Томас Јанг
Томас Јанг (енгл. Thomas Young; Милвертон, 13. јун 1773 — Лондон, 10. мај 1829) је био енглески професор, научник, физичар, лекар и астроном. Боравио је у Лондону где је радио као лекар и заинтересовао се за медицинску оптику, због чега је почео да студира физику. Објавио је многе радове из физике, медицине, астрономије, физиологије, геофизике и других подручја.
| Томас Јанг | |
|---|---|
 Томас Јанг | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 13. јун 1773. |
| Место рођења | Милвертон, Велика Британија |
| Датум смрти | 10. мај 1829. (55 год.) |
| Место смрти | Лондон, Уједињено Краљевство |
| Образовање | Универзитет у Единбургу, Емануел колеџ, Универзитет у Гетингену |
У делу „Скице и експериметни у веси са звуком и светлошћу” критикује корпускуларну теорију светлости и уводи валну теорију, помоћу које 1802. године разјашњава интерферацију светлости. 1817. поставља хипотезу о трансверзалној природи валова светлости, због чега касније објашњава поларизацију. Дао је радове и с подручја теорије еластицитета, па се према њему модул еластичности назива Јангов модул (константа пропорционалности између силе напрезања и релативног издужења еластичног тела).
Томас Јанг је такође студирао језике и умногоме допринео разјашњавању египатских хијероглифиа.
Биографија уреди
Родио се 13. јуна 1773. године као последњи од десет деце у породици квекера у Милвертону у Самерсету..[1][2] У детињству се истицао необичним талентом за језике и у четрнаестој години он је владао енглеским, француским, латинским, старогрчким, хебрејским, сиријским, арамејски, амхарским, турским, арапским и персијским језицима.[2][3]
Године 1792. се уписао на студије медицине у Лондону, а од 1794. када је био изабран за члана Краљевског друштва („Royal Society“) наставио је студије у Единбургу а касније у Гетингену где је 1796. године добио докторску титулу из физике.[4] У години 1797. прешао је на студијум у Кембриџу[5] и те године је наследио свога стрица и тако је постао финансијски независан.[2][6] Преселио се у Лондон 1799. године и ту је радио као лекар. У страху за своје име све своје радове је објављивао анонимно.
Године 1801. био је Јанг именован за професора „природне философије“ на Ројал институцији.[7] Следеће године је иманован за секретара за иностране односе Краљевског друштва.[8][9] Године 1803. се одрекао звања професора јер се бојао да се не може довољно да посвети лекарској пракси.
Године 1811. наступио је као лекар у болници Светог Ђорђа. 1814. године је био члан комисије која је имала да испитује ризике плинског осветљења у Лондону а 1816. године је био члан комисије која је требало да одреди дужину клатна чија периода треба да траје две секунде које је требало да одреди месну вредност гравитационог убрзања.
Неколико године пре смрти се бавио питањима из житотног осигурања.
Истраживања и теорије уреди
У делу Скице и екперименти у вези са с звуком и светлошћу критикује корпускуларну теорију светлости и уводи таласну теорију. Помоћу таласне теорије разјаснио је интерференцију светлости. У писму упућеном француском физичару Франсои Арагу поставља хипотезу о транверзалној природи таласа светлости. Дао је радове с подручја теорије еластичности, те се према њему модул еластичности назива Јангов модул еластичности. Јанг се бавио истраживањем вида и теорије боја, и сматра га се утемељитељем физичке оптике. Године 1793, објаснио је начин на који се око прилагођава на различите удаљености зависно од промене закривљености сочива. Године 1801. први је објаснио астигматизам. Представио је хипотезу која објашњава перцепцију боја, односно да зависи о три врсте живчаних влакана у мрежници, која реагују на црвену, зелену и љубичасту светлост. Теорију је касније развио Херман фон Хелмхолц (Јанг-Хелмхолцова теорија), експериментално је доказана 1959.
