Илиризам или Илирски покрет је назив за књижевни, културни и друштвенополитички покрет у Хрватској и Славонији у другој половини тридесетих и четрдесетим годинама 19. века. Користи се и за означавање књижевноисторијског раздобља у Хрватској и Славонији од 1835. до 1850. године.

Влахо Буковац:
Славље народне лирике и драматике

Назив је историјски и изведен од имена староседелаца БалканаИлира. У доба формирања модерних нација, илирско име је изабрано као замена за појам југословенство, и тиме се избегло наметање постојећих етнонима, а у име слоге и националне толеранције.

Друштвено-историјске прилике уреди

На почетку 19. века Хрватска је сведена на земљу између Саве и Драве после Наполеонових освајања јужнијих крајева које је уклопио у Илирске провинције. Након пада Наполеона заузела их је Аустрија, али их је сјединила са Хрватском тек 1828. године. Из Беча се директно управљало Далмацијом све до слома Аустрије 1918. године.

Политичку власт у Хрватској је имало племство са високим свештенством. Хрватска је била феудална земља све до 1848. године, са највећим делом сељаштва у феудалној зависности. Службени језик је био латински. Њиме је племство говорило и писало. Грађанство је говорило већином немачки.

После смрти Јозефа II, мађарска владајућа класа захтевала је да се на целом територију Угарске, у коју је спадала и Хрватска, као службени уведе мађарски уместо латинског. Поред тога, Мађари су захтевали да се мађарски језик уведе као наставни у школе. Хрватској је претила мађаризација. Године 1790. Хрватски сабор доноси одлуку о увођењу мађарског језика у хрватске школе као необавезног предмета. Био је то почетак све очитије мађаризације. Године 1805. одлуком Сабора у Пожуну мађарски језик постаје службени језик, а 1827. он постаје обавезним наставним предметом.

Хрватско племство је бранило латински језик као службени, бранећи тиме своје друштвене положаје. Но почетком тридесетих година поједина репрезентативна тела у Хрватској, па и Хрватски сабор, била су спремна да прихвате мађарске планове.

У таквим друштвено-историјским околностима у другој половини тридесетих и четрдесетим годинама 19. века јавља се културно-књижевни и политичко-социјални покрет под именом илиризам. Као почетак узима се 1818. година када се појавио оглас за оснивање листа "Огласник илирски".[1]

Настанак и развој илиризма уреди

Под притиском Угарске и мађаризације тридесетих година 19. века код Хрвата [2] се јавља књижевни, културни и друштвено-политички покрет који се назива илиризам, илирски покрет, и хрватски народни препород. Главни носилац покрета је борбено грађанство, класа која се формирала унутар феудалне Аустрије крајем 18. и првом половином 19. века у Хрватској.

Главне вође су били Људевит Гај и гроф Јанко Драшковић. Гај је окупио око себе младе и образоване људе. Били су углавном двадесетогодишњаци – Станко Враз, Димитрија Деметер, Иван Мажуранић, Људевит Вукотиновић, Драгутин Раковац, Антун Немчић, Фран Курелац, Павао Штос, Иван Деркос, Јосип Кундек, Антун Вакановић, Антун Михановић; нешто старији је био Антун Мажуранић. Илирци су имали минималистички и максималистички програм; прво – одбрану националне независности и очување државне целокупности, а затим – ослобођење и уједињење са осталим Словенима; најпре на Балкану, а затим, на ширем словенском плану (с том је сврхом Гај путовао у Русију 1840). Тај је програм спровођен под штитом културно-просветитељске акције чије се најинтензивније трајање може ставити у период између 1835. и 1848. године. Покрет се развио у ужој Хрватској. Срби и Словенци су остали по страни. Илирцима су поред идеја француске револуције, и идеје о свесловенству, узори били Доситеј и Вук. Покрет је званично забрањен 1843. године.

Представници илиризма су се у свом раду угледали на старије хрватске писце који су писали о словенству, југословенству или хрватству. Поред тога, нарочито су тадашњи чешки културни радници Јосеф Павел Шафарик и Јан Колар били узор илирцима. Представници илиризма су прихватили идеју Јана Колара, чешког књижевника, о словенској узајамности. Према том учењу сви су Словени један народ, с четири наречја – руским, чешким, пољским и илирским. Колар је Илирима означавао јужне Словене. Дакле, хрватски илирци су хтели да уведу једно име за све јужне Словене – илирско, верујући, погрешно, да су сви они потомци старих Илира. То су намеравали да остваре у првом реду помоћу књижевности. Илирци су се залагали да се сви јужни Словени уједине у једном књижевном језику, штокавском наречју, на коме су писали писци Дубровника, на коме су испеване најлепше народне песме, за које се тада борио Вук Стефановић Караџић. Залагали су се да сви јужни Словени на заједничком књижевном језику и правопису створе јединствену књижевност, уз јединствен народни осећај.

