Савез јеврејских општина Југославије

Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије
Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије
Основана	1919.
Оснивач	Хуго Шпицер и Фридрих Попс
Датум оснивања	1919.
Датум гашења	2006.
Тип	невладина, верска
Намена	верска, хуманитарна
Седиште	Београд, Кнегиње Љубице 34

Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије, је била организована заједница Јевреја, чији је циљ за време њеног постојања био да у Југославији, омогући живот и континуитет јеврејске заједнице, заштити њен идентитет и негује јеврејску традицију и културу.^[1]

Називи уреди

Савез јеврејских вероисповедних општина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1919 — 1929) — Савез јеврејских вероисповедних општина Краљевине Југославије (1929 — 1945) — Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије (1929 — 1945) — Савез јеврејских општина Југославије (1945 —2006)

Историја уреди

Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије основан је у Осијеку у јулу 1919. године као „Савез јеврејских вероисповедних општина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца", непосредно после завршетка Првог светског рата, независним иницијативама ционистичких вођа из Београда и Осијека, др Хуга Шпицера и др Фридриха Попса, који су те године дошли до закључка да је потребно да се рад свих јеврејских вероисповедних општина у новој држави обједини.

За седиште Савеза одређен је главни град Југославије Београд. За првог председника изабрана је Хуго Шпицер, а за потпредседник Фридрих Попс.^[2]

У условима, који су били неповољни за многе мањинске заједнице у новонасталој краљевини Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије настао је као резултат неопходности да се оснивања јединствене јеврејске организације у новој држави иступи и штите интереси Јевреја расутих у малим заједницама широм тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца тј. Краљевине Југославије, недовољно способним да се самостално изборе за своја права.

На простору Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца живело 1920-тих година од 80.000 до 100.000 Јевреја у малим јеврејским општинама. Разједињени, слабих позиција, без ауторитативне заједничке организације која би обједињавала, представљала и заступала њихове интересе.

У складу са Правилником, које је Министарство вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одобрило 25. августа 1921. године, Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије је имао право да одлучује о свим важним питањима за живот Јевреја, и био колективни представник Јевреја пред државним властима у целом периоду између два светска рата. У том периоду, на територији Краљевине Југославије је постојало 117 градских општина, од којих је 105 било учлањено у јединствени Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије, а 12 је било издвојено у Удружење ортодоксних јеврејских вероисповедних општина.

Савез је одиграо веома важну улогу у заштити како колективних тако и појединачних права Јевреја у Краљевини и служио је као пример добре организације неким другим европским заједницама.

Активности Савеза између два рата уреди

Између два светска рата од 1919. до 1941.године Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије се бавио првенствено културним, просветним и верским радом, али се морао бавити и политичким темама пошто је било нужно супротставити се мерама које су погађале Јевреје, као што су биле:

Уредби о изгону странаца из 1919. године
Појавама антисемитизма,
Повремене антијеврејске кампање,
Завођења нумеруса клаузуса у Краљевини Југославије 1940. године,
Упис Јевреја у средње и високе школе
Забране бављења одређеним пословима као што је трговина храном.

Након доласка Адолфа Хитлера на власт у Нацистичкој Немачкој, 1933. године, Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије је посветио помоћи Јеврејима који су напуштали Неамчку, а касније Аустрију, Чехословачку и Пољску и који су преко Краљевине Југославије одлазили у земље које су им пружиле уточиште и гарантовале живот.

Процјењује се да је на простору Краљевине Југославије пред Априлски рат у Југославији живело око 77.000 Јевреја. Од тога је домицилних било око 75.000 и отприлике 2.000 оних који су након 1939. године пребјегли са других територија на териториј Краљевине Југославије.^[3]

Зграда Савеза у Београду уреди

За потребе Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије, три године након његовог оснивања, тачније 1922. године у улици Кнегиње Љубице 34, изграђена је зграда по пројекту архитекте Самуела Сумбула, док је план обнове објекта 1938. године израдио Исак Азриел.^[4]

Зграда Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије, изведена је као складно здање са чеоном фасадом, романтичарски обликованом, по узору на маварску декоративну естетику. Фасадно платно разуђено је по вертикали, дужином целог спрата витким лезенама између којих су постављени удвојени залучени прозорски отвори. Највишу зону, у виду зупчасто обрађене атике, такође, одликује својеврсна декоративност.^[5]^[1]

Савез у Другом светском рату уреди

Након окупације Краљевине Југославије наступило је најтеже раздобље у животу југословенске јеврејске заједнице.^[6] У Холокаусту је страдало око 80% (95%) Јевреја^[3] Јевреји са простора Краљевине Југославије, као и многе јеврејске општине у југословенским градовима су уништене.^[6] Биланс овог страдања, које је трајало пуне четири године, заостаје једино за трагедијом Јевреја у Пољској. Поред 60.000 убијених, међу онима који су преживели то ужасно доба, био је велики број оних који се никада нису физички и психички оправили од страховитих патњи и тортура којима су били подвргнути. Јеврејска имовина је опљачкана, синагоге порушене, а велики део гробаља запуштен или потпуно уништен.

