Википедија

Афрички златни вук

Afrički zlatni vuk (Canis anthus),[2] takođe poznat i kao zlatni vuk ili afrički vuk, životinja je iz porodice pasa poreklom iz severne i severoistočne Afrike. Ova vrsta uobičajena je za severozapadnu i severoistočnu Afriku, pojavljuju se od Senegala do Egipta na istoku, u oblasti između Maroka, Alžira, Tunisa i Libije na severu, i Nigerije, Čada i Tanzanije na jugu.[3] To je pas prilagođen pustinjama, a često se nalazi u ravnima i stepskim područjima, uključujući i one koje nemaju obilje vode.[4] Na planinama Atlas, ova vrsta je pronađena na visinama do 1.800 metara. Prvenstveno je predator, traži žrtve među beskičmenjacima i sisarima velikim poput mladunca gazele, mada se nekad usmere i na veće životinje. Hrane se i životinjskim leševima, ljudskim otpacima i voćem. Afrički vuk je monogamna i teritorijalna životinja, čija društvena struktura uključuje godišnje potomstvo koje ostaje sa porodicom da bi pomoglo u podizanju mlađih potomaka svojih roditelja.[4]

Afrički zlatni vuk
Canis anthus bea (Ngorongoro, Tanzanija)
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Carnivora
Porodica: Canidae
Rod: Canis
Vrsta:
C. anthus
Binomno ime
Canis anthus
Podvrste
  • C. a. algirensis
  • C. a. anthus
  • C. a. bea
  • C. a. lupaster
  • C. a. riparius
  • C. a. soudanicus
Rasprostranjenost vrste

Ova vrsta igra istaknutu ulogu u nekim afričkim kulturama; u severnoafričkom folkloru, smatra se nepouzdanom životinjom čiji se delovi tela mogu upotrebiti za medicinske i ritualne svrhe,[5][6][7] dok imaju veliki ugled u senegalskoj religiji Serer kao prvo biće koje je stvorio bog Rug.[8]

Taksonomija uredi

Ranije je klasifikovan kao afrička varijanta evroazijskog zlatnog šakala, sa barem jednom podvrstom (Canis anthus lupaster) klasifikovanom kao sivi vuk. U 2015. godini, niz analiza o mitohondrijskom DNK i nuklearnom genomu ove vrste pokazao je da se u stvari razlikuju od zlatnog šakala i sivog vuka, i da je bliže povezan sa sivim vukovima i kojotima.[9][10] Ipak je dovoljno blizu zlatnom šakalu da pravi hibridno potomstvo, što je pokazano genetskim testovima na šakalima u Izraelu[9] i u eksperimentu o ukrštanju iz 19. veka.[11] Kako stranica Međunarodne unije za zaštitu prirode o zlatnim šakalima nije ažurirana od 2008. godine, tek treba da se prepozna posebnost afričkog vuka; stoga njegov status očuvanja još nije procenjen, a pouzdane procene populacije nisu dostupne.[12]

Lokalna i autohtona imena uredi

Lingvistička grupa ili oblast Autohtono ime
Afarski jezik Wucharia
Berberski jezici Ouchan asian (za C. a. algirensis)Ouchan akhatar (za C. a. lupaster)
Amharski jezik ተረ ቀበሮ (Tera kebero)[13]
Arapski jezik ابن آوى (Ibn awa)[14]ذئب (Deeb)[5]أبو سليمان (Abu soliman)[5]
Fulski jezik Sundu[13]
Hausa Dila[13]
Songaj Nzongo[13]
Svahili (standardni)

Svahili (Tanzanija)

Bweha wa mbuga[13][15]Bweha dhahabu[13]
Volofski jezik Tili[13]

