Мари-Жозе Перек
Мари-Жозе Перек (фр. Marie-José Pérec; Бас-Тер, 9. мај 1968.) је некадашња француска атлетичарка, трострука олимпијска шампионка која се специјализовала за трке на 200 и 400 метара.[1] Рођена је у француској прекоморској области Гвадалупе. Преселила се у Париз када је имала 16 година.[2]
Мари-Жозе Перек | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Marie-José Pérec |
Датум рођења | 9. мај 1968. |
Место рођења | Бас Тер, Гваделуп |
Држављанство | Француска |
Висина | 179 см |
Маса | 60 кг |
Спортске информације | |
Спорт | 200 м, 400 м |
Достигнућа и титуле | |
Лични рекорди | 21,99 на 200 м 48,25 на 400 м |
Атлетска каријера
уредиПерек је први пут представљала Француску у дисциплини 200 метара на Олимпијским играма 1988. у Сеулу,[3] где је стигла до четвртфинала.[4] Освојила је титулу светске првакиње у трци на 400 метара на Светском првенству 1991. у Токију.[5] Ново злато у истој дисциплини освојила је на Светском првенству 1995. у Гетеборгу.[6] Своју прву златну олимпијску медаљу освојила је на 400 метара на Олимпијским играма у Барселони 1992.
Трчала је 200 и 400 метара на Играма у Атланти 1996. и победила у обе трке.[7] [8] [9] Перек је тада победила на 400 метара у времену новог олимпијског рекорда од 48,25 секунди.[10][11] Након 23 године је Салва Еид Насер, у октобру 2019. године, трчала брже и потиснула Перек на четврто место на листи најбржих спринтерки свих времена на 400 метара.[10] [12]
Перек је освојила златну медаљу и у трци штафета 4 × 400 метара на Европском првенству 1994. у Хелсинкију.[13] 1997. прешла је на 200 метара, али се повукла у полуфиналу Светског првенстванакон што је задобила повреду бутног мишића приликом загревања.[14] [15] У марту 1998. дијагностификована јој је мононуклеоза, и дуг опоравак ју је приморао да паузира са такмичењима до следеће године.[15]
22. септембра 2000. повукла се неколко дана пре старта трка на 200 и 400 метара на Играма у Сиднеју 2000. Перек је тврдила да су јој претили и вређали откако је стигла у Аустралију и да је локална штампа, која је подржавала аустралијску атлетичарку Кети Фриман, покушавала да саботира њене шансе да освоји злато на 400 метара.[16] [17]
Током каријере, Перек је тренирала углавном у Лос Анђелесу.[18] Званично се повукла из такмичарске атлетике у јуну 2004. са 36 година.[19] [20]
Живот након повлачења из атлетике
уредиПерек је уписала најбољу француску пословну школу ЕССЕК и дипломирала 2007. са звањем мастера из спортског менаџмента.[21]
Чланица је клуба „Шампиони за мир“,[22] групе од више од 70 познатих елитних спортиста посвећених промовисању мира у свету кроз спорт, коју је створила међународна организација Мир и спорт (Peace and Sport), са седиштем у Монаку.[23]
Перек је учествовала на француском ријалити музичком такмичењу Маскирани певач, изводећи Стромајеву „Папаутаи“ и Анжелину „Balance ton quoi“ пре него што је елиминисана у првој епизоди.[24]
26. јула 2024. Перек и џудиста Теди Ринер запалили су олимпијски пламен на церемонији отварања Олимпијских игара 2024. у Паризу.[25]
Породица
уредиМари-Жозин партнер је француски скијаш слободног стила Себастијен Фукра. Имају једно дете, сина по имену Нолан, рођеног 30 марта 2010.[26]
Награде
уредиФранцуски председник Франсоа Оланд је 9. октобра 2013. у Јелисејској палати доделио Перек Национални орден Легије части (фр. Officier de la Légion d'honneur). Оланд ју је тада описао као „једну од најсјајнијих спортисткиња у историји француске атлетике”. Још 1996. Перек је добила Национани орден Витеза Легије чассти (фр. Chevalier de la Légion d'honneur).[27]
Перец је уврштена у ИААФ Кућу славних у новембру 2013.[28]
Лични рекорди
уредиДисциплина | Време (секунде.стотинке) | Ветар
(метара у секунди) |
Датум | Место одржавања |
---|---|---|---|---|
100 м | 10.96 | +1.2 | 27. јул 1991. | Дижон, Француска |
200 м | 21.99 | +1.1 | 2. јул 1993. | Вилнев-д'Аск, Француска |
400 м | 48.25 | 29. јул 1996. | Атланта, САД | |
400 м препоне | 53.21 | 16. август 1995. | Цирих, Швајцарска |
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „Marie-José Pérec | Profile | World Athletics”. WorldAthletics.org. Приступљено 5. 8. 2024.
- ^ „Marie-Jose Perec”. Olympics.com. Архивирано из оригинала 29. 7. 2024. г. Приступљено 4. 8. 2024.
- ^ „Marie-Jose Perec”. Olympics.com. Архивирано из оригинала 29. 7. 2024. г. Приступљено 4. 8. 2024.