Јангов модул еластичности уреди
Јангов модул еластичностиi (знак E) је физичка величина која описује колико се издужена еластична тела скраћују или продужавају под деловањем силе зависно од материјала од којега су начињена; однос је напрезања под деловањем затезне силе и релативне промене дужине (деформација):
где је: σ - напрезање, ε - линеарна еластична деформација, F - затезна сила, A - раван почетног попречног пресека, ΔL - промена дужине, L0 - почетна дужина. Мерна је јединица Паскал (Pa). Што је мањи модул еластичности, уз исто напрезање, већа је деформација тела (Хуков закон).[10]
Интерференција таласа уреди
Интерференција таласа је међуделовање два или више таласа (редовито једнаке таласне дужине) који истодобно пролазе кроз исти простор. Збива се код свих таласа (еластичних, електромагнетних, таласа на води) и генерално код свих периодичних кретања. Амплитуда резултантног таласа може бити већа или мања од амплитуда појединих изворних таласа, што зависи од односу међу њиховим фазама. На пример два интерферирајућа таласа једнаке таласне дужине, амплитуде и фазе појачавају се, а ако су један према другом у фази помакнути за половину таласне дужине, њихово се деловање поништава. Интерференција се може запазити само ако у свакој тачки простора у којем се шире интерферирајући таласи постоји стална разлика у фази међу тим таласима (услов кохерентности), јер се тиме осигурава стални просторни распоред минимума и максимума резултантног таласа (интерференцијска слика). Њутнови прстенови и пруге интерференције примери су интерференцијских слика насталих слагањем кохерентних снопова светлости. Будући да размаци међу минимумима и максимумима интерференцијске слике зависе од таласне дужине интерферирајућих таласа, могуће је, мерећи те размаке, одредити таласну дужину; обрнуто, када се познаје таласна дужина, могу се одредити и размаци (интерферометар).[11]
Језици уреди
У његовом чланку Језици који је написао за Енциклопедију Британику, Јанг је упоредио граматику и вокабулар 400 језика. У другом раду из 1813. увео је појам индоевропски језици, 165 година након предлога холандског језикословаца Маркуса Зуериуса фон Бокшорна (1647).
Египатски хијероглифи уреди
Јанг је такође радио на дешифровању египатских хијероглифа, што га сврстава међу пионире египтологије. Свој рад темељио је на поставкама Силвестра де Сакија и Швеђанина Акерблада, који је поставио демотски алфабет од 29 слова, погрешно верујући да је демотски искључиво фонетски (алфабетски). До године 1814. Јанг је у потпуности превео демотски текст камена из Розете, користећи листу од 86 демотских речи. Јанг је потом проучавао хијероглифски алфабет, али погрешно је веровао да се ради о једноставном преводу, није уочио да се ради о парафразираном тексту. Године 1823. објавио је Извештај о новијим открићима у хијероглифској књижевности и египатским старинама, а неки од Јангових закључака појавили су се у знаменитом чланку Египат који је написао за Енциклопедију Британику 1818. Кад је француски језикословац Жан Франсоа Шамполион објавио свој превод хијероглифа, Јанг га је поздравио али је утврдио да је Шамполионов систем базиран на његовим чланцима. Међутим Шамполион је то одбацио и није био вољан да припише заслуге Јангу. У наредном раздобљу, у складу с политичким тензијама, Велика Британија подупирала је Јанга, а Французи Шамполиона. Премда је Шамполионово разумевање граматике египатског писма указивало на грешке видљиве и код Јанга, устрајао је у тврдњи да је сам дешифровао хијероглифе. Међутим након 1826, кад је Шамполион постао кустос Лувра, понудио је Јангу приступ демотским рукописима.
Оставштина уреди
Каснији стручњаци и научници ценили су Јангов рад чак и кад су га познавали само према постигнућима на њиховом подручју. Његов савременик сер Џон Хершел назвао га је оригиналним генијем. Алберт Ајнштајн указао му је почаст 1931. у предговору Њутнове Оптике. Међу научницима који су му се дивили били су физичари, добитници Нобелове награде Џон Вилијам Страт (1904) i Филип Ворен Андерсон (1977).
Референце уреди
- ^ „Thomas Young”. School of Mathematics and Statistics University of St Andrews, Scotland. Приступљено 30. 8. 2017.
- ^ а б в Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Young, Thomas”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 28 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 940.
