Википедија

Арамејски језик

Арамејски језик(империјални арамејски, библијски арамејски; ISO 639-3: arc) је језик или група језика који припадају семитској подскупини афразијске језичне обитељи.[3] Тачније, он је део северозападне групе семитских језика која укључује и канаанске језике као што су хебрејски и фенички. Арамејска азбука усвојена је као основа за многе друге језике и претеча је хебрејском, сиријском и арапском писму.

арамејски
ארמית [Arāmît,], ܐܪܡܝܐ [Ārāmāyâ]
Arāmāyā сиријак дијалектом арамејског језика
ИзговорIPA: [arɑmiθ], [arɑmit],
[ɑrɑmɑjɑ], [ɔrɔmɔjɔ]
Говори се у Израел
 Ирак
 Иран
 Либан
 Сирија
 Турска
РегионБлиски исток и Мала Азија
арамејски абџад, сиријски абџад, хебрејско писмо (абџад), арапско писмо (абџад), мандејски алфабет, демотско писмо[1] и кинеско писмо[2]
Језички кодови
ISO 639-1нема
ISO 639-2arc
ISO 639-3Разно:
arc – Царски и званични арамејски (700-300. п. н. е.)
oar – Стари арамејски (пре 700. п. н. е.)
aii – Асиријски неоарамејски језик
aij – Лишанид Ношан
amw – Западни неоарамејски језик
bhn – Бохтански неоарамејски језик
bjf – Барзански неоарамејски језик
cld – Халдејски неоарамејски језик
hrt – Хертевински језик
huy – Курдистански неоарамејски језик
jpa – Галилејски арамејски језик
kqd – Кој-санџачки сиријски језик
lhs – Млахсо
lsd – Лишана Дени
mid – Савремени мандејски
myz – Класични мандејски
sam – Самаритски арамејски
syc – Класични сиријски језик
syn – Сенаја
tmr – Јеврејски вавилонски арамејски
trg – Лишан Дидан
tru – Туројо

Арамејски језик припада групи семитских језика који су говорили Арамејци већ у 12. веку пре Христа. Данас се сматра угроженим језиком.[4]

Говори се у неким крајевима Блиског истока, углавном код старије популације. Његова историја је дуга око 3.100 година и служио је као језик администрације многих царстава и као језик религије говорног језика неколицине семитских народа с Блиског истока. Био је важан језик у време стварања Старог и Новог завета, као и Талмуда и Зохара. Био је то главни језик Јевреја у периоду Другога храма (539. п. н. е. до 70. после Христа). Језик је битан код археолошких проналазака на Блиском истоку.

Арамејски језик је био језик Исуса Христа.[5]

Папирус на арамејском 449. п. н. е.

Развој језика уреди

Историјски и по пореклу, арамејски језик је био језик Арамејаца, народа региона који говори језиком који припада семитској групи језика а насељавали су подручје између северног Леванта и северне долине Тигриса. До око 1000 године пре Христа, Арамејци су имали низ краљевстава у ономе што је сада део Сирије, Либана, Јордана, Турске и ивица јужне Месопотамије (Ирак). Арамејски језик се уздигао до угледа под Нео-асиријским царством (911–605 година пре Христа), под чијим утицајем је Арамејски језик постао престижни језик након што је усвојен као лингуа франка империје од стране асиријских краљева, а његова употреба је раширена по Целој Месопотамији, Леванту и деловима Мале Азије, на Арабијско полуострво и Древни Иран под асирској владавини. Арамејски језик се, на врхунцу свог утицаја, говорио у ономе што је сада Ирак, Сирија, Либан, Израел, Јордан, Кувајт, делови југоисточне и јужне централне Турске, северни делови Арабијског полуострва и делови северозападног Ирана, као и јужни Кавкаски, пошто је постепено заменио неколико других сродних семтичких језика.[6][7][8]

Према вавилонском Талмуду (Санхедрин 38б), језик којим је говорио Адам — први човек у Библији — био је арамејски.[9]

Арамејски је био Исусов језик („Јешуа Мхеета“, Јешу, Ешу, Ешо, Ишо на арамејским дијалектима),[10][11][12] који је током своје јавне службе говорио галилејским дијалектом, као и језиком неколико делови хебрејске Библије, укључујући делове књига Данила и Језре, као и језик Таргума, арамејског превода хебрејске Библије.[13][14][15] То је такође језик Јерусалимског Талмуда, Вавилонског Талмуда и Зохара.

Писци новоасирске бирократије су такође користили арамејски језик, а ову праксу је касније наследило ново-вавилонско царство (605–539. пре Христа), а касније и Ахеменидско царство (539–330. пре Христа).[16] Уз посредовање писара који су били обучени у овом језику, високо стандардизовани писани арамејски (који су научници назвали царским арамејским) постепено је такође постао лингуа франца јавног живота, трговине и трговине широм Ахеменидских територија.[17] Широка употреба писаног арамејског је касније довела до усвајања арамејског алфабета и (као логограма) неког арамејског речника у пахлави писмима, које је користило неколико средњоиранских језика (укључујући партски, средњоперсијски, согдијски и хваразмијски).[18]

Неке варијанте арамејског су такође задржане као свети језици од стране одређених верских заједница. Најистакнутији међу њима је класични сиријски, литургијски језик сиријског хришћанства. Користи га неколико заједница, укључујући Асирску цркву Истока, Древну цркву Истока, Халдејску католичку цркву, Сиријску православну цркву, Сиријску католичку цркву, Маронитску цркву, као и хришћане Светог Томе (домаћи хришћани ) и сиријски хришћани (К[К]наиа) из Керале, Индија.[19][20][21] Један од арамејских литургијских дијалеката био је мандајски[22], који је осим што је постао народни језик (неомандајски) остао и литургијски језик мандеизма.[23][24] Сиријски је такође био литургијски језик неколико сада изумрлих гностичких вера, као што је манихеизам. Неоарамејски језици се и даље говоре у 21. веку као први језик у многим заједницама Асираца, Јевреја Мизрахи (посебно Јевреја Курдистана/Ирачких Јевреја) и Мандејаца са Блиског истока,[25] и са бројем говорника који течно говори у распону од 1 до 2 милиона, при чему су главни неоарамејски језици међу Асирцима/Сирцима суретски (~240.000 говорника) и туројо (~250.000 говорника);[25] поред западног неоарамејског (~3.000)[26] која постоји у само два села у региону Антилибанских планина у западној Сирији.[27] Они су задржали употребу некада доминантног лингуа франца упркос каснијим језичким променама које су доживеле широм Блиског истока.

