у епизоди Временски ратник (1973). Међутим, та чињеница је касније ревидирана у епизоди Ванвременска деца (2020), у којој се открива да Доктор долази из непознате димензије или универзума. У истој причи је откривено да Први Доктор није био најранија инкарнација Доктора.[90]

Током ере Седмог Доктора, наговештено је да је Доктор више од обичног Господара времена. У телевизијском филму из 1996. године, Осми Доктор описује себе као „половином човека”.[91] Међутим, у званичним често постављаним питањима о серији, BBC наводи се да „пуристи то често занемарују”, и уместо тога наглашавају његово галфрејанско порекло.[92]

Прва епизода серије, Ванземаљско дете, показује да Доктор има унуку Сузан Форман. У епизоди Гробница Киберљуди из 1967. године, када Викторија Вотерфилд посумња да се Доктор не сећа своје породице због своје „древности”, он каже да може да их се сети када то жели — „Остатак времена они спавају у мом уму”. Серијал из 2005. открива да је Девети Доктор мислио да је последњи преживели Господар времена и да је његова матична планета уништена. У епизоди Празно дете (2005), др Константин каже: „Пре него што је рат уопште почео, био сам отац и деда. Сада нисам ни једно ни друго.” Доктор одговара: „Да, знам како је то.” У епизоди Смит и Џоунсова (2007), када је упитан да ли има брата, Доктор је одговорио: „Не, не више.” У епизодама Плаши је се (2006) и Докторова ћерка (2008), Доктор наводи да је некада био отац.

У епизоди Венчање Ривер Сонг (2011) наговештено је да је Докторово право име тајна која се никада не сме открити. Ово је даље истражено у епизоди Име Доктора (2013), када је Ривер Сонг изговорила његово име и дозволила Великој интелигенцији да уђе у његову гробницу и у епизоди Време Доктора (2013), где изговор његовог правог имена постаје знак по коме би Господари времена знали да могу безбедно да се врате у универзум.

Сапутници

уреди
Главни чланак: Сапутници (Доктор Ху)

Фигура сапутника – обично човека – представља стални елемент серије Доктор Ху још од њеног почетка 1963. године. Једна од улога сапутника је да подсети Доктора на његову „моралну дужност”.[93] Докторови први сапутници приказани у серији били су његова унука Сузан Форман (Керол Ен Форд) и њени учитељи, Барбара Рајт (Џеклин Хил) и Ијан Честертон (Вилијам Расел). Ови ликови су били замишљени као сурогати за публику, кроз које би гледаоци сазнавали информације о Доктору, који је требало да буде мистериозна очинска фигура.[93] Једина прича из оригиналне серије у којој Доктор путује сам је Смртоносни убица (1976). Међу значајним сапутницима из ранијих сезона налази се и Господарица времена по имену Романа (коју је испрва глумила Мери Там, а потом Лала Ворд), као и људи попут Саре Џејн Смит (Елизабет Слејден) и Џо Грант (Кети Менинг). Са драматичне стране, ови ликови омогућавају публици да се лакше поистовети са серијом, покрећу радњу тражећи објашњења од Доктора и стварају опасне ситуације које он мора да реши. Доктор редовно стиче нове сапутнике и губи старе; они се понекад враћају кући или проналазе нове сврхе — или љубави — у световима које су посетили. Неки су током серије и изгубили живот. Сапутници су обично људи или хуманоидни ванземаљци.

Од оживљавања серије 2005. године, Доктор углавном путује са једном главном сапутницом, која има знатно већу наративну улогу. Стивен Мофат је описао сапутницу као главни лик серије, јер се прича са сваком новом сапутницом покреће изнова, а она пролази кроз веће промене него сам Доктор.[94][95] Главне сапутнице Деветог и Десетог Доктора биле су Роуз Тајлер (Били Пајпер), Марта Џоунс (Фрима Еџимен) и Дона Нобл (Кетрин Тејт), док су Мики Смит (Ноел Кларк) и Џек Харкнес (Џон Бароуман) имали улогу повремених сапутника.[96] Једанаести Доктор је постао први који је путовао са брачним паром Ејми Понд (Карен Гилан) и Роријем Вилијамсом (Артур Дарвил), док су неусклађени сусрети са Ривер Сонг (Алекс Кингстон) и Кларом Освалд (Џена Колман) створили дугорочне наративне приче које су се наставиле и у ери Дванаестог Доктора. Десети серијал укључивао је ванземаљца Нардола (Мет Лукас) и увео Перл Меки као Бил Потс,[97] Докторову прву отворено хомосексуалну сапутницу. Перл Меки је истакла да је повећана заступљеност ЛГБТ+ особа важна у једној мејнстрим серији.[98] Тринаеста Докторка је првенствено путовала са Рајаном Синклером (Тосин Кол), Грејамом О’Брајеном (Бредли Волш), Јасмин Кан (Мандип Гил)[99] и Деном Луисом (Џон Бишоп).[100] Када се Дејвид Тенант вратио у серију као Четрнаести Доктор, Кетрин Тејт му се придружила у специјалима из 2023. године, поново тумачећи улогу Доне Нобл.[101] Петнаести Доктор је у свом првом серијалу путовао са Руби Сандeј (Мили Гибсон),[102] а у другом са Белиндом Чандром (Варада Сету).[103] Комбинација Шутија Гатве и Вараде Сету била је значајна по томе што су главну глумачку поставу серије први пут чинили искључиво небелци.[104]

Неки сапутници су се поново појавили, било у главној серији или у спиноф медијима. Сара Џејн Смит је постала централни лик у серији Авантуре Саре Џејн (2007–2011) након повратка у серију Доктор Ху 2006. године. Гостујуће звезде у овој серији били су бивши сапутници Џо Грант, К9 и бригадир Летбриџ-Стјуарт (Николас Кортни). Лик Џека Харкнеса послужио је за покретање спиноф серије Торчвуд (2006–2011), у којој се појавила и Марта Џоунс.

Непријатељи

уреди
 
Даврос, творац Далека, Докторових највећих непријатеља, први пут се појавио у серији 1975.
Главни чланци: Списак створења и ванземаљаца серије Доктор Ху, Списак зликоваца серије Доктор Ху и Списак робота серије Доктор Ху

Када је Сидни Њуман наручио серију, он изричито није желео да подстиче клише „чудовишта са избуљеним очима” који је био чест у научној фантастици.[105] Међутим, чудовишта су била популарна код публике и зато су готово од самог почетка постала главна тема Доктора Хуа.

Са оживљавањем серије 2005. године, извршни продуцент Расел Т. Дејвис је изјавио да намерава да поново уведе класична чудовишта Доктора Хуа.[106] Отонци са Нестенском свешћу и Далеци су се вратили у првом серијалом, Киберљуди у другом, Макре и Господар у трећем, Сонтаранци и Даврос у четвртом, а Господари времена, међу којима и Расилон, у специјалима из 2009. и 2010. године. Дејвисов наследник, Стивен Мофат, наставио је тренд оживљавањем Силуријанаца у петом серијалу, Киберцрва у шестом, Велике интелигенције и Ледених ратника у седмом и Зајгонаца у специјалу поводом 50. годишњице серије.[107] Од повратка серије 2005. године, уведена су и нова понављајућа ванземаљска бића: Слитинци (Ракакорикофалапаторијанци), Удови, Џадуни, Уплакани анђели и Тишине.

