Николаје Јорга
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. (август 2013) |
Nikolaje Jorga (rum. Nicolae Iorga; Ботошани, 17. јануар 1871 — Стрежнику, 27. новембар 1940) (право име Нику Н. Јорга (рум. Nicu N. Iorga)), је био румунски историчар, књижевни критичар, документариста, драматург, песник, енциклопедиста, мемоариста, министар, посланик, премијер, универзитетски професор и академик Румунске академије наука. Међународно је познат као историчар средњег века (медиевиста), византолог, румуниста, слависта, историчар уметности и филозоф историје.
| Nikolaje Jorga | |||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 . | |||||||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||||||
| Datum rođenja | 17. јануар 1871. | ||||||||||||||||
| Mesto rođenja | Botošani, Ujedinjene Kneževine, | ||||||||||||||||
| Datum smrti | 27. novembar 1940. (69 god.) | ||||||||||||||||
| Mesto smrti | Strežniku, Kraljevina Rumunija, | ||||||||||||||||
| Nacionalnost | Rumun | ||||||||||||||||
| |||||||||||||||||
| Potpis | .jpg){kind=small} | ||||||||||||||||
Како је одредио Ђорђе Калинеску: Јорга је у првим деценијама XX века у румунској култури одиграо улогу Волтера.
Биографија уреди
Чудо од детета уреди
Николаје Јорга је рођен у месту Ботошани. Његов отац, Нику Јорга (адвокат) и мајка Зулниа били су православне вероисповести. Године 1876, његов отац умире из непознатих разлога у тридесет и седмој или тридесет и осмој години, остављајући петогодишњег Николајеа и његовог малог брата Ђорђа сирочичима.
Године 1878. примљен је у Школу Маргиан Фолеску где је бриљирао у многим предметима, а професори су му допуштали да са девет година држи предавања својим колегама. Његов професор из историје, избеглица из Пољске, пробудио је у Јорги занимање за истраживања, те овај постаје полонофил.
Јорга је изјавио да му је овај период одрастања обликовао његов став према румунском језику и култури: "Учио сам румунски онако како је говорен у тадашњим данима: јасно, лепо и живописно, без утицаја новина и књига које су се најбоље продавале". Формирао је своје књижевне склоности после читања дела Михаила Когалничеануа.
Универзитет у Јашију уреди
Николаје Јорга се 1888. уписује на Факултет за књижевност Универзитета у Јашију, где касније добија и стипендију. При крају прве године, добио је дозволу од министарства просвете, истраживања, омладине и спорта Краљевине Румуније, да да испите до треће године, које је положио. После је дао дипломски испит, са темом "Грчка литература", који је положио са највећим оценама. Овај рад га је уздигао међу особе које су поштовали академици и обична јавност.
Постаје популаран у новинама, а професор А. D. Ксенопол га сматра "чудом од човека". Био почаствован посебним банкетом од стране факултета. Три академика — А. D. Ксенопол, Николаје Ћулиану, Јоан Карађиани — разговарали су са представницима Министарства просвете и предложили су државно подржан програм који је омогућавао студентима са изванредним резултатима да студирају у иностранству.
Јорга је у то време био сарадник листа Жунимеа, чувеног књижевног клуба предвођеног Титуом Мајорескуом, блиског конзервативној струји.
Године 1890, литерарни критичар Штефан Варголић и културни радник Јакоб Негруци објавили су Јоргин есеј о песникињи Вероники Микле у часопису Конворбири литераре. Јорга је учествовао и на сахрани песника Јона Креанга и одржао јавни говор против клеветања великог писца и драматурга Јона Луке Карађиалеа, који је неправедно био оптужен за плагијат од стране новинара Константина Ал. Јонеску Кајона.
Јорга је почео да објављује све више као цењени новинар у локалним и националним листовима разних усмерења, почевши од социјалистичких Контемпоранул, Ноуа Ера и Ревиста Ноуа. У овом периоду је дебитовао као песник социјализма у листу Контемпоранул („Савременик“), као и критичар у листу Лупта („Борба“) и листу Литературă ши Штиинца („Литература и наука“).
Године 1890. се жени са Маријом Тасу, од које се разводи 1900. године. Имао је касније везу са Екатерином К. Ботез, али је напослетку одлучио да се ожени кћерком Василеа Тасеа, који је био много боље ситуиран на друштвеној лествици.
Професор Ксенопол је покушао да Јорги обезбеди радно место професора на Универзитету у Јашију. Остали професори су се успротивили, наводећи као разлоге његове младе године и политичко усмерење. Јорга се запослио као професор латинског језика у Плоештију. Време које је тамо провео омогућило му је да прошири круг познанстава и пријатељстава, срећући се са Карађиалеом и Александром Влахуцом, историчарима Хасдеуом и Григореом Точилескуом и теоретичаром марксизма Константином Доброђануом Гереом.
Студије у иностранству уреди
Прво је студирао и Италији (април и јун 1890), затим у Француској, где је похађао École pratique des hautes études. Допринео је Encyclopédie française, препоручен од слависте Луја Лежеа. Сећајући се прошлости, рекао је: "Нисам никад имао толико времена на располагању, толико слободе духа, толико радости да учим од великих фигура човечанства, као тада у лето 1890. године".
У време кад се припремао да добије другу диплому, Јорга се заинтересовао и за филологију, учећи енглески, немачки и основе других германских језика. Боравио је у Енглеској и Италији 1892, тражећи историјске изворе за своју тезу на француском о Филипу де Мезијеру, Французу који је учествовао у Крсташком рату у Александрији. У међувремену постаје сарадник академског часописа Revue Historique.
Ипак, незадовољан образовањем у Француској, Јорга је предао дисертацију, и 1893. отишао у Немачко царство, на докторске студије на Хумболтовом универзитету у Берлину. Рад о Маркизу де Салузоу му није био прихваћен, јер Јорга није студирао три године, како се захтевало.
Као алтернативу је навео да је рад у целости његов, али је његово промовисање технички био оспорено, са оценом да је текст редигован од стране бољег говорника немачког језика, иако интервенције нису суштински измениле рад. Јорга је предао докторат на Универзитету у Лајпцигу; за свој рад, процењен од три славна Немца — Адолф Бирх-Хиршендорф, Карл Лампрехт и Чарлс Вахсмут — добио је диплому у августу исте године.
Јорга је 25. јула примио и диплому од École pratique, за претходни рад о Мезијеру, процењен од стране Гастона Парија, Шарла Бемона и других. Време је проводио истражујући историјске изворе у Берлину, Лајпцигу и Дрездену. Између 1890. и краја 1893. објављује три рада: свој деби у поезији (Poezii, Поеме), први део из серије "Скице из румунске литературе" (Schițe din literatura română, 1893; други 1894) и рад из Лајпцига, штампан у Паризу као Thomas III, marquis de Saluces. Étude historique et littéraire.
Имајући на располагању још једну годину, Јорга је провео време у иностранству, истражујући више градских архива Немачке (Минхен), Аустрије (Инсбрук) и Италије (Фиренца, Милано, Напуљ, Рим, Венеција итд).
Усредсредио се на историјске личности из Молдавије и Влашке, између осталог и на спискове Владара Молдавије, Петруа Шкијопула, његовог сина Стефаницу и Михаја Храброг. Дружио се и спријатељио са многим историчарима из европских земаља: уредницима Revue de l'Orient Latin, који су Јоргине студије објавили по први пут у Notes et extraits" и Францом Функом-Брентаном, са којим је објављивао у Revue Critique. Радови су му били објављени и у два румунска листа у Аустро-Угарској, Фамилија и Ватра.
