Jovanka Orleanka

Za članak o operi pogledajte Jovanka Orleanka (opera).

Jovanka Orleanka, Devica iz Orleana (fr. Jeanne d`Arc, engl. Joan of Arc; Domremiju, danas Domremi la Pisel, 1412 — Ruan, 30. maj 1431) nacionalna je junakinja Francuske zbog svoje uloge u lankasterskoj fazi Stogodišnjeg rata.

Jovanka Orleanka
Jovanka Orleanka
Lični podaci
Datum rođenja	(1412-00-{{{day}}})1412.
Mesto rođenja	Domremi la Pisel, Burgundija
Datum smrti	30. maj 1431.(1431-05-30) (19 god.)
Mesto smrti	Ruan
Vojna karijera
Služba	1429—1430.
Čin	vojskovođa
Učešće u ratovima	Stogodišnji rat Opsada Orleana Bitka kod Žargoa Bitka kod Menga-na-Loari Bitka kod Božansija Bitka kod Pataja

Roditelji Jovanke Orleanke su Žak Orlean i Izabel Rome. Ona potiče iz seoske porodice iz Domremija na severoistoku Francuske. Jovanka je tvrdila da je imala viziju u kojoj su joj arhangel Mihail, Sveta Marina i Sveta Ekaterina Aleksandrijska naložili da podrži Šarla VII i oslobodi Francusku iz engleske dominacije krajem Stogodišnjeg rata. Nekrunisani kralj Šarl VII je poslao Jovanku u opsadu Orleana kao deo pojačanja. Ona je dobila na značaju nakon što je opsada prekinuta samo devet dana nakon njenog dolaska. Nekoliko dodatnih odlučnih pobeda omogućilo je krunisanje Šarla VII u Remsu. Taj dugo očekivani događaj je podigao francuski moral i popločao put za krajnju francusku pobedu.

Dana 23. maja 1430, Burgundska frakcija je zarobila Jovanku kod Kompjenja. Ta frakcija je sarađivala sa Englezima. Ona je izručena Englezima i suđeno joj je u procesu koji je predvodio pro-engleski biskup od Bove Pjer Košon za niz optužbi. Nakon što ju je Košon proglasio krivom, ona je spaljena na lomači dana 30. maja 1431, u svojoj devetnaestoj godini života.

Godine 1456, inkvizitorski sud koji je ovlastio Papa Kalist III, ispitao je suđenje, raskrinkao optužbe protiv nje, utvrdio da je nevina, i proglasio je mučenikom. U 16. veku ona je postala simbol Katoličke lige, a 1803. godine Napoleon Bonaparta ju je proglasio nacionalnim simbolom Francuske. Ona je beatifikovana 1909. i kanonizovana 1920. godine. Jovanka Orleanka je jedan od devet sekundarnih svetaca zaštitnika Francuske, zajedno sa Svetim Denisom, Svetim Martinom od Tura, Svetim Lujem, Svetim Mihailom, Svetim Remigijem, Svetim Petronilom, Svetim Radegundom i Svetom Terezom iz Lizjea.

Jovanka Orleanka je ostala popularna figura u književnosti, slikarstvu, skulpturi, i drugim kulturnim radovima od vremena njene smrti, i mnogi poznati pisci, režiseri i kompozitori su stvorili radove o njoj. Kulturni prikazi Jovanke Orleanke se nastavljaju u filmovima, pozorištu, televiziji, video igrama, muzici i nastupima do danas.

Biografija

Selo Domremi se tada nalazilo pod vlašću vojvode Burgundije u zajednici sa Englezima. Poticala je iz vrlo siromašne porodice. Majka Izabel Rome je bila domaćica, a otac joj je bio sitni seoski zemljoposednik, koji se jedino bavio zemljoradnjom. Imala je još dva brata i dve sestre, koji su umrli veoma mladi. Roditelje je izgubila kada su Englezi osvojili Domremi. Brigu o njoj je tada poveo njen ujak i njegova žena koji su bili nešto bogatiji.

Kao mlada devojka bila je pastirka i svakoga dana je tražila da je njeni staratelji vode u crkvu da se ispoveda.

Jovanka Orleanka nikada nije naučila da čita i piše. Bila je siromašno odevena, a oni koji su je poznavali govorili su da bi po ceo dan provodila po planini čuvajući stado i pevušeći pesme. Bilo joj je 13. godina kada je čula prve nebeske glasove koji su je poručivali da dođe u crkvu i da se pomoli jer će otada početi njena božja misija. To je nesumnjivo za nju predstavljalo nekakvo predskazanje i neki Božji zadatak koji je bio poveren njoj.

Već 1428, kako će to kasnije na suđenju izjaviti, dobila je božji poziv da pomogne francuskom zapovedniku Roberu Badrikuru i francuskom dofenu (regentu) Šarlu VII Pobedniku u bici kod Vokulera. To je malo mestašce koje se nalazilo svega nekoliko kilometara od njenog sela. Orleanka je poletela pravo u srž bitke, odevena u bednu pastirsku nošnju, a zapovednik ju je odmah vratio natrag.

U međuvremenu, situacija za dofena Šarla i njegove feudalce se drastično pogoršavala. Englezi su zauzeli Orlean 12. oktobra 1428, približavajući se Šinonu, gde se nalazilo središte dofenove rezidencije.

Orleanka ponovo napušta svoje selo 1429. i ponovo odlazi u Vokuler. Francuski zapovednik je ponovo pokušao da je udalji. Orleanka je izjavila da je Bog nju poslao da pomogne Francuzima da oteraju Engleze, da se Šarlu VII Pobedniku stavi kraljevska kruna i da se zatim ona povlači. Ona je Badrikuru rekla:

„ Ja ne znam da jašem. Ne znam ni da se borim. Bog je onaj koji će me voditi i pomoći mi. ”

I pored toga što su je Francuzi ismevali, Jovanka je ostala u Orleanu. Zatim je počela da traži prestolonaslednika jer mu je po božjim zapovestima ona morala pomoći u ratu protiv Engleza.