Поред књижевног, илиризам је имао и друштвено и политичко обележје. Његови представници су били нефеудалци и одбацивали су латински језик, језик повлашћених класа, а примат давали дотад презреном народном језику. На политичком плану покрет је представљао противтежу мађарским настојањима за превлашћу. Настојали су да својим радом и деловањем унесу у хрватски народ веру у његову величину као дела југословенства и словенства. Видећи дотрајалост феудалног уређења уз покрет су пристајали и неки од племића.

Мађарски властодршци су настојали да сломе илирски покрет. Примењивали су полицијски притисак, прогоне, затвор, оштру цензуру. У Бечу су приказивали покрет као бунтовнички. Под притиском део хрватског племства, ради својих класних привилегија, отворено стаје на страну Мађара па се одвија сукоб између илираца и мађарофила. Године 1843. власти су забраниле употребу илирског имена. Због оштре цензуре у Загребу, илирци покрећу лист "Бранислав" у Београду 1844. године.

Покрет је успео да се у свим хрватским срединама [3] прихвати језички стандард заснован на новоштокавским говорима, да се установе почетне правописне и граматичке норме, да се одбаци кајкавски књижевни језик. Покрет је успео учврстити националну свест Хрвата, развити књижевност на новим основама, па се зато радије говори о хрватском народном препороду. Тим се појмом, хрватски народни препород, обележава и књижевноисторијско раздобље између 1836. (увођење штокавског језичког стандарда и у северозападну Хрватску, «Даница Илирска») и 1850. године као први период веће епохе у којој књижевност наступа првенствено у функцији конституирања модерне хрватске нације.

Књижевност народног препорода уреди

Поред илиризма за означавање књижевноисторијског раздобља користи се и описни назив народни препород.[3] Књижевност тог раздобља одликовала се изразито националном функцијом. Књижевност је била у функцији конституисања модерне хрватске нације. Покрет је успео окупити већи део хрватске интелигенције, и позивајући се на књижевну традицију Дубровника и Далмације, усмену књижевност на штокавском, прихватио штокавско наречје за основу хрватског језичког стандарда.

Покретач илиризма био је Људевит Гај, књижевник, политичар (заступник у Хрватском Сабору), вођа хрватског народног препорода. Гај је покренуо излажење листа "Новине илирске" с недељним књижевним прилогом "Даница хорватска, славонска и далматинска" (од 1836. године "Даница илирска"). Године 1835, тачније 5. децембра те године, објавио је проглас о напуштању кајкавског језика и старог правописа и о прихватању штокавштине и новог правописа. У складу с тим и његов лист је штампан новим правописом и штокавским наречјем.

Илирци су ширили познавање старе књижевности Дубровника и Далмације, у складу са романтичарским назорима указивали су на лепоту српских народних песама; истицали су као пример књижевнике тадашњих најразвијенијих словенских књижевности, руске и пољске, Пушкина и Мицкјевича.

Развијајући се у времену изразитих друштвено-политичких супротности, књижевност илиризма имала је изразито борбени карактер. Она је хтела да буде уметнички израз оних класа које су чиниле већину народа (сељаштво, део малограђанства, племство без иметка), а које су биле без власти и сиромашне. Одатле је та књижевност била борбена и тенденциозна. Отуда је у њој најважнија књижевна врста била лирика, патриотска и љубавна, а тек иза тога драма и новела. Књижевници илиризма су свој књижевнички позив схватили као народни и политички задатак. Отуда је та књижевност остала изван главног тока романтичарских стилских комплекса западноевропске књижевности. Иако се развијала у доба романтизма у њој није примарно изражавање лирског субјекта, изражавање индивидуалности, сентименталности и мистицизма карактеристичних за италијанску, француску, немачку књижевност.

Најзначајнији књижевници илиризма су Иван Мажуранић, Станко Враз и Петар Прерадовић. Поред њих истичу с и Димитрије Деметер, Антун Немчић, Анте Кузманић, Андрија Торкват Брлић, Вјекослав Бабукић...