Повратак у Румунију уреди
Јорга се вратио у земљу у октобру 1894. у Букурешт. Мењао је више пута место становања,док се није стабилизовао у области Градина Икоанеи. Прво предавање које је одржао те године било је лично мишљење о методици историје О актуленој концепцији историје и њеној генези.
Поново креће у иностранство 1895, посећујући Холандију, и поново, Италију, тражећи документе, и обајвљујући први део колекције Документи и грагменти румунске историје, једна конференција одржана у Атенеул роман о ривалитету између Михаи Витеазул и Гиоргио Баста и деби у путописним белешкама са Успомене из Италије . После је именован за уредника колекције историјских докумената Браћа Хурмурзаки (Фратии Хурмурзацхи), од стране Румунске академије а по предлогу проф. Xенопол, а са обавезом да се одрекне од ауторских права. Публиковао је други део Документи и фрагменти и студију о Мéзиèрес (Пхилиппе де Мéзиèрес, 1337–1405). После испита који полаже са оценом 9. 19. октобра 1895. додељује му се титула професора.
Година 1895. је била година у којој је Јорга почео сарадњу са универзитетским кадром и политичким аготатором Александруом Јон Куза (А. I. Цуза), са којим је основао Алијансу Универзалних Антисемита, чинећи прве кораке у анти семинтској политици. После тога што је био изабран за дописног члан Академије, врати се у Италију и истраживао више документа о аутономној Краљевини Хрватска-Славонија, у Дубровнику. Побринуо се за публиковање десетог тома Хурмурзаки, групишући дипломатске извештаје о краљевини Пруској из две Дунавске Кнежевине из периода 1703-1844. Пошто је провео већи део 1898. године истражујући више тема, и налог чега је представио резултате Академији, ишао је у Трансилванију, највећи део тадашње Аустро-Угарске насељену Румунима. Истраживао је по архивама из Бистрице, Брашова и Сибиуа, учинио је велики напредак тиме што је утврдио правог аутора непотписане влашке хронике, Константин Кантакузино, писац и агитатор из XVII века, чије су хронике служиле као историјски извори дуго времена.
Објавио је више књига 1899:
- Манускрипти из страних библиотека (два тома);
- Румунски документи из архива Бистрице;
- књига на енглеском о крсташком рату (два тома)
Професор Ксенопол је предложио свог ученика за пуноправног члана Академије, како би заменио Одобескуа који је извршио самоубиство, али његов предлог није био подржан. Исте 1899. године Јорга је, по први пут, сарађивао у Букурештанском листу на француском језику Л’Индéпенданце Роумаине, објављујући полемичке чланке о активности својих колега, провоцирајући један дуг скандал. Мета чланака су били старији славни Румуни, који бући чланови ПНЛ (Националне либералне странке), су се супротстављали Омладини и Конзервативној партији Титуа Мајорескуа (ромн. Titu Maiorescu). Епизода, описана од Јорге као један патриотски олујни деби, имао је за последицу захтев за његово избацивање из Академије због нечасног понашања. Точилеску се осетио увређеним од оптужби на његов рачун, провоцирајући Јоргу на дуел, а његови пријатељи су интервенисали да га умире. Други научник који се суочио са Јоргиним оптужбама био је Ђорђе Јонеску-Ђон. Јорга је касније прихватио да у његовом случају,његови аргументи су били преувеличани. У овим полемикама, највише подршке Јорги су пружали Димитрие Онћиул, Н. Петрашку и из иностранства немачки лингвиста Густав Вејганд.
Скандал из 1906. уреди
Године 1903, Николае Јорга је постао један од вођа часописа Саманаторул. Од тог момента се дистанцирао од утицаја Мајорескуа, одустајући од Жунимисма (Јунимеа) и придружујући се струји етно-националиста и неоромантика које је промовисао часопис. Заједно са повратком у културу и новинарство, која је подрзаумевала дуготрајне расправе са "старим" писцима и жунимистима Јорга се бавио и истраживањима у домену историје. Године 1904. публикује рад у домену историје географије Путеви и градови у Румунији, на посебан захтев минстра образовања из Национално либералне странке Спиру Харет,написао је рад посвећен Штефану Великом, публикована приликом 400 годишњице од његове смрти у Историја Штефана Великог. Јорга је посведочио да је рад чинио део образовне агенде Харета, и желело се да се "диструбуира у свим деловима земље у 1000 примерака". Помаже у откривању романсијера Михаила Садовеануа (Михаил Садовеану)називајући 1904 годину, годином Садовеануа, који је за тај период био најважнија фигура Саманаториста. Године 1905, када историчар Онисифор Гибу постаје блиски пријатељ и ученик, написао је 25 разних наслова, од којих два тома:
- Историја румуна у контексту формирања националне идеје на немачком ;
- Историја румуна у скулптурама и иконама;
- Села и манастири у румунији и један есеј .
Посећивао је румуне из Буковине, у то време територја Аустро-угарске, и оне из Басарабије, територија Царске Русије,и писао је о борби за културу у часопису "Румунски род у Басарабији". Називајући руску аутократију мрачњаштвом и ропством, док за либералнији режим из Буковине каже да је "златни ланац" Николае Јорга се кандидовао на општим изборима у Румунији 1905 и добио је једно место у Посланичком Дому (Цамера Депутатилор). Остао је независан све до 1906, када се придружује Конзервативној Партији, покушавајућу по последњи пут да скрене ток Жуними.
Његов прелаз су се супротставили људи из групе екстремних националиста левичара из фракције народњака, који су ушли у Национално-либералну странку и укратко после тога, ушли у отворени конфликт са Јоргом.
Националистичка кампања Јорге је достигла врхунац те године: профитирајући од таласа франкофобије у редовима младе урбане популације, Јорга је бојкотовао Народно Позориште "Јон Лука Карађиале",обавезујући глумце да на сцену ставе комад у целости на француском, узнемиравајући јавност. Према неким младим Јоргиним ученицима, будући новинар Памфил шеикару,стање духа је било толико мочно да је Јорга могао да изведе и Државни удар. Ти догађаји су имали више политичких последица. Тајна Државна служба за информисање је отворила досије Јорги, информишући румунског премијера Стурдзу о агитацији националиста. Опажању да је Јорга био Ксенофоб,допринели су критичари у недељнику "Литерарни Живот". Иларие Кенди и млади Еуђен Ловинеску исмевали су слику о томе да је Јорга супериоран; Кенди је посебно критиковао афирмисање писаца по етничком а не по принципу вредности дела.
Румунски народ, побуна сељака и Валени де Мунте уреди
Јорга се одвојио од часописа Саманаторул 1906, правећи темеље за свој лист Румунски род. Ово је био резултат раздора са другим литерарним круговима, и довело је до кратке Јоргине сарадње са новинаром листа Фат Фрумос, Емилом Гарлеануом. Нови лист је илустрован портретима румунског сељака у идеалистичким позама, које су биле омиљене међу ученим људима на селу (зато се и дистрибуирао бесплатно), промовисао антисемитизам и говорио о бешчашћу власти.