Рад Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије, што због забрана власти што због уништења највећег делова чланства био је у прекиду готово четири године до ослобођења Југославије односно успоставе власти на целој територији новоформиране ФНР Југославије.

Савеза после Другог светског рата уреди

После Другог светског рата преживели Јевреји, уз волонтерски рад појединаца и помоћ јеврејских организација, обновили су и наставили рад својих заједница. Фридрих Попс, који је био председник Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије још од 1933. године, ратне године је провео кријући се у Београду код пријатеља. Два дана после ослободјења Београда 22. октобра 1944. године је ушао у старе просторије и на улазу истакао натпис Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије. Овим симболичним гестом је објавио да ова организација и даље постоји и да ће поновно наставити са активностима јеврејске популације и њених организација у послератној ФНР Југославији.^[2]

Рад Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије је и формално био обновљен децембра 1944. године а сама организација је званично призната као легални представник југословенских Јевреја.

Власти ФНР Југославије су јеврејску заједницу симболично признале отварањем обновљене једине преостале Београдске синагоге, које је било, ради потпуног утиска и симболике било извршено на Шабат, тј. у суботу, 2. децембра 1944. године у 10 часова пре подне. Била је то зграда богомоље ашкенског обреда у Космајској 19. (данас улица Маршала Бирјузова).. Овом чину је присуствовала и делегација Владе која је била састављена од чланова Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и чланова нове југословенске Владе коју је предводио Моша Пијаде.

Према расположивим подацима, непосредно по обнављању рада Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије крајем 1944. године, на територији Југославије је живело само око 1.200 Јевреја. У процесу организоване репатријације и појединачних повратака, овај број се знатно повећао у току 1946 године. Од 9.525 особа, колико их је, према првим извршеним пописима чланова било почетком октобра 1945 године. Њихов број је до краја новембра 1946. године нарастао на 12.495 особа.

Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије је у послератном периоду био реконструисан на бази закона који је био донет још за време Краљевине Југославије, а према том закону Савез јеврејских веросиповедних општина Југославије је био третиран као верска заједница. Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије је био установљен под истим називом какав је имао и током предратног периода. Положај свих послератних верских заједница је био заснован на одредбама Устава ФНР Југославије из 1946. године, чије одредбе су биле опште и односиле су се на све верске заједнице које су постојале и деловале на тлу ФНР Југославије. Није било никаквог одредјеног закона који би специјално уредјивао статус јеврејских заједница.

Иако су након другог светског рата јеврејске заједнице биле обновљене као верске организације, јеврејско руководство је, временом, почело да, уместо верског карактера Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије, потенцира национални, у намери да убрза процес прилагођавања. Најважнији задатак који се постављао пред припаднике југословенске јеврејске популације је био да заједно са осталим југословенским народима раде на изградњи "новог живота у новој Југославији", како је гласила популарна крилатица тог времена.

Нови друштвено-политички услови су изискивали промене у начину организације и реализације нових садржаја, уз неговање старих традиција. Из тог разлога је било нужно стално пилагодјавање новонасталим околностима и животној реалности. Процес прилагођавања и промене положаја и карактера послератне јеврејске заједнице је био званично прокламован на шестој послератној конференцији јеврејских опстина ФНР Југославије у септембру 1952. године, што је било озваничено уклањањем одреднице вероисповедних из званичног назива Савеза. Овим називом је експлицитно било сугерисано се да је, у оквирима југословенске јеврејске заједнице, религија била удаљена из јавне сфере у област приватног духовног домена, чиме се она у потпуности прилагодила прокламованом комунистичком принципу одвајања цркве од државе.

Без успеха су остали и напори да се оживи Савез циониста Југославије. Југословенски Јевреји, присталице ционистичке идеје су се, при организовању Алија (појам којим се означује досељавање Јевреја у Еретз Јисраел тј. Израел и Палестину), први осетили позваним да се пријаве за исељење, тако да је у ФНР Југославији, после 1952. године, остао да живи веома мали број присталица ове идеје.^[2]

После формирања државе Израел, ФНР Југославија је била једна од првих земаља које су ову државу и званично признале. Пре Југославије, Израел су Де фацто признале Сједињене Америчке Државе (САД), а Де јуре Совјетски Савез (СССР). Овакав став југославенске владе је наишао на негативан став је наишао на негативну реакцију у арапским круговима.