Fizički izgled uredi

Afrički vuk je srednje veličine, između afričkih šakala (C. mesomelas i C. adustus) i male podvrste sivih vukova,[16] sa oba pola teška 7–15 kilograma i visoka 40 centimetara.[4] Međutim, postoji visok stepen varijacije u veličini po geografskim područjima, pri čemu su zapadnoafrički i istočnoafrički primerci veći od njihovih istočnoafričkih rođaka.[16] Ima relativno dugu njušku i uši, a rep je relativno kratak, dužine oko 20 centimetara. Boja krzna se razlikuje individualno, senzonski i geografski, mada je tipična boja žućkasta do srebrno siva, sa blago crvenkastim udovima i crnim mrljama na repu i ramenima. Grlo, abdomen i facijalne oznake su uglavnom bele, a oči su tamnoplave boje. Ženke imaju dva do četiri para bradavica.[4] Iako je sličan evroazijskom zlatnom šakalu (naročito u istočnoj Africi), afrički zlatni vuk ima istaknutiju njušku i oštrije, snažnije zube.[9] Uši su dže kod afričkog vuka i lobanja ima podignutije čelo.[17]

Ponašanje uredi

Društveno i reproduktivno ponašanje uredi

Društvena organizacija afričkih vukova je izuzetno fleksibilna, različita u zavisnosti od dostupnosti i distribucije hrne. Osnovna društvena jedinica je hranilački par, praćen sadašnjim potomstvom ili potomstvom iz prethodnog okota koje je ostalo kao "pomagači".[13] Velike grupe su retke i zabeležene su samo u područjima sa obilnim ljudskim otpadom. Porodični odnosi među afričkim vukovima su relativno mirni u poređenju sa onima crnoleđih šakala; iako je seksualno i teritorijalno ponašanje odraslih štenadi potisnuto od strane hranilačkog para, kada potpuno odrastu postanu aktivni. Afrički vukovi takođe ležu zajedno i doteruju se mnogo češće nego crnoleđi šakali. U Serengetiju, parovi brane trajne teritorije koje obuhvataju 2–4 km², a napuštaju svoje teritorije samo da bi pili ili kada ih namami veliki leš.[4] Par patrolira i označava svoju teritoriju u tandemu. I partneri i pomagači agresivno reaguju na napadače, iako je najveća agresija rezervisana za uljeze istog pola; upareni članovi ne pomažu jedni drugima u odbijanju uljeza suprotnog pola.[4]

Rituali afričkog vuka su izuzetno dugi, tokom kojih hranilački par ostaje skoro konstantno zajedno. Pre parenja, par patrolira i označava mirisom svoju teritoriju. Kopulaciji prethodi ženka koja svoj rep ispruži i postavi na takav način da su joj genitalije izložene. Jedno drugom prilaze, cvileći, podižući svoje repove i nakostrešenog krzna, pokazujući različite intenzitete ofanzivnog i obrambenog ponašanja. Ženka njuši i liže muške genitalije, dok mužjak trlja njuškom krzno ženke. Ponekad kratko kruže jedno oko drugog i bore se. Parenje traje četiri minuta. Pred kraj estrusa, par se razmiče, pri čemu se ženka često približi mužjaku na relativno pokorniji način. U naslućivanju uloge koju će dobiti u podizanju mladunaca, mužjak povrati pojedenu ili preda ženki bilo koju hranu koju posjeduje. U Serengenetiju, mladunci se rađaju u decembru i januaru, a počinju da jedu čvrstu hranu nakon mesec dana. Odvajanje od majčinog mleka počinje nakon dva meseca starosti i završava do četvrtog meseca. U ovom periodu, mladunci su polunezavisni, odvažuju se otići do 50 metara od jazbine, čak i spavaju na otvorenom. Njihovo ponašanje u igri postaje sve agresivnije, a mladunci se takmiče za čin, koji se uspostavlja nakon šest meseci. Ženke hrane mladunce mnogo češće nego mužjak ili pomagači, iako prisustvo starijih potomaka dozvoljava roditeljima da napuste gnezdo jazbinu i odu u lov, a da ne ostave nezaštićenu jazbinu.[4]

Život afričkog vuka se usredsređuje na kuću, koja se obično sastoji od napuštenog i prilagođenog tla mravojeda ili bradavičaste svinje. Unutrašnja struktura jazbine nije sasvim razumljiva, iako se misli da se sastoji od centralne komore sa 2–3 izlaza za beg. Jazbina se može nalaziti i u osamljenim područjima i u blizini ostataka drugih predatora.[18]

Komunikacija uredi

Afrički vukovi se često ulepšavaju jedan drugog, naročito tokom udvaranja, tokom kojeg to može trajati do pola sata. Tokom ceremonije upoznavanja primećeno je grickanje lica i vrata. Kada se bori, afrički vuk zalupi svoje protivnike svojim kukovima i grize i trese rame. Položaji vrste su obično pseći i imaju veću facijalnu mobilnost nego crnoleđi i prugasti šakali, mogu da otkriju svoje očnjake kao psi.[4]

