Основни елементи
| Основни елементи | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Кина Хиндуизам и Будизам |
Основни елементи се обично односе на концепте земље, воде, ваздуха, ватре и (касније) етра, који су предложени да би се објаснила природу и сложеност свеукупне материје у смислу једноставнијих супстанци.[1][2] Древне културе у Грчкој, Персији, Вавилону, Јапану, Тибету и Индији имале су сличне спискове, при чему се понекад у локалним језицима „ваздух” називао „ветар”, а пети елемент „празнином”. Кинески систем Ву Синг наводи дрво (木 mù), ватру (火 huǒ), земљу (土 tǔ), метал (金 jīn) и воду (水 shuǐ), мада су они описани више као енергије или прелази, него као врсте материјала.
.jpg)
Ове различите културе, па чак и појединачни филозофи, имали су веома различита објашњења о њиховим атрибутима и томе како су се повезали са опаженим појавама и космологијом. Понекад су се те теорије преклапале с митологијом и биле персонифициране у божанствима. Неке од тих интерпретација укључивале су атомизам (идеја о врло малим, недељивим деловима материје), док су друга тумачења сматрала да су елементи дељиви на бесконачно мале комаде без промене њихове природе.
Док је класификација материјалног света у древној Индији, хеленистичком Египту и древној Грчкој у ваздух, земљу, ватру и воду била више филозофска, током исламског златног доба средњовековни научници са Блиског Истока користили су практична, експериментална проматрања за класификацију материјала.[3] У Европи се старогрчки систем Аристотела у незнатној мери развио у средњовековни систем, који је први пут у Европи постао подложан експерименталној верификацији током 1600-их, током научне револуције.
Савремена наука не подржава класичне елементе као материјалну основу физичког света. Атомска теорија класификује атоме у више од стотину хемијских елемената као што су кисеоник, гвожђе и жива. Ови елементи формирају хемијска једињења и смеше, а под различитим температурама и притисцима, ове материје могу да поприме различита стања материје. Најчешћа стања су: чврсто, течно, гасно и плазма, и она имају атрибуте класичних елемената земље, воде, ваздуха и ватре, али ова стања настају због сличног понашања различитих врста атома на сличним енергетским нивоима, а не због тога што је садржана одређена врсту атома или одређена врсту супстанце.
Основни елементи (често четири елемента) представљају концепт који су многи стари филозофи користили како би објаснили структуру природе. Грчка верзија ових идеја потиче из пресократске филозофије и присутна је током целог средњег века и ренесансе и снажно је утицала на европску филозофску мисао, науку и културу. Тај је концепт, међутим, постојао још на древном Истоку, а био је раширен у Индији и Кини, где је представљао једно од темељних начела будизма и хиндуизма, посебно у једном езотеричном контексту. Савремени научни периодни систем елемената и концепт сагоревања (ватре) могу се сматрати наследницима оваквих старих концепата.
Индијска филозофија уреди
У античкој индијској филозофији наводе се четири елемента (дхāту), као основни конституенти сваког облика материје: [4]
Сидарта Гаутама уреди
Схему основних елемената Буда је преузео из индијске филозофије, али је сваком члану придао посебно значење. Земља као елемент представља оно својство по којем материја поседује супстанцу, заузима неки простор, има одређен степен чврстоће. Она је темељ за све друге материјалне феномене. Вода, има карактеристике течења, флуидности и још једно својство, а то је кохезија, повезивање. Ватра као елемент, а она не подразумева нужно само пламен, већ уопште својство топлоте у свакој материји. Оно што даје ту топлоту материји јесте ватра као елемент. Када је он израженији, сам предмет постаје топлији. Исто је и с нашим телом. Четврти елемент, ваздух, назива се и ветар, а будистички филозофи су закључили да је ветар увек повезан са кретањем, а онда и са ширењем и скупљањем. Такође су сматрали да су сва четири елемента, само у различитим пропорцијама, присутни и међусобно се условљавају у свакој честици материје, било да је реч о зрнцу прашине, стени, реци или облаку.[4]
За Буду, ова схема има и практичну примену, а то је мотрење основних елемената у свом телу. Пошто елемент земље чини својство чврстине, да бисмо уочили унутрашњи елемент земље, узимамо оне делове тела у којима је он најдоминантнији (нокти, зуби, кости...). Буда објашњава на који начин контемплацију елемента земље можемо искористити као пут ка стицању увида у несуштаственост овог и сваког другог елемента, у то да су они по природи без сопства.[4]
Број елемената у сутрама варира, а почетна листа од четири некад се проширује петим, простором, и шестим, свешћу.[4]
Кинеска филозофија уреди
Цоу Јен уреди
Овај чланак је недовршен. |
Грчка филозофија уреди
Четири основна елемента у грчкој мисли јесу ватра, земља, ваздух и вода. Они су у античкој филозофији, науци и медицини представљали елементе космоса помоћу којих се остварује егзистенција свих постојећих ствари и од којих се те ствари састоје. Грчка реч за елемент (στοιχεῖον) дословно значи „слог“ — основна јединица од које се састоји свака реч.