Развија песништво апела с националним садржајима, епске облике (Деметер, Гробничко поље; Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића), затим лирику са испреплетањем патриотских и интимних мотива (Враз, Ђулабије; Прерадовић) бележи почетке новије хрватске драме (Кукуљевић, Јуран и Софија; Деметер, Теута), појављују се прве новеле (Вукотиновић, Кукуљевић, Деметер) и путописи (Немчић, Путоситнице; M.Мажуранић, Поглед у Босну).

Књижевници илиризма су издавали први књижевни часопис, покренули нове књижевне едиције: зборник "Коло" (од 1842), алманах "Искру" (1845), организовали књижевна друштва (Матица илирска, 1842) позоришне представе, започели рад на драми, критици, фељтону, новели, роману. Издавали су старе дубровачке писце (Гундулић), народне песме и др.

Илирци нису успели да уједине све Словене под једним именом, али су успели да уједине штокавске католике преко једног (штокавског) књижевног језика и правописа.

Људевит Гај и српски језик уреди

Поједини српски интелектуалци су сматрали да је Људевит Гај само присвојио стандард српског језика који је установио Вук Караџић, ради постизања политичких циљева уједињења свих јужнословенских католика око Загреба.

I поједине тврдње Људевита Гаја иду томе у прилог:

Како да се препиремо што је код Србљах народно, што ли није, код Србљах, у којих од олтара до чобана ништа бити не може што не би народно било: код Србљах, од којих ми језик у својој мудрости и у свом богатству, и обичаје у својој изврсности и својој чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо: код Србљах који су у светињи свога српства онај народни дух и оно родољубство уздржали, који смо и ми у новије доба, ради слоге, под пространим именом илирства новим животом ускрснули: код Србљах, који су нама од старине све сачували, а којим ми мало али сасвим ништа гледе самога народнога дати не можемо?

[4]

Вук Караџић је сматрао да је једино чакавско наречје хрватски језик, а српским језиком он назива штокавске говоре, што су сматрали и бројни светски стручњаци - филолози, слависти попут Јернеја Копитара, Павла Шафарика и других. Они су сматрали да је читаво штокавско наречје српски језик, чакавско наречје прави хрватски, а кајкавско наречје део словеначког језика.[5]

У Вуковој студији Срби сви и свуда, између осталог, наводи се да Срби живе у Далмацији, Србији, Војводини, Црној Гори, Босни, Херцеговини, Лици, Славонији, Македонији, Барањи, Дубровнику и Космету. Такође се каже да Срба има и у Истри и Трсту.[6]

Један од најгласнијих у тврдњи да је Људевит Гај присвојио српски језик, зарад политичких циљева, био је српски песник Јован Дучић. Дучић у свом раду Југословенска Идеологија сматра да је: Илиризам хтео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, помоћу заједнице језичне наметну оним другим свој дух хрватско-католичко-аустријски. Хрватски кајкавски језик на коме се развијала хрватска књижевност све до Људевита Гаја, није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима, пошто су чакавске области од Истре на Хрватском Приморју до Сења и до неких острва, биле ближе Србима него Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најпре брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.[7]

Такође су дубровачку књижевност многи сматрали природним и саставним делом српске књижевности, како по језику, тако и по већини тема којом се бавила. Хрватски историчар професор опште историје на загребачком универзитету, Натко Нодило, писао је:

У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивијека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од Млетака ослобођеној, српски је расправни језик.

Дучић је о томе мислио да како је и цела дубровачка књижевност писана на српској штокавштини, исто онаквој на каквој су писане и Вукове српске песме, усвајање српског књижевног језика, значило би и анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима.[7]

Павле Соларић је у Млецима (Венеција) 1810. издао књигу Вићентија Ракића Предисловије Бесједнику Илирическо-италијанском.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Владимир Ћоровић: "Портрети из новије српске историје", Београд 1990. године
  2. ^ Антун Барац, Југославенска књижевност, Матица хрватска, Загреб. (1959). стр. 131–132.
  3. ^ а б Речник књижевних термина, главни и одговорни уредник Драгиша Живковић, Нолит. . Beograd. 1992. pp. 280. ISBN 978-86-19-01962-0. 
  4. ^ „Даница Илирска“, бр. 31, 1846.
  5. ^ „Павел Ј. Шафарик, О ПОРЕКЛУ СЛОВЕНА”. Архивирано из оригинала 27. 1. 2013. г. Приступљено 29. 9. 2014. 
  6. ^ Вук Стефановић Караџић, Срби сви и свуда
  7. ^ а б Јован Дучић, ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕОЛОГИЈА

Литература уреди