Austrougarsko osvajanje Bosne i Hercegovine
Austrougarsko osvajanje Bosne i Hercegovine je izvršeno u razdoblju od 29. jula do 20. oktobra 1878. godine, na osnovu odluke Berlinskog kongresa. Tokom vojnih dejstava, austrougarske snage su u pojedinim oblastima Bosne i Hercegovine naišle na otpor lokalnih jedinica, sastavljenih prvenstveno od muslimanskih vojnika, koji su se protivili austrougarskom zaposedanju zemlje. Usled vojne nadmoćnosti austrougarskih snaga, otpor je domaćih snaga je bio savladan, nakon čega je austrougarska vojska zaposela celokupnu teritoriju koja je prema odredbama Berlinskog ugovara bila dodeljena na upravu Austrougarskoj monarhiji.
| Austrougarsko osvajanje Bosne i Hercegovine | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Severni austrougarski vojni logor kod Mostara, slikano od strane Alekander Riter fon Bensa i Adolfa Obermilera | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Austrougarska |
.svg){kind=small} Bosanski vilajet Osmansko carstvo (nije otvoreno) | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Josip Filipović Gavrilo Rodić Stjepan Jovanović |
Hadži Lojo Muhamed Hadžijamaković | ||||||||
| Jačina | |||||||||
|
198.930 (ukupno) 91.260 (prosečno)[1] |
79.000 pobunjenika 13.800 vojnika[2] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
|
1.205 poginulih 2.099 umrlo od bolesti 966 ranjenih 177 nestalih Ukupno: 4.447[1] Oko 5.000 vojnika i 178 oficira[3] | nepoznato | ||||||||
Uvod uredi
Posle Svištovskog mira 1791., austrijska politika se ponovo orijentisala na osvajačke planove prema Turskoj - u prvom planu prema balkanskim zemljama pod turskom vlašću. Izgubljeni ratovi u Italiji i Prusko-austrijski rat, i stvaranje Nemačkog carstva pod vođstvom Pruske u drugoj polovini 19. veka, umanjili su značaj Austro-Ugarske kao velike sile u Evropi. Austro-Ugarskoj nije odgovarao Sanstefanski mir, po kojem bi od propasti Turske Carevine najviše koristi izvukla Rusija. Zato je ona ponovo istakla zahtev za posedanje susedne turske pokrajine Bosne i Hercegovine, na šta je Rusija bila pristala konvencijom od 15. januara 1877. Na to su je usmeravali i drugi razlozi: strahovanje od nacionalnih pokreta naroda na njenim južnim i istočnim granicama, srpske pretenzije na Bosnu zbog čega je vođen rat sa Turskom 1876-1878., ustanci u Bosni i Hercegovini koji su sve više dobijali nacionalni karakter i mogli neposredno uticati na raspoloženje južnoslovenskih podanika Austro-Ugarske, i zahtev bosanskih ustanika 1876. za ujedinjenje sa Srbijom. Austro-Ugarska je bila odlučno protiv stvaranja jake srpske nacionalne države na svojim južnim granicama, jer je ona mogla postati oslonac oslobodilačkoj borbi za sve Južne Slovene na njenoj teritoriji. Zato je odlučno tražila reviziju Sanstefanskog ugovora u čemu su je podržale Velika Britanija i Nemačka. Da bi izbegla novi sukob, Rusija se složila sa održavanjem Berlinskog kongresa (13. juna-13. jula 1878), koji je mandat za okupaciju Bosne i Hercegovine poverio austrougarskoj vladi, pod izgovorom da reši suprotnosti koje su dovele do ustanka. Nominalno, obe pokrajine ostale su pod suverenom vlašću Sultana.[3]
Suprotstavljene snage uredi
Računajući da će raznim obećanjima oslabiti otpor naroda, austrougarski Generalštab upotrebio je u početku okupacije manje snage: 13. armijski korpus (3 divizije) raspoređen u Hrvatskoj i Slavoniji (za okupaciju Bosne) i 18. pešadijsku diviziju iz Dalmacije (za okupaciju Hercegovine). Naknadno (5. avgusta) mobilisane su još 4 divizije (3 za Bosnu i 1 za Hercegovinu), ukupno 56 bataljona pešadije, 14 eskadrona konjice i 112 topova (oko 82.000 ljudi sa graničnim posadama). Celokupnim snagama komandovao je general Josip Filipović, koji je 6. jula 1878. započeo nastupanje u 4 pravca:
- Srednja kolona (1 i po divizija) - od Slavonskog Broda dolinom reke Bosne.