Класичан дијаграм (представљен десно) даје квадрат уоквирен у квадрату, при чему углови већег представљају основне елементе, а углови мањег њихове квалитете.
Емпедокле уреди
Концепт основних елемената потиче од пресократских филозофа који су припадали тзв. јонској школи. Од тих је филозофа Емпедокле био први који је пописао сва четири елемента, које је назвао „коренима“, док су термин στοιχεῖον увели тек каснији мислиоци.
Емпедокле је заступао класично грчко филозофско становиште да нешто не може да настане из ничега, нити нешто може да пређе у ништа.[5] Следствено, твар је без почетка и без краја; она је неуништива. Због промена у природи, Емпедокле је закључио да целине настају и нестају, али су састављене од честица, које су неуништиве.[5] Он је сматрао да једна врста твари не може да пређе у другу, већ да постоје „нерођени састојци“ (ἀγένητα στοιχεῖα, фр. 7) односно основни елементи, који мешањем формирају све ствари. Елементи се спајају и раздвајају захваључући силама Љубави и Мржње, које делују свуда у свемиру.[5]
Хипократ уреди
Према Галену, ове је елементе користио Хипократ при описивању људског тела повезујући их са четири темперамента: жута жуч (ватра), црна жуч (земља), крв (ваздух) и флегма (вода).
Пети елемент уреди
Неки антички космолози овима су додавали и пети елемент, који су називали етар или квинтесенција. Ових пет елемената понекада је повезивано са пет платоновских тела. Питагорејци су за пети елемент узели идеју, па су почетним словима назива ових пет елемената назвали спољне углове њиховог пентраграма.
Аристотел је као квинтесенцију додао етар, сматрајући да су ватра, земља, ваздух и вода земаљски и стога кварљиви елементи, а да пошто се никакве промене нису опазиле у небеској сфери, звезде се не могу састојати од било којег од ова четири елемента, него морају бити направљене од неке другачије и непроменљиве материје.
Термин етар поново су у употребу увели крајем 19. века физичари да би њиме означили претпостављену невидљиву ствар која прожима универзум — тзв. светлоносни етар.
Модерна историја уреди
Хемијски елемент уреди
Аристотелова традиција и средњовековна алхемија на крају су довели до модерне хемије, научних теорија и нових таксономија. До времена Антоана Лавоазијеа, на пример, листа елемената се више није односила на класичне елементе.[6] Неки савремени научници виде паралелу између класичних елемената и четири агрегатна стања: чврстог, течног, гасовитог и слабо јонизоване плазме.[7]
Референце уреди
- ^ Боyд, Т.Ј.M.; Сандерсон, Ј.Ј. (2003). Тхе Пхyсицс оф Пласмас
. Цамбридге Университy Пресс. стр. 1. ИСБН 9780521459129. ЛЦЦН 2002024654.
- ^ Балл, П. (2004). Тхе Елементс: А Верy Схорт Интродуцтион. Верy Схорт Интродуцтионс. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. стр. 33. ИСБН 9780191578250.
- ^ Сциенце анд Ислам, Јим Ал-Кхалили. ББЦ, 2009
- ^ а б в г Ковачевић 2014, стр. 272–273.
- ^ а б в Коплстон 1999, стр. 108–112.
- ^ Лавоисиер, Антоине. „Елементс оф Цхемистрy”. Ур.: Гиунта, Цармен. Цлассиц Цхемистрy.
- ^ Кикуцхи, Митсуру (2011), Фронтиерс ин Фусион Ресеарцх: Пхyсицс анд Фусион, Лондон: Спрингер Сциенце анд Бусинесс Медиа, стр. 12, ИСБН 978-1-84996-411-1, „Емпедоцлес (495–435 БЦ) пропосед тхат тхе wорлд wас маде оф еартх, wатер, аир, анд фире, wхицх маy цорреспонд то солид, лиqуид, гас, анд wеаклy ионизед пласма. Сурприсинглy, тхис идеа маy цатцх тхе ессенце.”