Поред ретких појављивања непријатеља као што су Ледени ратници, Огрони, Рани и Црни Чувар, три противника су постала посебно иконична: Далеци, Киберљуди и Господар.

Далеци

уреди
Главни чланак: Далеци
 
Експонат Далека изложен у Кардифу

Далеци, који су се први пут појавили већ у првој сезони серије 1963. године,[108] најстарији су негативци Доктора Хуа. Далеци су Каледи са планете Скаро које је мутирао научник Даврос и сместио у механичке оклопне шкољке ради покретности. Стварна створења личе на хоботнице са великим, израженим мозговима. Њихове оклопне шкољке имају једно око, уређај налик клипу који служи за руку и оружје усмерене енергије. Њихова главна слабост је очна дршка; напади на њих уз помоћ различитог оружја могу да ослепе Далека, што га тера да полуди. Њихова главна улога у наративу серије, како често примећују својим одмах препознатљивим металним гласовима, јесте да „истребе” сва бића која нису Далеци. Они чак нападају и Господаре времена у Временском рату, као што је приказано током 50. годишњице серије. Они настављају да буду понављајућа „чудовишта” у серији, а њихово најскорије појављивање је у епизоди из 2022. године, Моћ Доктора. Даврос се такође повремено враћа од свог дебија у епизоди Постање Далека, иако га је играло неколико различитих глумаца.

Далеке су осмислили сценариста Тери Нејшн (који је намеравао да буду алегорија на нацисте)[109] и BBC дизајнер Рејмонд Кјузик.[110] Деби Далека у 5. епизоди прве сезоне, под насловом Далеци (1963), учинио је и Далеке и Доктора Хуа веома популарним. Далек се појавио на поштанској марки која је славила британску популарну културу 1999. године, коју је фотографисао лорд од Сноудона. У епизоди Победа Далека представљен је нови сет Далека у разним бојама, при чему боја означава њихову функцију унутар врсте.[111]

Киберљуди

уреди
Главни чланак: Киберљуди
 
Експонат Киберчовека из 2006.

Киберљуди су првобитно били потпуно органска врста хуманоида која је потекла са Мондаса, планете-близнакиње Земље, који су почели да уграђују све више вештачких делова у своја тела. Ово је довело до тога да постану хладни, логични и прорачунати киборзи, при чему су емоције показивали углавном само у тренуцима отворене агресије. Са пропашћу Мондаса, преузели су Телос као своју нову матичну планету. Киберљуди су и даље једна од често понављајућих „чудовишних” претњи у франшизи Доктор Ху.[112][113]

Серијал из 2006. представио је нову варијацију Киберљуди. Ове Киберљуде је у паралелном универзуму створио луди проналазач Џон Лумиц који је покушавао да сачува људе пресађивањем њихових мозгова у моћна метална тела и слањем наређења преко мреже мобилних телефона и инхибирањем њихових осећања електронским чипом.

Господар

уреди
Главни чланак: Господар (Доктор Ху)

Господар је Докторов највећи непријатељ, одметнути Господар времена који жели да влада универзумом. Замишљен као „Професор Моријарти Докторовом Шерлоку Холмсу”,[114] овај лик се први пут појавио 1971. године. Као и у случају Доктора, ову улогу је тумачило неколико глумаца, пошто је Господар такође Господар времена и способан да се регенерише. Први од ових глумаца био је Роџер Делгадо који је улогу тумачио до своје смрти 1973. године. Господара су накратко играли Питер Прат и Џефри Биверс, док Ентони Ејнли није преузео улогу и наставио да игра лик до прекида серије 1989. године.[115] Господар се вратио у телевизијском филму Доктор Ху (1996), где га је глумио амерички глумац Ерик Робертс.[116]

Након оживљавања серије 2005. године, Дерек Џејкоби је поново представио лик у епизоди Утопија (2007). Током те приче, улогу је затим преузео Џон Сим, који јој се више пута враћао током мандата Десетог Доктора.[117] У епизоди из 2014. године, Тамна вода, откривено је да је Господар постао женска инкарнација илити „Господарица времена”, сада позната под именом „Миси”. Ову инкарнацију је играла Мишел Гомез. Сим се вратио својој улози Господара уз Гомезову у десетом серијалу.[118] Господар се вратио у дванаестом серијалу 2020. године, у ком је Саша Даван преузео улогу.[119] Тај лик је себе назвао „шпијунским господаром”, позивајући се на улогу коју је преузео у МИ6.

TARDIS

уреди
 
TARDIS (1980—1989)
 
TARDIS (2005—2014)

TARDIS (енгл. Time And Relative Dimension(s) In Space, у преводу Време и релативна димензија/е у простору) је машина, свемирски брод, коју су изумели Господари времена. Корисник ТАРДИС-а може отпутовати било где у времену и простору. При слетању, ТАРДИС би требало да поприма облик и изглед неког од предмета који се уклапају у околину, али се приликом једне посете Лондону овај механизам покварио, тако да је ТАРДИС трајно попримио изглед телефонске говорнице из 60-их година 20. века. Он је бесконачно велик, јер ради на принципу додавања нове димензије.

