Википедија

Džez

Džez (engl. jazz) muzički je žanr koji je nastao u afro-američkim zajednicama Nju Orleansa u SAD[1] u kasnom 19. i ranom 20. veku,[2] i razvio se iz korena u bluzu i regtajmu.[3] Od doba džeza iz 1920-ih, džez je počeo da biva prepoznat kao jedna od glavnih formi muzičkog izražavanja. On se zatim pojavio u vidu nezavisnih tradicionalnih i popularnih stilova, koji su svi povezani zajedničkim vezama afričkoameričkog i evropskoameričkog muzičkog porekla sa orijentacijom na izvođenju.[4] Džez odlikuju sving i bluz note, vokali poziva i odgovora, poliritmija i improvizacija. Džez ima korene u zapadnoafričkom kulturnom i muzičkom izražavanju, i u afro-američkoj muzičkoj tradiciji uključujući bluz i regtajm, kao i u muzici evropskih vojnih limenih bendova.[5] Mada je osnova džeza duboko ukorenjena u crnačkom iskustvu Sjedinjenih Država, različite kulture su doprinele njihovom sopstevenom iskustvu i stilovima umetničke forme. Intelektualci širom sveta su pozdravljali džez kao „jednu od američkih originalnih umetničkih formi“.[6]

Džez
Luj Armstrong (1901–1971) se smatra jednim od ključnih muzičara u džezu zbog njegovih doprinosa kao trubač, kompozitor i pevač.
Stilsko porekloBluz, marševi, regtajm
Kulturološko porekloPočetak 1910-e, Nju Orleans
Tipični instrumentiSaksofon · Truba · Trombon · Klarinet · Klavir · Gitara · Kontrabas · Bubnjevi · Vokali
Mejnstrim popularnost1920. – 1960.
Podžanrovi
Azijski Američki džez • Avantgardni džez • Bi-bap • Big band • Kamerni džez • Kul džez • Fri džez • Ciganski džez • Latinski džez • Matični džez • Mini-džez • Modalni džez • M-Bejz • Neo-bap • Orkestralni džez • Post-bap • Strajd • Sving • Treća struja • Tradicionalni džez • Tradicionalni pop • Vokalni džez
Fuzioni žanrovi
ejsid džez • afrobit • blugras • bosa nova • krosover džez • dansbend • folk džez • fre fank • hampa • indo džez • džam bend • džezkor • džez-fank • džez fuzija • džez rep • kvela • mambo • zvuk Manile • nu džez • neo sol • pank džez • ska džez • smud džez • sving renjual • etno muzika
Regionalne scene
Australija • Brazil • Kuba • Francuska • Indija • Italija • Japan • Malavi • Holandija • Poljska • Južna Afrika • Španija • Ujedinjeno Kraljevstvo
Džez orkestar
Srpski džezeri u niškom Narodnom pozorištu 1981. godine: Nada Knežević (vokal), Milivoje Marković (saksofon), Miša Blam (kontrabas)

Osnovne muzičke karakteristike su: sinkopa, vibrato i stalna muzička pulsacija u taktu 4/4, koja nema odgovarajuću paralelu u klasičnoj muzici. Najuobičajenija forma je tema sa varijacijama koje se improvizuju na stalni harmonijski skelet originalne teme. Usled toga su stvaraoci u džezu izvođači, a ne kompozitori kao u klasičnoj muzici.[7]

Centralni instrument svakog džez-ansambla je bubanj sa pomoćnim udaraljkama, koji sa klavirom, gitarom i kontrabasom čini ritam-sekciju. Naročito se primjenjuju duvački instrumenti (saksofon, klarinet, truba i trombon, mada ponekad se koriste i flauta, oboa, rog i vibrafon[8]). Veličina ansambla varira od trija do punog simfonijskog džez-orkestra, u kome svaki instrument može imati ulogu soliste. Dok u malim ansamblima svi instrumenti improvizuju na zadatu temu, džez-orkestar se služi pisanim aranžmanima, a improvizuju samo pojedini solisti. Mada džez muzika ne isključuje mogućnost plesanja, ona se približuje više tipu klasične koncertne muzike nego plesnoj muzici i oštro se razlikuje od šlagera.