Име језика уреди

Везу између халдејског, сиријског и самарићанског као „арамејску“ први пут је идентификовао немачки теолог Јохан Вилхелм Хилигер 1679. године.[28][29] Године 1819-1821. Улрих Фридрих Коп је објавио своју књигу „Слике и натписи прошлости“ (оригинални назив на немачком језику Bilder und Schriften der Vorzeit), у којој је поставио основу палеографског развоја северозападносемитских писама.[30] Коп је критиковао Жан-Жака Бартелемија и друге научнике који су све тада познате натписе и новчиће окарактерисали као феничанске, са „све је остало Феничанима, а ништа Арамејцима, као да уопште нису могли писати“.[31] Коп је приметио да неке речи на Карпентрас стели одговарају арамејском у Књизи Данила и Књизи о Рути.[32]

Јосиф и Страбон (потоњи цитира Посидонија) обојица су изјавили да су „Сирци“ себе називали „Арамејцима“.[33][34][35][36] Септуагинта, најранија сачувана потпуна копија хебрејске Библије, грчки превод, користила је термине Сирија и Сиријац, где масоретски текст, најранија сачувана хебрејска копија Библије, користи термине арамејски и арамејски;[37][38][39] бројне касније библије пратиле су употребу Септуагинте, укључујући верзију краља Џејмса.[40] О овој вези између имена сиријски и арамејски расправљао је 1835. Етјен Марк Кватремер.[41][42]

У историјским изворима, арамејски језик означавају две посебне групе појмова, од којих је прва представљена ендонимским (домаћим) именима, а друга је представљена разним егзонимским (страног порекла) називима. Изворни (ендонимски) термини за арамејски језик изведени су из истог корена речи као и име његових изворних говорника, старих Арамејаца. Ендонимски облици су такође усвојени у неким другим језицима, попут старог хебрејског. У Тори (хебрејској Библији), „Арам“ се користи као право име за неколико људи, укључујући потомке Шема,[43] Нахора[44] и Јакова.[45][46] Древни Арам, који се граничио са северним Израелом и оним што се данас зове Сирија, сматра се лингвистичким центром арамејског, језика Арамејаца који су населили ову област током бронзаног доба око 3500 п.н.е. Често се погрешно сматра да је језик настао у Асирији (Ирак). У ствари, Арамејци су свој језик и писмо пренели у Месопотамију добровољном миграцијом, присилним изгнанством освајачких војски и инвазијама номадских Халдеја на Вавилон у периоду од 1200. до 1000. пре Христа.[47]

За разлику од хебрејског, ознаке за арамејски језик у неким другим древним језицима биле су углавном егзонимске. У старогрчком, арамејски језик је најчешће био познат као „сиријски језик“,[41] у односу на домородачке (не-грчке) становнике историјског региона Сирије. Пошто се само име Сирије појавило као варијанта Асирије,[48][49] и акадског Ашуруа,[50] створен је сложен скуп семантичких феномена који су постали предмет интересовања и међу древним писци и савремени научници.

Реч Εβραιστι (Хебраисти) из Коине (грчког) језика је преведена као „арамејски“ у неким верзијама хришћанског Новог завета, пошто је арамејски у то време био језик којим су обично говорили Јевреји.[51][52] Међутим, Εβραιστι се у овом тренутку доследно користи у грчком језику Коине да значи хебрејски, а Συριστι (Сиристи) се користи да значи арамејски.[53] У библијском учењу, термин „Халдејац“ се годинама користио као синоним за арамејски, због његове употребе у књизи Данила и каснијег Јеронимовог тумачења.[54]

Географска распрострањеност употребе арамејског језика уреди

Током Новоасирског и Нововавилонског царства, Арамејци, изворни говорници арамејског, почели су да се насељавају у већем броју, у почетку у Вавилонији, а касније у срцу Асирије, познатом и као „троугао Арбела“ (Асур, Нинивех и Арбела).[55] Прилив је на крају довео до тога да је Неоасирско царство (911–605 пне) усвојило царски арамејски под утицајем Акадије као лингуа франца свог царства.[17] Ову политику су наставили краткотрајно Ново-Вавилонско царство и Медији, и сва три царства су постала оперативно двојезична у писаним изворима, уз арамејски коришћен уз акадски.[56] Ахеменидско царство (539–323 пне) наставило је ову традицију, а велики утицај ових империја довео је до тога да је арамејски постепено постао лингуа франца већине западне Азије, Анадолије, Кавказа и Египта.[6][8]

Почевши од успона Рашидунског калифата у касном 7. веку, арапски је постепено заменио арамејски као лингва франка Блиског истока.[57] Међутим, арамејски остаје говорни, књижевни и литургијски језик за локалне хришћане, а такође и за неке Јевреје. Арамејски такође и даље говоре Асирци из северног Ирака, североисточне Сирије, југоисточне Турске и северозападног Ирана, са заједницама дијаспоре у Јерменији, Грузији, Азербејџану и јужној Русији. Мандејци такође настављају да користе класични мандајски као литургијски језик, иако већина сада говори арапски као свој први језик.[22] Још увек постоји мали број оних који говоре први језик западно-арамејских варијанти у изолованим селима у западној Сирији.

Будући да су у контакту са другим регионалним језицима, неки неоарамејски дијалекти су често били укључени у међусобну размену утицаја, посебно са арапским,[57] иранским[58] и курдским.[59]

Турбуленција у последња два века (нарочито геноцид у Асиру, такође познат као Сеифо, што на сиријском значи „мач“) довела је до распршивања говорника првог језика и књижевног арамејског широм света. Међутим, у северном Ираку постоји велики број асирских градова као што су Алкош, Бакхдида, Бартела, Тескопа и Тел Кепе, као и бројна мала села у којима је арамејски још увек главни говорни језик, а многи велики градови у овом региону такође имају Асирске заједнице које говоре неоарамејски, посебно Мосул, Ербил, Киркук, Дохук и ал-Хасаках. У савременом Израелу, једино старо становништво које говори арамејски су Јевреји Курдистана, иако језик изумире.[60] Међутим, арамејски такође доживљава препород међу маронитима у Израелу у Јишу.[61]

