Janko Katić

Janko Katić (17?? – 1806) bio je srpski vojvoda i jedan od organizatora Prvog srpskog ustanka (1804–1813). Učestvovao je u ustanku od prvog dana, bio je važan obor-knez šabačkog okruga i bio je jedan od najhrabrijih zapovednika, toliko uticajan kao vojni i politički vođa da su ga mnogi držali kao drugog samo Karađorđa Petrovića, u Šumadiji.

Janko Katić
Datum rođenja	17??.
Mesto rođenja	Rogača, Osmansko carstvo
Datum smrti	1806.
Mesto smrti	Krnić, danas opština Vladimirci, Osmansko carstvo

Poreklo

Sve­do­če­nje o Jan­ku Ka­ti­ću za­sno­va­no je na knji­zi ko­ju je ura­dio Mi­li­vo­je Ka­tić, po do­ku­men­ti­ma na­đe­nim u ar­hi­vi­ma. Za sa­da ne­ma po­u­zda­nih po­da­ta­ka na osno­vu ko­jih se mo­že utvr­di­ti po­re­klo ove po­ro­di­ce. Na­rod ima ne­ko­li­ko ver­zi­ja. Pre­ma jed­nom pre­da­nju, Ka­ti­ći su se do­se­li­li sa Sta­rog Vla­ha, iz ju­go­za­pad­ne Sr­bi­je, dok im je pr­vo­bit­na po­stoj­bi­na bi­la Cr­na Go­ra. Pre­ma dru­goj ver­zi­ji, po­re­klom su iz Her­ce­go­vi­ne, a po tre­ćoj – sa Ko­so­va. Zna se da se Jan­kov otac Jo­van u Ro­ga­ču do­se­lio po­lo­vi­nom 18. ve­ka. Ve­ći­na isto­ri­ča­ra sma­tra da je on imao tri si­na, Mar­ka, Jan­ka i Ste­va­na, ali ima i onih ko­ji tvr­de da je imao i če­tvr­tog Ni­ko­lu – pri­ča Živ­ka – Ci­ca Ma­ri­čić, čla­ni­ca Op­štin­skog ve­ća So­po­ta za­du­že­na za kul­tu­ru i obra­zo­va­nje, o ži­vo­tu, po­re­klu, na­či­nu ra­to­va­nja, lju­ba­vi­ma i po­gi­bi­ji Jan­ka Ka­ti­ća. Ona je i pro­fe­sor­ka srp­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti ro­dom iz Ro­ga­če.

Jed­ni sma­tra­ju da je Ni­ko­la Jan­ku brat po maj­ci, a dru­gi da je bio Jan­kov se­strić do­ve­den u Ka­ti­će ili čak i „uljez” u ovoj porodici. U sva­kom slu­ča­ju, u Ro­ga­či su u to vre­me ži­ve­la dva čo­ve­ka po ime­nu Ni­ko­la Ka­tić. O to­me sve­do­če dva gro­ba, je­dan je u por­ti ro­gač­ke cr­kve. Jedan Ni­ko­la bio je voj­vo­da, knez i su­di­ja. Dru­gi Ni­ko­la sa­hra­njen je na ro­gač­kom gro­blju.

Jan­ko je imao i tri se­stre. Jed­na od njih, Pe­ru­ni­ka, bi­la je le­po­ti­ca. Nju su ugra­bi­li Tur­ci i od­ve­li u Be­o­grad za Omer-agu. Ona je us­pe­la da na­go­vo­ri agu da joj do­ve­de omi­lje­nog bra­ta. Ta­ko je Jan­ko kao de­čak sti­gao u Be­o­grad u se­stri­nu ku­ću. Iz­ra­stao je u na­o­či­tog mla­di­ća i tu je na­u­čio tur­ski i sa­vla­dao voj­nič­ke ve­šti­ne.

Upra­vo na ovom me­stu ja­vlja­ju se i pr­ve pri­če o Jan­ku i nje­go­voj lju­ba­vi. O tom de­lu nje­go­vog ži­vo­ta po­sto­je dve ver­zi­je.

Pre­ma jed­noj pri­či, Jan­ko se za­lju­bio u Omer-agi­nu le­pu se­stri­či­nu Emi­ru. Po­dr­ža­va­la ih je Pe­ru­ni­ka, ali ne i Omer-aga. Jed­nom ih je uhva­tio za­jed­no i isu­kao sa­blju da po­se­če Jan­ka, ali su mu se is­pre­či­le Emi­ra i Pe­ru­ni­ka. Za to vre­me Jan­ko je us­peo da po­beg­ne u šu­mu, pa u Ro­ga­ču, a za­tim da se pri­klju­či haj­du­ci­ma. Emi­ra i on su se ras­ta­li, ali se ni­su za­bo­ra­vi­li. Osta­li su u ve­zi po­mo­ću po­ver­lji­vih gla­sni­ka. Emi­ra je, ka­žu, čak i kre­nu­la u po­tra­gu za njim. Na­ža­lost, ume­sto Jan­ka kod Šap­ca je na­i­šla na nje­go­vu po­smrt­nu po­vo­r­ku. Pri­ča se čak i da se ubi­la iz Jan­ko­vog pi­što­lja.

Pre­ma dru­goj ver­zi­ji, Jan­ko­va lju­bav zva­la se Ha­ni i bi­la je ve­re­na za se­stri­ća Ali­je Gu­šan­ca, stvar­nog go­spo­da­ra Be­o­gra­da. Nji­ho­vu lju­bav spre­čio je Ah­met-beg, Ha­nin zet.