Kako se džez uzimao maha širom sveta, on je poprimao različite nacionalne, regionalne, i lokalne muzičko kulturne uticaje, što je dovelo do nastanka mnogih osobenih stilova. Nju Orleanski džez se javio tokom ranih 1910-ih, kombinujući postojeće marševe vojnih orkestara, francuske kvadrile, begin, ragtajm i bluz sa kolektivnom polifonom improvizacijom. Tokom 1930-ih, visoko uređeni plesno-orijentisani sving veliki bendovi, bluzoliki improvizacioni stil džeza Kanzas Sitija, i ciganski džez (stil koji je naglašavao muzetske valcere) bili su prominentni stilovi. Bi-bap se pojavio tokom 1940-ih, premeštajući džez iz plesne popularne muzike ka više zahtevnoj „muzičarskoj muzici“ koja se svirala bržim tempom i u većoj meri koristila akordno-baziranu improvizaciju. Kul džez razvijen krajem 1940-ih, uveo je smirenije, glađe zvukova i duge, linearne melodijske linije.

Period 1950-ih je bio praćen pojavom fri džeza, koji je istraživao sviranje bez regularnog metra, takta i formalnih struktura, a sredinom 1950-ih, pojavio se hard bap, koji je uveo uticaje iz ritma i bluza, gospela i bluza, posebno u saksofonskom i klavirskom sviranju. Modalni džez se razvio tokom kasnih 1950-ih, koristeći mod, ili muzičku skalu, kao osnovu muzičke strukture i improvizacije. Džez-rok fuzija se pojavila u kasnim 1960-tim i ranim 1970-tim, kombinujući džez improvizaciju sa ritmovima rok muzike, električnim instrumentima, i visoko pojačanim scenskim zvukom. U ranim 1980-tim, komercijalna forma džez fuzije zvana smud džez je postala uspešna, ostvarujući znatnu radio zastupljenost. Drugi stilovi i žanrovi su bili izobilno zastupljeni u 2000-tim, kao što su latinski i afrokubanski džez.

Etimologija i definicija uredi

Pitanje porekla reči jazz je rezultiralo u znatnom istraživanju, te je njena istorija dobro dokumentovana. Smatra se da je srodna sa jasm, sleng terminom koji datira iz 1860. sa značenjem „polet, energija“.[9] Najraniji zapisani rekord reči je u članku iz 1912. u novinama Los Anđeles tajms u kome je pitčer niže lige bejzbola opisao bacanje koje je on nazivao jazz ball „jer se klati i jednostavno ne možete ništa učiniti s tim“.[9]

Upotreba reči u muzičkom kontekstu je bila dokumentovana još 1915. u Čikago tribjunu.[10] Njena prva dokumentovana upotreba u muzičkom kontekstu u Nju Orleansu je bila 14. novembera 1916 u novinama Times-Picayune u članku o „jas bendovima“.[11] U jednom intervjuu sa NPR, muzičar Jubi Blejk je ponudio svoje sećanja originalne sleng konotacije termina, govoreći: „Kad ga je Brodvej preuzeo, oni su ga zvali J-A-Z-Z, mada se to nije tako zvalao. Reč se pisala sa J-A-S-S, što je bilo prljavo, i ako ste znali o čemu se radi, ne biste to rekli ispred dama.“[12] Američko društvo dijalekata je imenovalo džez rečju 20. veka.

Pokazalo se da je veoma teško definisati džez, pošto je on obuhvatao tako širiok opseg muzike koja pokriva period od preko 100 godna, od ragtajma do 2010-ere rokom-prožete fuzije. Bilo je pokušaja da se definiše džez iz perspektive drugih muzičkih tradicija, kao što je evropska muzička istorija afričke muzike. Kritičar Joahim-Ernst Berendt smatra da njegov mandat i njegova definicija treba da budu širi,[13] definišući džez kao „formu umetničke muzike koja vodi poreklo iz Sjedinjenih Država kroz konfrontaciju crnačke i evropske muzike“[14] i tvrdi da se on razlikuje od evropske muzike po tome što džez ima „specijalni odnos s vremenom definisanim kao 'sving'“, da obuhvata „spontanost i vitalnost muzičke produkcije u kojoj improvizacija igra ulogu“ i da sadrži „zvučnost i način fraziranja koji odražava individualnost izvođačkog džez muzičara“.[13] Po mišljenju Roberta Kristgaua, „većina nas bi rekla da je izmišljanje značenja uz opuštenost u osnovi i obećanje džeza“.[15]