Kuća u kojoj je rođena Jovanka Orleanka u Domremi-la-Piselu

Poručila je da će doći da razgovara sa prestolonaslednikom Šarlom. Našla ga je u Šinonu. Kada je dofen čuo za njen dolazak, stavio ju je na probu. Preobukao se u bednog građanina, a postavio svog najboljeg saradnika da bude prestolonaslednik. Orleanka ga je odmah našla i poklonila mu se do zemlje.

Stanje u Stogodišnjem ratu na početku avantura Jovanke Orleanke. Pariz je predstavljen kao tačka na teritoriji koju su kontrolisali Englezi i Burgundi. Rens je severoistočno.

Na noćnoj večeri u zamku feudalca Tremoja, svi su negativno mislili o dofenovoj zaštitnici. Smatrali su da je engleski špijun, da je veštica i čarobnica.

Orleanka je primljena na razgovor kod dofena i uspela je da tog slabašnog regenta natera na akciju za isterivanje Engleza iz Francuske.

Da bi francuska aristokratija bila sigurna da je Orleanka devica, kako se u pismima predstavljala, poslala ju je u Poatje, gde su je pregledali veći broj francuskih lekara i opatica ne bi li ustanovili da li je devica ili ne. Kada je utvrđeno da je zaista devica, vraća se u Šinon i priprema se za rat.

Istina, pored nje su se stalno nalazili francuski komandanti i veliki broj vojnih stratega, a Orleanka je bila samo tu faktor koji je davao svojom upornošću i željom za isterivanje Engleza dodatni podstrek francuskoj vojsci.

Ponuđen joj je mač dofena, ali ga je ona odbila i jedino je tražila da joj se donese Božja slika pred kojom je stalno ponavljala molitvu upućenoj Devici Mariji.

Prva njena akcija je bilo oslobađanje Orleana.

Izdiktirala je pismo koje je poslato gospodinu Rotsleru u Orleanu 22. aprila 1429. da mirno napusti Orlean, ili će ga ona uz Božju pomoć sama isterati.

Dana 30. aprila je uzjahala konja, a pored nje su se stalno nalazila dva do tri francuska viteza i krenula je sa njima ka tvrđavi. Tu je bila i ranjena posred grudi, a Francuzi su 22. maja 1429. isterali Engleze iz grada.

Posle oporavka, kao riterka je ponovo uzjahala i krenula sa francuskom vojskom prema Pateu.

Postavlja se veliko pitanje da li je Orleanka u borbama učestvovala kao riter ili samo kao vođa. Ona je na suđenju izjavila da nije ubila ni jednog protivničkog vojnika, već da je samo sprovodila božje naredbe i da je duhovno vodila svoju vojsku.

Grad Pate je pao 18. juna 1429, čime je otvoren put za Rems. U pratnji dofena i njegove dvorske kamarile, odlazi u palatu u Remsu gde je 17. jula 1429. Šarl VII Pobednik krunisan za kralja. Orleanka je stajala pored njega, poklonila mu se i molila ga je otpusti iz vojne službe jer je njena misija završena. Naročito su protiv toga bili francuski riteri jer im je ona davala duhovnu snagu i prosto ih u svakoj borbi prisiljavala samo na pobedu. Popularnost Jovanke Orleanke nisu nimalo lepo prihvatili gornji slojevi francuskog društva. Ona je bila obična seljanka koja je zahvaljujući francuskim riterima uzdignuta do neba. Naročito je bilo interesantno zanimanje kralja Šarla za nju. Posle krunisanja, on je jedino novčano pomagao njene najbliže i ništa više.

Suđenje i smrt

Dana 24. maja 1430. učestvovala je u odbrani Kompjenja od Burgunda. Glavni zapovednik odbrane grada Gijom de Flavi je napravio veliku grešku kada je naredio da se zatvore vrata pred francuskim vojnicima koji su se povlačili prema tvrđavi. Ispred zatvorenih vrata našla se i Orleanka sa svojim riterima. Burgundi su je oborili s konja i vezali, a ostale vojnike pobili.

Toranj u kom je bila zatvorena Jovanka Orleanka

Dok je trajala opsada Kompjenja, pokušavala je nekoliko puta da pobegne iz tamnice i da pomogne braniocima grada. Verovala je da će je spasiti njen kralj Šarl i dati ogroman novac za njen otkup. Međutim, umesto otkupa, data je na čuvanje Jovanu Luksemburškom koji ju je za 100.000 zlatnih funti prodao engleskom kralju Henriju VI. Kralj Šarl VII Pobednik nije ništa učinio da bi je oslobodio. Englezi su protiv nje organizovali crkveno suđenje u gradu Ruanu, koji se tada nalazio pod protektoratom Burgundije. Za glavnog sudiju je izabran biskup Bovea Pjer Košon (fra. Cauchon - Svinja). Orleanka je bila zatočena u starom zamku u Ruanu. Tražila je da bude premeštena u crkvenu tamnicu i da joj se obezbedi sveštenik da bi se ispovedala.

Prvi put se pojavila pred porotom 21. februara 1431. godine. Optužena je kao lažni prorok, čarobnjak, veštica i jeretik. Optužena je da je izvršila masovni zločin ubijajući engleske vojnike u borbi i da je naređivala zverstva. 29. maja sudsko veće od 37 sudija je odlučilo da je proglasi krivom kao jeretika i lažnog vernika.

