Џејмс Кегни (енгл. James Cagney; Њујорк, 17. јул 1899Станфорд, 30. март 1986) био је амерички глумац познат по разноврсним улогама, укључујући прекретну у филму Државни непријатељ.[1] Првобитно је био познати водвиљ извођач, који је освојио Оскар за најбољег глумца у главној улози[2] за портрет плесача и певача у филму Јенки Дудл Денди 1942, али најпознатији је по улогама 'чврстих момака'.[3] Као и Џејмс Стјуарт, Кегни је постао познат публици па су га обично звали „Џими” Кагни - иако ни у једном филму није тако потписан.[4]

Џејмс Кегни
У трејлеру за филм Love Me or Leave Me (1955)
Лични подаци
Пуно имеЏејмс Франсис Кегни млађи
Датум рођења(1899-07-17)17. јул 1899.
Место рођењаЊујорк, САД
Датум смрти30. март 1986.(1986-03-30) (86 год.)
Место смртиСтанфорд, Њујорк, САД
Породица
СупружникФрансис Кегни (1922—1986)
Веза до IMDb-а

Амерички филмски институт прогласио га је 1999. осмом највећом мушком филмском звездом свих времена.[5]

Кегни је био међу омиљеним глумцима Стенлија Кјубрика,[6] а Орсон Велс га је прогласио „вероватно највећим глумцем који се икад појавио испред камере.”[7] Ворнер брос је организовао приватно приказивање Кегнијевих филмова за Винстона Черчила.[8]

Зарадио је надимак 'професионални контраш', а неколико је пута напуштао велики студио Ворнер брос, враћајући се сваки пут под побољшаним личним и уметничким условима. У два мандата је био председник Цеха филмских глумаца, а током Другог светског рата је у много наврата одлазио на турнеје за подизање морала.

Биографија

уреди

Младост

уреди

Кегни је рођен на Нижој источној страни, делу Менхетна у Њујорку у породици Џејмса Кагнеја старијег, Американца ирског порекла који је радио као бармен и аматерски боксер, и Каролин Нелсон;[4] његова бака с мајчине стране била је норвешка капетаница брода,[1] док му је деда с мајчине стране био Американац ирског порекла.[9] Кегни је био друго од седморо деце, од којих је двоје умрло неколико месеци након рођења; сам Кегни је озбиљно оболео као дете, у тој мери да се његова мајка бојала да ће умрети пре крштења, што је био резултат нивоа сиромаштва у којем су одрастали.[10][11] Сва деца су одгојена као католици, и сви су примили причест и били су крштени.[10]

Црвенокоси, плавооки Кегни матурирао је у средњој школи Стујвесант у Њујорку 1918. те је након тога похађао Универзитет Колумбија,[12] где је намеравао да дипломира уметност.[4] Узимао је и часове немачког и придружио се студентској војној обуци.[13] Одустао је након једног семестра и вратио се кући након смрти оца у епидемији шпанског грипа.[4]

У раном животу се бавио разним пословима, све како би допринео кућном буџету: помоћник архитекте, пресликавач у новинама The New York Sun, чувар у Њујоршкој јавној библиотеци, носач у хотелу, цртач и ноћни портир.[4] Кегни је веровао у тешки рад: „Било је то добро за мене. Жао ми је дечака којима је у то време све било лагодно. Одједном се морају суочити са животним стварностима без маме или тате да мисле уместо њих.”[4]

Као дечак је вежбао степовање (што је вештина која ће му помоћи да освоји Оскара), а имао је надимак Кегни подрумских врата због своје навике да плеше по положеним подрумским вратима. Био је добар улични борац, борећи се у име свог старијег брата Харија студента медицине кад је то било потребно,[10] понекад са свим нападачима.[11] Почео је да се бави аматерским боксом, а освојио је наслов вицепрвака у перолакој категорији у држави Њујорк. Био је довољно добар да су га тренери охрабривали да се окуша као професионалац, али мајка му није то допустила.[14] Играо је полупрофесионални бејзбол за локални клуб,[4] а био је довољно добар да је почео да маштати о игрању у МЛБ лиги.[14]

Његова веза с филмом почела је на доста необичан начин; кад је посећивао тетку у Бруклину која је живела преко пута Витаграф Студија, Кегни би прескочио ограду како би гледао филмове Џона Банија.[4] Укључио се у аматерску драмску секцију, почевши као реквизитер за кинеског пантомимичара у насељеничкој кући на Лондон хилу где је његов брат, Хари наступао у позоришту. Био је задовољан радећи иза позорнице, није се занимао за глуму. Међутим, једне ноћи је заменио Харија који је био болестан. Џејмс није био добар ученик, али му је фотографско памћење проба омогућило да замени брата без прављења грешака.[15] Након тога се окушао као извођач, наступивши у мноштву улога у склопу разних глумачких дружина.[4]