Širu definiciju koja obuhvata sve radikalno različite oblasti džeza je predložio Travis Džakson: „to je muzika koja obuhvata kvalitete kao što je sving, improvizaciju, grupnu interakciju, razvijanje 'individualnog glasa' i otvaranje različitih muzičkih mogućnosti“.[16] Krin Gibard je dao jedan pregled diskusije o definicijama, navodeći da je „džez konstrakt“ koji mada je veštački, još uvek je koristan za označavanje „brojnih muzičkih pravaca sa dovoljno zajedničkog da se shvate kao deo koherentne tradicije“.[17] Za razliku od napora komentatora i entuzijasta određenih tipova džeza, koji su se zalagali za uže definicije koje isključuju druge tipove, sami muzičari obično nerado definišu muziku koju sviraju. Kako Djuk Elington, jedan od najpoznatijih figura džeza kaže: „To je sve muzika“.[18]

Istorija uredi

U istorijatu džeza prvi period, nazvan „Nju Orleans“, po mestu postanka i nastao je mešavinom muzike američkih crnaca i evropske muzike, završava se oko 1918. godine.[19]

Posle Prvog svetskog rata stvoren je novi stil, nazvan „diksilend“, u kome važnu ulogu ima kolektivna improvizacija.

Oko 1930. godine, nekoliko istaknutih muzičara, među kojima klarinetista Beni Gudmen, stvorilo je sving, koji se oslanja na zvučnost velikih orkestara i pisane aranžmane.[7]

U toku Drugog svetskog rata, zaslugom saksofoniste Čarlija Parkera, pijaniste Telonijusa Monka i trubača Dizija Gilespija, stvoren je stil po imenu bi-bap - on se od svinga razlikuje sitnijom ritmičkom podelom i većom harmonskom složenošću, u kojoj se ogleda uticaj evropske muzike.[20]

Dalji korak u istom pravcu predstavljao je i kul, stvoren oko 1950. godine dok je poslednja struja, nastala oko 1956. godine, nazvana modern bap.

Muzičke karakteristike džeza uredi

Osnovna karakteristika džeza je improvizacija, mada sav džez nije improvizacija već se sastoji od zadanih i improvizovanih delova. Džez improvizacija najčešće ima oblik teme s varijacijama. Tema je najčešće neka popularna pesma od 32 takta. Temeljni harmonijski uzorak od 32 takta zove se horus. Improvizator varira izvornu melodiju menjajući joj visinu i ritam. Neke varijacije mogu biti slične originalnoj temi, dok se druge od nje bitno udaljavaju.

Tokom vremena se improvizacija razvijala. Ona je bila glavni element afričke i afroameričke muzike te se u početku izvodila na način poziva and responsa tj. način kod kojega se izmenjuju pojedinac i grupa. Kod rane bluz muzike isto tako je bio zastupljen način poziva i responsa, ali se u njoj improvizirao i tekst. U Nju Orleanskom džez stilu muzičari su naizmenično improvizovali melodiju, dok je u svingu improvizacija je svedena na minimum jer veliki bendovi sviraju isključivo napisanu muziku.

Tri najznačajnije ritamske karakteristike džeza su sinkopirani ritam, sloboda izvođenja i stalan ritmički puls. Džez muzičari su imali slobodu izvođenja tj. mogli su usporavati ili ubrzavati ritamske figure. Mera džez kompozicija je četvorodobna, s čestim naglascima lakih doba – drugog i četvrtog. Kako se džez improvizacija razvijala, ritam je postajao sve nepravilniji i složeniji. U ritmu je najveći deo crnačkog uticaja na džez.

Džez melodije isto su tako fleksibilne kao i ritam. U početku se upotrebljavala evropska dijatonska lestvica nešto izmenjena crnačkim sistemom skala bluz lestvica. Kasnije se zvuk oslobađa pa na primer u fri džezu muzičari odbacuju zadani tonalitet. Džez muzičari takođe traže veću izražajnost i individualnost zvuka. Individualnost zvuka se postiže posebnim načinima sviranja koji uključuju „plave note“, uporabu vibrata i glisanda. Tonska građa džeza je durska lestvica sa sniženim 3., 5. i 7. stupnjem.