- ^ „Perec – a fascinating athletic goddess”. WorldAthletics.org. 13. 6. 2004. Архивирано из оригинала 24. 11. 2020. г. Приступљено 4. 8. 2024.
- ^ „World Athletics Championships, Tokyo (Olympic Stadium) 1991, 400 Metres Women Final Results”. WorldAthletics.org. Архивирано из оригинала 26. 10. 2021. г. Приступљено 4. 8. 2024.
- ^ „World Athletics Championships, Göteborg (Ullevi Stadium) 1995, 400 Metres Women Final Results”. WorldAthletics.org. Архивирано из оригинала 13. 8. 2023. г. Приступљено 4. 8. 2024.
- ^ „Marie-Jose Perec”. Olympics.com. Архивирано из оригинала 29. 7. 2024. г. Приступљено 4. 8. 2024.
- ^ „Double Double // Memo to Michael Johnson: Ms. Perec was there first”. Tampa Bay Times. 6. 7. 2006. Архивирано из оригинала 5. 12. 2020. г. Приступљено 8. 8. 2024.
- ^ „Pérec's first full lap since Atlanta”. WorldAthletics.org. 7. 7. 2000. Архивирано из оригинала 8. 8. 2024. г. Приступљено 8. 8. 2024.
- ^ а б Pretot, Julien (8. 5. 2020). „On this day: Born May 9, 1968: Marie-Jose Perec, French athlete”. Reuters. Архивирано из оригинала 8. 8. 2024. г. Приступљено 8. 8. 2024.
- ^ „Perec – a fascinating athletic goddess”. WorldAthletics.org. 13. 6. 2004. Архивирано из оригинала 24. 11. 2020. г. Приступљено 4. 8. 2024.
- ^ Rowbottom, Mike (30. 11. 2019). „Salwa Eid Naser Blazes To The Top Of The 400 Heap”. Track & Field News. Приступљено 8. 8. 2024.
- ^ „Perec announces retirement”. WorldAthletics.org. 8. 6. 2004. Архивирано из оригинала 5. 8. 2024. г. Приступљено 5. 8. 2024.
- ^ „Perec – a fascinating athletic goddess”. WorldAthletics.org. 13. 6. 2004. Архивирано из оригинала 24. 11. 2020. г. Приступљено 4. 8. 2024.
- ^ а б „Triple Olympic champion Perec back from the brink”. WorldAthletics.org. 24. 6. 1999. Архивирано из оригинала 14. 4. 2024. г. Приступљено 5. 8. 2024.
- ^ Magnay, Jacquelin (6. 12. 2002). „Marie-Jose Perec on track”. Архивирано из оригинала 25. 7. 2021. г.
- ^ „Perec out of Olympics”. BBC Sport. 22. 9. 2000. Архивирано из оригинала 23. 12. 2002. г.
- ^ „HSI Legends”. HSInternational. Архивирано из оригинала 29. 6. 2015. г.
- ^ „Perec announces retirement”. WorldAthletics.org. 8. 6. 2004. Архивирано из оригинала 5. 8. 2024. г. Приступљено 5. 8. 2024.
- ^ „Perec transmet le témoin” [Perec passes the baton]. Le Parisien. 28. 12. 2009. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г.
- ^ „Perec transmet le témoin” [Perec passes the baton]. Le Parisien. 28. 12. 2009. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г.
- ^ „Jonah Lomu, Marie-José Pérec, Sebastien Loeb and Hicham El Guerrouj: sporting legends committed to peace”. Around the Rings. 2. 12. 2010. Архивирано из оригинала 28. 9. 2011. г.
- ^ „Marie-José Pérec”. Peace and Sport. Архивирано из оригинала 21. 2. 2024. г. Приступљено 3. 8. 2024.
- ^ Guerrin, Stéphanie (9. 11. 2019). „Marie-José Pérec dans «Mask Singer» : «Mon fils m'a reconnue tout de suite»” [Marie-José Pérec in "Mask Singer": "My son recognized me right away"]. Le Parisien. Архивирано из оригинала 6. 4. 2020. г. Приступљено 3. 8. 2024.
- ^ Bushnell, Henry (26. 7. 2024). „Paris Opening Ceremony: Marie-José Pérec and Teddy Riner light the Olympic cauldron”. Yahoo Sports!. Архивирано из оригинала 29. 7. 2024. г.
- ^ Bouheddi, Ouiza (9. 5. 2024). „Marie-José Pérec : qui est Sébastien Foucras, son compagnon et père de son fils Nolan ?” [Marie-José Pérec: who is Sébastien Foucras, her partner and father of her son Nolan?]. Gala (на језику: француски). Архивирано из оригинала 24. 5. 2024. г.
- ^ „Pérec et Arron décorées de la Légion d'honneur” [Pérec and Arron decorated with the Legion of Honor]. L'Équipe. AFP. 9. 10. 2013. Архивирано из оригинала 20. 5. 2022. г.
- ^ „Bolt and Fraser-Pryce are crowned 2013 World Athletes of the Year”. World Athletics (Press release). 16. 11. 2013. Архивирано из оригинала 10. 8. 2024. г. Приступљено 10. 8. 2024.