Википедија

Arik Boke

Arik Boke,[1][2] Arig Buka ili Artibuga[3] (mong. Аригбөх, sr. mong. ᠠᠷᠢᠴᠪᠥᠬ᠎ᠠ; 1219—1266) bio je sin regenta Mongolskog carstva Toluja, najmlađeg sina Džingis-kana, i Sorkohtani Beki. Bio je najmlađi brat Mongke-kana, Hulagu-kana i Kublaj-kana. Posle smrti brata Mongkea proglasio se za velikog kana Mongolskog carstva 1260. godine, što ga je dovelo u sukob s Kublajem, izazvavši Toluidski građanski rat. Građanski rat je završen 1264. god. pobedom Kublaja i preobražajem Carstva iz jednog celovitog entiteta u neki vid konfederacije.[1][2]

Arik Boke
Detalj sa likom Arik Bokea, sa slike Arik Boke nanosi poraz Alguu, mogulske verzije Džami at-Tavariha Rašida al-Dina iz 1597. godine.
Lični podaci
Datum rođenja(1219-00-00)1219.
Mesto rođenjaMongolsko carstvo
Datum smrti(1266-00-00)1266.
Mesto smrtiMongolsko carstvo
Religijatengrizam
Porodica
Supružnik5 žena
Potomstvo9 dece
RoditeljiToluj
Sorkohtani Beki
DinastijaBordžigin
Veliki kan Mongolskog carstva
Period1260—1264
PrethodnikMongke-kan
NaslednikKublaj-kan

Poreklo i mladost uredi

Arik Boke se rodio oko 1219. god. kao najmlađi sin Toluja, najmlađeg sina Džingis-kana, i Sorkohtani Beki.[1][2][4] Posle smrti Džingis-kana, Toluj je jedno vreme bio regent Mongolskog carstva. Tokom vladavine Ogataj-kana i svih sukoba koji su nastupili posle smrti istog, ostao je neaktivan. Na scenu stupa tek nakon ustoličenja svog najstarijeg brata Mongkea na mesto velikog kana, 1251. god.[5][4] U proleće 1253. godine, na kurultaju[a] koji je sazvao Mongke određeno je da Arik Boke kao Otčigen[b] ostane u Mongoliji da pomogne bratu u upravljanju carstvom, dok su njegova braća Hulagu i Kublaj otišli u vojne pohode na Bliski istok, odnosno Kinu.[6][7][3]

Krajem 1253. god. na dvor velikog kana u Karakorumu stigao je franjevački monah Viljem od Rubruka, glasnik francuskog kralja Luja IX.[8] Posetilac je opisao Arik Bokea kao čoveka koji gaji simpatije prema hrišćanstvu. Možda je takvom opisu doprinela činjenica da je za njega radio Gijom Buše, pariski zlatar zarobljen prilikom pljačke Beograda. Zbog sposobnosti da pravi hrišćanske verske relikvijare, Buše je bio predat prvo Sorkohtani, inače nestorijanskoj hrišćanki, a posle njene smrti 1252. god. Arik Bokeu. Mongke je izabrao Bušea i ekipu od 50 pomoćnih zlatara da daju egzotičnu evropsku crtu mongolskoj prestonici. To je bilo i postignuto, jedinstvenim, mada idiosinkrastičkim stilom koji je oduševljavao sve koji su posetili Karakorum.[9]

U jesen 1257. godine, usled Kublajevih vojnih neuspeha, Mongke je sazvao mali kurultaj u šumovitoj dolini Korkonag, na staroj porodičnoj reci Onon blizu planine Burkan Kaldun. Na kurultaju je veliki kan odlučio da sam vodi pohod protiv dinastije Sung i da, u njegovom odsustvu, upravljanje carstvom i staranje o njegovom sinu i nasledniku bude povereno Arik Bokeu. Mongke je krenuo na pohod u maju 1258. godine.[10]

Veliki kan uredi

Arik Bokeova braća
 
Kublaj-kan iz perioda dolaska na vlast. Delo nepalskog slikara Aranika iz 1294. godine.

Dana 11. avgusta 1259. god. Mongke-kan je umro. Pošto ni Hulagu na Bliskom istoku ni Berke-kan u Zlatnoj hordi nisu hteli da rizikuju da izgube ono što već imaju, a Mongkeov sin je umro neposredno pre toga, jedini preostali kandidati za vrhovnu titulu u Mongoliji bili su Arik Boke i Kublaj.[11] Ne želeći da popuste drugom, oba brata su sazvala svoje kurultaje, svako na svojoj zemlji.[12][4]

Prednost Arik Bokea u ovom sporu bila je, osim što je već držao carsku prestonicu Karakorum, to što je bio tradicionalan.[12][3] Živeo kao čovek iz stepe, Mongol koji se retko odvaja od svog konja, za razliku od brata, koji je bio pod jakim uticajem kineske kulture. Takođe, Arik Bokeu je pretenzije na titulu velikog kana još više pojačavalo to što je bio Otčigen.[12] Naime, Mongke je još 1252. god, da bi učvrstio svoj legitimitet, posthumno dodelio titulu velikog kana svom ocu. Tada je usledio i pravni zaključak da je Toluj, kao Otčigen, bio predodređen da nasledi titulu svog pokojnog oca i njegovu postojbinu, na šta se sad pozivao i Arik Boke.[13][12] Pored toga, Arik Boke je zadobio poverenje ostalih članova dinastije Bordžigin, jer im je manje ugrožavao vlast nad već stečenim zemljama, a Kublaja su doživljavali poput stranca. U skladu sa mongolskim zakonima, Arik Boke je svoj kurultaj održao u mongolskoj postojbini. Udovica Mongke-kana, kao i njegovi sinovi, podržavali su ga kao zakonitog i najboljeg naslednika. Podržavali su ga i drugi članovi porodice, osim dva brata, Hulagua i Kublaja. Predstavnici svih porodičnih ogranaka proglasili su Arik Bokea velikim kanom na kurultaju u Karakorumu, u junu 1260. godine.[12]

Shodno svom novom položaju, mladi kan se odmah umešao u poslove Čagatajskog kanata, kome je bio sizeren, smenivši dotadašnjeg kana Mubarak-šaha i imenovavši novog, Algua. Algu je, povezavši se sa uticajnom čagatajskim amirima, do 1261. godine potpuno preuzeo vlast u zemlji. Međutim, čagatajski kan je prisvojio i Samarkand i Buharu, koje su ranije zajednički kontrolisali garnizoni čagatajskog kana i velikog kana, kao i neke oblasti od Zlatne horde, što ga je dovelo u sukob s istom.

Građanski rat uredi

 
Arik Boke nanosi poraz Alguu, mogulska verzija Džami at-Tavariha, Rašida al-Dina iz 1597. godine.
Glavni članak: Toluidski građanski rat

Kao odgovor na Arik Bokeov, Kublaj je ubrzo sazvao svoj kurultaj na svom posedu, u Ksanadu, gde su ga njegovi ljudi, uz snažnu podršku Hulaguovog izaslanika, proglasili za velikog kana.[14][3] Ma koliko nekonvencionalan ovaj izbor bio po mongolskim standardima, Kublaj je čvrsto upravljao kineskom vojskom i sopstvenim delom mongolske vojske; što je još važnije, on je upravljao dotokom hrane bez koje Karakorum ne bi mogao da preživi. Broj stanovnika ovog stepskog grada toliko je porastao da nije mogao da se održi samo sopstvenim stadima, a gradsko zaleđe, uprkos ohrabrivanju stranih seljaka da ga naseljava, nije moglo da se kultiviše. U slučaju gubitka stalnog i obimnog dotoka hrane iz poljoprivrednih oblasti kojima je vladao Kublaj, Karakorum bi morao ili da se raseli ili da se suoči sa glađu.[15] Tako se mlađi brat našao u vrlo nezgodnom položaju.

Kublaj je presekao dotok hrane i poslao vojsku da osvoji Kakorkorum. Arik Boke se žilavo branio, ali se stalno povlačio pred brojčano nadmoćnom, bratovljevom kineskom vojskom. Karakorum je brzo pao Kublaju u ruke, ali ga je 1261. godine Arik Boke privremeno povratio. Vojske sukobljenih kanova srele su se još dva puta, ali je vojska Arika Bokea postepeno slabila i počela da nestaje, pošto su napustili svi saveznici kada su shvatili da mladi kan neće uspeti da pobedi starijeg, bogatijeg i verovatno pametnijeg brata.[15] Tako se Algu pobunio protiv svog sizerena, nanevši mu time težak udarac jer Mongolija više nije mogla da se snabdeva hranom ni iz njegovog kanata. Posle početkog poraza u bici kod jezera Sajram, 1262. godine, iako u teškoj situaciji, Arik Boke je u proleće 1263. godine upao u Čagatajski kanat i naneo poraz Alguu u bici na reci Ili, primoravši ga da pobegne u Istočni Turkestan, gde ga je gonio do Jininga. Međutim, to nije slomilo čagatajskog kana, koji je još iste godine napao Kaidua, poglavara Ogataida i saveznika Arik Bokea. Kaidu je u početku odneo pobedu, da bi kasnije doživeo težak poraz.

Arik Boke se morao suočiti i sa najvećom opasnošću po Mongole, to je bila zud, stočna glad, koja je trajala već dvadeset godina. Od 1250. do 1270. godine Mongolija je pretrpela žestoke hladnoće.[15] U ekološkom krhkom staništu, kakvo je Mongolija, promena u temperaturi od samo nekoliko stepeni Celzijusovih, godišnje, dosta smanjuje ionako male količine padavina, ograničava rast trave, pa stoka slabi i umire.[16] Bez jakih konja i dovoljno hrane, pristalice Arika Bokea, već odsečene od poljoprivrednog prostranstva pod vlašću Kublaj-kana, nisu mogle dugo da ratuju. Zima 1263./1264. bila je surova, a već sledećeg proleća Arik Boke nije raspolagao nikakavim silom. Lišen mogućnosti da nahrani svoje sledbenike, mlađi brat je otišao u Čengdu, gde se 1264. godine predao starijem.

Pad, smrt i posledice uredi

 
Četiri jedinice Mongolskog carstva: dinastija Juan, Ilkanat, Čagatajski kanat i Zlatna horda.

Kada su se, posle duge borbe, dva brata konačno srela, Kublaj je prisilio Arik Bokea da mu u javnoj ceremoniji oda poslušnost. Pred okupljenim dvorom Kublaj je ispitivao svog brata. Tražio je da mu ovaj odgovor na pitanje koje je od dve strane pređašnjeg rata prava. Odgovor Arik Bokea pokazao je sav njegov ponos, čak i u porazu:

Mi smo bili nekada, a vi ste sada.

Ostali članovi porodice, uključujući i udaljenog Hulagua, kiselo su primili ovakvo javno poniženje najmlađeg brata; otišli ​​su tako daleko da su se požalili. Kublaj je sazvao još jedan kurultaj, na mongolskoj zemlji, da odluči o sudbini Arik Bokea i da sebi potvrdi zakonitost titule kana bez mrlje prethodnog izbora, na kineskoj zemlji. Uprkos ogromnoj nadmoći Kublajeve vojske, dinastija Bordžigin je odbila da prisustvuje skupu. Priznali su svršen čin Kublajeve vladavine, ali niko nije hteo da učestvuje u procesu protiv Arik Bokea koga je većina podržala kao velikog kana. Niko od njih nije verovao Kublaju toliko, da se usudi da napusti svoju zemlju i možda se nikada ne vrati. Arik Bokeove pristalice bile su osuđene i pogubljene, ali je sada već bivši veliki kan, bar u javnosti, kažnjen jedino izgnanstvom sa dvora. Godine 1266. Arik Boke, još uvek u najboljim godinama, iznenada se razboleo i umro, u tajanstvenim okolnostima, ali vrlo pogodnim za Kublaja. Vrlo je verovatnno da je bio otrovan.

Kublajeva pobeda skupo je plaćena.[17] Neki članovi dinastije Bordžigin, i njihove pristalice, odbili su da mu priznaju nasleđe.[18] Neki su ga samo simbolično priznavali, a u stvari ignorisali i vodili svoju zasebnu politiku. Kublaj-kan je uskoro osnovao dinastiju Juan, a Mongolsko carstvo je prestalo da postoji kao jedinstven ili relativno jedinstven entitet. Raspalo se u konfederaciju u kojoj je titula velikog kana samo nominalno priznavana od strane ostala tri entiteta: Zlatne horde, Čagataja i Ilkanata u Persiji.[19]

Napomene uredi

  1. ^ Plemenska skupština.
  2. ^ Najmlađi sin u porodici. Princ Srca ili Princ Vatre. Shodno stepskoj tradiciji, odgovornost onog ko nosi ovu titulu bila je briga o ostarelim roditeljima.

Reference uredi

  1. ^ a b v Vederford 2007, str. 197.
  2. ^ a b v Vederford 2007, str. 317.
  3. ^ a b v g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 402.
  4. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 430.
  5. ^ Vederford 2007, str. 209.
  6. ^ Vederford 2007, str. 209-210.
  7. ^ Vederford 2007, str. 321.
  8. ^ Vederford 2007, str. 202.
  9. ^ Vederford 2007, str. 201.
  10. ^ Vederford 2007, str. 221.
  11. ^ Vederford 2007, str. 222.
  12. ^ a b v g d Vederford 2007, str. 223.
  13. ^ Vederford 2007, str. 200.
  14. ^ Vederford 2007, str. 223-224.
  15. ^ a b v Vederford 2007, str. 224.
  16. ^ Vederford 2007, str. 224-225.
  17. ^ Vederford 2007, str. 225.
  18. ^ Vederford 2007, str. 225-226.
  19. ^ Vederford 2007, str. 226.

Literatura uredi

  • Džek Vederford, Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta, 2007. Beograd
  • Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арик_Боке&oldid=26813203”