Džez najčešće svira mala grupa – kombo od 2 do 8 izvođača ili velika grupa – velik bend od 10 do 15 izvođača. Temelj izvođačkog sastava je ritamska sekcija koja se najčešće sastoji od klavira, kontrabasa, udaraljki, ponekad bendža ili bas-gitare. Solistički instrumenti su: kornet, truba, saksofon (sopran, alt, tenor, bariton), klavir, klarinet, vibrafon, trombon i dr. Svakom bilo većem ili manjem sastavu svojstvena je solistička postava. Princip sviranja nije stvaranje homogenog zvuka, već naprotiv isticanje razlika u instrumentalnim bojama. Svaki veliki solist ima svoj individualni nezamenjivi ton. Limeni duvači mogu stvarati zanimljive boje upotrebom različitih prigušivača – sordina. To su: obični sordino, torpedo sordino i lončasti sordino. Bogatstvo zvukovnih boja postiže se i spajanjem različitih instrumenata, bilo solističkih ili u grupama. Ansambli pojedinih stilova razlikovali su se po broju i vrsti instrumenata, kao i po pripadnosti pojedinog instrumenta ritamskoj ili melodijskoj sekciji. Važniji instrumenti starijeg stila bili su truba (kornet) i klarinet, koji je kasnije izgubio na važnosti. Bubnjevi se u doba be-bopa obogaćuju serijom afro-kubanskih instrumenata. Gudači, osim violine i kontrabasa, nisu imali važnije uloge. Gitara, nekad u ritamskoj grupi, danas pripada pretežno melodijskoj grupi. U be-bopu se melodijski instrumenti, truba i saksofon, ponekad pridružuju ritamskoj grupi. Ponekad u džez-band ulaze i oboa i flauta. Klasična postava instrumenata se u novije vreme obogaćuje nizom novih retkih instrumenata, posebno iz folklora raznih zemalja. Tako se u free jazu koriste alpski rog, sitar, frule i različite udaraljke. Uz njih se susreću i instrumenti s električnim pojačalima, kao što su gitara, kontrabas, klavir i vibrafon, pa trube i saksofoni.

Poznati predstavnici uredi

Velikoj popularnosti i univerzalnosti džez-muzike doprineli su ne samo heterogeni elementi njegovog umetničkog izraza nego i sami njeni propagatori, izvođači koji su mahom veliki virtuozi na svojim instrumentima:

Uticaj na ostale stilove muzike i kompozitore uredi

Idiome džeza je sa uspehom primenio u svojim kompozicijama i Džordž Geršvin, a delimično je džez uticao i na mnoge druge kompozitore klasičnog smera: Igor Stravinski, Paul Hindemit, Kurt Vajl, Ernest Kšenek, Darijus Milo, Rolf Liberman i dr.

Reference uredi

  1. ^ „Jazz Origins in New Orleans - New Orleans Jazz National Historical Park (U.S. National Park Service)”. www.nps.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 3. 2017. 
  2. ^ „Šta je džez?“, oocities.org. Приступљено 25. маја 2014.
  3. ^ „A Map of Jazz Styles by Joachim Berendt, "The Jazz Book"”. www.sbg.ac.at. Приступљено 19. 3. 2017. 
  4. ^ Hennessey 1973, стр. 470–473
  5. ^ Ferris, Jean America's Musical Landscape. Brown and Benchmark. 1993. ISBN 978-0-697-12516-3. str. 228,233.
  6. ^ Starr, Larry, and Christopher Waterman. "Popular Jazz and Swing: America's Original Art Form." IIP Digital. Oxford University Press, 26 July 2008.
  7. ^ a b „Jazz Muzika – Pojam, istorija i pravci“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. februar 2018), Miloš Najdanović, balkanrock.com, 6. septembar 2008. Pristupljeno 25. maja 2014.
  8. ^ „Jazz“, bora.nis.edu.rs. Pristupljeno 25. maja 2014.
  9. ^ a b Wilton, Dave (6. 4. 2015). „The baseball origin of 'jazz'”. OxfordDictionaries.com. Oxford University Press. Arhivirano iz originala 02. 09. 2017. g. Pristupljeno 20. 6. 2016. 
  10. ^ Seagrove, Gordon (11. 7. 1915). „Blues is Jazz and Jazz Is Blues” (PDF). Chicago Daily Tribune. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 1. 2012. g. Pristupljeno 4. 11. 2011.  Archived at Observatoire Musical Français, Paris-Sorbonne University.
  11. ^ Zimmer, Benjamin (8. 6. 2009). „"Jazz": A Tale of Three Cities”. Word Routes. The Visual Thesaurus. Pristupljeno 8. 6. 2009. 
  12. ^ "The Musical That Ushered In The Jazz Age Gets Its Own Musical", NPR Music, March 19, 2016
  13. ^ a b Berendt 1981, str. 371
  14. ^ Berendt 1964, str. 278.
  15. ^ Christgau, Robert (1986). „Christgau's Consumer Guide”. The Village Voice. New York. Pristupljeno 10. 9. 2015. 
  16. ^ In Review of The Cambridge Companion to Jazz Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. novembar 2013) by Peter Elsdon, FZMw (Frankfurt Journal of Musicology) No. 6, 2003.
  17. ^ Cooke & Horn 2002, str. 1, 6.
  18. ^ Luebbers, Johannes (8. 9. 2008). „It's All Music”. Resonate. Australian Music Centre. 
  19. ^ „Istorija džeza - Magični zvuk duše“, jazzvocals.wordpress.com, 19. oktobar 2011. Pristupljeno 25. maja 2014.[nepouzdan izvor?]
  20. ^ „Istorija muzike 2 - džez“. Pristupljeno 25. maja 2014.