Rečnik afričkog vuka sličan je onome kod domaćeg psa, sa snimljenih sedam zvukova.[15] Vokalizacija afirčkog vuka uključuje zavijanje, režanje, lajanje, cvilenje i gukanje.[4] Podvrste se mogu prepoznati po razlikama u svojim zavijanjima.[15] Jedan od zvukova koji se najčešće čuju je zavijanje, od kojeg postoje tri varijante: dugo, jednozvučno, neprekidno zavijanje, jauk koji se uzdiže i pada, i niz kratkih, isprekidanih urlika. Ovi urlici se koriste za odbijanje uljeza i privlačenja članova porodice. Smatra se da zavijanje u horu ojačava prodične veze, kao i da uspostavlja teritorijalni status.[4]

Ponašanje u lovu uredi

Afrički vuk retko hvata zečeve, zbog njihove brzine. Majke gazele (koje često rade u grupama od dvoje ili troje) su zastrašujuće kada brane svoje mladunce od jednog vuka, jer su vukovi mnogo uspešniji u lovu na gazele kada rade u praovima. Par vukova metodično traži skrivene mladunce gazele u stadima, visokoj travi, grmlju i drugim verovatnim mestima za skrivanje.[4]

Iako je poznato da ubijaju životinje tri puta veće od svoje težine, afrički vuk mnogo manje traži plen među sisarima nego crnoleđi šakal.[4] Kada uhvati veliki plen, afrički vuk ne pokušava da ga ubije; umesto toga mu razdere stomak i jede unutrašnje organe. Mali plen obično ubija tresući, iako se zmije mogu pojesti žive sa strane repa. Afrički vuk često nosi više hrane nego što može da pojede i skladišti višak.[18] Kada se traga za insektima, afrički vuk prevrće hrpe balege da bi pronašao balegare. Tokom suvog doba, iskopava kugle balege ne bi li unutra našao larve. Skakavce i leteće termite hvataju ili kidisanjem na njih dok su na zemlji ili ih hvataju dok su nisko u vazduhu. Žestoko su netolerantni na druge lešinare, poznato je da dominiraju nad lešinarima - jedan vuk može terati desetine lešinara preteći, bacajti se na njih i ščepati ih.[4]

Podvrste uredi

Podvrsta Opis Oblast
Algerijski vuk

Canis a. algirensis 

Podvrsta tamne boje, sa repom označenim sa tri mračna prstena. Po veličini sličan je crvenoj lisici. Alžir, Maroko i Tunis
Senegalski vuk

Canis a. anthus 

Sličan Egipatskom vuku, ali manji i slabije građen, sa bleđim krznom i oštrijom njuškom. Senegal
Serengetski vuk

Canis a. bea 

Manji i svetlije obojen od onih sa severa. Kenija, Severna Tanzanija
Egipatski vuk

Canis a. lupaster 

Velika, snažno građena podvrsta sa proporcionalno kratkim ušima i predstavljaju fenotip sivog vuka, 40,6 centimetara visine do ramena i 127 centimetara dužine tela. Gornji delovi su žućkasto-sivo obojeni sa crnim, dok su njuška, uši i spoljašnje površine udova crvenkasto-žute boje. Krzno oko usta je belo. Egipat, Alžir, Mali, Etiopska visoravan i Senegal
Somalijski vuk

Canis a. riparius

Patuljasta podvrsta koja je visoka samo dvadesetak centimetara, uglavnom je sivo-žute boje, pomešano sa malim procentom crne Njuška i noge su žute, a donji delovi beli. Somalija i obala Etiopije i Eritreje
Šareni vuk

Canis a. soudanicus 

Mala podvrsta sa 38 centimetara visine do ramena i 102 centimetara dužine tela. Krzno je uglavnom bledo, sa crnim mrljama. Sudan i Somalija