Између 1948. и 1952. године, значајне активности Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије биле су усмерене на исељавање Јевреја у Израел. ФНР Југославија је дозволила свим својим јеврејским грађанима да се иселе у ову земљу, без ограничавања и условљавања, осим оних која су већ постојала и важила и за друге грађане (по добијању отпуста из држављанства и сагласности власти да се исељавање одобри). У неколико таласа (свеукупно шест Алија од 1948. до 1952.) исељавања у том периоду, отишло је око 8.618 југословенских Јевреја. Од тога је 4.517 било пореклом из НР Србије, 2.747 из Хрватске, 974 из Босне и Херцеговине, 308 из Македоније, 68 из Словеније и 4 из Црне Горе.^[2]

Након масовних исељавања у ФНР Југославији остало је 6.175^[2] Јевреја, већином старијих, чији живот није замро захваљујући, између осталог, помоћи које су пружале јеврејске организације у свету, пре свега америчко јеврејско добротворно друштво ЈОИНТ.^[6]

У том периоду Савез јеврејских општина Југославије је:

основао Јеврејски историјски музеј,
обновио издавачку делатност и објавио велики број наслова,
наставио, ратом прекинут, јеврејски културни, образовни и верски живот.^[6]

Најважнији послератни јавни догадјај који је био организован од стране Савез јеврејских веросиповедних општина Југославије је било организовано откривње споменика јеврејским жртвама фашизма, у периоду од 28. августа до 11. септембра 1952. године у пет градова ФНР Југославије: Загребу, Ђакову, Новом Саду, Београду и Сарајеву. Поред Јевреја, високо рангираних представника југословенских цивилних власти и Југословенске армије, овим догадјајима су присуствовали и представници Израелског посланства у Београду.

Престанак рада уреди

Настанак међунационалних оружаних сукоба на простору СФР Југославије, а потом и увођење наметнутих санкција СР Југославији, одразио се и на рад Јеврејске заједнице, и нове задатке, пре свега пружања помоћи у храни, одећи, лековима, организовању смештаја за Јевреје избеглице из Босне и Херцеговине, а доцније и њихову евакуацију у Израел и друге земље.

У новонасталим условима Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије постојао је све до 1991. године, када је након распада СФР Југославије, братоубилачких ратова и раздвајања Србије и Црне Горе, у јуну 2006. године, коначно је започет процес стварања независних држава, у коме су оснивани савези јеврејских општина, различитих назива:

Координација жидовских опћина Хрватске
Јеврејска заједница Босне и Херцеговине
Еврејска заједница Македоније
Јудовска скупност у Словенији
Савез јеврејских општина Србије (након раздвајања Србије и Црне Горе, у јуну 2006).

Председници уреди

Извори уреди

^ ^а ^б Б. Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Београд 2003, 151
^ ^а ^б ^в ^г ^д Младенка Ивановић; Јевреји и Југославија 1918 - 1953. године; страница 1-19; Београд.
^ ^а ^б „Савез некад, На сајту: Савез јеврејских оптина Србије”. www.савезјос.орг. Приступљено 3. 1. 2020.
^ Г. Гордић, Архитектонско наслеђе Београда I, каталог архитектонских објеката на подручју Београда 1690–1914, Београд 1966, 30
^ D. Ђурић-Замоло, Јевреји – градитељи Београда до 1941. године, ЈИМ, 6, Београд 1992, 216–244
^ ^а ^б ^в ^г Сл.новине КЈ број 301/1929

[аутоматски_генерисано1-1] а ^б Б. Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Београд 2003, 151

[mi-2] а ^б ^в ^г ^д Младенка Ивановић; Јевреји и Југославија 1918 - 1953. године; страница 1-19; Београд.

[jl-3] а ^б „Савез некад, На сајту: Савез јеврејских оптина Србије”. www.савезјос.орг. Приступљено 3. 1. 2020.

[4] Г. Гордић, Архитектонско наслеђе Београда I, каталог архитектонских објеката на подручју Београда 1690–1914, Београд 1966, 30

[5] D. Ђурић-Замоло, Јевреји – градитељи Београда до 1941. године, ЈИМ, 6, Београд 1992, 216–244

[sjos-6] а ^б ^в ^г Сл.новине КЈ број 301/1929

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]