Дионисије Миливојевић
Дионисије (световно Драгољуб Миливојевић; Рабровац, 13. јул 1898 — Манастир Светог Саве у Либертивилу, 15. мај 1979) био је епископ америчко-канадски.
| Дионисије (Миливојевић) | |
|---|---|
.jpg) | |
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Чин | епископ |
| Титула | епископ америчко-канадски |
| Седиште | Манастир Нова Грачаница |
| Посљедња епархија | Епархија америчко-канадска |
| Године службе | 1939—1964. |
| Претходник | Иринеј Ђорђевић |
| Наследник | Иринеј Ковачевић |
| Претходна епархија | - |
| Претходник | Патријарх српски Варнава |
| Наследник | Лонгин Крчо |
| Лични подаци | |
| Световно име | Драгољуб Миливојевић |
| Датум рођења | 13. јул 1898. |
| Место рођења | Рабровац, код Смедеревске Паланке, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 15. мај 1979. (80 год.) |
| Место смрти | Манастир Светог Саве у Либертивилу, САД |
Након рашчињења основао је слободну Епархију за Америку и Канаду, Епархију за Аустралију и Нови Зеланд и Епархију за западну Европу.
Историја
уредиМладост и богомољачки покрет
уредиРођен је 13/26. јула 1898. у селу Рабровцу код Младеновца. После завршене гимназије и велике матуре уписује студије на Правном факултету Београдског универзитета, да би после две године уписао студије на Богословском факултету, на којем је и дипломирао. У младости је прихватао миленаристичко учење[1] и био један од вођа богомољачког покрета. По завршетку студија ступа у брак, међутим, убрзо му умире супруга и остаје удовац. Потом одлази на Свету гору, у манастир Хиландар, где прима монашки постриг и добија монашко име Дионисије. До избора за викарног епископа био је старешина манастира, професор богословије у Сремским Карловцима и управитељ Монашке школе у манастиру Дечанима. Истовремено је био веома активан у богомољачком покрету, у који се укључио још од својих студенских дана. Уређивао је богомољачки лист Хришћанска заједница, све до 1933. године.
Изабран је за владику моравичког и викара патријарха Гаврила 1938. године и рукоположен августа исте године у београдској Саборној цркви. Крајем 1939. године је изабран за владику америчко-канадског.
Пред избијање Другог светског рата био је присутан, у својству представника патријарха, на Скупштини Кола српских сестара у Београду, на којем је охрабрујући говор о супроставању немачкој пропаганди, одржала Делфа Иванић. Трећег дана Скупштине, уторком, увек су одржавали у Саборној цркви помен свима нашим изгинулим од Косова до данас, па су одржали и овога пута помен у Саборној цркви. Служио је уместо патријарха владика Дионисије. После завршеног помена он је пред олтаром одржао патриотски говор. Између осталог је рекао: После говора, који се у недељу чуо у сали Кола српских сестара не би требало да буде више ни једне српске куће, да чији сви чланови нису учлањени у ову родољубиву српску организацију.[2]
Боравак у САД
уреди
Управу Епархије америчко-канадске је преузео 15. априла 1940. године, уочи избијања Другог светског рата.
Свој рад у Епархији америчко-канадској епископ Дионисије је почео од манастира Светог Саве у Либертивилу. Најпре је преместио седиште Епархије из Чикага у манастир Светог Саве у Либертивилу, а затим је извршио његово потпуно реновирање. У току 1941/43, године увећао је манастирско имање за 73 акра. На Шејдланду у Пенсилванији, 1950. године је купио фарму од 1400 акара са зградама за смештај остарелих лица и за дечије летовалиште; а у Џексону, Калифорнија, докупио је 173 акара земље. Организовао је већи број парохија и црквено-школских општина. Свакако, међу најзначајније подухвате које је епископ Дионисије предузео као Епископ америчко-канадски, јесте његов рад на довођењу и збрињавању Срба из заробљеничких логора Немачке, Италије и Аустрије, по завршетку Другог светског рата. Према евиденцији, 16.000 Срба доведено је у Америку и Канаду на основу гарантних писама које је епископ Дионисије потписао и око 30 писмених изјава за свештенике који су дошли у Америку и Канаду, којима је обезбедио парохије.
Да би упознао светску јавност са страдањима српског народа за време Другог светског рата, написао је књигу на енглеском језику: Мучеништво српског народа.
Раскол
уредиДо почетка 1960-их став Српске православне цркве према комунистичким властима је био извор сталних напетости између епископа Дионисија и патријарха Германа. Као и све цркве у комунистичким земљама, и СПЦ је морала да нађе модус вивенди са државом да би обезбедила свој рад. Свештеници из дијаспоре су нападали свештенике у земљи да су се прелако предали.[3]
Дионисије је 1953. упознао Радмилу Милентијевић. Дозволио јој је да станује у црквеним просторијама и поклањао јој је скупе дарове. Због тога се причало да је она епископова љубавница и тек након скандала који је избио 1961. Радмила је отишла из Чикага.[4]
Због стварања раскола у Српској православној цркви у Америци, рашчињен је од стране Светог архијерејског сабора 1964. године.[4] Рашчињени епископ Дионисије је одбио да прихвати одлуку Сабора и најавио је оснивање своје одметнуте цркве која је одбила да призна легитимитет патријарха Германа.[4] У Аустралији је сазвао Први црквено-народни сабор у Мелбурну, 31. октобра 1964. године, на коме је основана Слободна српска православна црква, Епархија за Аустралију и Нови Зеланд.
Преминуо је 15. маја 1979. у манастиру Св. Саве у Либертивилу и сахрањен поред манастирске цркве.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Aleksov, Bojan (2006). Religious Dissent Between the Modern and the National: Nazarenes in Hungary and Serbia 1850-1914. Otto Harrassowitz Verlag. стр. 160—. ISBN 978-3-447-05397-6.
- ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 221, 222. ISBN 978-86-7403-172-8.
- ^ Hockenos 2003, стр. 121–122.
- ^ а б в Hockenos 2003, стр. 122.
Литература
уреди- Hockenos, Paul (2003). Homeland Calling: Exile Patriotism & the Balkan Wars. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4158-5.
- Пузовић, Предраг (1996). „Епархије Српске православне цркве у расејању” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 40 (1-2): 87—96. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 06. 2019. г. Приступљено 25. 03. 2018.