Епизоде

уреди
Главни чланци: Списак епизода серије Доктор Ху (класична ера), Списак епизода серије Доктор Ху (савремена ера) и Списак епизода серије Доктор Ху
Сезона / Серијал Епизоде Доктор Оригинално емитовање
Премијера
Финале
Класична ера
1. сезона 42
Први Доктор
23. новембар 1963.
12. септембар 1964.
2. сезона 39
31. октобар 1964.
24. јул 1965.
3. сезона 45
11. септембар 1965.
16. јул 1966.
4. сезона 43
Други Доктор[г]
10. септембар 1966.
1. јул 1967.
5. сезона 40
2. септембар 1967.
1. јун 1968.
6. сезона 44
10. август 1968.
21. јун 1969.
7. сезона 25
Трећи Доктор
3. јануар 1970.
20. јун 1970.
8. сезона 25
2. јануар 1971.
19. јун 1971.
9. сезона 26
1. јануар 1972.
24. јун 1972.
10. сезона 26
30. децембар 1972.
23. јун 1973.
11. сезона 26
15. децембар 1973.
8. јун 1974.
12. сезона 20
Четврти Доктор
28. децембар 1974.
10. мај 1975.
13. сезона 26
30. август 1975.
6. март 1976.
14. сезона 26
4. септембар 1976.
2. април 1977.
15. сезона 26
3. септембар 1977.
11. март 1978.
16. сезона 26
2. септембар 1978.
24. фебруар 1979.
17. сезона 20
1. септембар 1979.
12. јануар 1980.
18. сезона 28
30. август 1980.
21. март 1981.
19. сезона 26
Пети Доктор[д]
4. јануар 1982.
30. март 1982.
20. сезона 22
4. јануар 1983.
16. март 1983.
21. сезона 25
23. новембар 1983.
25. март 1984.
22. сезона 13
Шести Доктор
5. јануар 1985.
30. март 1985.
23. сезона 14
6. септембар 1986.
6. децембар 1986.
24. сезона 14
Седми Доктор
7. септембар 1987.
7. децембар 1987.
25. сезона 14
5. октобар 1988.
4. јануар 1989.
26. сезона 14
6. септембар 1989.
6. децембар 1989.
Филм
Осми Доктор
12. мај 1996.
Савремена ера
1. серијал 13
Девети Доктор
26. март 2005.
18. јун 2005.
2. серијал[ђ] 13
Десети Доктор
15. април 2006.
8. јул 2006.
3. серијал[е] 13
31. март 2007.
30. јун 2007.
4. серијал[ж] 13
5. април 2008.
5. јул 2008.
Специјали (2008−10) 5
25. децембар 2008.
1. јануар 2010.
5. серијал 13
Једанаести Доктор
3. април 2010.
26. јун 2010.
6. серијал[з] 13
23. април 2011.
1. октобар 2011.
7. серијал[и] 13
1. сепембар 2012.
18. мај 2013.
Специјали (2013) 2
23. новембар 2013.
25. децембар 2013.
8. серијал[ј] 12
Дванаести Доктор
23. август 2014.
8. новембар 2014.
9. серијал[к] 12
19. септембар 2015.
5. децембар 2015.
10. серијал[л] 12
15. април 2017.
1. јул 2017.
11. серијал[љ] 10
Тринаеста Докторка
7. октобар 2018.
9. децембар 2018.
12. серијал 10
1. јануар 2020.
1. март 2020.
Револуција Далека
1. јануар 2021.
13. серијал 6
31. октобар 2021.
5. децембар 2021.
Специјали (2022) 3
1. јануар 2022.
23. октобар 2022.
Специјали (2023) 3
Четрнаести Доктор
25. новембар 2023.
9. децембар 2023.
14. серијал[м] 8
Петнаести Доктор
11. мај 2024.
22. јун 2024.
15. серијал[н] 8
12. април 2025.
31. мај 2025.
  1. ^ Њуман се често помиње као једини креатор серије. Неки извори, попут The Complete Encyclopedia of Television Programs 1947–1979 Винсента Тераса, погрешно наводе Терија Нејшна као творца Доктора Хуа, због начина на који је његово име било наведено у два филма са Питером Кушингом.
  2. ^ Када је ушла у Оксфордски речник енглеског језика, реч „ТАРДИС” се често користила да опише било шта што је изгледало веће изнутра него што спољашњи изглед сугерише.
  3. ^ Раније инкарнације Доктора су се повремено појављивале са тада важећом инкарнацијом у каснијим заплетима.
  4. ^ Први Доктор је остао до 8. епизоде 4. сезоне. Други Доктор се појављивао у остатку сезоне.
  5. ^ Пети Доктор се регенерисао у Шестог у 21. епизоде 21. сезоне. Шести Доктор се појављивао у последње четири епизоде сезоне.
  6. ^ Пред 2. серијал емитован је божићни специјал 25. децембра 2005.
  7. ^ Пред 3. серијал емитован је божићни специјал 25. децембра 2006.
  8. ^ Пред 4. серијал емитован је божићни специјал 25. децембра 2007.
  9. ^ Пред 6. серијал емитован је божићни специјал 25. децембра 2010. док је након серијала емитован божићни специјал 25. децембра 2011.
  10. ^ Између 5. и 6. епизоде 7. серијала емитован је божићни специјал 25. децембра 2012.
  11. ^ Након 8. серијала емитован је божићни специјал 25. децембра 2014.
  12. ^ Након 9. серијала емитован је божићни специјал 25. децембра 2015.
  13. ^ Пред 10. серијал емитован је божићни специјал 25. децембра 2016. док је након серијала емитован божићни специјал 25. децембра 2017.
  14. ^ Након 11. серијала емитован је новогодишњи специјал 1. јануара 2019.
  15. ^ Између специјала (2023) и 14. серијала емитован је божићни специјал 25. децембра 2023.
  16. ^ Пред 15. серијал емитован je божићни специјал 25. децембра 2024.

Доктор Ху се првобитно приказивао 26 сезона на каналу BBC One од 23. новембра 1963. до 6. децембра 1989. године. Током оригиналног приказивања, свака недељна епизода чинила је део приче (или „серијала”) — обично од четири до шест делова у ранијим годинама и три до четири у каснијим годинама. Неки значајни изузеци су били: Велики план Далека, који је емитован у дванаест епизода (плус ранија увертира у виду епизоде[120] Задатак у непознато у којој није глумио нико из главне поставе[121]), скоро читав један низ од седам епизода (7. сезона), серијал Ратне игре од десет епизода[122] и 23. сезона, која се састоји од четрнаест повезаних епизода.[123] Повремено су серијали биле лабаво повезане линијом приче, као што је 8. сезона која је усредсређена на Доктора који се бори са одметнутим Господаром времена познатим као Господар,[124][125] 16. сезона,[126] део 18. сезоне (серијали Пун круг, Стање пропадања и Ратничка капија)[127] и део 20. сезоне (серијали Модрин бесмртни, Терминус и Просветљење).[128]

Серија је имала за циљ да буде образовног карактера и намењена за породично гледање у раном суботњем вечерњом термину.[129] На почетку су се смењивале приче смештене у прошлост, које су младој публици приближавале историју, и оне смештене у будућност или свемир, фокусиране на науку.[129] То се такође одразило на Докторове првобитне сапутнике, од којих је један био наставник природних наука, а други историје.[129]

Међутим, научнофантастичне приче су постале доминантне у серији, а историјски оријентисане епизоде, које нису биле популарне међу продукцијском екипом,[129] одбачене су након епизоде Горштаци (4. део) (1967). Иако је серија наставила да користи историјске поставке, оне су углавном коришћене као позадина за научнофантастичне приче, са једним изузетком: епизода Црна орхидеја (1982) смештена је у Енглеску 1920-их.[130]

Ране приче биле су серијализоване, где је наратив једне приче прелазио у следећу, а свака епизода имала је свој наслов, иако су продукцијски биле засебне приче са сопственим кодовима.[131] Међутим, након епизоде ОК корал (1966), свака епизода је добила свој наслов, а појединачним деловима додељени су бројеви делова.[131]

Од многих сценариста програма, Роберт Холмс је био најплоднији,[132] док је Даглас Адамс постао најпознатији изван самог Доктора Хуа због популарности његовог дела Аутостоперски водич кроз галаксију.[133][134]

Формат серије је промењен од њеног оживљавања 2005. године и од тада се један серијал састојао од тринаест 45-минутних, самосталних епизода (60 минута са рекламама, на иностраним комерцијалним каналима) и продуженим 60-минутним епизодама ​​емитованим на Божић (25. децембра). Овај формат је скраћен на дванаест епизода и један божићни специјал након осмог серијала и десет епизода од једанаестог серијала. Сваки серијал има самосталне и вишеделне епизодне приче, често повезане са лабавим наративним луком који се разрешава у последњој епизоди серијала. Као и у раној „класичној” ери, свака епизода има свој наслов, било да је самостална или део веће приче. Повремено, епизоде ​​редовних серија премашују трајање од 45 минута; примера ради, епизоде Крај путовања (2008) и Једанаести час (2010) премашили су сат времена.

