Запорошки козаци
Запорошки козаци били су сталеж слободних људи и војника у Пољско-литванској унији и Руском царству од 16. до 18. века. Њихова војна организација, смештена на Дњепру у данашњој Украјини, називала се Козачки Хетманат или, званично, Запорошка војска.
| Запорошка војска Гетьманщина | |||
|---|---|---|---|
 Козачки хетманат око 1654. | |||
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Регија | источна Европа | ||
| Земља | Украјина | ||
| Престоница | Чехрин (1648–1676) Батурин (1663–1708) Глухов (1708–1764) | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | Украјински, Пољски, Латински | ||
| Религија | Православље | ||
| Политика | |||
| Облик државе | Република | ||
| — Хетман Запорошке војске | први: Богдан Хмељницки (1649-1657) | ||
| последњи: Кирил Разумовски (1750-1764) | |||
| Законодавна власт | Козачка Рада | ||
| Историја | |||
| Историјско доба | нови век | ||
| — Оснивање | 1649. Споразум у Збориву | ||
| — Укидање | 1764. положај хетмана укинут у Руском царству | ||
| — Статус | Вазал Османског царства (1655–1657) (1669–1685) Протекторат Руског царства и Руске Империје (од 1654) | ||
| Догађаји | |||
| — Примирје у Белој Цркви | 1651. | ||
| — Уговор у Перејаславу | 1654. | ||
| — Примирје у Андрусову | 1667. | ||
| — Звање Хетмана укинуто у Пољској | 1686. | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Валута | талир | ||
| Земље претходнице и наследнице | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
| ||
Увод уреди
Сталеж козака настао је током 15. и 16. века у јужним пограничним областима Пољске, Литваније и Русије, у долинама Дона и Дњепра, које су биле изложене сталним нападима Татара из црноморских степа. Зависних сељаци из Пољске, Украјине и Русије бежали је од господара у ове ненасељене крајеве тражећи слободу, и бранећи се од Татара формирали су ратничке дружине, које су живеле од земљорадње, риболова и пљачке.[1]
Запорошка Сича уреди
Главно козачко упориште у Украјини била је Запорошка Сича на Дњепру, утврђена варошица смештена на острву Хортици испод катаракта ("прагова") Дњепра, отуда назив Запорошци ("иза прагова") за све украјинске козаке.[1]
У служби Пољске уреди
Ширењем Пољске и Литваније у 16. веку, украјински козаци су пали под власт Пољске. Пољски краљ Стефан Батори је 1559. укључио козаке у редовну војску: 6.000 редовних козака добијали су слободу, земљу и плату од краља, док је далеко већи број ступио у службу пољских великаша као градски козаци.
Сама Запорошка Сича, на самој граници према Татарима, постала је вазална војничка република, која је званично признавала власт пољског краља.[1]
Запорошка војска на челу са хетманом Петром Конашевич-Сахајдачним борила се верно на страни Пољске у Пољско-руском рату (1605—1618) и Пољско-османском рату (1620-1621).
Устанци против Пољске уреди
У току дуге владавине Сигисмунда III расте незадовољство козака у Пољско-литванској унији, углавном из два разлога:
- ширење феудалних поседа у Украјини, чији су власници настојали да све "нередовне" козаке претворе у кметове, уз стално смањивање броја "редовних" козака од стране Сејма.
- опадање толеранције према православној вери и насилно покатоличавање и превођење на црквену унију.[1]
Незадовољство козака испољило се у устанцима хетмана Наливајка (1596), Пављука (1637) и Остранице (1638), који су угушени у крви, и кулминирало у победничком устанку Богдана Хмељницког (1648).[1]
Козачки Хетманат уреди
Устанак Богдана Хмељницког 1648. ослободио је Украјину пољске власти и успоставио аутономну козачку државу у Украјини споразумом у Збориву (1649), која је до 1654. формално признавала власт Пољске, а од 1654. до 1764. Руског царства.
Организација и тактика уреди
Запорошка војска била је подељена у курење (пукове), под управом изабраних старешина (курењски атамани) које је постављала козачка Рада - скупштина свих слободних козака. Старешине читаве војске били су Кошеви атаман у миру и Хетман запорошке војске у рату: бирала их је козачка скупштина и указом потврђивао пољски краљ.[1]
Сви запорошки козаци били су наоружани ватреним оружјем, и борили су се као пешадија (мускетари) или лака коњица (драгони).
У култури и књижевности уреди
Запорошка Сича и козаци описани су у романима "Огњем и мачем" Хенрика Сјенкјевича[2] и "Тарас Буљба" Николаја Гогоља.[3] Оба дела су више пута екранизована.
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ Fajfrić 2008, стр. 261–267
- ^ (1846-1916)., Sienkiewicz, Henryk (2000). Ognem i mačem. K̂n. 1 i 2. Živanović, Đorđe., Knežević, Lazar R. Beograd: Verzalpress. ISBN 978-86-7388-222-2. OCLC 830276207.
- ^ Gogolj, Nikolaj Vasiljevič (1985). Taras Buljba / N. V. Gogolj ; prevod Milovan Glišić ; [predgovor, medodički teskt i bilješka o piscu Nazif Kusturica]. Sarajevo : "Veselin Masleša".
Литература уреди
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 261—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
- (1846-1916)., Sienkiewicz, Henryk (2000). Ognem i mačem. K̂n. 1 i 2. Živanović, Đorđe., Knežević, Lazar R. Beograd: Verzalpress. ISBN 978-86-7388-222-2. OCLC 830276207.
- Gogolj, Nikolaj Vasiljevič (1985). Taras Buljba / N. V. Gogolj ; prevod Milovan Glišić ; [predgovor, medodički teskt i bilješka o piscu Nazif Kusturica]. Sarajevo : "Veselin Masleša".