Košon je pokušao da sledi ispravnu inkvizitorsku proceduru, 217] ali je suđenje imalo mnogo nepravilnosti. Jovanka je trebalo da bude u rukama crkve tokom suđenja i da je čuvaju žene, ali umesto toga su je zatvorili Englezi i čuvali su je muški vojnici pod komandom vojvode od Bedforda. Suprotno kanonskom pravu, Košon nije utvrdio Jovankinu sramotu pre nego što je nastavio sa suđenjem. Jovanki Orleanki nije pročitana optužbe protiv nje sve dok nije počela njena ispitivanja. Procedure su bile ispod inkvizitorskih standarda, podvrgavajući Džoan dugim ispitivanjima bez pravnog savetnika. Jedan od sveštenika na suđenju je odstupio jer je smatrao da je svedočenje iznuđeno i da je njegova namera bila da zarobi Džoan; drugi je osporio Košonovo pravo da sudi suđenju i bio je u zatvoru. Postoje dokazi da su zapisnici sa suđenja falsifikovani.

Tokom suđenja, Jovanka je pokazala odličnu samokontrolu. Ona je navela svoje islednike da postavljaju pitanja uzastopno, a ne istovremeno, da se po potrebi vraćaju na svoje zapise i završavaju izlaganja kada je ona zahtevala. Svedoci na suđenju bili su impresionirani njenom opreznošću kada je odgovarala na pitanja. Na primer, u jednoj razmeni su je pitali da li zna da je u Božjoj milosti. Pitanje je bilo zamišljeno kao naučna zamka, jer je crkvena doktrina smatrala da niko ne može biti siguran da je u Božijoj milosti. Da je odgovorila pozitivno, bila bi optužena za jeres; da je negativno, priznala bi sopstvenu krivicu. Jovanka je izbegla zamku tako što je izjavila da se, ako nije u Božijoj milosti, nada da će je Bog tamo staviti, a ako je u Božjoj milosti onda se nadala da će tako i ostati.[232] Jedan od sudskih beležnika na njenom suđenju kasnije je svedočio da su ispitivači bili zapanjeni njenim odgovorom. Da bi je ubedila da se pokori,pokazili su joj instrumente za mučenje. Kada je odbila da bude zastrašena, Košon se sastala sa desetak procenjivača (porotnika) da glasaju o tome da li treba da bude mučena. Većina se odlučila protiv toga.

Javna jeres je bila teški zločin, u kojem je nepokajani ili povratnik jeretik mogao biti stavljen na suđenje svetovnih sudova i kažnjen smrću. Pošto je potpisala odricanje, Jovanka više nije bila nepokajana jeretika, ali je mogla da bude pogubljena ako bude osuđena da je ponovo upala u jeres. Kao deo odricanja i pokajanja, od Jovanke se zahtevalo da se odrekne nošenja muške odeće. Zamenila je svoju odeću za žensku haljinu i dozvolila da joj se obrije glava. Vraćena je u svoju keliju i držana u lancima umesto da je prebačena u crkveni zatvor. Svedoci na suđenju za rehabilitaciju su izjavili da je Džoan bila podvrgnuta maltretiranju i pokušajima silovanja, uključujući i jedan engleski plemić, i da su stražari stavljali mušku odeću u njenu ćeliju, primoravajući je da je nosi.[250] Košon je obavešten da je Džoan nastavila da nosi mušku odeću. Poslao je sveštenike da je opomenu da ostane u pokornosti, ali Englezi su ih sprečili da je posete.

Presuda je donesena 30. maja 1431. po kojoj je osuđena na lomaču. Pre samog čina spaljivanja, u tamnici su je posetili svih 37 sudija i rekli joj da se njima može slobodno ispovediti. Tada je Orleanka izjavila da više ne čuje božje glasove. Spaljena je tačno u podne 30. maja 1431. na gradskom trgu pred masom ljudi. Bila je obučena u posebnu nošnju na kojoj su bili ušiveni crveni đavoli, pošto je tu bluzu nosio svaki jeretik koji je osuđen na lomaču. Za vreme spaljivanja, oko nje su kružili crkvenjaci sa knjigama i čitali molitve za spas ljudskih duša od ovakvih jeretika. Njeni ostaci su zatim bačeni u Senu.

Posledice i suđenje za rehabilitaciju

Vojna situacija nije promenjena Jovankinim pogubljenjem. Njeni trijumfi su podigli moral Armanjaka, a Englezi nisu uspeli da povrate zamah u borbama.[264] Šarl je ostao kralj Francuske, uprkos rivalskom krunisanju održanom za desetogodišnjeg Henrija VI od Engleske u katedrali Notr Dam u Parizu 1431. Godine 1435, Burgundi su potpisali ugovor u Arasu, napuštajući savez sa Engleskom. Dvadeset dve godine nakon Jovankine smrti, rat je završen pobedom Francuza u bici kod Kastijona 1453. i Englezi su proterani iz cele Francuske izuzev Kalea.

Jovankino pogubljenje stvorilo je političku odgovornost za Šarla, što implicira da je njegovo posvećenje za kralja Francuske postignuto postupcima jeretika. Petnaestog februara 1450, nekoliko meseci nakon što je povratio Ruan, Šarl je naredio Gijomu Bujeu, teologu i bivšem rektoru Univerziteta u Parizu, da otvori istragu. U kratkoj istrazi, Buje je intervjuisao sedam svedoka Jovankinog suđenja i zaključio da je presuda Jovanki kao jeretici bila proizvoljna. Bila je ratni zarobljenik, tretiran kao politički zatvorenik, i bez osnova je ubijena. Bujeov izveštaj nije mogao da poništi presudu, ali je otvorio put za kasnije ponavljanje suđenja.

Godine 1452, drugu istragu o Jovankinom suđenju otvorili su kardinal Gijom, papski legat i Čarlsov rođak, i Žan Brehal, nedavno imenovani inkvizitor Francuske, koji je intervjuisao oko 20 svedoka. Istraga je vođena 27 članaka koji su opisali kako je suđenje Jovanki bilo pristrasno. Odmah nakon istrage, kardinal je 9. juna otišao u Orlean i podelio indulgenciju onima koji su učestvovali na ceremonijama u Jovankinu čast 8. maja u znak sećanja na ukidanje opsade.