Reference uredi

  1. ^ a b Jhala, Y. & Moehlman, P.D. (2008). „Canis anthus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2008. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 7. 10. 2018. 
  2. ^ „Catalogue of Life : Canis anthus F. Cuvier, 1820”. www.catalogueoflife.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 26. 8. 2018. 
  3. ^ „Canis aureus: Jhala, Y. & Moehlman, P.D.”. IUCN Red List of Threatened Species. 30. 6. 2008. doi:10.2305/iucn.uk.2008.rlts.t3744a10054631.en. Pristupljeno 2018-08-26. 
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Richard, Estes (1991). The behavior guide to African mammals : including hoofed mammals, carnivores, primates. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-05831-6. OCLC 19554262. 
  5. ^ a b v Osborn, Dale J.; Helmy, Ibrahim (1980). The contemporary land mammals of Egypt (including Sinai). University of Illinois Urbana-Champaign. [Chicago] : Field Museum of Natural History. 
  6. ^ Morocco : the traveller's companion. Bidwell, Margaret., Bidwell, Robin Leonard. London: TPP. 2005. ISBN 978-1-84511-107-6. OCLC 59356082. 
  7. ^ 1862-1939., Westermarck, Edward. Ritual and belief in Morocco. Volume II. Abingdon, Oxon. ISBN 9781317912613. OCLC 893911923. 
  8. ^ Henry, Gravrand (1990). Pangool = Le génie religieux sereer. [Dakar?]: Nouvelles Editions africaines du Sénégal. ISBN 978-2-7236-1055-1. OCLC 26934792. 
  9. ^ a b v Koepfli, Klaus-Peter; Pollinger, John; Godinho, Raquel; Robinson, Jacqueline; Lea, Amanda; Hendricks, Sarah; Schweizer, Rena M.; Thalmann, Olaf; Silva, Pedro. „Genome-wide Evidence Reveals that African and Eurasian Golden Jackals Are Distinct Species”. Current Biology. 25 (16): 2158—2165. ISSN 0960-9822. doi:10.1016/j.cub.2015.06.060. 
  10. ^ „El análisis del genoma mitocondrial del cánido estudiado en Marruecos manifiesta que no es ni lobo (Canis lupus) ni chacal euroasiático (Canis aureus)”. figshare (na jeziku: engleski). doi:10.6084/m9.figshare.1524971. 
  11. ^ Geoffroy Saint-Hilaire, Etienne; Cuvier, Frédéric (1824). Histoire naturelle des mammifères : avec des figures originales, coloriées, dessinées d'aprèsdes animaux vivans. Smithsonian Libraries. A Paris : Chez A. Belin ... 
  12. ^ GrrlScientist (2015). „Golden jackal: A new wolf species hiding in plain view | @GrrlScientist”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-08-26. 
  13. ^ a b v g d đ e ž Canids : foxes, wolves, jackals, and dogs : status survey and conservation action plan. Sillero-Zubiri, Claudio,, Hoffmann, Michael (Mammalogist),, Macdonald, David W. (David Whyte),, IUCN/SSC Canid Specialist Group., IUCN--The World Conservation Union. Gland, Switzerland. ISBN 978-2-8317-0786-0. OCLC 57570754. 
  14. ^ Richard, Hoath (2009). Field guide to the mammals of Egypt. Cairo, Egypt: The American University in Cairo Press. ISBN 9781617975165. OCLC 874101677. 
  15. ^ a b v Jonathan, Kingdon. East African Mammals : an Atlas of Evolution in Africa v.3A Carnivores. ISBN 978-0-226-43721-7. OCLC 50828287. 
  16. ^ a b Viranta, Suvi; Atickem, Anagaw; Werdelin, Lars; Stenseth, Nils Chr. (19. 4. 2017). „Rediscovering a forgotten canid species”. BMC Zoology (na jeziku: engleski). 2 (1). ISSN 2056-3132. doi:10.1186/s40850-017-0015-0. 
  17. ^ Mivart, St George Jackson (1890). Dogs, jackals, wolves, and foxes: a monograph of the Canidae. With woodcuts, and 45 coloured plates drawn from nature by J.G. Keulemans and hand-coloured. Gerstein - University of Toronto. London R.H. Porter. 
  18. ^ a b Rosevear, Donovan Reginald (1974). The carnivores of West Africa. ISBN 978-1-175-10030-6. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Afrički zlatni vuk na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Афрички_златни_вук&oldid=26816169”