Године 1906, Јорга иде у Отоманско царство и посећује Истанбул, где је објавио Допринос књижевној историји и Румуни у Ердељу и Угарској. Године 1907. почео је да издаје лист Флоареа Дарурилор. Објавио је и студију на енглеском о Византијском царству. У Румунији је, заједно са својим учеником Василеом Парваном, био умешан у сукоб са историчаром Орестом Тафралијем, званично због једне археолошке теорије, али и због покрајинских сукоба у академији: Букурешт и Трансилванија против Јашија где је боравио Тафрали.
Преломни моменат у Јоргиној политичкој каријери се десио за време сељачке побуне из 1907, започете за време кабинета Конзервативаца, и угушене са много насиља према либералима. I сам Јорга је сматрао да је румунски сељак најзаосталији у целој Европи, и да чак ни у Турској не би био остављен на тако ниском нивоу као у румунском краљевству. Овај револт је натерао историчара да напише памфлет "Бог нека им опрости", објављен у његовом листа Неамул Ромањешк. Текст, заједно са програмима конференција о пољопривреди и са програмима помоћи жртвама, учинио га је опет противником Националне либералне странке, која га је прогласила за хушкача.
Јоргина омиљеност расте и он бива поново изабран на изборима за посланика. Јорга и његова нова породица су се селили више пута, прво закупљујући кућу у букурештанској области Гара де Норд. После тога је постао професор на Универзитету у Јашију, али се није тамо задржао. Одлучује да се 1908. пресели из градских средишта у вилу у месту Валени де Мунте.
I поред оптужби, добио је подршку од министра просвете Спируа Хареца. Преселивши се, прави летњу школу, сопствено издаваштво и штампарију. Те године је објавио још 25 радова (један на немачком): Историја Османског царства", Историја румунске цркве и антологију о румунском романтизму.
Године 1909, у ери реформи, штампа своје говоре из скупштине, затим књигу о уједињењу Молдавије и Влашке из 1859, те књигу критика о поезији Михаја Еминескуа.
Неуспеси из 1909. и стварање ПНД-а уреди
У овом периоду живота, Јорга је постао почасни члан Удружења Писаца румуније.Покушао је да објави своја дела у часопису "Саманаторул" и "Неамул Романеск",а писао је против система и начина опорезивања. Ослобођена од рестрикција која је постављао режим у 1909, школа из Валени де Мунте је трансформисана у студентски центар, самофинансиран од продаје поштанских маркица. Успех је направио панику у Аустро-Угарској: новине Будапести Хирлап је описао Јоргину школу као инструмент којим се служи да би натерау румуне у Трансилванији на побуну. Јорга је сносио последице у мају 1909, када му није дозвољено да уђе у Буковину, јер је био проглашен за персона нон грата, и протеран на Аустро-Угарско тло.
А професорима из Буковине је законом забрањено да слушају Јоргине говоре. После месец дана, Јорга је у Букурешту срео енглеза Р.W. Сетон-Wатсон .Критичара Аустро-Угарске, овај постаје Јоргин пријатељ, и помаже му да његове идеје учини познатим у енглеским круговима.
Године 1910, када је направио туру кроз Старо Краљевство где је држао више конференција,Николае Јорга је поново се приблизио А.C. Куза како би основао антисеминтску странку Национално-демократска странка (Партидул Натионалист-Демоцрат - ПНД).Делом заснован на антисемитским револтима из 1907,његова доктрина је описала јеврејску заједницу из румуније и јевреје генерално као опасност за развој румуније.
На њеном почетку, странка је користила симбол свастике,промовисане од Кузе као светски симбол антисемитисзма и,касније,"аријевске расе".Такође познат као ПНД,била је прва странка која је представљала интересе ситне буржоазије,користећи гласове да како би саплитала две странке које су биле на власти већ три деценије.
Те године је Јорга још публиковао још тридесет радова,између којих су се убрајале и "Живот жена у румунској прошлости","Историја румунске армије" и "Штефан Велики и Манастир Неамц".Његова академска активност је довела и до сукоба са историчарем уметности Александру Тзигара-Самуркаш,кумом и бившим пријатељем,који се залагао за креирање предмета Историје Уметсности као посебног предмета на Факултету.
Понво укључен у Академију и примљен за пуноправног члана,држао је говор маја 1911 на тему Филозофија историје са насловом "Две историјске концепције",са предговором који је написао проф. Xенопол. Августа месеца исте године,поново се обрео у Трансилванији,у месту Блаж (Блај),где је допринео подизању угледа Удружењу за Кутуру АСТРА.
Написао је свој први допринос румунској драми са комадом названим Михаи Витеазу,један од двадесет наслова публикован те године.
Пише прве студије о геополитици Балкана у контексту Балканских ратова (Румунија,њени суседи и Оријентално питање).Још је дао допринос етнографији са радом "румунска народна ношња".
Јорга и Балканска криза уреди
Јорга иде у Лондон 1913. године, на Међународни конгрес историје, где је предложио нове начине приступа средњем веку и један рад о друштвеним последицама пада Цариграда под Турке у Молдавији и Влашкој. Након тога је посетио Краљевину Србију, будући да је био позван од стране Српске академије наука и уметности, где је представио радове о румунско-српским односима и паду Отоманског Царства.
У Другом балканском рату Јорга је мобилисан када је Румунија ратовала заједно са Србијом против Краљевине Бугарске. Заузимање Бугарске, подржане од Мајорескуа и конзервативаца, виђено је од Јорге као империјалистички потез.
Јоргино занимање за Балканску кризу било је обрађено у две од четрдесет публикација објављених те године: Историја Балканских држава и Белешке једног историчара са погледом на Балкан. Такође је урадио студију о владавини Константина Бранковеануа на почетку XVIII века: Живот и владавина Константина Бранковеануа. Објавио је први број месечног часописа "Drum Drept", који је касније прикључен часопису "Ramuri". Отворио је 1914. године Институт за истраживање Југоисточне Европе (основан његовим залагањем) говором на тему "Историја Албаније".
Изнова је позван у Италију где је говорио у "Атенео Венето" о односима између Млетачке републике и Балкана, као и о култури 18. века. Усредсређујући се на Албанце, Јорга је открио најстарији историјски документ написан на албанском језику.
Оснива 1916. букурештански академски часопис Ревиста историка (Revista Istorică), као румунски пандан часописима Хисторише цајтшрифт и Инглиш хисторикал ривју.
Проантантски профил Јорге уреди
Умешаност Јорге у политичке расправе постали су карактерестични за његов живот у периоду Првог Стестког Рата.Године 1915,када је Румунија још била неутрална,прешао је у табор националиста,франкофила и про Антанте,тражећи да се поведе рат против сила осовине да би вратио Трансилванију,Буковину и друге регије заузете од Аустро-Угарске;да би постигао циљ,постао је активни члан лиге за културно уједињење свих румуна,и организовао је велике протесте подршке силама Антанте у Букурешту.
Као разборити анти Аустро-Угарин, Јорга је усвојио интервенционитичку агенду без кашњења. Његове агзалтације су биле исмеване од стране милитантног про-трансиваније и противника рата Еуђена Ловинескуа,који је Јоргу коштао места у Лиги за културно уједињење.Историчар је касније сведочио да је као и Јон Братиану и кабинет Национал Либерала ,чекао најбољи моменат за напад. На крају, његови напори "антантисте" су били снажно подржани од јавних личности као што су Александру Лапедату и Јон Петрович,али од групе за националну акцију Такеа Јонескуа. Јорга је био и у кругу личних пријатеља младог Краља,Фердинанда I,кога је сматрао добронамерним али без амбиција. Јорга је негде третиран као тутор младом Принцу Каролу (будући Краљ Карол II,који је посећивао курсеве у школи у Валени де Мунте).
