Бранко Чубриловић
Бранко Чубриловић (Босанска Градишка, 1894 — Београд, 30. октобар 1962) био је српски и југословенски лекар и политичар.
| Бранко Чубриловић | |
|---|---|
 др. Бранко Чубриловић, министар пољопривреде | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1894. |
| Место рођења | Босанска Градишка, Аустроугарска |
| Датум смрти | 30. октобар 1962. (67/68 год.) |
| Место смрти | Београд, НР Србија, ФНР Југославија |
Биографија
уредиГиманзију је завршио у Тузли, а Медицински факултет у Прагу.[1]
Заједно са браћом — старијим Вељком и млађим Васом Чубриловићем учествовао је у омладинском револуционаром покрету и организацији Млада Босна. Био је један од учесник организовања атентата на Франца Фердинанда јуна 1914. у Сарајеву, због чега је на Велеиздајничком пороцесу одржаном 1916. у Бања Луци осуђен на 14 година затвора.[1][2]
У међуратном периоду активно се укључио у политики живот Краљевине Југославије и био један од организатора Земљорадничке странке на подручју Босне. За народног посланика Народне скупштине Краљевине СХС биран је на изборима 1927. на листи Савеза земљорадника, а за народног посланика Народне скупштине Краљевине Југославије на изборима 1935. и 1938. на исти Удружене опозиције. Као противник режима, бојкотовао је рад парламента у периоду 1935—1938. година.[1][2]
Августа 1939. постао је министар пољопривреде у Влади Цветковић—Мачек. На положају министра остао је до марта 1941, када је Влада донела одлуку о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту када је са још неколико министара подено оставку. Након војног пуча 27. марта 1941. постављен је за министра пољопривреде у Влади Душана Симовића. Заједно са другим члановима Владе, у току априла 1941. напустио је Југославију након чега се налазио у избеглиштву најпре на Блиском истоку, а потом у Лондону.[1][2]
Од августа 1941. био је министар пољопривреде и министар снабдевања и исхране, а ову дужност обављао је у првој Влади Слободана Јовановића, од јануара 1942. до јануара 1943. године. Почетком 1945. вратио се у Југославију и марта исте године приступио Јединственом народноослободилачком фронту Југославије (ЈНОФ). Августа 1945. учествовао је на Трећем заседању АВНОЈ-а у Београду, а новембра 1945. на исти Народног фронта Југославије (НОФ) биран је за народног посланика Уставотворне скупштине ДФЈ. Од 1947. до 1949. био је секретар Већа народа Народне скупштине ФНРЈ.[1][2]
На изборима октобра 1946. и децембра 1950. биран је за народног посланика Народне скупштине НР Босне и Херцеговине. Септембра 1950. изабран је за потпредседника Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине. На овој дужности остао је до укидања Президијума јануара 1953, када је пензионисан. Потом је радио као шеф лекара у Бањи Врућици, код Теслића.[1][2]
Преминуо је изненада 30. октобра 1962. у Београду, а сахрањен је на београдском Новом гробљу.[2]
Објавио је више публикација и научних радова из области медицине, књижевности и дипломатије.[1]
