Двиград

Двиград (итал. Duecastelli, Docastelli) су рушевине средњовековног града смештене у Истарској жупанији у Лимској драги близу Канфанара.

Рушевине Двиграда у Истри.

Важан је историјско-археолеолошки локалитет у туристичкој понуди општине Канфанар. Најочуваније су рушевине последње фазе живота града смештеног на узвисини Монкастело . На суседној стеновитој избочини Кастел Парентино (западно од Монкастела) налазила се још једна утврда, напуштена већ у раном средњем веку.

Историја

Захваљујући изванредном стратешком положају, близини воде и обиљу плодног тла, подручје је насељено већ у праисторији (облик типичног терасастог градинског насеља). Археолшки налази потврђују континуитет насељености Двиграда у антици (керамика, оружје, предмети свакодневне употребе, нумизматика, епиграфски споменици). У то доба село је укључено у систем одбране северне границе пулског агера. Подно двиградских зидина уочени су и трагови античке цесте која је од Пуле преко Бала и Двиграда водио у унутрашњост Истре. Након вишеструких епидемија бубонске куге крајем 6. и почетком 7. века насељавају се прве словенске скупине. У историјским изворима Двиград се први пут спомиње 879, када уместо пулске бискупије јурисдикцију над двиградском црквом добија Аквилејски патријархат. Патријарси преко својих феудалних овлашћења утичу на јавни и административни живот града неколико следећих векова. Поткрај 13. века посед над Двиградом добијају грофови Горички, а патријарх је присутан само као номинална власт. Током 13. века постепено се мења етничка структура становништва двиградскога подручја, па упркос већем приливу германске популације доминантан ускоро постаје словенски етнос. Током 14. века све је већи утицај Млетачке Републике, али она административну власт преузима тек 1413, када је донесен „Статут Двиградскога комуна“ којим је стварно укинута патријархова власт. Након периода напретка под млетачком управом, крајем 14. века долази до нове епидемије куге, а на почетком 16. века и маларије. Истовремено пристиже нови талас досељеника, углавном избеглица пред османским освајањима из Загоре и Херцеговине. У време ускочког рата између Венеције и Аустрије, Двиград 1615. одолева вишедневној опсади, али уништена су околна села. Због таквих су се прилика становници постепено исељавали у околна подручја. Око средине 17. века у Двиграду живи свега неколико породица. Напуштање цркве св. Софије 1714. и пресељење жупе у Канфанар значило је и коначан крај каштела.

Карактеристике града

Унутрашњост рушевине цркве св. Софије у Двиграду.

Данас видљиви остаци су највеће рушевине урбанога насеља у Истри и пружају јединствену слику потпуно очуваног типичног средњовековног града, тј. каштела. Град је опасан дуплим одбрамбеним зидинама, међусобно повезаним трима градским вратима. У склопу унутрашњега зида налазе се три куле, које су у садашњој форми изграђене током 14. века. Унутар зидина сачувани су остаци више од 200 здања те правци комуникација међу њима.

Централним делом насеља, који је уједно и његова највиша тачка, доминира црква св. Софије. Истраживањима је утврђено неколико грађевинских фаза цркве. У најстаријој, ранохришћанској фази (друга половина 5. века), црква је била једнобродна зграда са уписаном полукружном апсидом. Поткрај8. века светишни простор се дограђује, те добија 3 уписане полукружне апсиде. У исто време црква је осликана фрескама, а нешто после (9. и 10. век) са јужне стране су дограђени капела (крстионица) и звоник. Свој садашњи изглед троброднога здања са трима полукружним уписаним апсидама црква добија у доба романике (13. век). Током 14. века на северној страни је дограђена сакристија. Готичком периоду припада и шестострана, рељефно украшена проповедаоница (данас у жупној цркви св. Силвестра у Канфанару).

Фреска „Шареног мајстора“ из 15. века, из цркве св. Антуна опата у Двиграду.

Испред цркве налазио се главни градски трг, окружен репрезентативним објектима - градском палатом на источној страни и просторима који су припадали каптолу на западној. Западно од цркве налази се низ просторија везаних за фортификацијски систем, а служиле су за смештај војне посаде. Југозападни део насеља чини занатска зона, док је остали део попуњен углавном стамбеним просторима. Касноантичко и раносредњовековно гробље које је припадало насељу налазило се уз црквицу св. Петра на локалитету Кацаванац јужно од Двиграда. Новије гробље, које је и данас у функцији, налази се подно северне двиградске падине уз цркву св. Марије од Лакућа. Црква је романичка зграда са полукружном уписаном апсидом и преслицом на прочељу. Унутрашњост и зидани балдахин изнад улаза осликани су циклусом фресака Шареног мајстора (крај 15. века).

Исти мајстор осликао је и црквицу св. Антуна Пустињака јужно од Двиграда. У средњовековном периоду на подручју Двиграда налазило се више од 20 цркава, од којих су очуване само неке. Романичка капела св. Илије налази се источно од Двиграда. Година 1492. на надвратнику упућује на изведену преградњу свода. На гробљу у Ладићима налази се романичка црква св. Сикста, са звоником на северозападном углу. На северној страни Ладића налазе се рушевине ранохришћанске цркве св. Јуста. Ранороманичка црква св. Агате између Видулина и Канфанара је једнобродно здање са полигоналном избоченом апсидом, у којој су очувани остаци фресака. Западно од ње налазе се остаци романичке цркве св. Јакова, уз коју је, према историјским изворима, пролазила граница између територија Двиграда и Жмиња.

Важну улогу у историји Двиграда имали су и бенедиктинци, чији је ред на двиградском територију почео деловати у другој половици 10. века. Осим изградње неколико манастира, међу којима је најважнији св. Петронила, бенедиктинци су оживели тај простор култивацијом напуштених терена. Рушевине самостанске цркве налазе се уз цесту за Канфанар. Црква је једнобродна, са избоченом правоугаоном апсидом и лезенама на спољном зидном плашту. У темељима је очувана и црква бенедиктинског самостана св. Петра у оковима у Фратрије на улишићевој станцији јужно од Барата, а припада ретким примерима романичких цркава са троструким полукружним избоченим апсидама.