У полемици са Василеом Сион из октобра 1915,један физичар германофил,Јорга је оправдао своје сумње које имао у вези Немаца из румуније и поздрављао румуне који су напуштали Аустријску војску. Антантисти који су желели трансилванију назад су се окренули против народњака,који су жалили судбину румуна из Бесарабије,регије која се нашла под окупацијом Царске русије са пристанком Антанте.Народњачки теоретичар Габарет Ибраилеану,едитор публикације "Румунски Живот",оптужио је Јоргу да није никако подржао Басарабију.
Јорга се осврнуо на политичке тебе у извештају предатим Академији 1915 године,насловљен "Право на живот малих држава",а и у многим од 37 књига које је објавио те године:
- Историја румуна из Ардеала и Угарске;
- Политика Аустро-Угарске према Србији ;
итд.
Исте 1915, Јорга завршава рад из историје економије,"Историја трговине код румуна",а и један том о историји румунске литературе и филозофије.
Пре лета 1916,заменио је Букурешт за Јаши,да би заменио Xенопола,који је био болестан,на Универзитету у Јашију.Завршио је колекцију студија и докумената,која обухвата његове коментаре о 30000 документа у 31 тому.
Избеглиштво у Јашију уреди
На крају лета 1916. заједно са успостављањем савеза са Антантом владе Батиануа, Јорга је изразио своје задовољство у једном комаду кога је назвао "Чеасул" (Час): "Дошао је моменат кога смо очекивали вековима,за који смо живели цео наш национални живот, за који смо радили и писали, борили се и мислили". Дошао је час када и ми човећанству тражимо право да живимо за нас,право да ником више не дамо као робови род нашег труда." Међутим, румунска кампања је доживела неуспех, терајући румунску Армију и целу администрацију да евакуише зоне са југа, заједно са Букурештом, да би се склонили од немачке окупације. Јоргина кућа у Валени де Мунте је остављена и окупирана је од стране непријатеља,и према Јорги, била вандализована од немачке Армије.
Још члан Парламента, Јорга се придружио властима и привременој престоници - Јаши, али се успротивио премештају Молдавских власти изван Молдове окупиране од Царске Русије.
Јорга, који је прештампавао "Неамул Романесц" у Јашију, прекинуо је привремено активности на Универзитету у Јашију, почео је да ради у пропагандном ратном листу "Румунија", доприносећи и међународној публикацији Р.W. Сетон-Wатсон "Тхе Неw Еуропе". Те године је публиковао и многе брошуре посвећене одржавању морала међу војницима: "Рат који је у току и његове последице у моралном животу човечанства,улога приватне иницијативе у јавном животу,савети за румунске војнике" Превео је са енглеског и одштампао "Моја земља",један патриотски есеј Краљице Марије. Све већа криза допринела је да Јорга прави апеле против дефетизма и да прештампа "Неамул Романеск" из Јашија, објашњавајући: "Схватио сам сада која морална подршка би могла да послужи за хиљаде људи обесхрабрених, и без илузија, и против издајника којих има свугде. "Циљ је био да се подигне морал,и Јорга објављује рад где дискутује о "националном принципу", и "Односи румуна и савезника;Историја односа између Француске и Румуније", национални карактер или против опадања морала.
Његов идеал за морални препород у време рата био је комплетиран и жељом за аграрном реформом. Братиану се није противио предлогу, али се плашио да се власници земље не побуне. Јорга му је саркастично одговорио: "тако како си убијао сељаке Бојери профитирају, тако чеш убијати Бојаре да сељаци профитирају." Маја 1919. Румунија је пристала да потпише Букурештански тратат, сматран од стране Јорге као понижавајуће примирје ("Наши преци би пре желели смрт"); одбио је да прими катедру Универзитета из Букурешта. Немачке власти у Букурешту су реаговале и његова дела су забрањена.
Велика Румунија и вођство у сенату уреди
Јорга се вратио у Букурешт,накод што је Румунија поново се повезала са Савезницима а немачка војска напустила земљу.Политичка несигурност је престала крајем јесени,када је победа савезника на западном фронту допринела поразу немачке. Славећи Јорга је написао: "Не може бити већег дана од овог за цело човечанство".Још је приметио да је Букурешт постао "један пакао под вођством неба".Тад је била и премијера његовог комада, "Ускрснуће Штефана Великог",у Народном Позоришту престонице,која је наставила да објављује његове текстове до 1936.Био је реизабран у доњи дом новембра 1918,постајући председник,будући уједно и први човек који је то постао у Великој Румунији.
Те године је присуствовао прослави 360 годишњице рођења Михаиа Храброг. Првог децембра,касније слављен и као дан нације,Јорга је присуствовао уједињењу са Трансилванијом ,будући један од хиљада румуна који су се окупили у Алба Јулији да би тражили уједињење на основу права на самоопредељење.
Био је игнорисан од Краља Фердинанда,и базирао са на подршку Братиануа. Није био позван на Мировну Конференцију у Паризу,подржао је Краљицу Марију у њеној улози неформалног преговарача Румуније,које је допринело ближем пријатељству.
Кратко време после формирања Велике Румуније,Јорга је објавио ко су сарадници непријатеља из рата. Тема је била онрађена у једном говору из 1919 кога је држао пред члановима Академије,где је био критикован од академика Германофила,одбијајући да приме Народњака Константина Стереа.
Није успео да обезбеди подршку да би се ослободио од професора германофила на Универзитету,захтев је поново потпалио конфликт између њега и Александра Самурцаш,који је био део администрације постављена од немаца после окупације Букурешта. Двојица књижевника су наставили расправу пред судом и,до Јоргине смрти,је представљала историјску ексклузивност из скорије историје.
После избора 1919, Јорга је постао члан Сената,представљајући домакрат-националисте. Нису подржавали универзални приступ и усвајање симбола за изборе који су промовисали политичку неписменост,Јоргина странка је користила симбол двеју спојених руку (касније замењен са црном заставом и српом).Избори нису следили стари политички образац: Јоргина странка је била трећа,иза њега су биле две нове странке,ПНР и Сељачка Странка,са којима је формирао Парламентарни Блок са кабинетом министара предвођеним Александром Ваида-Воевод. Овакво уједињење бивших ривала је све више показивало све више сумњи,које је Јорга иначе гајио,према Братиануу,који је бојао Јорге.
Исто 1919 године,Јорга бива изабран за председника Лиге Културе,где је одржао говор о "правима румуна на територији земље",био је именован у управу Комисије Историјских Споменика,и сретао се са више академика из делегације послатих из Француске у Румунију. Заједно са херојем из Првог Светског Рата Септиме Горцеиx,припремио је "Антологију румунске литературе".Те године Француска је доделила највишу почаст Јорги,Легију части.
