Aleksandar Nenadović
Aleksandar "Acika" Nenadović (Hotin, 15. avgust 1815 — Beograd, 7. oktobar 1881) bio je srpski političar. Nenadović je bio jedan od najmoćnijih ljudi u Kneževini Srbiji sredinom 19. veka. Vršio je funkcije ministra finansija, zastupnika i zamenika ministra unutrašnjih poslova, a takođe je bio i član Državnog saveta.
| Aleksandar Nenadović | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Nadimak | Acika |
| Datum rođenja | 15. avgust 1815. |
| Mesto rođenja | Hotin, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 7. oktobar 1881. (66 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Kneževina Srbija |
| Religija | pravoslavna |
| Porodica | |
| Roditelji | Jakov Nenadović |
| Porodica | Jevrem Nenadović (brat) |
Biografija uredi
Aleksandar Nenadović potiče iz ugledne porodice Nenadović, a rođen 3/15. avgusta 1815. godine u Hotinu u Besarabiji i Ruskoj Imperiji, gde su se nakon propasti Prvog srpskog ustanka preselili njegov otac vojvoda Jakov Nenadović i majka Narandža. Brat je Jevrema Nenadovića i stric knjeginje Perside. U Hotinu je završio osnovnu i srednju školu, a kada se njegov otac Jakov vratio u Srbiju zajedno sa porodicom 1831. godine, Acika je tada primljen za praktikanta suda valjevske nahije. Iste godine se upisao u novootvoreno vrhovno učilište (Viša škola) u Beogradu.[1] Prvi razred je završio sa odličnim uspehom, ali nije poznato da li je uopšte pohađao drugi razred.[2] Kao pomoćnik sudskog pisara je bio zaposlen 1834. godine, dok je 1835. godine postavljen za pisara ospravničestva valjevskog okruga. Iduće godine je postavljen za ekspeditora Saveta, a 1839. godine za stonačelnika Državnog saveta.[3] Završio je Licej u Beogradu 1841. godine.[4]
Dana 27. juna 1842. godine postavljen je za trećeg sekretara Državnog saveta. Nakon zbacivanja kneza Mihaila Obrenovića, na mesto kneza je došao Nenadovićev zet Aleksandar Karađorđević, a Nenadović je 7. novembra 1842. postavljen za sekretara Saveta.[4] Na tom mestu nije ostao dugo, jer je na sopstveni zahtev tražio službu u ministarstvu unutrašnjih pslova. Knez Aleksandar ga je 3. januara 1843. imenovao za svog ađutanta i obećao da će vremenom udovoljiti njegovoj molbi da služi u ministarstvu unutrašnjih poslova.[5] Unapređen je u čin majora krajem 1843. godine, a 1844. je imenovan za načelnika valjevskog okruga. Njegovom imenovanju za načelnika je najviše uticalo nastojanje ustavobranitelja da ga udalje od kneza.[6]
U oktobru 1847. je izabran za pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, dok je u novembru 1847. unapređen u čin potpukovnika.[6] Javnost je negodovala zbog Nenadovićevog imenovanja na ovu funkciju jer je drugi knjeginjin rođak Aleksandar Trifković postavlen za kneževog ađutanta. Knezu Aleksandru je ovo zamerao čak i Stevan Knićanin, njegov najbolji prijatelj.[7] Za vreme Srpske revolucija 1848—1849. bavio se organizovanjem dobrovoljaca i slanjem oružja i municije Srbima iz Vojvodine.[8] Za vreme ministrovog odsustva često ga je zamenjivao. Knez Aleksandar ga je u oktobru 1852. unapredio u čin pukovnika.[9] Nenadović je postao vrlo moćan čovek jer je upravljao ministarstvom koje je obuhvatalo najveći deo srpske vlade, uključujići i vojsku.[10]
Krajem 1854. godine je imenovan za privremenog ministra finansija.[11] Ovu poziciju je obavljao uz dužnost pomoćnika ministra unutrašnjnih poslova. Dana 21. decembra 1855. godine je postavljen za ministra finansija i tu se zadržao do 28. septembra 1856.[12] Knez Aleksandar ga je protivustavno postavio za ministra finansija, jer nije bio član saveta, pa je Savet protestovao protiv kneževe protivustavne odluke.[13] Knez čak nije ni podneo Nenadovićevu kandidaturu Savetu, što je takođe predstavljalo kršenje ustava i primer državnog udara.[14] Savet je zahtevao da knez ovaj spor iznese pred Visoku portu, ali knez na to nije odgovorio.[13] Kao ministar finansija odlučio se za nesprovođenje poreskih reformi.[15]
Imenovan je za člana Saveta 28. septembra 1856. godine.[11] Pored njega, u Savetu su bili njegov brat Jevrem Nenadović, zetovi Jeremija Stanojević i Jevrem Gavrilović.[11] Pored Konstantina Nikolajevića imao je najveći uticaj na kneza Aleksandra.[16] Nenadović je sredinom 1856. pokušavao da utiče na to se sastavi ministarstvo sačinjeno od mlađih ljudi na čelu sa Nikolajevićem, pa je stupio u pregovore sa Garašaninom, koga je nagovarao da bude zaštitnik jedne takve vlade.[17] Na kraju je, ipak, formirana drugačija vlada. Više puta je kao savetnik radio da se razne vlade sruše, sa ciljem da on postane ministar unutrašnjnih poslova.[18] Ostao je odan knezu Aleksandru Karađorđeviću, te je pred Svetoandrejsku skupštinu pokušavao da spreči kneževovo zbacivanje sa vlasti.[19] Smenjen je 11. februara 1859. sa mesta savetnika.