Литература уреди
- Коплстон, Фредерик (1999). Историја филозофије: Грчка и Рим. Београд: БИГЗ.
- Paul Strathern (2000). Mendeleyev’s Dream – the Quest for the Elements. New York: Berkley Books.
- Паул Лагассе; Лора Голдман; Арцхие Хобсон; Сусан Р. Нортон, ур. (2000). Тхе Цолумбиа Енцyцлопедиа (6тх изд.). Гале Гроуп. ИСБН 978-1593392369.
- Wиллиам Х. МцНеилл; Јеррy Х. Бентлеy; Давид Цхристиан, ур. (2005). Берксхире Енцyцлопедиа оф Wорлд Хисторy. Берксхире Публисхинг Гроуп. ИСБН 978-0974309101.
- Ковачевић, Бранислав (2014). Овако сам чуо: Будино учење на основу извора у Пали канону. Нови Сад–Београд.
- Балл, П. (2004). Тхе Елементс: А Верy Схорт Интродуцтион. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-284099-8.
- Емслеy, Ј. (2003). Натуре'с Буилдинг Блоцкс: Ан А–З Гуиде то тхе Елементс . Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-850340-8.
- Граy, Т. (2009). Тхе Елементс: А Висуал Еxплоратион оф Еверy Кноwн Атом ин тхе Универсе . Блацк Дог & Левентхал Публисхерс Инц. ИСБН 978-1-57912-814-2.
- Сцерри, Е.Р. (2007). Тхе Периодиц Табле, Итс Сторy анд Итс Сигнифицанце . Оxфорд Университy Пресс.
- Стратхерн, П. (2000). Менделеyев'с Дреам: Тхе Qуест фор тхе Елементс. Хамисх Хамилтон Лтд. ИСБН 978-0-241-14065-9.
- Кеан, Сам (2011). Тхе Дисаппеаринг Споон: Анд Отхер Труе Талес оф Маднесс, Лове, анд тхе Хисторy оф тхе Wорлд фром тхе Периодиц Табле оф тхе Елементс. Бацк Баy Боокс.
- А.D. МцНаугхт; А. Wилкинсон., ур. (1997). Цомпендиум оф Цхемицал Терминологy, 2нд ед. (тхе "Голд Боок"). Блацкwелл Сциентифиц Публицатионс, Оxфорд. ИСБН 978-0-9678550-9-7. дои:10.1351/голдбоок.
- Бодхи, Бхиккху (транс.). The Connected Discourses of the Buddha: A Translation of the Samyutta Nikaya. Boston: Wisdom Publications. 2000. ISBN 0-86171-331-1.
- Буддхагхоса, Бхадантāцариyа (транс. фром Пāли бy Бхиккху Ñāṇамоли) (1999). Тхе Патх оф Пурифицатион: Висуддхимагга. Сеаттле, WА: БПС Париyатти Едитионс. ISBN 1-928706-00-2.
- Hamilton, Sue (2001). Identity and Experience: The Constitution of the Human Being according to Early Buddhism. Oxford: Luzac Oriental. ISBN 1-898942-23-4.
- Monier-Williams, Monier (1899, 1964). A Sanskrit-English Dictionary (London: Oxford University Press).
- Ñāṇamoli, Bhikkhu (trans.) & Bodhi, Bhikkhu (ed.). The Middle-Length Discourses of the Buddha: A Translation of the Majjhima Nikāya. Boston: Wisdom Publications. 2001. ISBN 0-86171-072-X.
- Нyанапоника Тхера (транс.) (1981). Тхе Греатер Дисцоурсе он тхе Елепхант-Фоотпринт Симиле. Кандy, Сри Ланка: Буддхист Публицатион Социетy.
- Оливелле, Патрицк (1996). Упаниṣадс. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-283576-5.
- Рхyс Давидс, Т.W. & Wиллиам Стеде (едс.) (1921–5). Тхе Пали Теxт Социетy’с Пали–Енглисх Дицтионарy [ПЕД]. Цхипстеад: Пали Теxт Социетy. А генерал он-лине сеарцх енгине фор тхе ПЕД ис аваилабле фром тхе Университy оф Цхицаго'с "Дигитал Дицтионариес оф Соутх Асиа" ат http://dsal.uchicago.edu/dictionaries/pali/ (ретриевед 2007-06-14).