Арамејски језик и дијалекти уреди

О арамејском се често говори као о једном језику, али је у ствари група сродних језика.[62] Неки арамејски језици се међусобно разликују више него што се романски језици међусобно разликују. Његова дуга историја, обимна литература и употреба од стране различитих верских заједница су фактори диверзификације језика. Неки арамејски дијалекти су међусобно разумљиви, док други нису, слично ситуацији са савременим варијантама арапског. Неки арамејски језици познати су под различитим именима; на пример, сиријски се посебно користи за описивање источне арамејске варијанте којом говоре сиријске хришћанске заједнице у северном Ираку, југоисточној Турској, североисточној Сирији и северозападном Ирану и хришћани Светог Томе у Керали, Индија. Већина дијалеката се може описати као "источни" или "западни", а линија раздвајања је отприлике Еуфрат, или нешто западно од њега. Такође је корисно направити разлику између оних арамејских језика који су модерни живи језици (често се називају „неоарамејским“), оних који су још увек у употреби као књижевни језици и оних који су изумрли и од интереса су само за научнике. Иако постоје неки изузеци од овог правила, ова класификација даје „старе“, „средње“ и „модерне“ периоде, поред „источних“ и „западних“ области, ради разликовања између различитих језика и дијалеката који су арамејски.

Писмо уреди

Најраније арамејско писмо било је засновано на феничанском писму. Временом је арамејски развио свој препознатљиви „квадратни“ стил. Древни Израелци и други народи Ханана усвојили су ово писмо за писање својих језика. Дакле, познатије је као хебрејско писмо. Ово је систем писања који се користи у библијском арамејском и другом јеврејском писању на арамејском. Други главни систем писања који се користи за арамејски развиле су хришћанске заједнице: курзивни облик познат као сиријско писмо. Мандејци користе веома модификовани облик арамејског писма, мандејско писмо.[22]

Поред ових система писања, одређене деривате арамејског писма користиле су у античко доба одређене групе: набатејско писмо у Петри и палмирско писмо у Палмири. У модерно доба, Туројо (види доле) је понекад био написан латиничним писмом.

Периодизација уреди

Периодизација историјског развоја арамејског језика била је предмет посебног интересовања научника, који су предложили неколико типова периодизације, засноване на лингвистичким, хронолошким и територијалним критеријумима. Преклапање терминологије, коришћене у различитим периодизацијама, довело је до стварања неколико полисемичких термина, који се различито користе међу научницима. Термини као што су: староарамејски, древни арамејски, рани арамејски, средњоарамејски, касни арамејски (и неки други, попут палеоарамејског), коришћени су у различитим значењима, упућујући (по обиму или садржају) на различите етапе историјског развоја арамејског језика.[63][64][65]

Најчешће коришћени типови периодизације су Клаус Бејер и Џозеф Фицмајер.

Периодизација Клауса Бејера (1929–2014):[66]

  • Стари арамејски, од најранијих записа, до 200. године нове ере
  • Средњоарамејски, од 200. године нове ере, до око 1200. године нове ере
  • Савремени арамејски, од 1200. године нове ере, до модерног времена

Периодизација Џозефа Фицмајера (1920–2016):[67] Стари арамејски, од најранијих записа, до регионалне истакнутости в. 700 пне

  • Званични арамејски, од 700. годинепне, до око 200. године пне
  • Средњоарамејски, од 200. године пне, до око 200. године нове ере
  • Касноарамејски, од 200. године нове ере, до око 700. године нове ере
  • Савремени арамејски, од 700. године нове ере, до модерног времена

Недавна периодизација Арона Батса:[68]

  • Стари арамејски, од најранијих записа, до око 538. године пне
  • Ахеменидски арамејски, из 538. године пне, до око 333. године пне
  • Средњоарамејски, од 333. године пре Христа, до око 200. године нове ере
  • Касноарамејски, од 200. године нове ере, до око 1200. године нове ере
  • Неоарамејски, од 1200. године нове ере, до модерног времена

Стари арамејски језик уреди

 
Један од натписа Бар-Ракиб из Самала.[69] Натпис је на самалијском језику (који се такође сматра дијалектом).

Дуга историја и разноврсна и распрострањена употреба арамејског довела је до развоја многих дивергентних варијетета, који се понекад сматрају дијалектима, иако су временом постали довољно различити да се сада понекад сматрају засебним језицима. Дакле, не постоји један јединствени, статични арамејски језик; свако време и место су имали своју варијацију. Распрострањенији источни арамејски језици су углавном ограничени на асирске, мандејске и мизрахијске јеврејске заједнице у Ираку, североисточној Сирији, северозападном Ирану и југоисточној Турској, док тешко угроженим западним неоарамејским језиком говоре мале хришћанске и муслиманске заједнице у Антилибанске планине и блиско сродне западне варијанте арамејског[70] опстале су у планини Либан све до 17. века.[71] Термин „староарамејски“ се користи да опише варијетете језика од његове прве познате употребе, па све до тачке која је грубо обележена успоном Сасанидског царства (224. године не), које је доминирало утицајним, источним дијалекатским регионом. Као такав, термин покрива преко тринаест векова развоја арамејског језика. Овај огроман временски распон укључује сав арамејски језик који је сада фактички изумро. Што се тиче најранијих облика, Бејер сугерише да писани арамејски вероватно потиче из 11. века пре нове ере,[72] како је утврђено у 10. веку, у који он датира најстарије натписе северне Сирије. Хајнрихс користи мање контроверзан датум 9. век,[73] за који постоји јасно и широко распрострањено сведочење.

Централна фаза у развоју старог арамејског језика била је његова званична употреба у Неоасирско царство (911–608. године пне), Нео-Вавилонско царство (620–539. године пне) и Ахеменидско царство (500–330. године пне). Период пре овога, назван „древни арамејски“, довео је до развоја језика од говора у арамејским градовима-државама да постане главно средство комуникације у дипломатији и трговини широм Месопотаније, Леванта, и Египат. Након пада Ахеменидског царства, локални народни говори постали су све истакнутији, што је подстакло дивергенцију арамејског дијалекатски континуум и развој различитих писаних стандарда.