Као председник и оснивач "Асоцијације Библиотека из румуније",Јорга је држао везу са најмалђим интелектуалцима из Трансилваније:узео је удела у реорганизацији Унивезитета Франз Јосепх,успевши да предавања која су била на мађарском замени са предавањима на румунском,где је срео књижевнике Василе Парван и Василе Богреа (који су га прихватили са изразима "наш геније заштитник"),и публиковао хвалу на адресу поете традиционалисте Лучијана Благе. Имао је кореспонденцију са интелектуалцима из свих крајева,и румун је коме су у историји румуније послато највише писама.У време једног путовања около румуније, написао је још 30 књига,од којих "Историја Румуна са Балканског Полуострва": арумуни,истрорумуни и мегленорумуни,Историја Француског народа,За душу оних који раде,и Историја Михаја Храброг. Била му је додељена титула доктота наука Универзитета из Стразбура,а његови списи о Албанији,сакупљене од поете Ласгусх Порадеч,постале су : "Кратка Историја Албаније".
У Букурешту је Јорга примио поклон од обожавалаца,нову кућу у Булевару Бонапарте.
Политика 1920-тих уреди
Коалиција се растурила крајем месеца марта 1920 године,када је Фердинанд растурио Парламент.
У време избора у румунији 1920,Јорга је био позван од новинара Север Дан са де кандидује за посланика у Трансилванији,учествовао је и добио место у округу Ковурлуи.
Јорга критикује ПНТ због регионалне владе у Трансилваније,и Сељачку Странку због жеље да представља све сељаке.
У марту 1921,Јорга је имао нов конфликт са Стереом. Задњи је због позиције у задњем рату,будући да је награђен за преговоре Уједињења Басарабије са румунијом,и изабран на листи Сељачке Странке у округу Сорока. Јоргин говор "Стереово издајство",привукло је пажњу на германофила Стереа (са цитатима извађеним из контекста),дискусија која је следила је потврдила Стереов мандат као посланика округа Сорока.
Највише гласова је добила Народна Странка,једна радикална странка,предвођен од ратног хероја Александра Евреескуа.Јорга,чији ПНД је са Сељачком Странком и неколико мањих странки Националну Федерацију за демократију. Јорга постаје више напредан а мање антисемита,процес на крају је Куза напустио Демократ-Националисте да би успоставио Нацпинал-хришћанску лигу за одбрану. Сходно сведоцима те две партије,Јоргина и Кузина још увек су делиле антисемитске ставове,иако је Јоргина странка била става да треба да се обештете они који су страдали у току рата.
Међународне иницијативе и пут у Америку уреди
Један важан моменат у Јоргиној европској каријери је био 1924,када се у Букурешту одржао Интернационални Конгрес Византијских Студија,на коме су учествовали најважнији експерти из области. Предавао је и на Италијанском Институту Рамиро Ортиз из Букурешта. Тада је Јорга био именован за поштованог професора Универзитета у Паризу,и бива почаствован да прими стране студенте у Валени де Мунте,и публикује један број научних радова и есеја,као: "Кратка историја Крсташких Ратова","Питорескна Румунија",и један том намењен заједници "Румуни Американци".
Године 1925,када је био изабран за члана Пољске Академије Наука и Уметности,Јорга је држао конференције у више европских држава, укључујући и Швајцарску (где је говорио у Лиги Нација) о стању Етничких заједница у румунији. Његова Библиографија из 1925 укључује 50 наслова.Увећао је своју имовину градећи виле у два туристичка места: у Синаји, и Мангалији.
Јорга је поново био у иностранству године 1926. и 1927,држећи говоре на више тема на састанцима у Француској,Енглеској,Италији,Швајцарској,Данској,шпанији,Шведској и Краљевини Југославији,а многи његови радови су преведени на Француски,Енглески,Немачки и Италијански.Године 1926 је написао први од четири тома "Есеји о синтези историје човечанства",затим 1927 "Историја индустрије код Румуна","Извор и смисао демократије",једну студију о доприносу румуније у руско-турском рату "Рат за независност".
У румунији, ПНД се спојио са ПНР,ствар прихваћена од Јорге,који је добио понуду да буде Председник уније.
Године 1927 је једно време био лидер Паневропске Уније,створене као интернационалне од [Рицхард Николаус вон Цоуденхове-Калерги] .Као доктор 'хонорис цауса' Универзитета из Ђенове, почео је предавања на Универзитету у Паризу о политици Левантиста и,током 1928 је био поново позван да држи предавања и Шпанији,Шведској и Норвешкој.
Радови објављени у том периоду обухватају политичке есеје "Еволуција идеје слободе",нове историјске студије и његова предавања : "Историја образовања","Четири конференције о историји енглеске","Најудаљенија латинска земља у европи: Португалија".Поред места професора на Факултету Историје Универзитета у Букурешту Јорга је поста и професор књижевности на у тој институцији. После именовања за ректора Универзитета 1929,следе нове конференције у Француској,Италији и Шпанији и објавио је 40 књига на тему Румунски Фолклор и Историја Скандинавије. Неко време је држао предавања књижевности,мењајући професора Јон Биану. Спријатељио се са истраживачем Константин К. Ђуреску,сином историчара Констатина Ђуреску, који је био Јоргин ривал.
Јорга је 1930 започео једно дуго путовање:одржао је предавања у Паризу у јануару,после је отишао за Ђенову и,одатле у Сједињене Америчке Државе,где је посетио двадесет градова,будучи позван од румунске дијаспоре и где се срео и са Председником САД Хербертом Хувером. Био је поачасни гост Универзитета Цасе Wестерн Ресерве,где је одржао говор на енглеском.Враћајући се у Лондон, да би учествовао на Истернационалном Конгресу Историје, Јорга је проглашен за доктора 'хонорис цауса' Универзитета у Оxфорду са предавањем о Титус Ливиус-у.Основао је Институт Каса Ромена (румунска кућа) у Венецији. Написао је дела "Америка и румуни из Америке" и "Поглед на Швајцарску" и позоришне комаде "Свети Францис" и "Изгубљени син".Године 1931-1923 био је проглашен за доктора 'хонорис цауса' на четири друга универзитета (Универзитета у Паризу,Универзитета Сапиенза из Рима, Универзитета Стефан Баторy из Вилнуса,Унивезитета Цомениус из Братиславе), био је примљен у Аццадемиа деи Линцеи и Ацадемиа дин Арцадиа,и објавио преко 40 наслова годишње.
Премијер уреди
Јорга је постао Премијер румуније у априлу 1931,на захтех Краља Карола II,који се вратио из егзила да би заменио свог сина,Михаја I.Његове Релације са монархом ауторитаристом су се побољшале од временеа када је овај посећивао Јоргу у вили у Валени де Мунте 1930. године. Један историчар савременик,Хугх Сетон-Wатсон (син Р.W. Сетон-Wатсон),документовао је да аграрна политика конфискације коју је спровео Карол II је била у личном интересу Краља,бележећи "огромна сујета професора Јорге га је поново одвела у Краљеве руке".
Несмотрена амбиција Јорге је спомињана и од историчара културе З. Орнеа,који је између остале и Јоргу убрајао у оне који су се супротстављали обарању Карола са трона.
За кратко време,Јоргина подршка контроверзном монарху,је допринела раскидању коалиције ПНР и Сељачке Странке.