Literatura uredi

  • Berendt, Joachim E. (1981). The Jazz Book: From Ragtime to Fusion and Beyond. Translated by H. and B. Bredigkeit with Dan Morgenstern: Lawrence Hill Books. str. 371. 
  • Berendt, Joachim Ernst (1964). The new jazz book: a history and guide. P. Owen. str. 278. 
  • Hennessey, Thomas J. (1973). From jazz to swing: black jazz musicians and their music, 1917-1935. Northwestern University. str. 470—473. 
  • Litweiler, John (1984). The Freedom Principle: Jazz After 1958. Da Capo. ISBN 978-0-306-80377-2. 
  • Joachim Ernst Berendt, Günther Huesmann (Bearb.): Das Jazzbuch. 7. izdanje. S. Fischer Verlag, Frankfurt am Main. 2005. ISBN 978-3-10-003802-9.
  • Burns, Ken, and Geoffrey C. Ward. 2000. Jazz—A History of America's Music. New York: Alfred A. Knopf. Also: The Jazz Film Project, Inc.
  • Cooke, Mervyn (1999). Jazz. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-20318-7. .
  • Carr, Ian. Music Outside: Contemporary Jazz in Britain. 2nd edition. London: Northway. ISBN 978-0-9550908-6-8. 
  • Levine, Mark (1995). The Jazz theory book. Petaluma, Calif.: Sher Music. ISBN 978-1-883217-04-4. 
  • Collier, James Lincoln. The Making of Jazz: A Comprehensive History (Dell Publishing Co., 1978)
  • Dance, Stanley (1983). The World of Earl Hines. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80182-2.  Includes a 120-page interview with Hines plus many photos.
  • Davis, Miles. Davis, Miles (2005). Boplicity. Delta Music plc. UPC 4-006408-264637. 
  • Downbeat . The Great Jazz Interviews: Frank Alkyer & Ed Enright (eds). . Hal Leonard Books. 2009. ISBN 978-1-4234-6384-9. 
  • Elsdon, Peter. 2003. "The Cambridge Companion to Jazz, Edited by Mervyn Cooke and David Horn, Cambridge: Cambridge University Press, 2002. Review." Frankfürter Zeitschrift für Musikwissenschaft 6:159–75.
  • Giddins, Gary (1998). Visions of Jazz: The First Century. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-507675-2. 
  • Gridley, Mark C. (2004). Concise Guide to Jazz. fourth edition. Upper Saddle River, NJ: Pearson/Prentice Hall. ISBN 978-0-13-182657-1. 
  • Nairn, Charlie. 1975. Earl 'Fatha' HInes: 1 hour 'solo' documentary made in "Blues Alley" Jazz Club, Washington DC, for ATV, England, 1975: produced/directed by Charlie Nairn: original 16mm film plus out-takes of additional tunes from that film archived in British Film Institute Library at bfi.org.uk and http://www.itvstudios.com: DVD copies with Jean Gray Hargrove Music Library [who hold The Earl Hines Collection/Archive], University of California, Berkeley: also University of Chicago, Hogan Jazz Archive Tulane University New Orleans and Louis Armstrong House Museum Libraries.
  • Peñalosa, David (2010). The Clave Matrix; Afro-Cuban Rhythm: Its Principles and African Origins. Redway, CA: Bembe Inc. ISBN 978-1-886502-80-2. 
  • Schuller, Gunther (1968). Early Jazz: Its Roots and Musical Development. New York: Oxford University Press.  New printing 1986.
  • Schuller, Gunther (1991). The Swing Era: The Development of Jazz, 1930–1945. Oxford University Press. 

Spoljašnje veze uredi

 
Džez na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikicitat ima citate vezane za članak Džez.
 
Džez na Vikiputovanju.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џез&oldid=27550150”