Sledeće dve godine kardinal i Brehal su radili na slučaju. Brehal je 1454. prosledio peticiju Jovankine majke, Izabel, i dva Jovankina brata Žana i Pjera, papi Nikoli V. Brehal je podneo rezime svojih nalaza teolozima i pravnicima u Francuskoj i Italiji, kao i profesoru na Univerzitetu u Beču, od kojih je većina dala mišljenja koja su naklonjena Jovanki Orleanki. Nakon što je Nikola V umro početkom 1455. godine, novi papa Kalikst III je dao dozvolu za pokretanje procesa za rehabilitaciju i imenovao tri komesara da nadgledaju proces: Žana Juvenala de Ursinsa, nadbiskupa Remsa; Gijom Šartije, biskup Pariza; i Ričarda Olivijea de Longeja, biskupa Kutansa. Izabrali su Brehala za inkvizitora.

Suđenje za rehabilitaciju počelo je 7. novembra 1455. u katedrali Notr Dam kada je Jovankina majka javno iznela zvaničan zahtev za rehabilitaciju svoje ćerke, i završilo se 7. jula 1456. u katedrali u Ruanu, saslušavši oko 115 svedoka. Sud je utvrdio da je prvobitno suđenje bilo nepravedno i lažno; Jovankino odricanje, pogubljenje i njihove posledice su poništeni. U svom rezimeu suđenja, Brehal je sugerisao da su Košon i procenitelji koji su ga podržavali možda krivi za zlobu i jeres. Da bi se istakla odluka suda, primerak člana optužbe je formalno pocepan. Sud je naložio da se na mestu Jovankinog pogubljenja postavi krst.

Orleanka je bila rehabilitovana, ali ne i beatifikovana. To se dogodilo 1909, a kanonizovana je 1920. u vreme pontifikata pape Benedikta XV. Danas se smatra za jednog od najpopularnijih svetaca u Rimokatoličkoj crkvi.

Vizije

Jovanka Orleanka, pozlaćena bronzana statua Emanuela Fremijea (1874)

Jovankine vizije su igrale važnu ulogu u njenoj osudi, a njeno priznanje da se vratila na njih je dovelo do njenog pogubljenja. Teolozi tog doba verovali su da vizije mogu imati natprirodni izvor. Nadležni na njenom suđenju fokusirali su se na utvrđivanje specifičnog izvora Jovankinih vizija, koristeći crkveni oblik discretio spirituum (razlučivanje duhova). Pošto je bila optužena za jeres, nastojali su da pokažu da su njene vizije lažne. Suđenje za rehabilitaciju poništilo je Jovankinu kaznu, ali nije proglasilo njene vizije autentičnim. Papa Lav XIII je 1894. godine izjavio da je Jovankina misija bila božanski nadahnuta.

Savremeni naučnici su raspravljali o mogućim neurološkim i psihijatrijskim uzrocima njenih vizija. Njene vizije su opisane kao halucinacije koje proizilaze iz epilepsije[297] ili tuberkuloma temporalnog režnja. Drugi su implicirali trovanje ergotom, shizofreniju, iluzioni poremećaj ili kreativnu psihopatiju izazvanu njenim ranim odgajanjem u detinjstvu. Jedan od đavoljih advokata na njenom suđenju za kanonizaciju 1903. tvrdio je da su njene vizije možda bile manifestacije histerije. Drugi naučnici tvrde da je Džoan stvorila neke od specifičnih detalja vizija kao odgovor na zahteve ispitivača na njenom suđenju.

Mnoga od ovih objašnjenja su osporena; zapisi sa suđenja osmišljeni da pokažu da je Jovanka bila kriva za jeres, malo je verovatno da će pružiti objektivne opise simptoma koji su potrebni da bi se podržala medicinska dijagnoza.

Jovankino čvrsto verovanje u božansku prirodu njenih vizija ojačalo je njeno samopouzdanje, omogućilo joj da veruje sebi i dalo joj nadu tokom njenog zarobljavanja i suđenja.

Odeća

Jovankino preoblačenje bilo je tema u pet članaka optužbi protiv nje tokom suđenja. Po mišljenju procenitelja, to je bio simbol njene jeresi. Njena konačna osuda počela je kada je otkriveno da je nastavila da nosi mušku odeću, što je shvaćeno kao znak da je ponovo pala u jeres.

Od vremena svog putovanja u Šinon, Jovanka je obično nosila mušku odeću i ošišala kosu na muški način. Kada je otišla iz Vaukouleursa da vidi dofina u Šinonu, Jovanka je rekla da je nosila crni dublet, crnu tuniku i kratku crnu kapu. Do trenutka kada je uhvaćena, stekla je složeniju odeću. Na suđenju je optužena da je nosila pantalone, mantiju, ogrtač, dublet, crevo spojeno sa dubletom sa dvadeset pertli, uske čizme, mamuze, naprsnik, kofere, mač, bodež i koplje. Takođe je opisano da je nosila krzno, zlatni ogrtač preko oklopa i raskošne navike za jahanje od skupocene tkanine.

Tokom suđenja, nije zabeleženo da je Jovanka dala praktičan razlog zašto se obukla. Ona je izjavila da je njen sopstveni izbor da nosi mušku odeću, i da to nije učinila na zahtev ljudi već po zapovesti Boga i njegovih anđela. Izjavila je da će se vratiti ženskoj odeći kada ispuni svoj poziv.

Iako je Jovankino preoblačenje korišćeno kao opravdanje njeno pogubljenje, stav crkve o tom pitanju nije bio jasan. Uopšteno gledano, na to se gledalo kao na greh, ali nije bilo saglasnosti o njegovoj ozbiljnosti. Toma Akvinski je izjavio da žena može da nosi mušku odeću da bi se sakrila od neprijatelja ili ako nije bilo druge odeće, a Jovana je uradila oboje, noseći je na neprijateljskoj teritoriji da bi stigla do Šinona i u svojoj zatvorskoj ćeliji nakon njenog odricanja kada joj je oduzeta haljina.