Укупно 889 епизода серије емитовано је на телевизији од 1963. године, у распону од 25-минутних епизода (најчешћи формат за класичну еру), 45/50-минутних епизода (Васкрсење Далека) из 1984. године, целе једне сезоне 1985. и најчешћи формат за нову еру серије од 2005. године), две дугометражне епизоде (епизода Пет Доктора из 1983. и телевизијски филм из 1996), дванаест божићних специјала (већина траје око 60 минута, један 72 минута) и четири додатне специјалне епизоде у распону од 60 до 75 минута у 2009. 2010. и 2013. године. Четири мини-епизоде, од којих свака траје око осам минута, такође су снимљене за хуманитарну акцију Деца у невољи 1993, 2005. и 2007. године, док је 2008. још једна мини-епизода произведена за тематско издање серије под називом Матура. Дводелна прича из 1993. године под називом Димензије у времену направљена је у сарадњи са глумачком поставом BBC-ове сапунице Приче из предграђа и делимично је снимљена на сету те серије. Дводелна мини-епизода такође је снимљена за добротворну организацију Comic Relief 2011. године. Почевши од специјалне епизоде Планета мртвих из 2009. године, серија је снимана у резолуцији 1080i за HDTV[135] и емитована је истовремено на каналима BBC One и BBC HD.

За прославу 50. годишњице серије, 2013. емитована је посебна 3Д епизода Дан Доктора.[136] У марту 2013. објављено је да ће се Дејвид Тенант и Били Пајпер вратити,[137] као и да ће епизода имати ограничено биоскопско издање широм света.[138]

У јуну 2017. објављено је да због услова уговора између BBC Worldwide-а и SMG Pictures-а у Кини, компанија има прво право одбијања куповине за кинеско тржиште будућих серијала серије, закључно са 15. серијалом.[139][140]

Недостале епизоде

уреди

Између 1967. и 1978. године, велике количине старијег материјала похрањеног у разним видеотекама ББЦ-а су или уништене[а] или обрисане. Међу тим су биле и многе ране епизоде ​​Доктора Хуа, приче у којима се појављују прва два доктора: Вилијам Хартнел и Патрик Траутон. Све у свему, 97 од 253 епизоде ​​произведене током првих шест година програма се не чувају у архивама ББЦ-а (најчешће трећа, четврта и пета сезона, од којих недостаје 79 епизода). Године 1972. било је познато да скоро све епизоде ​​које су тада снимљене постоје на ББЦ-у[141] док је до 1978. пракса брисања трака и уништавања „резервних” примерака филма прекинута.[142]

Ниједна епизода из 1960-их не постоји на својим изворним видео тракама (сви сачувани примерци су филмски преноси), иако су неке пренете на филм ради монтаже пре емитовања и постоје у облицима емитовања.[143]

Поједине епизоде ​​су враћене ББЦ-у из архива других земаља које су откупиле траке за емитовање или од приватника који су их набавили на различите начине. Преузети су и рани снимци колор видео трака које су обожаваоци снимили ван емитовања, као и исечци снимљени са телевизијског екрана на 8мм биоскоп камери и клипови који су приказани у другим програмима. Звучни записи свих изгубљених епизода постоје од кућних гледалаца који су снимили серију. Постоје и кратки исечци из сваке приче са изузетком серијала Марко Поло (епизоде Кров света, Распевани песак, Петсто очију, Зид лажи, Јахач из Шанг-Туа, Моћни Кублај Кан и Атентат у Пекингу) (1964), епизоде Задатак у непознато (1965) и серијала Покољ (епизоде Рат Бога, Морски просјак, Свештеник смрти и Звоно пропасти) (1966).

Поред ових, ту су и фотографије ван екрана које је направио фотограф Џон Кура, кога је разно продукцијско особље ангажовало да документује многе њихове програме током 1950-их и 1960-их, међу којима је био и Доктор Ху. Они су коришћени у реконструкцији серијала обожавалаца. ББЦ је трпео ове почетничке реконструкције, под условом да се не продају ради зараде и да се дистрибуирају као примерци лошег квалитета.[144]

Једна од најтраженијих изгубљених епизода је четврти део последњег серијала са Вилијамом Хартнелом Десета планета (4. део) (1966) која се завршава претварањем Првог Доктора у Другог. Једини део овога који постоји, осим неколико нечујних клипова од 8 мм лошег квалитета, је неколико секунди призора регенерације јер је то приказано у емисији Плави Петар у дечијем часопису.[145] Уз одобрење ББЦ-а, сада су у току напори да се обнови што је могуће више епизода из постојећег материјала.

ББЦ је такође објавио "званичне" реконструкције на VHS-у, на MP3 CD-ROM-у и као посебне карактеристике на ДВД-у. ББЦ је у сарадњи са студијом за анимацију Cosgrove Hall реконструисао недостајуће епизоде ​​Најезда (1. део) и Најезда (4. део) (1968), користећи ремастеризоване звучне записе и свеобухватне сценске белешке са изворног снимања за ДВД издање серије у новембру 2006. Нестале епизоде Тиранин из Француске и Нагодба из нужде анимирало је друштво за анимацију Тета-Сигма у сарадњи са Big Finish-ом, а постала је доступна за куповину у мају 2013. преко Amazon.com.[146] Међу наредним анимацијама направљеним 2013. су и епизоде Десета планета (4. део), Ледени ратници (2. део), Ледени ратници (3. део), Месечева база (1. део) и Месечева база (3. део) (1967).

У априлу 2006. Плави Питер је покренуо изазов да пронађе нестале епизоде ​​Доктора Хуа уз обећање далек модела у пуној величини као награду.[147] У децембру 2011. године објављено је да је епизоде Ваздушна брава (1965) и Подводна претња (2. део) (1967) вратио ББЦ-у обожавалац који их је купио средином 1980-их, а да није ни знао да ББЦ није држао њихове примерке.[148]

Дана 10. октобра 2013, ББЦ је објавио да су серијали од једанаест епизода, међу којима и девет несталих епизода, пронађени у нигеријској телевизијској станици у Џосу.[149] Међу шест од једанаест откривених серијала био је и шестоделни серијал Непријатељ света (1968) из којег су недостајале све осим треће епизоде.[150] Преостали епизоде биле су из шестоделног серијала Мрежа страха (1968) из ког су друга, четврта, пета и шеста епизода претходно недостајале. Епизода Мрежа страха (3. део) још увек недостаје.[151]

Напомене

уреди
  1. ^ Траке су биле на стандарду емитовања од 405 линија и нису пренете на телевизијски систем са 625 линија који је ушао у употребу.

