Петар Богдан Пеко

петар богдан пеко
петар богдан пеко
	Петар Богдан Пеко
Лични подаци
Датум рођења	30. март 1915.
Место рођења	Доњи Долац, код Омиша, Аустроугарска
Датум смрти	31. децембар 1996. (81 год.)
Место смрти	Загреб, Хрватска
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	1942.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије; Југословенска народна армија; 1942 — 1966.
Чин	генерал-потпуковник
Херој
Народни херој од	27. септембра 1953.
Одликовања

Петар Богдан Пеко (Доњи Долац, код Омиша, 30. март 1915 — Загреб, 31. децембар 1996) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

Петар Богдан Пеко рођен је 30. марта 1915. године у селу Доњи Долац, код Омиша. Његови родитељи су били радници. Да би се школовао морао је да пређе у Сињ 1921. године. Тамо је завршио основну школу и гимназију, а 1937. године завршава школу резервних официра у Сарајеву. По завршетку официрске школе он одлази у Београд и уписује Правни факултет.

На почетку рата у Југославији Пеко је радио као поштарски службеник у Загребу. Пошто је радио у пошти могао је да помогне борби против окупатора. То је и учинио августа 1941. године када је онеспособио више телефонских и телеграфских уређаја на Загребачкој пошти. Крајем године одлази у Сињ и ступа у везу са руководством НОПа да би се јануара 1942. године придружио Динарском партизанском одреду. Због успешно извршених акција добија све веће чинове, па од командира вода постаје заменик команданта чете. У јуну 1942. бива премештен у 2. батаљон Средњодалматинског партизанског одреда и тамо постаје обавештајни официр.

Пеко касније прелази у 1. далматинску бригаду где постаје командир чете. Његов батаљон је водио тешке борбе са усташама и Италијанима широм Сиња, Дувна и Ливна. Он се веома добро показао у тим борбама, па зато добија чин заменика командира батаљона. Октобра исте године постаје члан КПЈ.

У једној ситуацији Пеко је показао све особине правог јунака. Новембра је заједно са штабом батаљона дошао у Јајце. Тамо су се сместили у једној кући, коју су касније Немци тенковима и оклопним возилима опколили. Одмах је почела борба у којој је било немогуће победити. Немци су пуцали из митраљеза и топова, чак су и запалили кућу, али нису успели да их приморају на предају. Штаб батаљона и делови других бригада су храбром борбом успели да примоирају Немце да се повуку. Тако је већина штаба спашена, а Пеко постао заменик команданта бригаде, због јунаштва које је показао у борби.

После је водио борбе у којима је увек, ма колико тешке биле, извојевао победу. Фебруара 1943. године постаје заменик команданта 4. далматинске бригаде. У тој бригади се борио на фронту Бријег-Љубушки-Вргорац, на планини Цврсници, а на Неретви је његова бригада носила рањенике 14. и 15. марта. Вратио се у 1. далматинску бригаду за време пете офанзиве. Тамо се придружио борбама код Савника, Комарнице, Пиве, Таре и Сутјеске. Када се пробио на Сутјесци отишао је са 3. батаљоном за за Херцеговину. Тамо постаје заменик команданта 10. херцеговачке бригаде. У тој бригади остаје до априла 1944, када постаје заменик команданта 8. корпуса у Далмацији. Пред крај рата, марта 1945. године постао је командант позадине 4. армије ЈА.

По завршетку рата Пеко је радио на различитим функцијама у Генералштабу. Био је помоћник заповедника за позадину, заповедник граничних јединица, начелник техничког седишта ЈНА и још много тога. Пензионисан је 1966. године у чину генерал-потпуковника.

Орденом народног хероја је одликован 27. септембра 1953. године.

Литература

Преглед командира и комесара чета који су прошли кроз 1. Далматинску бригаду