- ^ Singh, Simon (2000). The Code Book: The Science of Secrecy from Ancient Egypt to Quantum Cryptography. Anchor. ISBN 978-0-385-49532-5.
- ^ „Thomas Young (1773–1829)”. Andrew Gasson. Архивирано из оригинала 31. 08. 2017. г. Приступљено 30. 8. 2017.
- ^ „Young, Thomas (YN797T)”. Кембриџ база података алумниста. Универзитет у Кембриџу.
- ^ Robinson, Andrew (2006). The Last Man Who Knew Everything: Thomas Young, the Anonymous Polymath Who Proved Newton Wrong, Explained How We See, Cured the Sick and Deciphered the Rosetta Stone. Oneworld Publications. стр. 4. ISBN 978-1851684946.
- ^ „Ri Professors”. Royal Institution. Приступљено 30. 8. 2017.
- ^ „THOMAS YOUNG (1773–1829)”. Emmanuel College. Архивирано из оригинала 31. 08. 2017. г. Приступљено 30. 8. 2017.
- ^ „Portrait of Thomas Young”. Royal Society. Приступљено 30. 8. 2017.
- ^ modul elastičnosti (Youngov modul), [1] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2015.
- ^ interferencija, [2] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2015.
Литература уреди
- Singh, Simon (2000). The Code Book: The Science of Secrecy from Ancient Egypt to Quantum Cryptography. Anchor. ISBN 978-0-385-49532-5.
- Adkins, Lesley; Adkins, Roy (2000). The Keys of Egypt: The Obsession to Decipher Egyptian Hieroglyphs. Harper Collins Publishers. ISBN 978-0-06-019439-0.
- Thomasson, Fredrik (2013). The Life of J. D. Åkerblad: Egyptian Decipherment and Orientalism in Revolutionary Times. BRILL.
- Barr, E. Scott (1963). „Men and Milestones in Optics. II. Thomas Young”. Applied Optics. 2 (6): 639—647. Bibcode:1963ApOpt...2..639B. doi:10.1364/AO.2.000639.- The link is to a pdf version of the paper.
- Robinson, Andrew (2005). „A Polymath's Dilemma”. Nature. 438 (7066): 291. Bibcode:2005Natur.438..291R. PMID 16292291. S2CID 4417924. doi:10.1038/438291a
. - Robinson, Andrew (април 2006). „Thomas Young: The Man Who Knew Everything”. History Today. 56: 53—57.
- Robinson, Andrew (2006). The Last Man Who Knew Everything: Thomas Young, the Anonymous Polymath Who Proved Newton Wrong, Explained How We See, Cured the Sick and Deciphered the Rosetta Stone. New York: Pi Press. ISBN 978-0-13-134304-7.
- Reviewed[мртва веза] by Nicholas Shakespeare in The Telegraph Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јун 2019), 24 September 2006.
- Reviewed Архивирано на сајту Wayback Machine (22. март 2012) by Michael Bywater in The New Statesman, 13 November 2006.
- Reviewed Архивирано на сајту Wayback Machine (28. децембар 2006) by Simon Singh in The Telegraph Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јун 2019), 26 November 2006.
- Reviewed by Rosemary Hill in The Times, 10 December 2006.
- Reviewed by PD Smith in The Guardian, 20 January 2007.
- Saslow, Wayne (2002). Electricity, Magnetism, and Light. Toronton: Thomson Learning. ISBN 978-0-12-619455-5.- Discusses Young's theoretical and experimental work on interference
- Wood, Alex; Oldham, Frank (1954). Thomas Young. Cambridge: Cambridge University Press.
- Young, Thomas (1823). An Account of Some Recent Discoveries in Hieroglyphical Literature and Egyptian Antiquities. London: John Murray. Young's account of his hieroglyphic research. (reissued by Cambridge University Press, 2010. ISBN 978-1-108-01716-9)
Спољашње везе уреди
- ABC Radio International program (Ockham's Razor) on Thomas Young -- available for download and streaming (as of 9 July 2006)
- Thomas young the founder of wave theory Архивирано на сајту Wayback Machine (19. август 2022)
- Works by Томас Јанг at Open Library
- Томас Јанг на сајту Internet Archive (језик: енглески)