Oblačenje joj je možda pomoglo da održi nevinost tako što je odvraćalo od silovanja i signaliziralo njenu nedostupnost kao seksualnog objekta; naučnici smatraju da dok je Jovanka bila zatočena, nošenje muške odeće je služilo samo kao malo odvraćanje od silovanja jer je većinu vremena bila u lancima i okovima. Tokom većeg dela svog aktivnog života, Jovanka se nije oblačila da bi sakrila svoj pol. Umjesto toga, možda je funkcionisalo da naglasi njen jedinstveni identitet kao La Pucelle, model vrline koji prevazilazi rodne uloge i inspiriše ljude.

Nasleđe

Ona je jedna od najviše proučavanih ličnosti iz perioda srednjeg veka, delom zato što su njena dva suđenja pružila obilje dokumenata. Njen imidž, koji se vremenom menjao, uključivao je to da je spasiteljka Francuske, poslušna ćerka Rimokatoličke crkve, rana feministkinja i simbol slobode i nezavisnosti.

Nakon Jovankinog pogubljenja, njena uloga u pobedi u Orleanu podstakla je podršku javnosti za njenu rehabilitaciju. Jovanka je postala centralni deo godišnje proslave, a do 1435. predstava Mistère du siège d'Orléans (Misterija opsade Orleana), nju je prikazao kao nosilac božanske volje koja je oslobodila Orlean. Festival u Orleanu koji slavi Jovanku nastavlja se u modernim vremenima.

Manje od decenije nakon njenog suđenja za rehabilitaciju, papa Pije II napisao je kratku biografiju opisujući je kao sluškinju koja je spasila kraljevinu Francusku. Luj XII je naručio njenu detaljnu biografiju oko 1500.

Jovankino rano nasleđe bilo je blisko povezano sa božanskim pravom monarhije da vlada Francuskom. Tokom Francuske revolucije, njena reputacija je dovedena u pitanje zbog povezanosti sa monarhijom i religijom, a festival u njenu čast održan je u Orleanu 1793. Godine 1803. Napoleon Bonaparta je odobrio obnovu i pravljenje nove statue Jovanke u Orleanu, navodeći: „Čuvena Jovanka ... dokazao da nema čuda koje francuski genije ne može da postigne kada je nacionalna nezavisnost ugrožena.“

Ona je postala istaknuti simbol, branilac francuske nacije. Nakon francuskog poraza u francusko-pruskom ratu, Jovanka je postala okupljalište za novi krstaški rat za povratak Lorene, provincije njenog rođenja. Treća republika je održala patriotski građanski praznik u njenu čast 8. maja da proslavi njenu pobedu kod Orleana. Tokom Prvog svetskog rata, njena slika je korišćena da inspiriše pobedu. U Drugom svetskom ratu, sve strane francuske stvari su se pozivale na njeno nasleđe: bila je simbol za Filipa Petana u Višijevskoj Francuskoj model za de Golovo vođstvo Slobodne Francuske, i primer za komunistički otpor. Nedavno, njena veza sa monarhijom i nacionalnim oslobođenjem učinila ju je simbolom francuske krajnje desnice, uključujući monarhistički pokret Francuska akcija i Partiju nacionalnog fronta. Jovankin imidž je koristio čitav spektar francuskih političkih opcija, i ona je važna referenca u političkom dijalogu o francuskom identitetu i jedinstvu.

Svetiteljka i heroina

Ilustracija Alberta Linča (1903, u časopisu Figaro Illustré)

Jovanka je svetiteljka u Rimokatoličkoj crkvi. U Orleanu su je smatrali religioznom figurom nakon što je opsada ukinuta, a tamo je izgovaran godišnji panegirik u njeno ime sve do 1800-ih. Godine 1849, biskup Orleana Feliks Dupanlu je održao govor koji je privukao međunarodnu pažnju i 1869. je podneo peticiju Rimu da započne postupak beatifikacije. Papa Pije X ju je proglasio blaženom 1909. godine, a kanonizirao je 16. maja 1920. papa Benedikt XV. Njen praznik je 30. maj, godišnjica njenog pogubljenja. U apostolskom pismu, papa Pije XI je proglasio Jovanu jednom od svetaca zaštitnika Francuske 2. marta 1922.

Jovanka je kanonizovana kao devica, ne kao hrišćanska mučenica jer je bila pogubljena od strane kanonski ustanovljenog suda, koji nije izvršio pogubljenje zbog njene vere u Hrista, već zbog nje privatno otkrovenje. Ipak, ona je od svoje smrti u narodu poštovana kao mučenica: ona koja je patila zbog svoje skromnosti i čistote, svoje zemlje, i snage svojih ubeđenja. Jovanka je takođe upamćena kao vizionarka u Engleskoj crkvi,kkomemoracija joj se anualno održava 30. maja. Ona je poštovana u panteonu religije Kaodaaizam.

Dok je Jovanka bila živa, već su je upoređivali sa biblijskim ženama herojima, kao što su Ester, Judita i Debora.

Ona je opisana kao model autonomne žene koja je izazvala tradicije muškosti i ženstvenosti da se čuje kao individua u patrijarhalnoj kulturi — postavljajući sopstveni kurs slušajući glasove svojih vizija. Ispunila je tradicionalno mušku ulogu vojskovođe, dok je zadržala svoj status hrabre žene. Spajanjem kvaliteta povezanih sa oba pola, Jovanka je inspirisala brojna umetnička i kulturna dela tokom mnogih vekova. U devetnaestom veku, stotine umetničkih dela o njoj — uključujući biografije, drame i muzičke partiture — stvorene su u Francuskoj, a njena priča je postala popularna kao umetnička tema u Evropi i Severnoj Americi. Do 1960-ih ona je bila tema hiljada knjiga. Njeno nasleđe je postalo internacionalo i inspiriše nove romane, drame, pesme, opere, filmove, slike, knjige za decu, reklame, kompjuterske igrice, stripove i popularnu kulturu širom sveta.