Референце

уреди
  1. ^ „The end of Olde Englande: A lament for Blighty”. The Economist. 14. 9. 2006. Архивирано из оригинала 17. 6. 2009. г. Приступљено 18. 9. 2006. 
  2. ^ „ICONS. A Portrait of England”. Архивирано из оригинала 3. 11. 2007. г. Приступљено 10. 11. 2007. 
  3. ^ а б Moran, Caitlin (30. 6. 2007). „Doctor Who is simply masterful”. The Times. London. Архивирано из оригинала 13. 10. 2008. г. Приступљено 1. 7. 2007. „[Doctor Who] is as thrilling and as loved as Jolene, or bread and cheese, or honeysuckle, or Friday. It's quintessential to being British.” 
  4. ^ „Do You Remember the First Time?”. Doctor Who Confidential. 9. 6. 2007. BBC. BBC Three. Архивирано из оригинала 5. 12. 2012. г. Приступљено 20. 12. 2019. „Director and presenter: David Tennant” 
  5. ^ „Dr Who 'longest-running sci-fi'”. BBC News. 28. 9. 2006. Архивирано из оригинала 25. 5. 2012. г. Приступљено 30. 9. 2006. 
  6. ^ Miller, Liz Shannon (26. 7. 2009). „'Doctor Who' honored by Guinness”. Variety. Архивирано из оригинала 1. 8. 2009. г. Приступљено 8. 2. 2022. 
  7. ^ „Doctor Who: Why The Tardis Looks Like A Police Box”. Screen Rant. Приступљено 16. 4. 2023. 
  8. ^ Bacon, Thomas (25. 11. 2023). „Doctor Who's UNIT: Origins & History With The Doctor Explained”. ScreenRant. Приступљено 5. 1. 2024. 
  9. ^ Elvy, Craig (28. 8. 2019). „Why Each Doctor Regenerated In Doctor Who”. ScreenRant. Приступљено 5. 1. 2024. 
  10. ^ Ashford, Sage; Lowthian, Declan (23. 9. 2018). „The 25 Deadliest Doctor Who Villains in the Franchise, Ranked”. CBR. Приступљено 4. 1. 2024. 
  11. ^ Howe, Stammers, Walker (1994), p. 54
  12. ^ „An Unearthly Child”. BBC. 16. 8. 2012. Архивирано из оригинала 26. 6. 2019. г. Приступљено 20. 12. 2019. 
  13. ^ Burk, Graeme (2017). Head of Drama: The Memoir of Sydney Newman. Toronto: ECW Press. стр. 450—1. ISBN 978-1-77041-304-7. 
  14. ^ Howe, Stammers, Walker (1994), pp. 157–230 ("Production Diary")
  15. ^ Howe, Stammers, Walker (1992), p. 3.
  16. ^ Tribe, Steve; Goss, James (2011). The Dalek Handbook. Penguin Random House. стр. 9. ISBN 978-1-84990-232-8. 
  17. ^ Voice-over commentary on the BBC DVD "The Robots of Death" (1977, 2000)
  18. ^ Lyons, Kevin (31. 1. 2014). „Tom Baker: the definitive Doctor Who?”. BFI. Приступљено 12. 6. 2020. 
  19. ^ Ley, Shaun (29. 5. 2013). „Was Doctor Who rubbish in the 1980s?”. BBC News. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 9. 5. 2020. 
  20. ^ McEwan, Cameron K. (3. 12. 2018). „Doctor Who star Peter Davison thinks he 'dodged a bullet' by quitting when he did”. Digital Spy. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 9. 5. 2020. 
  21. ^ Graeme Burk, Robert Smith (2013). Who's 50: The 50 Doctor Who Stories to Watch Before You Die. ECW Press. ISBN 9781770411661. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 9. 5. 2020. 
  22. ^ а б в Doctor Who Magazine Eighth Doctor Special, Panini Comics 2003
  23. ^ Gibson, Owen (26. 9. 2003). „Doctor Who returns to BBC1 screens”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 30. 9. 2013. г. Приступљено 20. 1. 2012. 
  24. ^ „Doctor Who returns to BBC ONE”. www.bbc.co.uk. Архивирано из оригинала 25. 12. 2006. г. Приступљено 23. 7. 2020. 
  25. ^ „BBC – Doctor Who – Graeme Harper Interview”. BBC. Архивирано из оригинала 2. 1. 2019. г. Приступљено 2. 1. 2019. 
  26. ^ „Doctor Who is Saturday night hit”. BBC. Архивирано из оригинала 19. 12. 2019. г. Приступљено 24. 10. 2013. 
  27. ^ Davies, Russell T; Cook, Benjamin (2010). Doctor Who: The Writer's Tale: The Final Chapter. London: BBC Books. стр. 216. ISBN 978-1-84607-861-3. 
  28. ^ „Profile: Russell T Davies”. 13. 6. 2008. Архивирано из оригинала 3. 8. 2018. г. Приступљено 3. 8. 2018. 
  29. ^ Masters, Tim (1. 6. 2013). „Matt Smith to leave Doctor Who at the end of year”. BBC News. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 11. 8. 2020. 
  30. ^ „Doctor Who: Peter Capaldi revealed as 12th Doctor”. BBC News. 4. 8. 2013. Архивирано из оригинала 27. 4. 2014. г. Приступљено 11. 8. 2020. 
  31. ^ Dowell, Ben. „Steven Moffat quits Doctor Who to be replaced by Chris Chibnall in 2018”. RadioTimes. Архивирано из оригинала 14. 7. 2018. г. Приступљено 22. 1. 2016. 
  32. ^ „Official: Moffat Leaving Doctor Who After Series 10, Chris Chibnall New Showrunner”. 22. 1. 2016. Архивирано из оригинала 26. 1. 2016. г. Приступљено 25. 1. 2016. 
  33. ^ Whittock, Jesse (24. 9. 2021). „Russell T Davies returns to Doctor Who”. Broadcast. Приступљено 25. 9. 2021. 
  34. ^ Howe, David J.; Walker, Stephen James (2004). The Television Companion: The Unofficial and Unauthorised Guide to Doctor Who (2nd изд.). Canterbury: Telos Publishing. ISBN 1-903889-51-0. 
  35. ^ Kenneth Muir, John (15. 9. 2015). A Critical History of Doctor Who on Television. McFarland. ISBN 9781476604541. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 11. 2. 2020. 
  36. ^ „Doctor Who's First Episode: An Unearthly Child”. televisionheaven.co.uk. Архивирано из оригинала 15. 10. 2012. г. Приступљено 6. 9. 2013. 
  37. ^ Clark, Anthony. „Doctor Who (1963–89, 2005–)”. Screenonline. Архивирано из оригинала 7. 2. 2007. г. Приступљено 21. 3. 2007. „The science fiction adventure series Doctor Who (BBC, 1963–89) has created a phenomenon unlike any other British TV programme.” 
  38. ^ Tulloch, John. „Doctor Who”. Museum of Broadcast Communications. Архивирано из оригинала 11. 2. 2007. г. Приступљено 21. 3. 2007. „The official fans have never amounted to more than a fraction of the audience. Doctor Who achieved the status of an institution as well as a cult.” 
  39. ^ „Doctor Who's most controversial episodes”. Radio Times. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 13. 8. 2020. 
  40. ^ а б Howard, Philip (29. 1. 1972). „Violence is not really Dr Who's cup of tea”. The Times. стр. 2. 
  41. ^ „The Times Diary—Points of view”. The Times. 27. 1. 1972. стр. 16. 
  42. ^ „BBC – Doctor Who Classic Episode Guide – Terror of the Autons”. BBC. Архивирано из оригинала 18. 4. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  43. ^ „Doctor Who Classic Episode Guide – The Brain of Morbius”. BBC. Архивирано из оригинала 19. 1. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  44. ^ „BBC – Doctor Who Classic Episode Guide – The Deadly Assassin”. BBC. Архивирано из оригинала 30. 3. 2014. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  45. ^ „Season 14”. BBC Online. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 13. 8. 2020. 
  46. ^ David J. Howe; Mark Stammers; Stephen Walker (1994). Doctor Who: The Seventies. Dr Who. стр. 120. ISBN 978-1852274443. 
  47. ^ Banks, David (1990). Doctor Who: Cybermen. WH Allen & Co. стр. 126. ISBN 0352327383. 
  48. ^ Leith, Sam (4. 7. 2008). „Worshipping Doctor Who from behind the sofa”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 20. 12. 2008. г. Приступљено 5. 7. 2008. „The cliché about Doctor Who—that it had us "hiding behind the sofa"—is more telling in its tone than its questionable factuality. It connotes nostalgia, and a pleasurable mixture of fright and fascination—but above all it connotes domesticity. It united fear and soft furnishings in the British mind.” 
  49. ^ Charlie Jane Anders (25. 12. 2012). „If you weren't scared of Doctor Who as a child, you missed out on a crucial experience”. Gizmodo. Архивирано из оригинала 17. 2. 2014. г. Приступљено 8. 2. 2022. 
  50. ^ Wightman, Catriona (31. 10. 2011). „'Doctor Who' named scariest TV show of all time: Your Top 10 revealed”. Digital Spy. Архивирано из оригинала 28. 10. 2014. г. Приступљено 8. 2. 2022. , Digital Spy, Catriona Wightman & Morgan Jeffery, 31 October 2011.
  51. ^ „Doctor Who fan in tardis replica plan for Herne Bay”. BBC News. 16. 5. 2011. Архивирано из оригинала 24. 2. 2014. г. Приступљено 31. 7. 2013. 
  52. ^ „Case details for Trade Mark UK00002104259”. UK Patent Office. Архивирано из оригинала 18. 1. 2016. г. Приступљено 27. 10. 2013. 
  53. ^ „Trade mark decision”. UK Patent Office website. 17. 9. 2006. Архивирано из оригинала 29. 9. 2007. г. Приступљено 17. 1. 2007. 
  54. ^ Knight, Mike. „In the matter of application No. 2104259 by The British Broadcasting Corporation to register a series of three marks in Classes 9, 16, 25 and 41 And in the Matter of – Opposition thereto under No. 48452 by The Metropolitan Police Authority” (PDF). UK Patent Office. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 9. 2007. г. Приступљено 17. 1. 2007. 
  55. ^ „BBC wins police Tardis case”. BBC News. 23. 10. 2002. Архивирано из оригинала 13. 2. 2007. г. Приступљено 17. 1. 2007. 
  56. ^ Robinson, James (18. 3. 2007). „Television's Lord of prime time awaits his next regeneration”. The Observer. London. Архивирано из оригинала 20. 3. 2007. г. Приступљено 19. 3. 2007. 
  57. ^ Association, Press (2007-07-03). „Kylie lands Doctor Who role”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-09-27. 
  58. ^ Fitzpatrick, Fitzpatrick (2012-12-10). „'Doctor Who' Series 7 Casts…Sir Ian McKellen?!”. ScreenCrush (на језику: енглески). Приступљено 2023-09-27. 
  59. ^ Thapa, Shaurya (2023-01-15). „Andrew Garfield's Role In Doctor Who, Explained”. ScreenRant (на језику: енглески). Приступљено 2023-09-27. 
  60. ^ Nguyen, Jessie (2022-09-28). „'Doctor Who': 16 Iconic Celebrities You May Forget Starred on the Show”. Collider (на језику: енглески). Приступљено 2023-09-27. 
  61. ^ Pettie, Andrew (4. 1. 2009). „Casting Matt Smith shows that Doctor Who is a savvy multi-million pound brand”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 22. 1. 2009. г. Приступљено 4. 1. 2009. 
  62. ^ Dowell, Ben (23. 8. 2008). „Edinburgh TV Festival 2008: don't rule out Doctor Who feature film, says Steven Moffat”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 27. 8. 2008. г. Приступљено 23. 8. 2008. 
  63. ^ „Doctor Who: Fans await announcement”. BBC. 4. 8. 2013. Архивирано из оригинала 5. 8. 2013. г. Приступљено 4. 8. 2013. 
  64. ^ „New Doctor Who star to be unveiled”. BBC. 2. 8. 2013. Архивирано из оригинала 2. 8. 2013. г. Приступљено 3. 8. 2013. 
  65. ^ Glanfield, Tim (5. 8. 2013). „Doctor Who: Almost 7m watch Peter Capaldi revealed as 12th Doctor”. Radio Times. Архивирано из оригинала 7. 8. 2013. г. Приступљено 5. 8. 2013. 
  66. ^ „From spin doctor to Doctor Who... star's childhood dream comes true”. The Herald. Glasgow. 5. 8. 2013. Архивирано из оригинала 7. 9. 2013. г. Приступљено 8. 2. 2022. 
  67. ^ „Full record for Tardis-like adj.”. Science Fiction Citations. Архивирано из оригинала 23. 5. 2008. г. Приступљено 7. 9. 2007. 
  68. ^ Debnath, Neela (30. 6. 2012). „Interview with 'Doctor Who' star Paul McGann”. The Independent. Архивирано из оригинала 21. 9. 2013. г. Приступљено 23. 4. 2024. 
  69. ^ „Doctor Who Season 12 changed a lot of canon. Here's what matters most”. SYFY Official Site. 2. 3. 2020. Приступљено 24. 1. 2024. 
  70. ^ „The Doctor Who Transcripts – The Power of the Daleks”. chakoteya.net. Архивирано из оригинала 1. 12. 2016. г. Приступљено 27. 1. 2017. 
  71. ^ „The Doctor Who Transcripts – The War Games”. chakoteya.net. Архивирано из оригинала 2. 2. 2017. г. Приступљено 27. 1. 2017. 
  72. ^ Moffat, Steven. The Day of The Doctor. BBC. 
  73. ^ Berriman, Ian (26. 10. 2010). „Interview: Russell T Davies Talks About THAT Sarah Jane Adventures Line”. gamesradar.com. Архивирано из оригинала 15. 7. 2015. г. Приступљено 19. 4. 2012. 
  74. ^ Scott, Darren (26. 11. 2013). „Steven Moffat on 'Doctor numbers' and the regeneration limit”. Архивирано из оригинала 28. 11. 2013. г. Приступљено 26. 11. 2013. 
  75. ^ „Interview – Russell T. Davies talks about That Sarah Jane Adventures line”. sfx.co.uk. Архивирано из оригинала 31. 12. 2010. г. Приступљено 5. 8. 2013. 
  76. ^ Barr, Emily (13. 10. 2010). „Doctor Who is now immortal, reveals the BBC”. The Guardian. Архивирано из оригинала 5. 8. 2013. г. Приступљено 13. 10. 2010. 
  77. ^ Horn, Marc (10. 10. 2010). „How Doctor Who nearly became the Time Lady”. Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 19. 7. 2017. г. Приступљено 17. 7. 2017. 
  78. ^ Nichols, Sam (18. 12. 2008). „Could Catherine Zeta-Jones be the next Doctor Who”. The Guardian. Архивирано из оригинала 15. 6. 2017. г. Приступљено 17. 7. 2017. 
  79. ^ Turner, Camilla (16. 7. 2017). „Doctor Who: Jodie Whittaker is to replace Peter Capaldi in the Time Lord regeneration game”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 18. 7. 2018. г. Приступљено 16. 7. 2017. 
  80. ^ „Ncuti Gatwa is the Doctor | Doctor Who”. 
  81. ^ Belam, Martin (8. 5. 2022). „Doctor Who: Ncuti Gatwa to replace Jodie Whittaker, BBC announces”. The Guardian. Приступљено 25. 10. 2022. 
  82. ^ Hegarty, Tasha (23. 10. 2022). „Doctor Who trailer confirms when 60th anniversary specials and Ncuti Gatwa's first episode will air”. Digital Spy. Приступљено 10. 11. 2022. 
  83. ^ а б Hogan, Michael (18. 5. 2013). „Doctor Who: The Name of the Doctor, BBC One, review”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 22. 5. 2013. г. Приступљено 22. 5. 2013. 
  84. ^ Rigby, Sam (24. 11. 2013). „'Doctor Who': Steven Moffat on regeneration limit”. Digital Spy. Архивирано из оригинала 27. 11. 2013. г. Приступљено 25. 11. 2013. 
  85. ^ Ted B. Kissell. "The depressing, disappointing maleness of Doctor Who's new Time Lord", Архивирано 19 март 2017 на сајту Wayback Machine The Atlantic, 5 August 2013
  86. ^ "Neil Gaiman hopes a non-white person will take Doctor Who role someday", Архивирано 11 октобар 2013 на сајту Wayback Machine Sunday World, 8 August 2013.
  87. ^ Jackson, Matthew (9. 12. 2013). „Peter Capaldi explains why no one can be too old to play The Doctor”. Blastr. Syfy. Архивирано из оригинала 4. 5. 2016. г. Приступљено 16. 7. 2015. 
  88. ^ „The Day of the Doctor”. Doctor Who. Cardiff. 23. 11. 2013. 60 мин. BBC. BBC One. 
  89. ^ Craig, David (25. 4. 2024). „David Tennant has been "guiding therapist father figure" to Doctor Who's Ncuti Gatwa”. Radio Times. Приступљено 2. 4. 2025. 
  90. ^ „Doctor Who: The Timeless Child Identity Explained (In Detail)”. Screen Rant. Valnet. 2. 3. 2020. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 1. 5. 2020. 
  91. ^ „Doctor Who: the TV movie”. BBC. Архивирано из оригинала 27. 2. 2008. г. Приступљено 13. 6. 2008. 
  92. ^ „Doctor Who—FAQ—Plot and Continuity”. BBC. 28. 3. 2008. Архивирано из оригинала 26. 1. 2010. г. Приступљено 30. 4. 2010. 
  93. ^ а б „Doctor Who (before the Tardis)”. BBC News. 19. 11. 2008. Архивирано из оригинала 11. 1. 2009. г. Приступљено 22. 5. 2012. 
  94. ^ Jones, Paul (19. 4. 2012). „Steven Moffat: the companion is the main character in Doctor Who, not the Doctor”. Radio Times. BBC Magazines. Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  95. ^ Berkshire, Geoff (27. 3. 2013). „'Doctor Who' returns: Steven Moffat talks new companion Clara and Jenna-Louise Coleman”. Zap2it. Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  96. ^ Orthia, Lindy A. (2010). „"Sociopathetic Abscess" or "Yawning Chasm"? The Absent Postcolonial Transition in Doctor Who”. Journal of Commonwealth Literature. 45 (2): 207—225. S2CID 142983255. doi:10.1177/0021989410366891. hdl:10440/1261  . Архивирано из оригинала 19. 12. 2019. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  97. ^ „Doctor Who: Pearl Mackie named as new companion”. BBC. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала 24. 4. 2016. г. Приступљено 24. 4. 2016. 
  98. ^ Hawkes, Rebecca (31. 3. 2017). „Bill Potts”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 1. 1. 2018. г. Приступљено 5. 4. 2018. 
  99. ^ „Doctor Who: Bradley Walsh among three new cast members”. BBC. 23. 10. 2017. Архивирано из оригинала 23. 10. 2017. г. Приступљено 20. 3. 2022. 
  100. ^ „Comedian John Bishop joins Doctor Who cast”. BBC. 1. 1. 2021. Архивирано из оригинала 1. 11. 2021. г. Приступљено 20. 3. 2022. 
  101. ^ Mbimba, Lizo (15. 5. 2022). „Doctor Who: David Tennant and Catherine Tate to return”. BBC News. Приступљено 2. 4. 2025. 
  102. ^ Murray, Tom (19. 11. 2022). „Doctor Who: Coronation Street star Millie Gibson announced as Ncuti Gatwa's companion”. The Independent. Приступљено 2. 4. 2025. 
  103. ^ Hibbs, James (27. 7. 2024). „Doctor Who reveals who Varada Sethu will be playing”. Radio Times. Приступљено 2. 4. 2025. 
  104. ^ Khomami, Nadia (1. 4. 2025). „'Woke' criticism of Doctor Who proves show on right track, says its newest star”. The Guardian. Приступљено 2. 4. 2025. 
  105. ^ „Doctor Who (before the Tardis)”. BBC Magazine. 19. 11. 2008. Архивирано из оригинала 3. 1. 2009. г. Приступљено 3. 1. 2009. 
  106. ^ „Doctor Who series two secrets revealed”. BBC. 19. 6. 2005. Архивирано из оригинала 28. 9. 2013. г. Приступљено 29. 8. 2013. 
  107. ^ Monster Files: Cybermats. iTunes Store. 2011.   
  108. ^ „The Dead Planet”. IMDb. Архивирано из оригинала 10. 2. 2011. г. Приступљено 30. 6. 2011. 
  109. ^ „Nation, Terry”. Архивирано из оригинала 10. 12. 2006. г. Приступљено 19. 5. 2008. 
  110. ^ „Doctor Who Dalek designer Ray Cusick dies after illness”. BBC. 24. 2. 2013. Архивирано из оригинала 4. 1. 2014. г. Приступљено 27. 10. 2013. 
  111. ^ „The New Daleks”. BBC. 29. 4. 2010. Архивирано из оригинала 17. 6. 2018. г. Приступљено 12. 2. 2018. 
  112. ^ Norman, Dalton (6. 4. 2023). „Doctor Who: The First Appearance Of The Cybermen Explained”. Screen Rant. Valnet Inc. Приступљено 10. 6. 2024. 
  113. ^ Wells, Bobby (24. 1. 2022). „Doctor Who villains, ranked”. Space.com. Future plc. Приступљено 10. 6. 2024. 
  114. ^ Doctor Who Magazine Special Edition No. 2, 5 September 2002, [subtitled The Complete Third Doctor], p. 14.
  115. ^ „Doctor Who: Who is the Master?”. RadioTimes (на језику: енглески). Приступљено 12. 10. 2024. 
  116. ^ „Eric Roberts plays Doctor Who villain The Master in live-action for first time in 24 years”. Radio Times (на језику: енглески). Приступљено 10. 9. 2024. 