Biografija

Spomenik Janku Katiću u Krniću.

Janko Katić je rođen u Rogači ispod Kosmaja, 70-ih godina 18. veka. U mladosti je uglavnom živeo u Beogradu sa sestrom, koja je bila udata za Turčina. U to vreme naučio je turski jezik, što bi mu kasnije koristilo. Međutim, on se loše dogovorio sa mužem svoje sestre i bio je primoran da ode i vrati se u Rogaču. U regionu je planiran ustanak i on se pridružio ustanku i postavljen za kneza jedne od bivših osmanskih nahija, a kako je bio poznat po tome što je bio pravedan, razborit i junačan, brzo je postao glavni komandant beogradske nahije. Imao je dobar izgled, u skupštinama je bio dobar govornik, a u bitkama je bio vrlo prilagodljiv, spretan i junački poglavica. Bio je popularan u narodu, a savremenici su ga nazivali „razboritim i junačkim Jankom“. Bio je jedna od najvažnijih ličnosti Prvog srpskog ustanka.

Učestvovao je u svim bitkama od početka: Beogradu, Požarevcu, Rudniku, Vrbici itd. On, Vasa Čarapić i Sima Marković komandovali su sa 4.000 vojnika koji su opsedali Beograd. Karđorđe ga je poslao u borbu u Mačvi, 1806. godine, kao pomoć. Pokazao je sjajne veštine, a nakon paljenja sela Sovljak ubio je 65 Turaka i uzeo ono što su ranije zaplenili. Poginuo je u borbi protiv Osmanlija oko Šapca, u selu Krnić, neposredno pre Mišarske bitke.

Njegova smrt bila je veliki gubitak za srpske revolucionare. Iako je bio blizak prijatelj Karađorđa, bio je deo političke grupe koja je težila rešavanju Voždove autokratije. Iz njegove porodice poteklo je još nekoliko revolucionara. Njegov brat Jakob Katić takođe je bio borac za slobodu, revolucionar.

Memoaristi kažu da je bio jedan od najvećih junaka svoga vremena i da je bio veoma rečit i pametan, jedan od retkih pismenih ustanika i vojvoda. Isticao se kao pregovarač (perfektno je govorio turski jezik) i bio je jedan od najboljih govornika.

U Muzeju Prvog srpskog ustanka, u Orašcu kod Aranđelovca, izloženo je Jankovo sačuvano oružje kao što su: jatagan belosapac i pištolj kremenjak. Janku Katiću je 2004. godine podignut bronzani spomenik u Rogači, rad vajara Milanka Mandića. Spomenik je visine 2,4 metara. U centru sela Krnić postavljen je spomenik Janku Katiću 1954. godine, na 150 godina od početka Prvog srpskog ustanka.

Po njemu je nazvana OŠ „Janko Katić” Rogača.

Tumač

Janko Katić
(Muzej Prvi srpski ustanak)

Učestvovao je zajedno sa Karađorđem 10. maja 1804. na pregovorima sa Turcima u Zemunu pod pokroviteljstvom austrijskog generala Ženeja. Karađorđe je na taj sastanak vodio Katića kao tumača. Za vreme sastanka video se plamen zapaljenih srpskih kuća na drugoj strani Save, pa je Katić na to skočio i pokazao austrijskom generalu šta rade dahije. Katić se obratio i Turcima i pozvao na megdan Kučuk Aliju. Bio je glavni tumač kada je Karađorđe pregovarao sa Bećir-pašom, koga je Porta poslala da se pogube dahije i smiri stanje. Nakon pogubljenja dahija bio je i u delegaciji, koju je Karađorđe poslao kod Bećir paše sa srpskim zahtevima. Učestvovao je sa Karađorđem u oslobađanju Kraljeva (tada Karanovca). Zajedno sa Karađorđem predložio je da se prihodi sa skela i takse koje se tu naplaćuju stave na raspolaganje Savetu. Početkom 1805. podelio je megdan kod Belih voda sa Gušančevim sestrićem. Jakov Nenadović i Janko Katić su bili posle vožda najistaknutije ličnosti u prvim ustaničkim godinama i smatrali su da bi Sovjetom mogli da ograniče voždovu vlast. Međutim kada su oni u avgustu 1805. sazvali skupštinu za osnivanje Praviteljstvujuščeg sovjeta u Bogovađi Karađorđe je istovremeno sazvao skupštinu u Borku i sprečio da Bogovađa postane sedište Saveta. Karađorđe je na taj način pokazao da on odlučuje o svemu.

Predskazanje o smrti

Jan­ko je, kako narod govori, pred­vi­deo svo­ju smrt. Uoči bor­be kod Šap­ca u jag­nje­ćoj pleć­ki vi­deo je da se spre­ma zlo. Nje­go­vo pred­ska­za­nje se ostva­ri­lo. Na­stra­dao je u se­lu Kr­nić kod Šap­ca. Ubio ga je Tur­čin pri­li­kom pre­da­je. Ne zna se ko­li­ko je imao go­di­na jer ne­ma pro­ve­re­nih po­da­tka ka­da je ro­đen. Sma­tra se da je imao ne­što vi­še od tri­de­se­tak ka­da je stra­dao. Nje­go­vi zem­ni osta­ci pre­ba­če­ni su iz Sib­ni­ce 1934. go­di­ne u Ro­ga­ču. Na­la­ze se u spo­men-ko­stur­ni­ci u Cr­kvi Sve­te Tro­ji­ce.

Spoljašnje veze

• Janko Katić – desna ruka vožda Karađorđa („Politika”, 16. februar 2019)