Древни арамејски језик уреди

„Древни арамејски језик“ се односи на најранији познати период језика, од његовог настанка до његовог настанка, лингуа франца Плодног полумесеца. Био је то језик арамејских градова-држава Дамаска, Хамата и Арпада.[74]

Постоје натписи који сведоче о најранијој употреби језика, која датира из 10. века пре нове ере. Ови натписи су углавном дипломатски документи између арамејских градова-држава. Чини се да је арамејско писмо у овом раном периоду засновано на феничанском писму, а у писаном језику постоји јединство. Чини се да је временом у источним областима Арама из овога почело да се развија префињеније писмо, прилагођено потребама језика. Због све веће миграције Арамејаца ка истоку, западна периферија Асирије постала је двојезична на акадском и арамејском бар већ средином 9. века пре нове ере. Пошто је Новоасирско царство освојило арамејске земље западно од Еуфрата, Тиглат-Пилесар ИИИ је учинио арамејски другим званичним језиком Царства и на крају је потпуно истиснуо акадски језик.

Од 700. године пре нове ере древни арамејски језик је почео да се шири у свим правцима, али је изгубио велики део свог јединства. Различити дијалекти овог језика су се појавили у Асирији, Вавилонији, Леванту и Египту. Око 600. године пре нове ере, Адон, ханански краљ, користио је арамејски језик да пише египатском фараону.[75]

Царски арамејски језик уреди

Око 500. године пре нове ере, након ахеменидског (персијског) освајања Месопотамије под Даријем I, освајачи су усвојили арамејски језик (како се користио у том региону) као „средство за писану комуникацију између различитих региона огромног царства са различитим народима и различитог језика. Може се претпоставити да је употреба једног званичног језика, који је модерна наука назвала званични арамејски или царски арамејски,[76][16][77] у великој мери допринела запањујућем успеху Ахеменида у одржавању свог - разбијали империју све док су то чинили“.[78] Године 1955. Ричард Фрај је довео у питање класификацију царског арамејског језика као „званичног језика“, напомињући да ниједан сачувани едикт није изричито и недвосмислено дао тај статус било ком одређеном језику.[79] Фрај поново класификује царски арамејски језик као лингуа франка ахеменидских територија, сугеришући тада да је употреба арамејског језика у Ахеменидској ери била распрострањенија него што се генерално мислило.

Царски арамејски језик је био високо стандардизован; његова ортографија је била заснована више на историјским коренима него на било ком говорном дијалекту, а неизбежни утицај персијског језика дао је овом језику нову јасноћу и робусну флексибилност. Вековима након пада Ахеменидског царства (330. године пре нове ере), царски арамејски језик – или његова верзија довољно блиска да би била препознатљива – остаће утицај на различите изворне иранске језике. Арамејско писмо и – као идеограми – арамејски речник ће преживети као суштинске карактеристике пахлави писама.[80]

Једна од највећих колекција царских арамејских текстова је она у Управном архиву Персепоља, пронађена у Персепољу, која броји око пет стотина.[98] Многи од постојећих докумената који сведоче о овом облику арамејског потичу из Египта, а посебно Елефантине (види Елепхантински папирус). Од њих је најпознатија Прича о Ахикару, књига поучних афоризама која је по стилу прилично слична библијској Књизи изрека. Консензус из 2022. године сматра да је арамејски део библијске књиге Данила (тј. 2:4б–7:28) пример царског (званичног) арамејског језика.[81]

Ахеменидски арамејски језик је довољно уједначен да је често тешко знати где је написан неки конкретан пример језика. Само пажљиво испитивање открива повремену позајмљеницу из локалног језика.

Откривена је група од тридесет арамејских докумената из Бактрије, а анализа је објављена у новембру 2006. године. Текстови, који су изведени на кожи, одражавају употребу арамејског језика у 4. веку пре нове ере Ахеменидској администрацији Бактрије и Согдије.[82]

Библијски арамејски језик уреди

Библијски арамејски је арамејски који се налази у четири одвојена одељка Библије:

  • Езра[83] – документи из периода Ахеменида (5. век пре нове ере) који се односе на обнову храма у Јерусалиму.
  • Данило[84] – пет прича и апокалиптичка визија.[85]
  • Јеремија 10:11 – једна реченица у средини јеврејског текста који осуђује идолопоклонство.
  • Постанак[86] – превод хебрејског имена места.

Библијски арамејски језик је донекле хибридни дијалект. Претпоставља се да је неки библијски арамејски материјал настао и у Вавилонији и у Јудеји пре пада династије Ахеменида.

Библијски арамејски језик је представљао различите изазове за писце који су се бавили раним библијским студијама. Од времена Јеронима Стридонског (умро 420. године нове ере), арамејски у Библији је назван „халдејским“ (халдејски, халдејски).[87] Та ознака је остала уобичајена у раним арамејским студијама и задржала се све до деветнаестог века. „Халдејски погрешан назив“ је на крају напуштен, када су модерне научне анализе показале да арамејски дијалект који се користи у хебрејској Библији није повезан са древним Халдејцима и њиховим језиком.[88][89][90]

Савремени арамејски језик уреди

Како су западноарамејски језици Леванта скоро изумрли у нелитургијској употреби, најплоднији говорници неоарамејских дијалеката у 21. веку су говорници источноарамејског, а најбројнији су централни неоарамејски и североисточни неоарамејски говорници Месопотамије. Ово укључује говорнике асирског (235.000 говорника) и халдејске (216.000 говорника) варијанти Сурета и Туроио (112.000 до 450.000 говорника). Пошто су више од миленијума углавном живели у удаљеним областима као изоловане заједнице, преостали говорници модерних арамејских дијалеката, као што су Асирци и Мизрахи Јевреји, избегли су лингвистичке притиске које су искусили други током великих језичких промена које су довеле до пролиферације других језицима међу онима који их раније нису говорили, најскорије арабизација Блиског истока и северне Африке од стране Арапа почевши од раних муслиманских освајања у седмом веку.[57]

Савремени источни арамејски језик уреди

 
Амин на источносиријском језику
 
Говорни асирски неоарамејски језик
Имате потешкоће при редпродукцији овог записа?
Погледајте ВП:Помоћ око снимака.

Савремени источни арамејски језик постоји у великом броју дијалеката и језика.[91] Постоји значајна разлика између арамејског језика којим говоре Асирци, Мизрахи Јевреји и Мандејци, са међусобно неразумљивим варијацијама унутар сваке од ових група.