Филмографија

уреди
Год. Српски назив Оригинални назив Улога
1930. The Doorway to Hell Steve Mileaway
Sinners' Holiday Harry Delano
1931. How I Play Golf Himself
Blonde Crazy Bert Harris
Smart Money Jack
The Millionaire Schofield, Insurance Salesman
Државни непријатељ број 1 The Public Enemy Tom Powers
Other Men's Women Ed 'Eddie' Bailey
1932 Winner Take All Jim 'Jimmy' Kane
The Crowd Roars Joe Greer
Taxi! Matt Nolan
1933. Lady Killer Dan Quigley
Footlight Parade Chester Kent
The Mayor of Hell Richard 'Patsy' Gargan
Picture Snatcher Danny Kean
Hard to Handle Myron C. 'Lefty' Merrill
1934 The St. Louis Kid Eddie Kennedy
The Hollywood Gad-About Himself
Here Comes the Navy Chester 'Chesty' J. O'Conner
He Was Her Man Flicker Hayes, aka Jerry Allen
Jimmy the Gent 'Jimmy' Corrigan
1935. Побуна на броду Баунти Mutiny on the Bounty Extra
A Midsummer Night's Dream Bottom, the weaver
The Irish in Us Danny O'Hara
G Men 'Brick' Davis
Devil Dogs of the Air Thomas Jefferson 'Tommy' O'Toole
Trip Thru a Hollywood Studio Himself
A Dream Comes True Himself
Frisco Kid Bat Morgan
1936. Great Guy Johnny 'Red' Cave
Ceiling Zero Dizzy Davis
1937. Something to Sing About Terrence 'Terry' Rooney
1938. Анђели гарава лица Angels with Dirty Faces Роки Саливан
Boy Meets Girl Robert Law
For Auld Lang Syne Himself - Introducing arriving celebrities
1939. Бурне двадесете The Roaring Twenties Eddie Bartlett
Each Dawn I Die Frank Ross
Hollywood Hobbies Himself
Оклахома Кид The Oklahoma Kid Jim Kincaid
1940. City for Conquest Danny Kenny (Young Samson)
Torrid Zone Nick 'Nicky' Butler
The Fighting 69th Jerry Plunkett
1941. The Bride Came C.O.D. Steve Collins
The Strawberry Blonde T. L. 'Biff' Grimes
1942. Јенки Дудл Денди Yankee Doodle Dandy George M. Cohan
Captains of the Clouds Brian MacLean (bush pilot)
1943. Johnny Come Lately Tom Richards
You, John Jones! John Jones
1944. Battle Stations Narrator
1945. Blood on the Sun Nick Condon
1947. 13 Rue Madeleine Robert Emmett 'Bob' Sharkey aka Gabriel Chavat
1948. The Time of Your Life Joseph T. (who observes people)
1949. Бело усијање White Heat Arthur 'Cody' Jarrett
1950. The West Point Story Elwin 'Bix' Bixby
Kiss Tomorrow Goodbye Ralph Cotter
1951. Starlift Himself
Come Fill the Cup Lew Marsh
1952. What Price Glory? Capt. Flagg
1953 A Lion Is in the Streets Hank Martin
1955. Mister Roberts Capt. Morgan
The Seven Little Foys George M. Cohan
Love Me or Leave Me Martin Snyder
Run for Cover Matt Dow
1957. Short-Cut to Hell Himself
Man of a Thousand Faces Lon Chaney
1956. These Wilder Years Steve Bradford
Tribute to a Bad Man Jeremy Rodock
1959. Shake Hands with the Devil Sean Lenihan
Never Steal Anything Small Jake MacIllaney
1960. The Gallant Hours Fleet Admiral William F. Halsey Jr.
1961. One, Two, Three C.R. MacNamara
1968. Arizona Bushwhackers Narrator
1981. Ragtime Commissioner Rheinlander Waldo

Референце

уреди
  1. ^ а б Gregory Speck: From Tough Guy to Dandy: James Cagney, 1986, str. 319
  2. ^ „Best Actor”. FilmSite.org. Приступљено 17. 10. 2008. 
  3. ^ McGilligan 1975
  4. ^ а б в г д ђ е ж з McGilligan 1975, стр. 14–28
  5. ^ „America's Greatest Legends” (PDF). AFI's 100 Years...100 Stars. American Film Institute. 2005. Архивирано из оригинала (registration required) 16. 07. 2011. г. Приступљено 17. 10. 2008. 
  6. ^ Lobrutto, Vincent (1999). Stanley Kubrick: A Biography. ISBN 978-0306809064. Приступљено 1. 11. 2007. [мртва веза]
  7. ^ Parkinson, BBC
  8. ^ French, Phillip (1. 6. 2008). „No 18: James Cagney 1899-1986”. Philip French's screen legends. The Observer. Приступљено 17. 10. 2008. 
  9. ^ McCabe, John. „Cagney”. New York Times. Архивирано из оригинала 28. 09. 2013. г. Приступљено 1. 11. 2007. 
  10. ^ а б в Cagney 1976, стр. 2–19
  11. ^ а б Warren & Cagney 1986, стр. 3–11 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFWarrenCagney1986 (help)
  12. ^ Flint, Peter (31. 3. 1986). „James Cagney Is Dead at 86; Master of Pugnacious Grace”. New York Times. Приступљено 1. 11. 2007. 
  13. ^ Cagney, James. Cagney by Cagney. Doubleday. стр. 22—38. ISBN 978-0-385-52026-3. 
  14. ^ а б Warren & Cagney 1986, стр. 21–30 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFWarrenCagney1986 (help)
  15. ^ Warren & Cagney 1986, стр. 30–37 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFWarrenCagney1986 (help)

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди