Augusto Pinoče

Augusto Hose Ramon Pinoče Ugarte (šp. Augusto José Ramón Pinochet Ugarte; Valparaiso, 25. novembar 1915 — Santijago de Čile, 10. decembar 2006) bio je kapetan general i predsednik Čilea. Predvodio je vojnu huntu koja je izvršila državni udar 1973, zbacila socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea i uvela vojnu diktaturu. Za predsednika se imenovao sam 1974. i ostao je na vlasti do 1990.

Augusto Pinoče
Augusto Pinoče, bivši predsednik Čilea u uniformi Kapetan general.
Lični podaci
Puno ime	Augusto Hose Ramon Pinoče Ugarte
Datum rođenja	(1915-11-25)25. novembar 1915.
Mesto rođenja	Valparaiso, Čile
Datum smrti	10. decembar 2006.(2006-12-10) (91 god.)
Mesto smrti	Santijago de Čile, Čile
Državljanstvo	Čileansko
Narodnost	Čileanac
Religija	katolička
Univerzitet	Čileanska vojna akedmija
Profesija	vojno lice (Generalni kapetan)
Porodica
Supružnik	Lusija Hirart
Deca	Ines Lusija Pinoče, Marija Veronika Pinoče, Žaklina Marija Pinoče, Augusto Osvaldo Pinoče, Marko Antonio Pinoče
Politička karijera
Politička stranka	Vojna hunta
Mandati Predsednik Čilea 17. decembar 1974 — 11. mart 1990. Izbori Vojni puč 11. septembra 1973. Prethodnik Salvador Aljende Naslednik Patrisio Alvin
Potpis

Pod izgovorom da je Čile bio pod velikim uticajem komunista, Pinoče je, uz podršku SAD i drugih južnoameričkih vojnih vlada, sproveo niz bezbednosnih operacija u kojima je ubijeno oko 3.000 osumnjičenih protivnika i levičara a oko 30.000 je mučeno. Kasnije je uveo ekonomske reforme za koje njegove pristalice veruju da su pomogle razvoju čileanske ekonomije, dok ga njegovi protivnici optužuju za porast nezaposlenosti, siromaštva i pad plata, sa malo uticaja na dugoročne ekonomske performanse.

Protiv Pinočea je u vreme njegove smrti 2006. bilo podignuto oko 300 optužbi radi kršenje ljudskih prava i pronevere tokom vladavine.

Biografija

Pinoče je rođen 25. novembra 1915. u luci Valparaiso u Čileu, u bogatoj porodici, koja je pripadala srednjoj klasi. Godine 1936. diplomirao je na vojnoj akademiji u činu potporučnika. Njegov uspon u vojsci bio je brz: 1939. postaje drugi, a 1941. prvi oficir. Službovao je u rodnom Valparaisu i Ikikeu u Čileu, kao i u Ariki i Kitou u Ekvadoru.

Početak

U ranim godinama Pinoče nije bio zainteresovan za politiku, iako je kao visoki oficir pedesetih godina bio umešan u represije protiv Socijalističke partije Čilea na čijem čelu je bio Salvador Aljende, prvi demokratski izabran predsednik koji je bio marksista (1970). Godine 1973, u nadi da će se odupreti najvećoj ekonomskoj katastrofi u istoriji Čilea, Aljende i njegova vlada pokušali su da se izvuku iz stagnacije, ali je rezultat bila hiperinflacija, potpuna ekonomska paraliza, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo naroda. U takvim uslovima predsednik Aljende, verujući da je lojalan oficir, proglasio je Pinočea komandantom armije. Međutim, Pinoče je za manje od mesec dana, (11. septembra), izveo državni udar, uz vojnu pomoć koja mu je došla iz SAD (10,9 miliona dolara).

Vojna hunta

Istoga dana, prilikom odbrane predsedničke palate, Salvador Aljende izvršava samoubistvo, a 72 njegova najbliža saradnika su zarobljeni i streljani. Zatim je formirana vojna hunta, odnosno vlada sastavljena od odabranih ljudi koji su komandovali vođenjem državnog udara, sa Augustom Pinočeom na čelu. Hunta je proglasila vanredno stanje i raspustila parlament do daljeg. Pinoče je, da bi uništio marksističku prošlost Čilea, odmah osnovao novu tajnu policiju pod imenom Uprava nacionalne obaveštajne službe ili DINA, koja se ubrzo infiltrirala u sve pore čileanskog društva sa zadatkom da pohvata sve Aljendeove pristalice i protivnike režima. DINA je takođe formirala tajne logore u kojima je zverski mučila i ubijala zatvorenike. U prvim mesecima Pinočeove vlasti zatvori i logori su toliko bili puni da su se u tu svrhu koristili i sportski stadioni, brodovi i vojni kompleksi. Smatra se da je po njihovim nalozima uhapšeno 130.000 Čileanaca i stranih državljana, od kojih su mnogi mučeni i ubijeni.

Na ekonomskom planu, Pinoče je predvodio ubrzanu tranziciju ka ekonomiji slobodnog tržišta čime je usporio inflaciju, ali je zato opteretio siromašnije slojeve stanovništva, vratio je nacionalizovanu imovinu, podsticao je strana ulaganja, ali nije brinuo za ekološke propise, tako da je Čile uskoro postao jedna od najzagađenijih zemalja sveta. Loša ekonomska politika dovela je do toga da su pred kraj njegove vladavine radnici zarađivali manje nego 1973, dok su prihodi poslodavaca bili ogromni.

Godine 1976. na vlast u SAD došao je Džimi Karter koji je optuživao Pinočea za zlodela u Čileu, kao i za ubistvo Orlanda Letelijera koji je bio čileanski ambasador u SAD, ministar odbrane u vladi Salvadora Aljendea, a kasnije borac za restauraciju demokratije u Čileu, što je dovelo do zahlađenja odnosa između SAD i Čilea. Tokom 1977. godine Komisija za ljudska prava UN prvi put je osudila Pinočeov režim za kršenje ljudskih prava. Pinoče se nije obazirao već je doneo zakon o amnestiji čime je zaštitio sve oficire koji su kršili ljudska prava. Takođe je naredio da se prikriju dokazi o kršenju ljudskih prava u Čileu. Više stotina leševa bilo je ekshumirano i bačeno u Tihi okean. Pinoče je 1978. godine raspisao referendum na kome je tražio od naroda da podrži njegov režim, tvrdeći kasnije da je 78% glasača glasalo u njegovu korist. Godine 1980. Pinoče donosi novi Ustav koji mu je omogućio da ostane predsednik do 1989. Novi ustav je i dalje ograničavao slobodu govora i omogućavao hapšenje i progone građana bez prava na žalbu. Iako je novi ustav za cilj imao da zastraši narod, tih godina stvari su počele da se menjaju. Tokom 1982. privreda je krenula nizbrdo, dovodeći na ivicu bede više miliona ljudi, što je dovelo do građanskih nemira i jačanja opozicionih grupa. Godine 1985. ove grupe su zaključile da je najbolje da se ujedine protiv režima i osnovale su Nacionalni sporazum za prelazak na punu demokratiju i zahtevale su od Pinočea da ih sasluša. Njihovi zahtevi su odmah odbijeni što je još više razjarilo opoziciju i građane. Dana 7. septembra 1986. Patriotski front Manuela Rodrigeza pokušao je da izvrši atentat na Pinočea koji je on čudom preživeo. Neuspeli pokušaj atentata je doveo do novih hapšenja i još većeg pritiska na opozicione levičarske grupe. Godinu dana posle atentata raspisan je plebiscit o tome da li Pinoče treba da ostane na vlasti, koji je održan 5. oktobra 1988. Na plebiscitu 55% glasača izglasalo je nepoverenje Pinočeu, opredelivši se radije za umerenog Patrisija Alvina, koji je pripadao Demohrišćanskoj stranci. Već 6. oktobra Pinoče je priznao poraz, ali se nije odrekao funkcije komandanta armije. Godine 1990. održani su slobodni izbori na kojima je pobedu odneo Patrisio Alvin.

Period posle vladavine

Po okončanju Pinočeove diktature nova vlada je formirala Nacionalnu komisiju za istinu i pomirenje, čiji je glavni posao bio da utvrdi kršenje ljudskih prava za vreme Pinočeovog režima. Tajna policija je odmah raspuštena, ali niko ko je trpeo vladavinu terora nije mogao da oprosti ili zaboravi pretrpljeno, pa je 1992. osnovana Nacionalna korporacija za pomirenje i naknadu radi preuzimanja posla od Komisije. Do 1996. Korporacija je utvrdila krivicu Pinočeovog režima za smrt 3.197 lica i utvrdila imena 600 pripadnika oružanih snaga koji su učestvovali u kršenju prava. Međutim, Pinoče je proglašen doživotnim senatorom, čime je stekao imunitet uprkos zahtevu Španije iz 1996. da mu se sudi za međunarodni terorizam i genocid.

Putujući sa diplomatskim pasošem, Pinoče je u septembru 1998. stigao u Ujedinjeno Kraljevstvo na operaciju leđa. Tu je na zahtev Španije uhapšen i zadržan, ali je usled diplomatskog haosa pušten posle 16 meseci. Dana 2. marta 2000. General Pinoče je stigao u Santijago, gde mu je posle četiri meseca ukinut diplomatski imunitet. Pinoče je optužen za osamnaest kidnapovanja, pedeset sedam smaknuća, za mučenje, ilegalnu sahranu i zločinačko udruživanje. Vrhovni sud Čilea je u julu 2002. potvrdio da bivši diktator neće izaći pred sud zbog lošeg zdravlja, a tri dana kasnije Pinoče se odrekao titule doživotnog senatora.

Smrt

Dana 3. decembra 2006, osam dana posle devedeset prvog rođendana, Pinoče je doživeo srčani udar od čijih posledica je preminuo 10. decembra u vojnoj bolnici u Santijagu.

Vidi još

• Operacija Kondor
• Salvador Aljende
• DINA

Literatura

• Klajn, Šeli (2004). Najveći zlotvori diktatori u istoriji. Politika. 
• Enciklopedija Britanika - sažeto izdanje. Politika. 2005. 
• Bawden, John R (2016). The Pinochet Generation: The Chilean Military in the Twentieth Century. University of Alabama. ISBN 978-0-8173-1928-1. 
• Constable, Pamela (1993). A Nation of Enemies: Chile Under Pinochet. Arturo Valenzuela. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 9780393309850. 
• Cooper, Marc (2002). Pinochet and Me. Verso. ISBN 978-1-85984-360-4. 
• Dinges, John (2005). The Condor Years: How Pinochet And His Allies Brought Terrorism To Three Continents. New York: The New Press. ISBN 9781565849778. 
• Kornbluh, Peter (2013). The Pinochet File: A Declassified Dossier on Atrocity and Accountability. New York: The New Press. ISBN 978-1595589125. 
• Muñoz, Heraldo (2008). The dictator's shadow : life under Augusto Pinochet. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-00250-4. Pristupljeno 20. 1. 2008. 
• O'Shaughnessy, Hugh (2000). Pinochet: The Politics of Torture. New York: NYU Press. ISBN 9780814762011. 
• Stern, Steve J. (2006). Remembering Pinochet's Chile: On the Eve of London 1998. Duke University Press. ISBN 9780822338161. 
• Whelan, James R. (1989). Out of the Ashes: Life, Death and Transfiguration of Democracy in Chile, 1833-1988. Regnery. ISBN 978-0-895-265531. OCLC 18256127. 
• „Bush praises revival of Democracy in Chile”. Pristupljeno 21. 9. 2009. 
• Smith, James F. (13. 3. 1990). „80,000 Chileans Cheer Return...”. LA Times. Pristupljeno 21. 9. 2009. 
• Neil, Andrew (22. 10. 1998). „Pinochet was a vile Fascist...”. London: The Independent. Pristupljeno 21. 9. 2009. 
• Parenti, Michael (1997). Blackshorts and Reds. ISBN 978-0-87286-329-3. Pristupljeno 21. 9. 2009. 
• „Day of Reckoning Near for Pinochet”. Transnational Institute. Pristupljeno 21. 9. 2009. 
• Alistair Horne, "The case for Henry Kissinger" – The Independent (3587 words, 18 August 2009)
• Alide Dasnois, "Chile and the absurdity of ideological social engineering" – The Cape Times (1226 words, 8 July 2009)
• Michael Posner, "What it's like to arrive at a place called exile; Drawing on personal experience, Carmen Aguirre's play chronicles the plight of Chilean refugees fleeing the Pinochet regime" – The Globe & Mail (829 words, 17 September 2009)
• Sàenz, Mario (31. 8. 1999). The Identity of Liberation in Latin American Thought... ISBN 978-0-7391-0084-4. Pristupljeno 21. 9. 2009. 

Spoljašnje veze

• Extensive bio by Fundación CIDOB Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. oktobar 2014) (in Spanish)
• Augusto Pinochet (1915–2006) – A Biography
• France 24 coverage – Augusto Pinochet's Necrology on France 24
• BBC coverage (special report)
• Documentary Film on Chilean Concentration Camp from Pinochet's Regime: Chacabuco
• CIA Acknowledges Ties to Pinochet’s Repression from The National Security Archive
• Chile under Allende and Pinochet
• Human rights violation under Pinochet
• The Times obituary Arhivirano 2007-02-10 na sajtu Archive.today
• Analysis of economic policy under Pinochet by economist Jim Cypher in Dollars & Sense magazine
• Chile: The Price of Democracy Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jul 2011) New English Review
• What Pinochet Did for Chile Hoover Digest (2007 No. 1)
• When US-Backed Pinochet Forces Took Power in Chile – video report by Democracy Now!