Nakon povratka kneza Miloša Obrenovića na vlast 1859. godine, Nenadovići su pali u nemilost Miloševog režima. Acika Nenadović je zajedno sa četiri savetnika i još nekoliko ljudi zatvoren 11. jula 1859. godine.[20] Cela grupa je osumnjičena da je nameravala da izvrši atentat na kneza Miloša ili Mihaila Obrenovića. Zatvaranje navodnih zaverenika je lično naredno knez Miloš.[21] Nenadović je zajedno sa ostalima bio zatvoren u okovima pod vojnom stražom na Topčideru, a istraga nad njima je trajala dva meseca, da bi na kraju bili pušteni.[22] Međutim, knez Miloš je i nakon istrage smatrao da su ga Nenadovići i Stanojevići zaista planirali ubiti, pa je počeo da preti sudijama koji su pustili optužene.[21] Nenadović, Jeremija Stanojević, Jakov Stanojević i Antonije Majstorović pobegli su 3/15. septembra 1859. godine, iz straha za svoju bezbednost, pod zaštitu Turaka na Kalemegdan,[22] a zatim su otišli u Carigrad.[23] Knez Mihailo mu je 1861. dodelio penziju, pa se vratio u Srbiju, ali se nije mešao u politiku. Ponovo je bio nakratko uhapšen 1868. nakon atentata na kneza Mihaila.[24] Tom prilikom su na smrt bili osuđeni njegovi sinovci Mladen, Sima i Svetozar Nenadović.[25]
Umro je 25. septembra/7. oktobra 1881. godine u Beogradu.[25]
Reference uredi
- ^ Savić 2004, str. 682.
- ^ Savić 2004, str. 684.
- ^ Savić 2004, str. 706.
- ^ a b Savić 2004, str. 685.
- ^ Savić 2004, str. 686.
- ^ a b Savić 2004, str. 687.
- ^ Savić 2004, str. 688.
- ^ Savić 2004, str. 689.
- ^ Savić 2004, str. 697.
- ^ Savić 2004, str. 702.
- ^ a b v Savić 2004, str. 703.
- ^ Savić 2004, str. 701.
- ^ a b Savić 2004, str. 227.
- ^ Savić 2004, str. 230, 249.
- ^ Savić 2004, str. 172.
- ^ Jovanović 1933a, str. 254.
- ^ Jovanović 1933a, str. 258.
- ^ Jovanović 1933a, str. 286.
- ^ Savić 2004, str. 704.
- ^ Jovanović 1933b, str. 93—94.
- ^ a b Jovanović 1933b, str. 94.
- ^ a b Jovanović 1933b, str. 95.
- ^ Savić 2004, str. 705.
- ^ Savić 2004, str. 709.
- ^ a b Savić 2004, str. 710.
Literatura uredi
- Jovanović, Slobodan (1933a). Ustavobranitelji i njihova vlada 1838-1858. Beograd: Izdavačko preduzeće Geca Kon.
- Jovanović, Slobodan (1933b). Druga vlada Miloša i Mihaila. Beograd: Izdavačko preduzeće Geca Kon.
- Savić, Velibor (2004). Nenadovići. Valjevo.