- Desno krilo (1 divizija) - od Gradiške prema Banja Luci, Jajcu, Travniku i Sarajevu.
- Levo krilo (1 brigada) - od Šamca prema Zvorniku.
- Južna kolona (1 divizija) - od Imotskog prema Mostaru.
Vest o okupaciji Bosne i Hercegovine izazvala je ustanak muslimanskog stanovništva koje je zahtevalo autonomiju predviđenu poništenim Sanstefanskim ugovorom. Pošto su Porta i deo bosanskih feudalaca bez otpora primili odluku o okupaciji, nezadovoljstvo naroda još više se povećalo. U Sarajevu su izbili prvi sukobi između pristalica otpora okupaciji (koje je predvodio Hafiz Hadži-Lojo) i organa centralne turske vlasti. Sukobi se proširuju na Travnik, Trebinje, Mostar i Livno, u kojima su ustanici preuzeli vlast i uticali na većinu muslimanskog stanovništva da im se pridruži. Njima su prišle i neke jedinice turske redovne vojske. 28. jula 1878. istaknuti protivnici okupacije obrazovali su vladu u Sarajevu, koja je preuzela vlast u Bosni i Hercegovini, i:
- pozvala narod na ustanak protiv okupatora,
- proglasila mobilizaciju svih sposobnih muslimana od 15 do 70 godina, i
- uputila poziv hrišćanima da im se priključe.
Za glavnog komandanta ustaničkih snaga, koje su u toku borbe narasle na oko 14.000 vojnika i 80.000 dobrovoljaca sa 75 topova, postavljen je Smail-beg Selmanović Taslidžak, ali jedinstvenog plana za organizaciju odbrane nije bilo.[3]
Operacije uredi
Centralna Bosna uredi
Austrougarske trupe su 29. jula prešle bez otpora Savu i Unu. Ustaničke snage (oko 500 ljudi) napale su i razbile 3. avgusta 1878. kod Maglaja deo snaga iz srednje kolone, ali je sutradan oko 700-800 ustanika potučeno i povuklo se u Žepče, gde je 7. avgusta 1878. razbijeno oko 6.000 ustanika sa 4 topa. Ustanici su se povukli u Zenicu, u koju su 12. avgusta ušle snage okupatora. Posle bojeva kod Maglaja i Žepča, austrougarski Generalštab uputio je u bosnu nova pojačanja (dve divizije). Međutim, i pored velike nadmoći, okupatorove kolone su na komunikacijama trpele gubitke od bočnih napada ustanika, i bile su prinuđene da ostavljaju posade u zauzetim mestima.[3]
Zapadna Bosna uredi
Za to vreme, desna kolona je 4. avgusta zauzela Banja Luku i u boju kod Jajca 7. avgusta razbila 5-6.000 ustanika, izgubivši 200 ljudi. 11. avgusta osvojen je Travnik. U zapadnoj Bosni, oko 2.000 ustanika napalo je 14. avgusta Banja Luku, gde se austrougarski posadni bataljon jedva održao do dolaska pojačanja.[3]
Istočna Bosna uredi
Istovremeno, 9-10. avgusta leva kolona potučena je kod Tuzle od 6.000 ustanika izgubivši 400 ljudi, i naterana na povlačenje ka Doboju 11-15. avgusta.[3]
Hercegovina uredi
Južna kolona je 5. avgusta potukla ustanike kod Čitluka i zauzela Mostar, dok su ustanici 13-21. avgusta bezuspešno opsedali austrougarske snage u Stocu.[3]
Pad Sarajeva uredi
General Filipović zadržao je 2 divizije kod Doboja i na putu Banja Luka - Travnik, a sa ostatkom snaga (oko 13.000 ljudi i 52 topa) 19. avgusta napao Sarajevo, koje je branilo oko 5.000-6.000 ustanika pod komandom Muhameda Hadžijamakovića sa 20 topova, raspoređenih po okolnim brdima, u tvrđavi i većim zgradama u gradu. U oštrim jednodnevnim borbama okupatori su zauzeli Sarajevo, izgubivši oko 400 ljudi, dok su se ustanici delom razišli, ili povukli prema Romaniji.[3]
Pad istočne Bosne uredi
Zbog neuspeha leve kolone kod Tuzle, ustanka u Bosanskoj Krajini i straha od priliva albanskih dobrovoljaca, austrougarska komanda mobilisala je 21. avgusta još 3 korpusa (150.000 ljudi i 300 topova). Nadmoćnost okupatora izazvala je kolebanje ustanika, pa su austrougarske trupe u istočnoj Bosni naišle na otpor samo kod Brčkog (12-17. septembra), dok su Bijeljina, Zvornik i Višegrad pali bez borbe.[3]
Bosanska Krajina uredi
U međuvremenu, južna kolona je uz slabiji otpor zauzela Nevesinje, Gacko, Bileću i Trebinje. Utvrđenje Klobuk palo je 28. septembra posle nekoliko dana bombardovanja. Snažan otpor pružali su još ustanici u Bosanskoj Krajini: u opsadi Ključa (24. avgusta-8. septembra) koji je branilo 1.500 ustanika, poginulo je oko 300 okupatorskih vojnika. U boju 18-19. septembra osvojen je Bihać koji je branilo 8.000-9.000 ustanika, a Livno sa 5.000 ustanika palo je 28. septembra.[3]
Posledice uredi
Manji mestimični okršaji nastavljeni su do 20. oktobra, ali su ustanici posle 3 meseca otpora savladani. Okupacione vlasti zavele su preke sudove i mere pacifikacije, a ustaničke vođe osuđene su na smrt.[3]
Austrougarske akcije imale su snažnog odjeka u Kraljevini Srbiji. Srpski državnik, diplomata i akademik Stojan Novaković zapisao je:
| „ | Prvi utisak toga događaja [austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine] na balkanske narode u tome je što je on ubio u njih svaku veru u pravilnost evropskih velikih sila i u snagu međunarodnih ugovora i odredaba. Kad smo se god mi na Balkanu makli da štogod uradimo za prirodna prava svoje narodnosti, za svoj opstanak, protiv očite ili krvave nepravde, dizala se na nas vika s opomenama da kvarimo red, da treba da sačekamo intervenciju Evrope, da valja da smo pokorni međunarodnom ugovornom pravu, da će se po strpljenju, po umerenosti, pokornosti volji Evrope ceniti naša zrelost i po tome nam određivati nagrada ili prizrenje. Mi zreliji i obrazovaniji sedeli smo učeći narod tu evropsku mudrost. Na jedanput je najnovijim austrougarskim postupkom, samovlasnosti u svakom pogledu sve to zbrisan.[4] | ” |
U književnosti uredi
Austro-Ugarska okupacija Bosne i Hercegovine jedan je od ključnih događaja u romanu Na Drini ćuprija, Iva Andrića iz 1945. Takođe je i lajt-motiv u pripovetkama Petra Kočića.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b Michael Clodfelter, "Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia", p. 196
- ^ Plaschka 2000, str. 99–100
- ^ a b v g d đ e ž z i j Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 360—361, tom 6.
- ^ Iz pisma Stojana Novakovića povodom austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine (AS, SN-476)
Literatura uredi
- Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 360—361, tom 6.
- Berić, Dušan M. (2000). Srpsko pitanje i politika Austrougarske i Rusije (1848-1878). Beograd: Gutenbergova galaksija.
- Oršolić, Tado (jun 2000). „Sudjelovanje dalmatinskih postrojbi u zaposjedanju Bosne i Hercegovine 1878.” (PDF). Radovi / Institute for historical sciences in Zadar (na jeziku: Croatian). Croatian Academy of Sciences and Arts. ISSN 1330-0474. Pristupljeno 13. 1. 2011.
- Džaja, Srećko M. (1994). Bosnien-Herzegowina in der österreichisch-ungarischen Epoche (1878-1918): Die Intelligentsia zwischen Tradition und Ideologie. München: R. Oldenbourg Verlag.
- Džaja, Srećko M. (2002). Bosna i Hercegovina u austrougarskom razdoblju (1878-1918): Inteligencija između tradicije i ideologije. Mostar: ZIRAL.