Filmografija

• Joan of Arc/The Burning of Joan of Arc (1895, nemi film), USA, produkcija: Alfred Clark. Fragmente im Centre Jeanne d’Arc in Orléans und in dem National Archives of Canada in Ottawa
• L’Exécution de Jeanne d’Arc (1898, nemi film, 30 Sekunden), Frankreich, produkcija: Georges Hatot
• Domrémy: La Maison de Jeanne d’Arc (1899, nemi film, 40 Sekunden), Frankreich, produkcija: Brüder Lumière
• Jeanne d'Arc (1900, Uraufführung 11. November 1900, nemi film), Frankreich, produkcija: Georges Méliès, glavna uloga: Jeanne d'Alcy
• Eine Moderne Jungfrau von Orleans (1900, Uraufführung 1914, nemi film), Deutschland, produkcija: Max Skladanowsky
• Giovanna d’Arco (1908, nemi film), Italien, produkcija: Mario Caserini
• Joan the Woman (1916, Uraufführung 4. Januar 1917, nemi film), USA, Paramount, produkcija: Cecil B. DeMille, glavna uloga Geraldine Farrar
• La Passion de Jeanne d’Arc, deutsch: Die Passion der Jungfrau von Orléans (1928, nemi film, 85 minuta), Frankreich, Société Générale de Films, produkcija: Carl Theodor Dreyer, glavna uloga: Maria Falconetti, siehe Renée Falconetti
• La merveilleuse vie de Jeanne d’Arc, fille de Lorraine (1928, nemi film, 129 minuta), Frankreich, Aubert-Natan, produkcija: Marc de Gastyne, glavna uloga: Simone Genevoix
• Das Mädchen Johanna (1935, 87 minuta), Deutschland, UFA, produkcija: Gustav Ucicky, glavna uloga: Angela Salloker
• Joan of Arc, deutsch: Johanna von Orleans (1948, Farbfilm, 145 minuta), USA, RKO, produkcija: Victor Fleming, glavna uloga: Ingrid Bergman
• Giovanna d’Arco al rogo deutsch: (1954, Farbfilm, 70 minuta), Frankreich/Italien, Franco-London Film/PCA, produkcija: Roberto Rossellini, glavna uloga: Ingrid Bergmann
• Jeanne aus dem dreiteiligen Film Destinées (1954, Farbfilm), Frankreich/Italien, Franco-London-Film/Continental Produzione, produkcija: Jean Delannoy, glavna uloga: Michèle Morgan
• Saint Joan, deutsch Die heilige Johanna (1957, crno beli film, 109 minuta), USA, United Artists, produkcija: Otto Preminger, glavna uloga: Jean Seberg
• Le Procès de Jeanne d’Arc, deutsch Der Prozeß der Jeanne d’Arc, (1962, crno beli film, 65 minuta), Frankreich, Agnès Delahaie, produkcija: Robert Bresson, glavna uloga: Florence Carrez, 1965 ZDF/1969 Kino B
• Saint Joan (1977, crno beli film), England, Triple Action Films/East Midlands Arts Association, produkcija: Steven Rubelow, glavna uloga: Monica Buferd (nicht verfügbar, im Besitz des Filmemachers)
• Joan of Arc (1983), Großbritannien, British Film Institute, produkcija: Gina Newson
• Jeanne La Pucelle - Les Batailles/Les Prisons, deutsch Johanna, die Jungfrau – Der Kampf/Der Verrat (1994, Farbe, 336 minuta), Frankreich, France 3 Cinéma/La Sept Cinéma/Pierre Grisé, produkcija: Jacques Rivette, glavna uloga: Sandrine Bonnaire
• Jeanne d’Arc, deutsch Johanna von Orléans, kanadische Titel La Messagère: L’Histoire de Jeanne d’Arc bzw. The Messenger: The Story of Joan of Arc (1999, Farbfilm, 150 minuta), Frankreich, Leeloo Productions/Gaumont, produkcija: Luc Besson, glavna uloga: Milla Jovovich
• Joan of Arc, deutsch Jeanne d’Arc – Die Frau des Jahrtausends (1999), Canadian Broadcasting Company, produkcija: Christian Duguay, glavna uloga: Leelee Sobieski
• Kamikaze Kaito Jeanne]] (Jeanne, die Kamikaze Diebin) (1998—2000), Japan, Anime u. Manga Serie von Arina Tanemura
• Johana deutsch Johanna (2005, Musikfilm), Ungarn, produkcija: Kornél Mundruczó, glavna uloga: Orsolya Tóth
• Jeanne Captive (2011), Frankreich, produkcija: Philippe Ramos, glavna uloga: Clémence Poésy
• Jeanne d’Arc - Kampf um die Freiheit. (2013), Deutschland Szenische Dokumentation in der Reihe Frauen, die Geschichte machten, 50 Min., Buch: Susane Utzt, produkcija: Christian Twente und Michael Löseke, Erstsendung 3. Dezember 2013 im ZDF, „Programminformation”. Arhivirano iz originala 23. 07. 2016. g. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
• La Béatification de Jeanne d’Arc (1900, nemi film), produkcija: Mario Caserini
• Jeanne d’Arc au bûcher (1905, nemi film), Frankreich, Gaumont, produkcija: ?, glavna uloga: Boissieu (Mlle. Boissière?)
• Jeanne d’Arc (1908, nemi film, 5 minuta), Frankreich, Pathé, produkcija: Albert Capellani
• La vita di Giovana d’Arco (1909, nemi film), Italien, Cinès, produkcija: Mario Caserini, glavna uloga: Maria Gasperini
• Giovanna d’Arco (1913, nemi film), Italien, Pasquali, produkcija: Nino Oxilia, glavna uloga: Maria Jacobini
• Jeanne (1914), Italien/Österreich, produkcija: Nollif/Wolff

Literatura

• Blaetz, Robin (2001). Visions of the Maid: Joan of Arc in American Film and Culture. University of Virginia Press. ISBN 978-0-8139-2076-4. 
• Pernoud, Regine; Clin, Narue-Veronique (1999). Joan of Arc: Her Story. Palgrave Macmillan. str. 89. ISBN 9780312227302. 
• Dirk Arend Berents; Dirk, E. D.. H. de Boer; Dirk Marina Warner (1994). Joan of Arc: Reality and Myth. Uitgeverij Verloren. str. 8. ISBN 978-90-6550-412-8. 
• Aberth, John (2001). From the Brink of the Apocalypse: Confronting Famine, War, Plague, and Death in the Later Middle Ages. Psychology Press. str. 85. ISBN 978-0-415-92715-4. 
• DeVries, Kelly (1999). Joan of Arc: A Military Leader. Stroud, Gloucestershire: Sutton Publishing. ISBN 978-0-7509-1805-3. OCLC 42957383. 
• Famiglietti, Richard C. (1987). Royal Intrigue: Crisis at the Court of Charles VI 1392–1420. AMS studies in the Middle Ages, 9. New York: AMS Press. ISBN 978-0-404-61439-3. 
• Lucie-Smith, Edward (1976). Joan of Arc. Bristol: Allen Lane. ISBN 978-0-7139-0857-2. 
• Oliphant, Mrs. (Margaret) (2003) [1896]. Jeanne d'Arc: Her Life and Death. Heroes of the Nations. IndyPublish.com. ISBN 978-1404310865. 
• Pernoud, Régine; Marie-Véronique Clin (1999). Joan of Arc: Her Story. translated and revised by Jeremy duQuesnay Adams; edited by Bonnie Wheeler. New York: St. Martin's Press. ISBN 9780312214425. OCLC 39890535. 
• Anon. The First Biography of Joan of Arc with the Chronicle Record of a Contemporary Account (PDF). trans. Rankin, Daniel & Quintal, Claire. Arhivirano iz originala (PDF) 9. 7. 2011. g. Pristupljeno 30. 3. 2017. 
• Barrett, W.P., ur. (1932). The trial of Jeanne d'Arc. New York: Gotham house. OCLC 1314152. 
• Brooks, Polly Schoyer (1999). Beyond the Myth: The Story of Joan of Arc. New York: Houghton Mifflin Co. ISBN 978-0-397-32422-4. OCLC 20319268. 
• de Quincey, Thomas. The English Mail-Coach and Joan of Arc. 
• France, Anatole. The Life of Joan of Arc. , 19th century French classic
• Gower, Ronald Sutherland. Joan of Arc. 
• Meltzer, Francoise (2001). For Fear of the Fire: Joan of Arc and the Limits of Subjectivity. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-51982-1. OCLC 46240234. 
• Pernoud, Régine (1955). The Retrial of Joan of Arc; The Evidence at the Trial For Her Rehabilitation 1450–1456. trans. J.M. Cohen. New York: Harcourt, Brace and Company. OCLC 1338471. 
• Pernoud, Régine (1994). Joan of Arc By Herself and Her Witnesses. trans. E. Hymans. London: Scarborough House. ISBN 978-0-8128-1260-2. OCLC 31535658. 
• Pernoud, Régine; Clin, Marie-Véronique (1999). Joan of Arc: Her Story. trans. Jeremy Duquesnay Adams. New York: St. Martin's Griffin. ISBN 978-0-312-22730-2. OCLC 39890535. 
• Richey, Stephen W. (2003). Joan of Arc: The Warrior Saint. Westport, CT: Praeger. ISBN 978-0-275-98103-7. OCLC 52030963. 
• Spoto, Donald (2007). Joan : the mysterious life of a heretic who became a saint. San Francisco: HarperSanFrancisco. ISBN 978-0-06-081517-2. OCLC 84655969. 
• The trial of Joan of Arc : being the verbatim report of the proceedings from the Orleans manuscript. trans. Scot, W.S. London: Folio Society. 1956. OCLC 1182797. 
• Fraioli, Deborah (2002). Joan of Arc: The Early Debate. London: Boydell Press. ISBN 978-0-85115-880-8. OCLC 48680250. 
• Heimann, Nora (2005). Joan of Arc in French Art and Culture (1700–1855): From Satire to Sanctity. Aldershot: Ashgate. ISBN 978-0-7546-5085-0. 
• Heimann, Nora; Coyle, Laura (2006). Joan of Arc: Her Image in France and America. Washington, DC: Corcoran Gallery of Art in association with D Giles Limited. ISBN 978-1-904832-19-5. 
• Russell, Preston (2005). Lights of Madness: In Search of Joan of Arc. Savannah, GA: Frederic C. Beil, Pub. ISBN 978-1-929490-24-0. 
• Tumblety, Joan. "Contested histories: Jeanne d'Arc and the front national." The European Legacy (1999) 4#1 pp: 8-25.
• Le Brun de Charmettes, Philippe-Alexandre (1817). Histoire de Jeanne d`Arc (na jeziku: French). Paris: ED. Artus Bertrand. OCLC 8443774. Arhivirano iz originala 27. 2. 2009. g. Pristupljeno 30. 3. 2017. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Le Brun de Charmettes, Philippe-Alexandre (1821). Smith, Audin, ur. L`ORLEANIDE, POEME NATIONAL EN VINGT-HUIT CHANTS (na jeziku: French). Paris. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Pernoud, Régine (1995). Jeanne d'Arc: La Reconquête de la France (na jeziku: French). Gallimard. ISBN 978-2-07-040230-4. OCLC 39883861. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Le procès de condamnation et le procès de réhabilitation de Jeanne d'Arc. L'histoire en appel. trans. Oursel, Raymond. Paris: Éditions Denoël. 1959. OCLC 1823703. 
• Quicherat, Jules-Étienne-Joseph, ur. (1965) [1841–1849]. Procès de condamnation et de réhabilitation de Jeanne d'Arc dite la Pucelle. Publiés pour la première fois d'après les manuscrits de la Bibliothèque nationale, suivis de tous les documents historiques qu'on a pu réunir et accompagnés de notes et d'éclaircissements. (na jeziku: French). 1—5. New York: Johnson. OCLC 728420. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Allmand, C. (1988). The Hundred Years War: England and France at War c. 1300 – 1450. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31923-2. 
• Davis, H.W.C. Medieval Europe. 
• Guizot, François Pierre Guillaume. A Popular History of France from the Earliest Times. 3. 
• Haaren, John Henry; Poland, A.B. Famous Men of the Middle Ages. 
• Lacroix, Paul. Manners, Custom and Dress During the Middle Ages and During the Renaissance Period. 
• Lingard, John. The History of England. 
• Perroy, Edouard (1965). The Hundred Years War. trans. W.B. Wells. New York: Capricorn Books. 
• Pollard, A.F. The History of England: A Study in Political Evolution. 
• Power, Eileen Edna. Medieval People. 
• Vauchez, André (1997). Sainthood in the Later Middle Ages. trans. Jean Birrell. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44559-7. 
• Colette Beaune (2004). Jeanne d’Arc. ISBN 978-2-262-01705-7.  Perrin, Paris.
• Colette Beaune (2008). Jeanne d’Arc. Vérités et légendes. ISBN 978-2-262-02951-7.  Perrin, Paris.
• Georges und Andrée Duby (1999). Die Prozesse der Jeanne d’Arc (= Wagenbachs Taschenbücherei. Band 350). (Originaltitel: Les procès de Jeanne d’Arc. Berlin: Wagenbach. ISBN 978-3-8031-2350-3. , übersetzt von Eva Moldenhauer).
• Gerd Krumeich (1986). Jeanne d’Arc in der Geschichte. Historiographie – Politik – Kultur (= Beihefte der Francia. ISBN 978-3-7995-7319-1.  Band 19). Thorbecke, Sigmaringen. (Digitalisat).
• Gerd Krumeich (2006). Jeanne d’Arc. Die Geschichte der Jungfrau von Orleans (= Beck’sche Reihe. Beck. ISBN 978-3-406-53596-3.  Band 2396). (Rezension).
• Edward Lucie-Smith (1977). Johanna von Orleans. Eine Biographie (Originaltitel: Joan of Arc. ISBN 978-3-546-46209-9. , übersetzt von Hansheinz Werner). Claassen, Düsseldorf.
• Philippe Martin (2009). Jeanne d’Arc- Les métamorphoses d’une héroïne. ISBN 978-2-35578-035-6.  Place Stanislas, Nancy. (französisch).
• Pierre Moinot (1989). Jeanne d’Arc. Die Macht und die Unschuld (Originaltitel: Jeanne d'Arc. ISBN 978-3-7973-0472-8. , übersetzt von Eva Rapsilber). Societäts-Verlag, Frankfurt am Main.
• Herbert Nette. Jeanne d’Arc in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten (= Rowohlts Monographien. ISBN 978-3-499-50253-8.  Band 253 / rororo 50253). Rowohlt, Reinbek bei Hamburg 1977ff.
• Régine Pernoud, Marie-Véronique Clin: Johanna von Orléans. Der Mensch und die Legende. 1991. ISBN 978-3-404-61210-9.  Lübbe, Bergisch Gladbach.
• Régine Pernoud (1992). Jeanne d´Arc. Glaube, Kraft, Vision. München. ISBN 978-3-466-34326-3.  Kösel.
• Hartmut Steinbach (1973). Jeanne d’Arc. Wirklichkeit und Legende. ISBN 978-3-7881-0078-0.  Musterschmidt, Göttingen.
• Heinz Thomas (2000). Jeanne d’Arc. Jungfrau und Tochter Gottes. Berlin. ISBN 978-3-8286-0065-2.  Fest.
• Heinz Thomas: Jeanne d’Arc – Jungfrau und Tochter Gottes. Grundzüge einer Biographie. In: Francia – Forschungen zur westeuropäischen Geschichte. Bd. 34, 2007, Heft 1. str. 163–173 „(Digitalisat)”. Arhivirano iz originala 23. 04. 2015. g. .
• Walter Rost: Die männliche Jungfrau. Das Geheimnis der Johanna von Orléans. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg 1983.

Spoljašnje veze

• Katolička enciklopedija (jezik: engleski)
• Jovanka Orleanka centar, biografija (jezik: engleski)
• Srce jače od vatre („Večernje novosti“, 12. avgust 2009)
• Joan of Arc Archive - Online collection of Joan of Arc-related materials, including biographies and translations.
• "Blessed Joan of Arc" (written before her canonization) — Catholic Encyclopedia entry from the 1919 edition.
• „Catholic Online Saints”.  - short biography from Catholic Online Saints.
• „Garden of Praise - Joan of Arc”.  - Garden of Praise brief biography for children.
• Joan of Arc's Companions-in-arms - English version of page about soldiers who served alongside Joan of Arc.
• Joan of Arc's Loire Valley Battles on Google Maps
• Joan of Arc Museum - Website for a museum in Rouen, France located near the place she was executed.
• INRAP Page on Orleans' fortifications : Article on the archaeological excavation of a portion of Orleans' fortifications dating from the siege in 1428-1429.
• Location of Joan of Arc's Execution - Google Maps satellite map of the square in Rouen and monument marking the site of her execution.
• Locations in Joan of Arc's campaigns and life - Google Maps feature showing locations from her birth until her death.
• „Médailles Jeanne d’Arc”.  - Exonumia: Medallions of Joan of Arc.
• Catholic Saints page about Joan of Arc -Brief biography and hagiographic information from Catholic Saints.
• The Real Joan of Arc: Who Was She? - Long analysis of various issues and controversies, from 1000 Questions.