Још једном на трону,Карол је правио технократске експерименте,позајмљујући професионалце из више политичких партија,и тесно повезујући Јоргу са Министарством Администрације и унутрашњих послова и Константином Арђетоиану. Јорга је прошао на Општим изборима у румунији 1931,после којих је предводио коалицију националне уније,са подршком од стране противника,национал-либерала. За време кратког мандата пропутовао је целу земљу,посећујући око 40 градова и општина. Био је и у једној државној посети у Француској,где је био примљен од премијера Аристиде Брианд и његовог савезника Андрé Тардиеу.У знак признања као Албанологу,Албанско Краљевство му је доделило имање у граду Саранда,где је Јорга направио румунски Институт за археологију "румунски Институт у Албанији".
Главни сукоб Карола из Јоргиног мандата је био са Гвозденом Гардом (Гарда де Фиер),једном фашистичком организацијом ције чланство је био у порасту.Марта 1932,Јорга је потписао указ којим се покрет ставља ван закона,указ који је представљао почетак сукоба са интересима оснивача гарде Корнелиу Зелеа Кодреану.
Закон о образовању је пружао унивезитетима аутономију,за шта је Јорга се борио још двадесетих година,била је сматрана нереалном од стране Флориан Штефанеску-Гоанга,који је сматрао да то охрабрује политичке агитаторе да путују ван земље.
Основао је још једну летњу школу у туристичком месту Балчик (Balcic) у Доброђи (Dobrogea) Велики проблем са којим се Јорга суочавао је била економска криза,део Велике економске кризе у свету,без успеха да је нуетралише.
Кабинет је пробао да имплементира брисање дугова узгајивача палих у дугове финансијског тржишта и потписао један уговор са Аргентином, великим извозником пољопривредних производа,да пробали да лимитирају дефлацију.Лоше вођење економије учинило је историчара метом понижења и у широј јавности.
Буђетски дефицит је био смањен кроз мере дрстичних смањења примања свих који су на буђету,доводећи до разочарења средње класе,која је почела да подржава Гарду још више.
Други контроверзни аспекти су можда били фаворизација и непотизам: виђен као централна академска фигура,Јорга је помогао породици Георге Богдан-Дуика и Парван,промовишући младог историчара Андреи Оцетета, и именујући свог пријатеља (с којим се ородио) Колонел Киреску за префекта Округа Сторожинец .
Његов мандат је још познат по растућим тензијама измеђђу ПНД у Букурешту и бивших савезника у Трансилванији:Јорга је дошао на власт после ширења гласина према којима ПНЦ подржава "трансилванијску заверу",Јоргин кабинет немајући ниједног политичара из Трансилваније је био отворен за њих,стварајући министарство националних мањина.
Никоае Јорга је дао оставку на функцију у мају 1932,враћајући се у Академски живот. Оставка је уследила после неспоразума између Карола II и фракције деснице ПНЦ,која је наметнула за премијера Александра Ваида Воевод.ПНД је брзо постао мала партија у политичком животу.Преживео је кроз савез са национал-либералима или са Аверескуом,за време када је Арђетоиану отишао из странке да би направио малу аграрну групу. Јорга је писао сећања, штампане под насловом "Под три краља",са којима је хтео да контрира политичким противницима.
Основао је Музеј Свете Уметности,вођен од стране Палате Крецулеску.
Сукоби средином 1930-тих уреди
Политички конфликти су се рефлектовали и на његов академски живот:супротставио се снажно једној новој генерацији историчара,која је укључивала Ђурескуа млађег, П.П. Панаитеску и Георге Братиану. Посреди је била једна научна расправа:сви тројица науцника, који су рарађивали са "Историјски Часопис Румуније",су смтрали да су Јоргине студије и научни радови политичке спекулације,политиканство или дидактички неупотребљиви материјал. Следећих година Јорга је имао различита мишљења и са његовим учеником из Трансилваније Луцијан Блага,покушавајући да заустави његов пријем у редове Академика из разлога разлика у филозофији и литерарних преференцијала. Са Благине стране је био психолог Базил Мунтеану;његова кореспонденција са Благом је укључивала оштре примедбе на адресу Јоргине "вулгарности" и политичке културе.
На путу за један пан-европски конгрес,Јорга је побудио више контроверзи учествујући, у Риму,на прослави десетогодишњице Марша на Рим из 1923,кога је славила Фашистичка Италија.
Није више учествовао на конференцијама из 1933,посетио је Француску,и поново је преузео место професора на Букурештанском Унивезитету;публиковао је још око 37 књига,и у августу 1933 је био на Историјском Конгресу у Варшави. Његов нов пројекат је био једна варијанта Пољско-Румунске алијансе,радећи заједно са песником и дипломатом Арон Котруш да би учинио румунију познату у Пољској.
Године 1934,Јорга је јавно осудио Гарду,након убиства премијера Јон Г. Дука.У време хапшења у редовима Легионара,Јорга је интервенисао да би ослободио филозофа нацисту Нае Јонеску,и позвао је песника Легионара Раду Гyр да би одржао један говор у Валени де Мунте. Братеску у то време критикује модернисте у часопису "Историја савремене румунске литературе" и поезију Аргезија у штампи. Све у 1934,Јорга је објавио књигу која објашњава његов поглед на румунију на почетку модерног периода "Бизант после бизанта",и три тома "Једна Историја византијског живота".Следио је том сечања "Моји хоризонти. Један људски живот такав какав је био".
Јорга је изнова путовао у европу,одржавајући више конференција под скутом Лиге за Културу,позивајући историчара Франз Бабингер да дрђи један говор у румунији.
Обревши је поново у Јашију,историчар је учествовао на прослави Димитриа Кантемира (Димитрие Кантемир),чији земни остаци су били донесени из УССР да би биле сахрањене у Румунији.Године 1935 публиковао је нову варијанту тома "Историја Михаиа Храброг","Корени Димириа Кантемира","Комеморација уједињења Ардеала" и два тома "Сечања".
Остали есеји су били о каријери славних интелекталаца из XVII века Антим Ивиреану,Аxинте Арицариул,и Константин Кантакузино. Заједно са његовом ћерком Лилианом је написао један водич кроз Букурешт.Године 1936 је предавао на универзитету из Париза,и одржао једну конференцију Социéтé дес éтудес хисториqуес,пре него што ће водити Интернационални Комитет Историчара у Букурешту. Био је и у Холандији где је одржао говор о социјалној историји Византијског Царства,"Византијски Човек".
На повратку желећи да обнови кампању против модерниста Јорга оснива часопис "Куђет Клар" (Цугет Цлар).
Јавно је изразио бригу у вези експанзионитичких жеља Краљевине Угарске,која је желела да поново освоји Трансилванију,уједно скрећући пажњу на опасност коју представља Нацистичка Немачка,и жељу Угарске за реваншом. На сличан начин је изразио мишљење о совјетској опасности и судбини румуна из УССР,сарађујући са избеглицом и анти комунистом Никита Смокина. Један део ових ставова је био и објављен на румунском националном радију,у емисији "Савети по мраку".ЗАвршио је је неколико томова,
- Моја борба против глупости;
- Историја румуна (два тома);
Повлачење 1937. и процес Кодреану уреди
Николае Јорга је био почашћен да Букурештански Музеј Историје Човечанства отвори Краљ Карол II, предат на бригу Лиги за Културу. Претње смрћу од Легионара су учиниле да се повуче са Универзитета. Повукао се у Валени де Мунте али је остао активан на академској сцени, држечи један говор о "развоју људског духа" на Светском Институту за Историју, и поставши дописни члан Академије за Историју из Чилеа. Имао је за ученика Еуген Wолбел, који је скупљао податке о румунским Краљевима. Имао је кратко учешће у политичком животу. Јорга је учествовао на конгресу Лиге за Културу у Јашију, где је јавно тражио да се Гвоздена Гарда (легионари) ставе ван закона, из разлога што су служили интересима нациста, и држао је и говоре о опасностима рата у Валени де Мунте. Наставио је борбу против модернизма са његовим учеником Н. Ђеорђеску-Кокош у часопису "румунски род", шаључи и један специјални извештај о "порнографији" модерниста.