Хришћанске варијанте североисточног неоарамејског језика често се називају „асирски“, „халдејски“ или „источносиријски“ језик, а говоре их Асирци у северном Ираку, североисточној Сирији, југоисточној Турској, северозападном Ирану и у дијаспори. Међутим, они такође имају корене у бројним претходно неписаним локалним арамејским варијантама и, у неким случајевима, чак садрже акадске утицаје. Ови варијетети нису само директни потомци језика Јефрема Сирина, који је био класично сиријски језик.[92]

Јудео-арамејски језици се сада углавном говоре у Израелу, а већина се суочава са изумирањем. Јеврејске сорте које потичу из заједница које су некада живеле између језера Урмија и Мосула нису све међусобно разумљиве. На неким местима, на пример Урмија, хришћански Асирци и Јевреји Мизрахи говоре међусобно неразумљиве варијанте североисточног неоарамејског језика на истом месту. У другима, на пример у равници Ниниве око Мосула, варијанте ове две етничке групе су довољно сличне да дозвољавају разумљив разговор.

Модерни централни неоарамејски, који се налази између западног неоарамејског и североисточног неоарамејског, генерално је представљен Туројо, језиком Асираца/Сираца Тур Абдина. Сродни неоарамејски језик, Млахсо, недавно је изумро.[93]

Мандејци који живе у провинцији Кхузестан у Ирану и раштркани по целом Ираку, говоре неомандајски. Прилично се разликује од било које друге арамејске сорте. Мандеанци броје неких 50.000–75.000 људи, али се верује да неомандајски сада може течно говорити само 5.000 људи, док други Мандеанци имају различит ниво знања.[22]

Савремени западни арамејски језик уреди

Веома мало остатака западно-арамејског језика је данас. Његов једини преостали народни језик је западни неоарамејски језик, који се још увек говори у селима Малула и Јубадин на сиријској страни Антилибанских планина, као и код неких људи који су мигрирали из ових села, у Дамаск и друга већа градови Сирије. Бакха је потпуно уништен током рата и сви преживели су побегли у друге делове Сирије или у Либан.[94] Сви ови говорници савременог западно-арамејског језика течно говоре и арапски језик.[71] Други западно-арамејски језици, као што су јеврејски палестински арамејски и самаритански арамејски, сачувани су само у литургијској и књижевној употреби.

Популарна култура уреди

Арамејски језик је употребљен у филму Мела Гибсона „Страдање Христово”.

Неке арамејске речи уреди

Име града Малула (Малула) на арамејском језику значи улаз и указује на положај насеља у кланцу уског планинског превоја.[95]

Неке арамејске речи из Новог Завета, али и из других језика, и њихово значење су:

  • Голгота - гола глота, глава, место лобање,
  • сабахтани - забаталити, заборавити (Или, Или лима сабахтани),
  • иаде - мама;
  • баба - тата;
  • качке - дјевојке;
  • бејто - дом, кућа;
  • оно - ја;
  • зано - идемо;
  • шломо - поздрав, добар дан;
  • тауди - хвала;
  • ханије - добар тек;
  • хубо - љубав, живјели;
  • лахмо - крух;...

Референце уреди

  1. ^ Steiner, Richard C. (1991). „The Aramaic Text in Demotic Script: The Liturgy of a New Year's Festival Imported from Bethel to Syene by Exiles from Rash”. Journal of the American Oriental Society. 111 (2): 362—363. JSTOR 604026. doi:10.2307/604026. 
  2. ^ Yoshida, Yutaka (1983). „Manichaean Aramaic in the Chinese Hymnscroll”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London. 46 (2): 326—331. JSTOR 615393. S2CID 161247406. doi:10.1017/S0041977X00078861. 
  3. ^ „The Imperial Aramaic Language”. Архивирано из оригинала 25. prosinca 2009. г. Приступљено 10. srpnja 2009.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date=, |archive-date= (помоћ)
  4. ^ Naby, Eden. „From Lingua Franca to Endangered Language”. Assyrian International News Agency. 
  5. ^ „Helmut Koester, Introduction to the Gospel of Thomas”. Архивирано из оригинала 23. 12. 2010. г. Приступљено 28. 02. 2011. 
  6. ^ а б Lipiński 2000.
  7. ^ Khan 2007, стр. 95–114.
  8. ^ а б Gzella 2015.
  9. ^ „Sanhedrin 38b”. www.sefaria.org. 
  10. ^ Ruzer 2014, стр. 182–205.
  11. ^ Buth 2014, стр. 395–421.
  12. ^ Gzella 2015, стр. 237.
  13. ^ Kitchen 1965, стр. 31–79.
  14. ^ Rosenthal 2006.
  15. ^ Gzella 2015, стр. 304–10.
  16. ^ а б Folmer 2012, стр. 587–98.
  17. ^ а б Bae 2004, стр. 1–20.
  18. ^ Green 1992, стр. 45.
  19. ^ Beyer 1986, стр. 38–43.
  20. ^ Casey 1999, стр. 83–93.
  21. ^ Turek, Przemysław (2011-11-05). „Syriac Heritage of the Saint Thomas Christians: Language and Liturgical Tradition Saint Thomas Christians – origins, language and liturgy”. Orientalia Christiana Cracoviensia. 3: 115—130. ISSN 2081-1330. doi:10.15633/ochc.1038  . 
  22. ^ а б в г Häberl 2012, стр. 725–37.
  23. ^ Heinrichs 1990, стр. xi–xv.
  24. ^ Beyer 1986, стр. 53.
  25. ^ а б „Did you know”. Surayt-Aramaic Online Project. Free University of Berlin. 
  26. ^ https://publications.hse.ru/pubs/share/direct/522906798.pdf
  27. ^ Brock, An Introduction to Syriac Studies Архивирано 2013-05-18 на сајту Wayback Machine
  28. ^ Schmidt, Nathaniel (1923). „Early Oriental Studies in Europe and the Work of the American Oriental Society, 1842–1922”. Journal of the American Oriental Society. 43: 1—14. JSTOR 593293. doi:10.2307/593293. „Hilliger first saw clearly the relation of the so-called Chaldee, Syriac, and Samaritan (1679)” 
  29. ^ Johann Wilhelm Hilliger (1679). Summarium Lingvæ Aramææ, i.e. Chaldæo-Syro-Samaritanæ: olim in Academia Wittebergensi orientalium lingvarum consecraneis, parietes intra privatos, prælectum & nunc ... publico bono commodatum. Sumtibus hæred. D. Tobiæ Mevii & Elerti Schumacheri, per Matthæum Henckelium. „[Partial English translation]: "The Aramaic language name comes from its gentile founder, Aram (Gen 10:22), in the same manner as the Slavic languages Bohemian, Polish, Vandal etc. Multiple dialects are Chaldean, Syrian, Samaritan."; Latin Original: Linguae Aramaeae nomen à gentis conditore, Aramo nimirum (Gen. X 22) desumptum est, & complectitur, perinde ut Lingua Sclavonica, Bohemican, Polonican, Vandalicam &c. Dialectos plures, ceu sunt: Chaldaica, Syriaca, Samaritana.” 
  30. ^ Lemaire, André (2021-05-25). „A History of Northwest Semitic Epigraphy”. An Eye for Form. De Gruyter. Penn State University Press. стр. 5. ISBN 9781575068879. doi:10.1515/9781575068879-007 (неактивно 1. 8. 2023). Приступљено 2022-10-05. „In his Bilder und Schriften der Vorzeit, Ulrich Friedrich Kopp (1819–21) established the basis of the paleographical development of the Northwest Semitic scripts...” 
  31. ^ Kopp 1821, стр. 226-227 (§168–169): "Irre ich nicht, so hat man die Benennung "phönicische Schrift" bisher etwas zu freygebig gebraucht, den Phöniciern alles gegeben, und den Aramäern nichts gelassen, gleichsam, als ob diese gar nicht hätten schreiben können, oder doch von ihnen nicht ein einziges Denkmal aus ältern Zeiten sich sollte erhalten haben. Selbst Schriften, in welchen sich die aramäische Mund-Art gar nicht verkennen läßt, nennen die Orientalisten phönicisch (§. 195), bloß weil sie noch nicht geahndet haben, daß eine Verschiedenheit vorhanden seyn könne. Ein Haupt-Unterscheidungs-Zeichen – So weit man, ohne auch dasjenige gesehen zu haben, was etwa noch entdeckt werden könnte, vorjetzt durch bloße Induction schließen kann – scheint in den Buchstaben ב, ד, ע und ר zu liegen. Denn so viele phönicische Denkmäler ich auch betrachtet habe; so sind mir doch in keinem einzigen ächt phönicischen diejenigen Gestalten vorgekommen, welche sich oben öffnen (§. 100). Nur bey dem einzigen ע finden sich, wie ich schon erinnert habe, jedoch höchst seltene Ausnahmen, die zuweilen bloß von der Uebereilung des Schreibers herrühren (z.B. im ersten ע der oxforder Inschrift (B.I. S.207). Wir haben sogar oben (§. 159) gesehen, daß selbst noch 153 Jahre nach Christi Geburt, als schon die Schrift in Phönicien sehr ausgeartet war, und in dem ganzen Zeit-Raume vorher, nie ד und ר mit von oben geöffneten Köpfen erscheinen. Dagegen haben diejenigen Denkmäler, auf welchen man sie antrifft, wie ich glaube, auch keinen Anspruch an Pönicier, als Urheber. §. 169 Unter solche gehört vor allen die Inschrift von Carpentras, welche ich hier um so lieber vornehme, als ihre Aechtheit über allen Zweifel erhoben ist... §. 195 Die Schrift darauf nannte man ehemals ägyptisch, welches freylich, weder in Vergleichung mit der ägyptischen Buchstaben-Schrift eine angemessene Benennung, noch der Sprache wegen eine zu wagende Vermuthung war. Schwerlich richtig ist aber auch die bey neuern Gelehrten (Gessenii Gesch. d. hebr. Spr. 139. Bibl. der alt. Literat. VI. 18. Hammer Fund-Grub. V. 277 °°) aufgekommene Benennung "Phönicisch". Ja Hartmann (II. II. 540) nennt sogar unmittelbar nach der ersten malteser diese "eine andere phönicische Inschrift". Schon die Mund-Art, welche nicht phönicisch, sondern aramäisch ist, würde uns vermuthen lassen, daß die Schrift den Aramäern ebenfalls gehöre; wenn nicht in dieser sich zugleich auch Merkmale einer Verschiedenheit von der phönicischen zeigten (s. oben §. 100. 168). Ich habe daher mit gutem Vorbedachte unser Denkmal von Carpentras aus meiner kleinen Sammlung phönicischer Inschriften (B. I. 195) ausgeschlossen. §. 196 Es scheint, als ob zur Zeit des oben (§. 193) mitgetheilten babylonischen Denkmals Aramäer und Phönicier eine und dieselbe Schrift gehabt hätten. Gegen 300 Sahre vor unserer Zeit-Rechnung war aber meiner Vermuthung nach schon eine Trennung eingetreten. Ich sage Vermuthung: denn mein Schluß gründet sich nur auf die einseitige Auslegung folgender Münze, bey welcher man mir vielleicht mehr als einen Einwurf zu machen im Stande ist.."
