Википедија

Polilinearna algebra

U matematici, polilinearna algebra proširuje metode linearne algebre.[1] Kao što je linearna algebra izgrađena na konceptu vektora i razvija teoriju vektorskih prostora, tako se polilinearna algebra nadograđuje na koncepte p-vektora i polivektora[2][3] sa Grasmanovom algebrom.[4][5]

Poreklo уреди

U vektorskom prostoru dimenzije n obično se razmatraju samo vektori. Prema Hermanu Grasmanu i drugima, ovom pretpostavkom se izbegava složenost razmatranja struktura parova, tripleta i opštih multivetora. Usled postojanja nekoliko kombinatornih mogućnosti, prostor multivektora zapravo da ima 2n dimenzija. Apstraktna formulacija determinante je najneposrednija primena. Polilinearna algebra takođe ima primenu u mehaničkom proučavanju reakcije materijala na stres i naprezanja sa različitim modulima elastičnosti. Ova praktična referenca dovela je do upotrebe reči tenzor za opisivanje elemenata polilinearnog prostora. Dodatna struktura u polilinearnom prostoru dovela je do toga da ima važnu ulogu u raznim studijama u višoj matematici. Iako je Grasman pokrenuo ovaj predmet 1844. godine svojim delom Ausdehnungslehre, koje je bilo ponovo objavljeno 1862. godine, njegov rad je naišao na sporo prihvatanje, jer je već obična linearna algebra pružala dovoljno izazova razumevanju.

Tema polilinearne algebre primenjena je u brojnim istraživanjima multivarijantnog računa i mnogostrukosti u kojima je korištena Jakobijanska matrica. Infinitezimalni diferencijali kalkulusa sa jednom promenljivom postaju diferencijalne forme u multivarijantnom računu, a njihova manipulacija se vrši spoljnom algebrom.

Nakon Grasmana, razvoj polilinearne algebre nastavio je Viktor Šlegel 1872. godine kada je objavio prvi deo svog rada System der Raumlehre, kao i Elvin Bruno Kristofel. Veliki napredak u polilinearnoj algebri ostvaren je radom Gregorija Riči-Kurbastra i Tulio Levi-Kivita. Marsel Grosman i Mišel Beso su uveli su Alberta Ajnštajna u polilinearnu algebru putem apsolutnog diferencijalnog kalkulusa. Ajnštajnova publikacija iz 1915. godine o opštoj relativnosti u kojoj se objašnjava precesija perihelija Merkura uspostavila je polilinearnu algebru i tenzore kao fizički važnu matematiku.

Upotreba u algebarskoj topologiji уреди

Oko sredine 20. veka proučavanje tenzora je apstraktnije preformulisano.[6][7][8][9][10] Rasprava Polilinearna algebra Burbakijeve grupe bila je posebno uticajna,[11][12][13][14][15][16][17] i termin polilinearna algebra je verovatno skovan zahvaljujući njihovom radu. Jedan od razloga za ova događanja u to vreme bila je nova oblast primene, homološka algebra.[18] Razvoj algebarske topologije tokom 1940-ih godina dao je dodatni podsticaj za razvoj čisto algebarskog tretmana tenzorskog proizvoda. Računanje grupa homologije proizvoda dva prostora uključuje tenzorski proizvod; mada se samo u najjednostavnijim slučajevima, poput torusa, direktno izračunava na taj način (vidi Kinetovu teoremu). Topološki fenomeni bili su dovoljno suptilni da je bilo neophodno da se formulišu bolje utemeljeni koncepti; tehnički govoreći, trebalo je definisati Tor funktore.

Materijal koji je trebalo organizovati bio je prilično obiman, uključujući ideje koje se vraćaju na Hermana Grasmana, ideje iz teorije diferencijalnih formi koje su dovele do de Ramove kohomologije, kao i elementarnije ideje kao što su spoljašnji proizvod kojim se generalizuje vektorski proizvod.

Rezultirajuća prilično oštra obrada teme (Burbakijeve grupe) u potpunosti je odbacila jedan pristup u vektorskom računu (rutu kvarteriona, to jest, u opštem slučaju, relaciju sa Lijevim grupama). Umesto toga, oni su primenjivali novi pristup koristeći teoriju kategorija, pri čemu se pristup Lijeve grupe smatrao zasebnom stvari. Pošto ovo dovodi do mnogo čistijeg tretmana, verovatno nema povratka u čisto matematičkom smislu. (Strogo se poziva na pristup univerzalnog svojstva; ovo je donekle opštije od teorije kategorija, a istovremeno se razjašnjava i odnos između dva alternativna pristupa.)

Zapravo, ono što je urađeno omogućava da se objasni da su tenzorski prostori konstrukcije koje su neophodne za redukovanje multilinearnih na linearne probleme. Ovaj čisto algebarski pristup ne pruža geometrijsku intuiciju. On je koristan u smislu da ponovnim izražavanjem problema u kontekstu multilinearne algebre postoje jasno i dobro definisano najbolje rešenje: ograničenja koja rešenje postavlja su upravo ona koja su potrebna u praksi. Generalno, nema potrebe za pozivanjem na bilo koju ad hoc konstrukciju, geometrijsku ideju ili za pribegavanjem koordinatnim sistemima. U teorijskom kategorijskom žargonu sve je potpuno prirodno.[19][20][21][22]

Zaključak o apstraktnom pristupu уреди

U principu, apstraktni pristup može da povrati sve što je učinjeno tradicionalnim pristupom, mada u praksi to ne mora da bude jednostavno. S druge strane, pojam prirodnog se podudara sa principom opšte kovarijanse principa opšte relativnosti. Potonji se bavi tenzorskim poljima (tenzori koji se razlikuju od tačke do tačke na mnogostrukosti), dok kovarijansa postulira da je jezik tenzora ključan za pravilno formulisanje opšte relativnosti.