  117. ^ „John Simm Returns for the Finale!”. Архивирано из оригинала 18. 4. 2012. г. Приступљено 20. 12. 2019. 
  118. ^ „John Simm to return as the Master in Doctor Who”. BBC. 6. 4. 2017. Архивирано из оригинала 6. 4. 2017. г. Приступљено 6. 4. 2017. 
  119. ^ Siede, Caroline (1. 1. 2020). „Doctor Who's New Year's special kicks off the new season with a bang”. The A.V. Club. Приступљено 8. 2. 2022. 
  120. ^ The Daleks' Master Plan. Writers Terry Nation and Dennis Spooner, Director Douglas Camfield, Producer John Wiles. Doctor Who. BBC. BBC One, London. 13 November 1965 – 29 January 1966.
  121. ^ Writer Terry Nation, Director Derek Martinus, Producer Verity Lambert (9. 10. 1965). „Mission to the Unknown”. Doctor Who. London. BBC. BBC One. 
  122. ^ The War Games. Writers Malcolm Hulke and Terrance Dicks, Director David Maloney, Producer Derrick Sherwin. Doctor Who. BBC. BBC One, London. 19 April 1969 – 21 June 1969.
  123. ^ The Trial of a Time Lord. Writers Robert Holmes, Philip Martin and Pip and Jane Baker, Directors Nicholas Mallett, Ron Jones and Chris Clough, Producer John Nathan-Turner. Doctor Who. BBC. BBC One, London. 6 September 1986 – 6 December 1986.
  124. ^ „BBC – Doctor Who Classic Episode Guide – Season 8”. BBC. Архивирано из оригинала 1. 4. 2014. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  125. ^ „The Master – BBC”. BBC. Архивирано из оригинала 14. 11. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  126. ^ „BBC – Doctor Who Classic Episode Guide – Season 16”. BBC. Архивирано из оригинала 21. 11. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  127. ^ „BBC – Doctor Who Classic Episode Guide – Season 16”. BBC. Архивирано из оригинала 21. 11. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  128. ^ „BBC – Season 20 – Episode guide”. BBC. Архивирано из оригинала 9. 4. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  129. ^ а б в г „10 things you didn't know about Doctor Who”. Watch. Архивирано из оригинала 16. 1. 2011. г. Приступљено 20. 1. 2012. 
  130. ^ Black Orchid. Writer Terence Dudley, Director Ron Jones, Producer John Nathan-Turner. Doctor Who. BBC. BBC One, London. 1 March 1982 – 2 March 1982.
  131. ^ а б „Doctor Who Episode List”. BBC. Архивирано из оригинала 17. 10. 2012. г. Приступљено 26. 10. 2013. 
  132. ^ Debnath, Neela (21. 9. 2013). „Review of Doctor Who 'The Talons of Weng-Chiang' (Series 14)”. The Independent. Архивирано из оригинала 23. 7. 2013. г. Приступљено 26. 10. 2013. 
  133. ^ „BBC Online – Cult – Hitchhiker's – Douglas Adams – Biography”. BBC. Архивирано из оригинала 12. 4. 2014. г. Приступљено 26. 10. 2013. 
  134. ^ „Shada, Douglas Adams's 'lost' Doctor Who story, to be novelised”. The Guardian. 24. 3. 2011. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 26. 10. 2013. 
  135. ^ „Doctor Who to be filmed in HD”. Doctor Who Online. 4. 2. 2009. Архивирано из оригинала 6. 1. 2009. г. Приступљено 5. 2. 2009. 
  136. ^ „BBC announces Doctor Who 3D Special”. BBC News. 11. 2. 2013. Архивирано из оригинала 12. 2. 2013. г. Приступљено 12. 2. 2013. 
  137. ^ „Doctor Who: David Tennant returns for anniversary show”. BBC News. 30. 3. 2013. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 2. 4. 2013. 
  138. ^ McMillan, Graeme (12. 2. 2013). „'Doctor Who' goes 3D for its half-century edition”. Digital Trends. Архивирано из оригинала 16. 2. 2013. г. Приступљено 2. 4. 2013. 
  139. ^ „The BBC is already preparing for at least FIVE more series of Doctor Who”. RadioTimes. Архивирано из оригинала 8. 6. 2017. г. Приступљено 19. 6. 2017. 
  140. ^ „BBC – Doctor Who Gets Brand Boost in China – Media Centre”. bbc.co.uk. BBC. Архивирано из оригинала 21. 6. 2019. г. Приступљено 19. 6. 2017. 
  141. ^ Molesworth, Richard. „BBC Archive Holdings”. Doctor Who Restoration Team. Архивирано из оригинала 28. 12. 2012. г. Приступљено 30. 4. 2007. „A full set was held at least until early 1972, as 16 mm black and white film negatives (apart—of course—from 'Masterplan' 7)” 
  142. ^ Molesworth, Richard. „BBC Archive Holdings”. Doctor Who Restoration Team. Архивирано из оригинала 28. 12. 2012. г. Приступљено 30. 4. 2007. „the videotapes began to be wiped, or re-used, until the formation of the BBC's Film and Videotape Library in 1978 put a stop to this particular practice.” 
  143. ^ „'Doctor Who': Restoring and Reconstructing Missing Episodes”. BBC. Архивирано из оригинала 1. 12. 2012. г. Приступљено 20. 1. 2012. 
  144. ^ Lewinski, John Scott (29. 9. 2008). „Fans Reconstruct Doctor Who's Trashed Past”. Wired. Архивирано из оригинала 11. 1. 2012. г. Приступљено 8. 2. 2022. 
  145. ^ Martin, Lara (20. 2. 2009). „Zimbabwe 'hoarding lost 'Who' episodes'”. Digital Spy. Архивирано из оригинала 29. 6. 2012. г. Приступљено 20. 1. 2012. 
  146. ^ Foster, Chuck (21. 6. 2011). „The Reign of Terror—animation update”. Doctor Who News Page. Архивирано из оригинала 5. 5. 2012. г. Приступљено 6. 10. 2011. 
  147. ^ „Blue Peter—Missing Doctor Who tapes”. BBC. април 2006. Архивирано из оригинала 24. 4. 2006. г. Приступљено 24. 4. 2006. 
  148. ^ Mulkern, Patrick (11. 12. 2011). „Doctor Who: two long-lost episodes uncovered”. Radio Times. Архивирано из оригинала 7. 1. 2012. г. Приступљено 11. 12. 2011. 
  149. ^ Allen, Christopher (10. 10. 2013). „Two "Missing" Doctor Who Adventures Found”. BBC Worldwide. Архивирано из оригинала 11. 10. 2013. г. Приступљено 11. 10. 2013. 
  150. ^ Doctor Who Online (11. 10. 2013). „Nine Missing Doctor Who Episodes Recovered!”. Doctor Who Online. Архивирано из оригинала 11. 10. 2013. г. Приступљено 11. 10. 2013. 
  151. ^ Masters, Tim (11. 10. 2013). „Doctor Who: Yeti classic among episodes found in Nigeria”. BBC News. Архивирано из оригинала 25. 10. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 

Спољашње везе

уреди
 
Доктор Ху на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Доктор_Ху&oldid=29876139”