  32. ^ Kopp 1821, стр. S. 182–185: "Es gehört nicht viel dazu, um einzusehen, daß die Mund-Art, welche in dieser Inschrift herrscht, aramäisch sey. Schon de Wörter עבדת קדם ,ברת ,אמרת, u. s . w. verrathen sie. Allein rein Chaldäisch kann man sie nicht nennen; man müßte denn mit O. G. Tychsen zu manchen Vorausseßungen und Uenderungen seine Zuflucht nehmen wollen. [ ] ist nimmermehr chaldäisch; sondern entweder äthiopisch hic, hoc loco, oder das hebräische Demonstrativum. Denn man bemerkt auch ben [ ] die Orthographie, nach welcher [ ] statt [ ] gefegt wird. Ich war einmal in Versuchung das Relativum der Zabier darinnen sinden zu wollen, weil ich [ ] wirklich gedruckt fand. Als ich aber die Handschrift selbst verglich, say' ich bald, daß es ein Druckfehler, statt [ ], war… [ ]. Oyngeachtet die Endigung nicht gewöhnlich im Chaldäischen ist, so findet sich doch in der Ueberseßung des Buches Ruth (III. 10) dieses Wort grade so geschrieben. [ ] Daß dieses Zeit-Wort hier nicht perfectus fuit, wie gewöhnlich, heißen könne, lehrt der Zusammenhang. Es hat aber auch transitive Bedeutung, wie die Wörter-Bücher lehren (Simonis und Gesenius n. 2) und auch das arabische [ ] tamam wird für perfecit, complevit gebraucht. Ich habe mir daher um so weniger ein Gewissen daraus gemacht, ihm die transitive Bedeutung hier beyzulegen, als in dieser Anschrift, in welcher [ ], [ ] und dergleichen an keine Regeln gebundene Wörter vorkommen, es eine Recheit reyn würde, den Sprach-Gebrauch vorschreiben zu wollen. Daß übrigens in [ ] das [ ] für [ ] stehe, siehet man selbst aus dem Chaldäischen der Bibel (Dan. IV. 15. V. 8)."
  33. ^ Andrade 2013, стр. 7.
  34. ^ Josephus, Antiquities of the Jews, 1.144: "Aram had the Aramites, which the Greeks called Syrians" (грч. Ἀραμαίους δὲ Ἄραμος ἔσχεν, οὓς Ἕλληνες Σύρους προσαγορεύουσιν
  35. ^ Strabo, Geographica, 1.2.34: "But it would seem that the view of Poseidonius is best, for here he derives an etymology of the words from the kinship of the peoples and their common characteristics. For the nation of the Armenians and that of the Syrians and Arabians betray a close affinity, not only in their language, but in their mode of life and in their bodily build, and particularly wherever they live as close neighbours. Mesopotamia, which is inhabited by these three nations, gives proof of this, for in the case of these nations the similarity is particularly noticeable. And if, comparing the differences of latitude, there does exist a greater difference between the northern and the southern people of Mesopotamia than between these two peoples and the Syrians in the centre, still the common characteristics prevail. And, too, the Assyrians, the Arians, and the Aramaeans display a certain likeness both to those just mentioned and to each other. Indeed, Poseidonius conjectures that the names of these nations also are akin; for, says he, the people whom we call Syrians are by the Syrians themselves called Arimaeans and Arammaeans; and there is a resemblance between this name and those of the Armenians, the Arabians and the Erembians, since perhaps the ancient Greeks gave the name of Erembians to the Arabians, and since the very etymology of the word "Erembian" contributes to this result".
  36. ^ Strabo, Geographica, 16.4.27: "Poseidonius says that the Arabians consist of three tribes, that they are situated in succession, one after another, and that this indicates that they are homogeneous with one another, and that for this reason they were called by similar names – one tribe "Armenians," another "Arameans," and another "Arambians." And just as one may suppose that the Arabians were divided into three tribes, according to the differences in the latitudes, which ever vary more and more, so also one may suppose that they used several names instead of one. Neither are those who write "Eremni" plausible; for that name is more peculiarly applicable to the Aethiopians. The poet also mentions "Arimi,"by which, according to Poseidonius, we should interpret the poet as meaning, not some place in Syria or in Cilicia or in some other land, but Syria itself; for the people in Syria are Arameans, though perhaps the Greeks called them Arimaeans or Arimi".
  37. ^ Wevers 2001, стр. 237–51.
  38. ^ Joosten 2008, стр. 93–105.
  39. ^ Joosten 2010, стр. 53–72.
  40. ^ Joseph, John (2000). The Modern Assyrians of the Middle East: A History of Their Encounter with Western Christian Missions, Archaeologists, and Colonial Powers. Brill. стр. 9—10. ISBN 9004116419. „The designations Syria and Syrian were derived from Greek usage long before Christianity. When the Greeks became better acquainted with the Near East, especially after Alexander the Great overthrew the Achaemenian empire in the 4th century B.C., they restricted the name Syria to the lands west of the Euphrates. During the 3rd century B.C., when the Hebrew Bible was translated by Jewish scholars into the Greek Septuagint for the use of the Hellenized Jews of Alexandria, the terms for 'Aramean' and 'Aramaic' in the Hebrew Bible, were translated into 'Syrian' and 'the Syrian tongue' respectively. [Footnote: "The Authorized Version of the Bible continued to use the same terms that the Septuagint had adopted. In 1970, the New English Bible, published by Oxford and Cambridge University presses, and translated by biblical scholars drawn from various British universities, went back to the original Hebrew terms, using Aram and Arameans for Syria and Syrians respectively."] In Palestine itself, according to Noldeke, the Jews and later the Christians there referred to their dialect of Aramaic as Syriac; in Babylon, both Greeks and Persians called the Arameans Syrians. The second-century B.C. Greek historian Posidonius, a native of Syria, noted that 'the people we [Greeks] call Syrians were called by the Syrians themselves Arameans….for the people in Syria are Arameans'."” 