Године 1938. се прудружио влади Мирона Кристе. Са позиције Краљевског саветника није показао превише подршке партији Фронт Националног Препорода,јединој странци у земљи, странка која је била про Фасистицка али анти Легионарска (видети устав румуније из 1938). Јорги је засметало наметање ношења униформи свим званичницима,назваши је "тиранијом", и подсмевао је оне који су писали нови устав,али је поштовао промене. У априлу Јорга је био усред једног скандала који је допринео хапшењу Кодреануа (вође Легионара) и његовом убиству. До тада, историчар је нападао политику Гарде о оснивању малих предузећа и добротворних акција. Ово је учинило да се Кодреану да напише отворено писмо, у коме је Јоргу назвао "нечасним" и "некоректним". Премијер Арманд Калинеску, који је тражио забрану активности Легионара, одговорио је на захтев Јорге, наређујући да се Кодреану изведе пред суд са оптужбом за заверу. Неочекивана консеквенца те одлуке је била оставка, у знак протеста, генерала Јона Антонескуа, са месте министра Одбране.
Јорга је одбио да учествује у процесу;у дописима које је слао судијама,тражио је повлачење оптужби за клевету,и упозорио је да Кодреану Зелеа Корнелиу би треао да иде на програме за психичку рехабилитацију.
Године 1939,после кампање за осуду Гарде у целини за тероризам,Јорга се појавио за говорницом Сената да би затражио прекид насиља. Напустио је земљу да би предавао у Паризу.
Публиковао је нове томове из "Историје румуна",и завршио је рад на другим књигама: 1938,
- Улазим у одбрану западне границе;
- Немачка мисао и дело;
- Међе и национални простор,
- 1939
- Историја Букурешта;
- Парламентарни говори;
- Универзална историја виђена кроз литературу;
- "Националисти и границе;
- Душевна стања и ратови;
- Сва поезија Н. Јорге
I два тома под насловом "Сећања". Све 1938, Јорга је отворио театар на отвореном у Валени де Мунте са једном својом драмском креацијом "Освета земље".
Објавио је 45 наслова, укључујући и комад о Критини Шведској "Краљ Кристина", и један циклус анти ратних поема. Неколико англофилских есеја су биле укључене од Михаила Фаркашануа у "Руманиан Qуартерлy", чији је циљ био очување англо-румунских односа.
Јорга је изнова био мандатар на Бијеналу из Венеције 1940. Брза дешавања у политици су учинила да се концентрише на милитантне и активности новинара. Држао је више конференција и посветио више артикала очувању граница Велике Румуније си анти Легионарској ствари: "Каинов знак","Незнање господар света", "Путник на путу вукова" итд. Јорга се плашио избијања Другог светског рата и био је ожалошћен пратећи Битку за Француску, догађај који је описан у есеју "Сећања са места актуелних трагедија". Урадио је варијанту "Прометтхеус Боунд", трагедију која је изражавала забринутост за румунију, њене савезнике,си несигурну политичку будућност.
Јоргино убиство уреди
Режим Карола II је пропао 1940. године. Неочекивана совјетска окупација Бесарабије и Буковине шокирала је румунско друштво и револтирала Јоргу. На другој седници Крунског савета, одржаној 27. јуна, био је један од шест од укупно 21 члана који се успротивио ултиматуму СССР, упорно тражећи одбрану Басарабије (Молдавије).
Након тога је северна Трансилванија предата Мађарској Бечким договором, другим речима, настала је морална и политичка криза која је довела до увођења државе "Националних легионара", са Јоном Антонескуом као "вођом". Јорга одлучује да откаже објављивање часописа Румунски род, објашњавајући: "Кад је дошло до пораза, застава се не предаје, него се њено платно рашири усред срца. Срце наше борбе је била идеја националне културе".
Сматрајући га кривим за убиство Кодреануа (једног од чувених легионара), легионари прете Јорги писмима пуним мржње, чланцима у штампи легионарског покрета Буна Вестире и Порунка Времи, те јавним говорима у месту Валени де Мунте. Јорга се успротивио новом државном уређењу, подржавајући Краља који је био приморан да абдицира.
Јорга је морао да напусти свој дом у Букурешту, где је имао кућу, а након немира новембра 1940, и Валени де Мунте. Преселио се у вилу у месту Синаја, где је завршио "Историју човечанства".
Био је одведен од једне групе легионара — Јон Туркан, Штефан Кожокару, Трајан Баику, Штефан Јакобете и Тудор Даку — поподне 27. новембра, и убијен поред Тргушору Веки, у месту Стрежник. На Јоргу се пуцало два пута, из пиштоља 7,62 и 6,35 милиметара. Јоргино убиство је често помињано уз убиство политичара Вирђила Мадђеаруа, отетог и убијеног исте ноћи од легионара, као и са масакром у Жилави (Jilava), где је страдао административни апарат Карола II.
Ове инциденти побуне легионара, доведени у везу са откривањем и поновном сахраном остатака Корнелија Зелеа Кодреануа, били су самоиницијативно дело легионара, правећи тензије између њих и њиховог вође Антонескуа. Чланови Гвоздене гарде (Garda de Fier) сматрали су Јоргу одговорним за убиство њиховог команданта Кодреануа у време владавине Карола II Румунског, након отвореног писма које је Јорга упутио Кодреануу, као краљевски саветник, оптужујући га за клевету, након чега је против Кодреануа започет судски процес. Јорга је написао неколико дописа да се процес против Кодреануа суспендује, али органи нису реаговали на њих.
Јоргина смрт је примљена са запрепашћењем и произвела је прави потрес у академским круговима. После сазнања да је Јорга убијен, 47 универзитета и академија са целе планете су подигле заставу жалости у Берну. Посмртни говор је био одржан од француског историчара у егзилу Хенри Фокилон из Њујорка, називајући Јоргу једним од "легендарних особа", засађених за вечност, у тлу једне државе и историје цивилизације.
У земљи су легионари забранили јавно оплакивање Јорге, са изузетком једног некролога у листу Универсул и једне церемоније одржане у румунској Академији.
Задњи поздрав је био од филозофа Константина Радулескуа-Мотруа, који је Јоргу назвао, "најхрабријим интелектуалцем нације", "свом мудрошћу и оригиналношћу једног румунског генија", "оличењем интелектуалне моћи нашег рода на највишем могућем нивоу".
Јоргино тело је било сахрањено на гробљу Белуу у Букурешту, истог дана када и Мадђеаруово. Присутни, међу којима су се налазили и страни политичари и дипломате, пркосили су забрани легионара. Последњи Јоргини текстови, сакупљени од његовог младог ученика Г. Братескуа, дошли су до књижевног критичара Шербана Чиолескуа и након тога објављени. Јорга 1893. постаје дописни члан Румунске академије, са само 23 године. Године 1894, са 24 године, на конкурсу добија место професора на катедри историје Универзитета у Букурешту. Од 1911. је редовни члан румунске Академије наука. Почевши од 1908. држи курсеве историје, тзв. летње школе, у месту Валени де Мунте, округ Прахова. Курсеви се држе до дана данашњег, а основана је и летња школа под називом "Николае Јорга".