Nekoliko decenija kasnije je prilično apstraktno gledište iz teorije kategorija povezano sa pristupom koji je 1930-ih razvio Herman Vajl (radeći kroz opštu relativnost putem apstraktne tenzorske analize i dodatno u svojoj knjizi Klasične grupe).[23][24] Na neki način ovo je zaokružilo teoriju, povezujući još jednom sadržaj starih i novih gledišta.

Teme u polilinearnoj algebri уреди

Takođe postoji rečnik teorije tenzora.

Aplikacije уреди

Neki od načina putem kojih se primenjuju koncepti multilinearne algebre:

Reference уреди

  1. ^ Ronald Shaw (1983) "Multilinear algebra and group representations", volume 2 of Linear Algebra and Group Representations, Academic Press ISBN 0-12-639202-1.
  2. ^ John Snygg (2012), A New Approach to Differential Geometry Using Clifford’s Geometric Algebra, Birkhäuser, p.5 §2.12
  3. ^ Wendell Fleming (1977) [1965] Functions of Several Variables, section 7.5 Multivectors, page 295, ISBN 978-1-4684-9461-7
  4. ^ R. Penrose (2007). The Road to Reality. Vintage books. ISBN 0-679-77631-1. 
  5. ^ J.A. Wheeler; C. Misner; K.S. Thorne (1973). Gravitation. W.H. Freeman & Co. стр. 83. ISBN 0-7167-0344-0. 
  6. ^ Bourbaki, Nicolas (1939). Livre I: Théorie des ensembles [Book I: Set theory] (на језику: French). 
  7. ^ Bagemihl, F. (1958). „Review: Théorie des ensembles (Chapter III)” (PDF). Bull. Amer. Math. Soc. 64 (6): 390—391. doi:10.1090/s0002-9904-1958-10248-7. 
  8. ^ Bourbaki, Nicolas (1942). Livre II: Algèbre [Book II: Algebra] (на језику: French). 
  9. ^ Artin, E. (1953). „Review: Éléments de mathématique, by N. Bourbaki, Book II, Algebra, Chaps. I–VII” (PDF). Bull. Amer. Math. Soc. 59 (5): 474—479. doi:10.1090/s0002-9904-1953-09725-7. 
  10. ^ Rosenberg, Alex (1960). „Review: Éléments de mathématiques by N. Bourbaki. Book II, Algèbre. Chapter VIII, Modules et anneaux semi-simples” (PDF). Bull. Amer. Math. Soc. 66 (1): 16—19. doi:10.1090/S0002-9904-1960-10371-0. 
  11. ^ Kaplansky, Irving (1960). „Review: Formes sesquilinéairies et formes quadratiques by N. Bourbaki, Éléments de mathématique I, Livre II” (PDF). Bull. Amer. Math. Soc. 66 (4): 266—267. doi:10.1090/s0002-9904-1960-10461-2. 
  12. ^ Bourbaki, Nicolas (1940). Livre III: Topologie [Book III: Topology] (на језику: French). 
  13. ^ Bourbaki, Nicolas (1949). Livre IV: Fonctions d'une variable réelle [Book IV: Functions of one real variable] (на језику: French). 
  14. ^ Bourbaki, Nicolas (1953). Livre V: Espaces vectoriels topologiques [Book V: Topological vector spaces] (на језику: French). 
  15. ^ Bourbaki, Nicolas (1952). Livre VI: Intégration [Book VI: Integration] (на језику: French). 
  16. ^ Halmos, Paul (1953). „Review: Intégration (Chap. I-IV) by N. Bourbaki” (PDF). Bull. Amer. Math. Soc. 59 (3): 249—255. doi:10.1090/S0002-9904-1953-09698-7. 
  17. ^ Munroe, M. E. (1958). „Review: Intégration (Chapter V) by N. Bourbaki” (PDF). Bull. Amer. Math. Soc. 64 (3): 105—106. doi:10.1090/s0002-9904-1958-10176-7. 
  18. ^ History of Homological Algebra, by Chuck Weibel, pp.797-836 in the book The History of Topology, ed. I.M. James, Elsevier, 1999
  19. ^ Mac Lane, Saunders (1998), Categories for the Working Mathematician, Graduate Texts in Mathematics 5 (2nd изд.), Springer-Verlag, стр. 16, ISBN 0-387-98403-8 
  20. ^ MacLane, Saunders; Birkhoff, Garrett (1999), Algebra (3rd изд.), AMS Chelsea Publishing, ISBN 0-8218-1646-2 
  21. ^ Awodey, Steve (2010). Category theory. Oxford New York: Oxford University Press. стр. 156. ISBN 0199237182. 
  22. ^ Lane, Saunders (1992). Sheaves in geometry and logic : a first introduction to topos theory. New York: Springer-Verlag. стр. 13. ISBN 0387977104. 
  23. ^ Weyl, Hermann (1939), The Classical Groups. Their Invariants and Representations, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-05756-9, MR 0000255 
  24. ^ Jacobson, N. (1940). „Review: The Classical Groups by Hermann Weyl” (PDF). Bull. Amer. Math. Soc. 46 (7): 592—595. doi:10.1090/s0002-9904-1940-07236-2. 

Literatura уреди

Spoljašnje veze уреди

 
Polilinearna algebra na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Polilinearna_algebra&oldid=27675731”