  41. ^ а б Nöldeke, 1871, p. 115: "Die Griechen haben den Namen "Aramäer" nie eigentlich gekannt; ausser Posidonius (dem Strabo folgt) nennt ihn uns nur noch ein andrer Orientale, Josephus (Ant. 1, 6, 4). Dass Homer bei den 'Ερεμβοι oder in den Worten eiv 'Αρίμοις an sie dächte, ist sehr unwahrscheinlich. Die Griechen nannten das Volk "Syrer"".
  42. ^ Quatremère, Étienne Marc (1835). „Mémoire Sur Les Nabatéens”. Journal asiatique (на језику: French). Société asiatique: 122—27. „Les livres du Nouveau Testament furent immédiatement traduits dans fa langue du pays. Or ces livres étaient écrits dans la langue des Grecs, et offraient par conséquent les expressions et les dénominations en usage chez'ce peuple. Or les noms de Syrie, de Syriens se trouvaient souvent employés dans les livres fondamentaux du christianisme. Les habitants des pays situés entre la Méditerranée et l'Euphrate, se voyant désignés par une dénomination qui leur était étrangère, mais qui se trouvait en quelque sorte consacrée par l'autorité des livres qu'ils vénéraient à tant de titres, ne crurent pas sans doute pouvoir rejeter ce nom, et l'adoptèrent sans répugnance. Ils se persuadèrent que, régénérés par un nouveau culte, ils devaient sous tous les rapports devenir un peuple nouveau et abjurer leur nom antique, qui semblait leur rappeler l'idolâtrie à laquelle le christianisme venait de les arracher. Cette conjecture est, si je ne me trompe, confirmée par un fait que je crois décisif. Dans la langue syriaque ecclésiastique, le mot armoïo, ܐܪܡܝܐ, qui ne diffère du nom ancien, ormoïo, ܐܪܡܝܐ, que par une seule voyelle, désigne un païen, un idolâtre. Ainsi s'intrôduisit le nom de Sourioïo, Syrien. Quant à la dénomination Orom, Aram, ou le pays des Araméens, elle fut appliquée de préférence à la contrée que les Grecs et les Latins appelaient Assyrie.” 
  43. ^ Genesis 10:22
  44. ^ Genesis 22:21
  45. ^ 1 Chronicles 7:34
  46. ^ „The name Aram in the Bible”. Abarim Publications. Архивирано из оригинала 29. 9. 2018. г. Приступљено 10. 10. 2018. 
  47. ^ „Hittites, Assyrians and Aramaeans”. fsmitha.com. Приступљено 10. 10. 2018. 
  48. ^ Frye 1992, стр. 281–85.
  49. ^ Frye 1997, стр. 30–36.
  50. ^ „Search Entry”. www.assyrianlanguages.org. Приступљено 2020-07-31. 
  51. ^ Köstenberger 2009, стр. 350.
  52. ^ Hamp 2005, стр. 4.
  53. ^ Buth & Pierce 2014, стр. 107–109.
  54. ^ Kautzsch, Emil Friedrich (1884). „The Aramaic Language”. Hebraica. 1 (2): 98—115. JSTOR 527111. doi:10.1086/368803. „The author of Daniel uses the word as a title for the members of the Babylonian guild of priests, as already Herodotus regards oi Xardalot as a designation of the priests of Baal, and the name was subsequently the customary one for the Magians, Astrologers, Soothsayers, etc., of the East. Jerome, however, and those who followed him, confused therewith the use of o'yu, as name of the people; and since, in Dan. II., 4, the “Chaldeans” speak Aramaic, so “Chaldaic” and “Aramaic” were held to be identical. And the matter has stood thus in the “Chaldee grammars” and the "Hebrew and Chaldee lexicons," in spite of all protests,3 up to this day. [Footnote 3: Cf. already Schloezer in Eichhorn's Repertorium, viii. (1781), p. 118 sq.; the correct distinction of East-Aramaic (Syriac) and West-Aramaic (Biblical Aramaic and the language of the Targums) was expressly drawn again by Geiger ZDMG, xviii., 654, and Noeldeke, ibid. xxi., 183 sq,, and particularly xxv., 113 sq. (die Namen der aram. Nation und Sprache.)]” 
  55. ^ https://www.ucl.ac.uk/sargon/essentials/countries/centralassyria/,"…[мртва веза] The heartland of Assyria is demarcated by the city of Assur (modern Qala'at Sherqat) in the south, by Nineveh (modern Mosul with the ruin mounds Kuyunjik and Nebi Yunus) in the north and by Arbela (modern Erbil) in the east.“
  56. ^ Streck 2012, стр. 416–24.
  57. ^ а б в Weninger 2012, стр. 747–55.
  58. ^ Kapeliuk 2012, стр. 738–47.
  59. ^ Chyet 1997, стр. 283–300.
  60. ^ "The last of the Aramaic speakers", Miriam Shaviv, 14 July 2013, Times of Israel
  61. ^ „Aramaic Israelis seek to revive endangered language of Jesus”. The Jerusalem Post. 9. 11. 2014. Приступљено 10. 10. 2018. 
  62. ^ Kutscher, Eduard (2007). „Aramaic”. Ур.: Berenbaum, Michael; Skolnik, Fred. Encyclopaedia Judaica. 2 (2nd изд.). Detroit: Macmillan Reference USA. стр. 342. ISBN 978-0-02-865928-2. 
  63. ^ Fitzmyer 1997, стр. 57–60.
  64. ^ Gzella 2015, стр. 47–48.
  65. ^ Butts 2019, стр. 222–25.
  66. ^ Beyer 1986.
  67. ^ Fitzmyer 1997, стр. 60–63.
  68. ^ Butts 2019, стр. 224–25.
  69. ^ Younger, K. Lawson Jr. (1986). „Panammuwa and Bar-Rakib: Two Structural Analyses” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 10. 10. 2018. 
  70. ^ Owens, Jonathan (12. 3. 2013). Arabic as a Minority Language. Walter de Gruyter. ISBN 9783110805451. 
  71. ^ а б Arnold 2012, стр. 685–96.
  72. ^ Beyer 1986, стр. 11.
  73. ^ Heinrichs 1990, стр. x.
  74. ^ Fales 2012, стр. 555–73.
  75. ^ Beyer 1986, стр. 14.
  76. ^ Gzella 2012a, стр. 574–86.
  77. ^ Gzella 2012b, стр. 598–609.
  78. ^ Shaked, Saul (1987). „Aramaic”. Encyclopædia Iranica. 2. New York: Routledge & Kegan Paul. стр. 251—52. Приступљено 10. 10. 2018. 
  79. ^ Frye, Richard N.; Driver, G. R. (1955). „Review of G. R. Driver's 'Aramaic Documents of the Fifth Century B. C.'”. Harvard Journal of Asiatic Studies. 18 (3/4): 457. JSTOR 2718444. doi:10.2307/2718444. 
  80. ^ Geiger, Wilhelm; Kuhn, Ernst (2002). „Grundriss der iranischen Philologie: Band I. Abteilung 1”. Boston: Adamant: 249. 
  81. ^ Collins 1993, стр. 710–12.
  82. ^ Naveh, Joseph; Shaked, Shaul (2006). Ancient Aramaic Documents from Bactria. Studies in the Khalili Collection. Oxford: Khalili Collections. ISBN 1874780749. [потребна страна]
  83. ^ Ezra 4:8–6:18 and Ezra 7:12–26
  84. ^ Daniel 2:4b–7:28
  85. ^ Hasel 1981, стр. 211–25.
  86. ^ Genesis 31:47
  87. ^ Gallagher 2012, стр. 123–41.
  88. ^ Nöldeke 1871, стр. 113–31.
  89. ^ Kautzsch 1884a, стр. 17–21.
  90. ^ Kautzsch 1884b, стр. 110–13.
  91. ^ Murre van den Berg 1999.
  92. ^ Khan 2012, стр. 708–24.
  93. ^ Jastrow 2012, стр. 697–707.
  94. ^ „The Village of Bakh'a in Qalamoun: Interview”. 26. 1. 2020. 
  95. ^ Српски Сион, Малула - тамо где говоре Христовим језиком и сведоче веру Његову. Сријемски Карловци: Сријемско владичанство СПЦ. 2022. стр. 38. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Арамејски језик на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арамејски_језик&oldid=27555156”