Обдарен изузетном меморијом, познавао је општу историју, а посебно детаљно румунску. Готово је немогуће да се одабере област из историје Румуна, а да се не примети Јоргино присуство. За време комунизма у Румунији његово дело је игнорисано, будући да је историја тада прерађивана да би била режимски подобна.
Јорга је био аутор огромног броја публикација, њих 1.250, као и 25.000 чланака. Његово дело обухвата разне области: монографије градова, владара, породица, историје цркве, војске, трговине, литературе, штампе, путописаца итд. Најважније публикације су: "Студије и документи у погледу румунске историје", у 25 томова (1901—1913), "Историја отоманског Царства", у пет томова (објављено и на немачком језику: „Geschihte des osmanischen Reiches“ (1908—1913), "Историја Румуна" у десет томова (1936—1939).
У лепој књижевности, Јорга је писао поезију, историјске драме "Васкрс Стефана Великог", "Тудор Владимиреску", "Еремиина Госпођа", "Свети Фрањо Асишки" и друге, као и меморијалне томове Људи који су били и Један људски живот, онакав какав је био. Преузео је уређивање часописа Samanatorul 1903. године.
Као историчар књижевности објавио је:
- Историја румунске књижевности у XVIII веку (два тома 1901);
- Историја религије Румуна до 1688. (1904);
- Историја румунске књижевности у XIX веку, од 1821. надаље. У вези са културним развитком рода (том 1, 1907, том 2, 1908, том 3, 1909);
- Историја румунске књижевности (том 1, 1925, том 2, 1926, том 3, 1933);
- Историја савремене румунске књижевности (1934);
- Историја румунске књижевности. Синтетички увод (1929).
Као политичар је био саоснивач Национално–демократске странке. У раздобљу 1931—1932. био је премијер и министар образовања. Члан парламента у више сазива, Јорга је био чувени говорник, кога су се његови политички противници бојали.
Политички концепт уреди
Конзервативизам и национализам уреди
Јоргина визија друштва и политике се налази на тачки укрштања традиционалног конзервативизма,етнички национализам и национални конзервативизам.
Ова фузија је сматрана од политичког аналитичара Јона Станомира као мутација идеологије "Жунимизма" (Јунимисм),и противна либералном конзервативизму Титу Мајорескуа,а сличан идеологији Михаја Еминескуа.
Један неконформни "Жунимиста",Еминеску је додао конзервативној визији савременика један снажан национализам,са реакционарним плаштом,расизмом и кеснофобијом,због чега је пост-мортем добио пажњу за време Јоргиног живота.
Описан од стране истражитељке Јоане Ботх као "мит Еминеску",Јорга га је сматрао песником са здравим идејама о раси и који је "био интегрална експресија румунске душе", више него један меланхолични уметник. Овај идеолошки извор је моделовао став "Семанаториста" (Саманатористилор), слабећи утицај "Жуниме" и редефинишући румунски конзервативизам за једну генерацију. Једна дефиницаја дата од стране политичког истражитеља Јохн Хутцхинсон (академика) пласира Јоргу међу оне који су пригрлили "национализам културе" ,који се супротставио модернизацији,супротстављен "политичком национализму",који је следио после модернизације државе.
Позајмљујући теорију Мајорескуа о отварању румуније орема запададу,које су биле "форме без концепције" (означавајући да су неки модерни заменили неке традиционалне обичаје), Јорга је био против либерализма,али му је дао један радикалнији израз. Једна значајна тачка у континуитету између "жунимизма" и Јорге је појам две позитивне "класе",обадве супростављајућу се бужоазији: доња класа представљана од сељака и аристократије,бојара. Исто као Мајореску,,Јорга је критиковао устав румуније из 1866.Друга визија која је кореспондирала са "жунимистичком" је о Француској Револуцији, према аутору Рене Гираулт,румун је био изврстан познавалац овог периода.
Револуционарно искуство је било,са тачке гледишта Јорге,трауматизована,у време када су либерали или наследници Јакобинци били апострофирани за кварење националне равнотеже.
Хвалио је Америчку Револуцију,дајући је као пример грађења једне нације.
Као "жунимиста",Јоргин конзервативизам се не базира генерално на религији. Секулариста међу традиционалистима,није дао на великом значају хиршћанским вредностима,и,хвалећи креативну снагу човека,видео је аскетизам као негативан феномен. Идентификовао се снажно са Румунском Православном Црквом и исихасмом, маргинализујући Румунску Цркву уједињену са Римом,Грчко-Католичку и Арделенску школу.Одбијајући чисти индивидуализам,Јорга је реаговао против модерног обожавања атинске демократије,или протестантске реформе,дајући као модел Спарту,Македонију (античку) и Италијанске градове државе. Према политичком анархисту Михаела Цзобор-Лупп,ово је била алтернатива перспективи рационализма,и контратежа студије Маx Wебер-а, Протестантска етика. Његова теорија је дефинисала човека као "једну природну целину са сопственим органским животом",и понегде оправдава право на освајање кад су нове цивилизације замењивале пропале;конфликт је био између Херакла и Трималцхои.У приватном,али и јавном животу,Јорга је имао сексистичке примедбе:Као и Мајореску,Јорга је веровао да су жене предодређене за подизање деце и помоћ мушкарцима у јавним пословима.
Деконектован од немачке културе који је проузрокован Првим Светским Ратом,Јорга је имао чврсте ставове према Адолфу Хитлеру,Нацистиччкој Немачкој и нацизму генерално,узимајући у обзир непоштовање тратата из Версаја,и репресивну политику. Ово је резултовало у "Саветима по мраку": "Бојте се драги моји великих опасности које вас вребају... Границе су нападнуте,померане,уништене,смањене. [...] Оваква спајања,у својим најнезрелијим формама,стара терија по који мале државе нису имале право на независност и на животни простор. [...] Не могу да заборавим прошлост и не могу да се сложим са Хитлеровом диктатуром,будићи да сам човек који цени слободу мишљења. Анти ратни текстови из 1939 су дале одговор сумњама које су говориле да ће следити један оружани сукоб који ће стетити националној виталности,и у време инвазије на пољску је изразио солидарност са пољском-полонофилија Јоргина је била примећена ид од стране нациста отежавајучи односе између Берлина и Букурешта".
Конзервативни Јорга је саветовао симпатије за друге форме тоталитаризма и корпоративизма,и од '20 тих година је са постовањем гледао на Италијански Фашизам. Изразио је разочарење према италијанском режиму који је био савезник Мађара,али је аплаудирао инвазији Етиопије 1935,и сматра да савез са Италијом није био сигурнији него са малом Антантом.
Библиографија на српском језику уреди
- Јорга, Никола. Истина о прошлости и садашњости Бесарабије, 1922.
- Јорга, Никола. Историја Румуна и њихове цивилизације, 1935.
- Јорга, Никола. Балкан и Византијско царство, 1937.
- Јорга, Никола. Историја Румуна и њихове цивилизације, 1997.
- Јорга, Никола. „Османлије и балкански народи“, Unus mundus, Br. 12 (2003). pp. 56–72.
Bibliografija уреди
|
|
|
