Balkanski ratovi

Balkanskim ratovima se označavaju dva rata vođena u razdoblju od 1912. do 1913. godine. Prvi rat se desio u oktobru 1912. i trajao je do maja 1913. godine, u tom ratu su učestvovale četiri države, Srbija, Crna Gora, Grčka, Bugarska. Drugi Balkanski rat se desio u junu 1913. i trajao je do avgusta 1913, u njemu je učestvovalo pet država, Srbija, Crna Gora, Grčka, Rumunija, Turska. Balkanski ratovi su bili uvod u sukob širih razmera, Prvi svetski rat. (vidi: Uzroci Prvog svetskog rata).

Prvi balkanski rat

Glavni članak: Prvi balkanski rat

Prvi balkanski rat (8. oktobar 1912 — 30. maj 1913. godine) je vođen između balkanskih saveznika (Bugarska, Srbija, Crna Gora i Grčka) i Turske. Osmansko carstvo, koje je već 1908. godine bilo uzdrmano Mladoturskom revolucijom, u 1912. je bilo još više oslabljeno i ratom protiv Italije. Tu slabost Turske koriste balkanske zemlje i otpočinju rat protiv Turske s ciljem oslobođenja teritorija Balkana koje se nalaze pod turskom vlasti. Rat je otpočeo 8. oktobra 1912. kada je Crna Gora objavila rat Turskoj. Bojska Kraljevina Srbije je odnela dve važne pobede u bitkama kod Kumanova i Bitolja, čime je oslobođena čitava Makedonija.

Promene granica na Balkanu posle završetaka ratova

Linija Enos-Midija i sadašnje granice u tom delu Balkana

U manje od dva meseca, Turska je izgubila teritorije na skoro celom području evropskog kontinenta, pa je uspostavljeno primirje 4. decembra 1912. godine sa svim protivnicima, osim Grčke. Nakon odbijanja ispunjavanja zahteva od strane Turske i državnog udara u januaru 1913. godine, rat je nastavljen, gde je Turska izgubila i utvrde Jedrene, Janjinu i Skadar, kao i prevlast na moru od grčke mornarice, pa je 30. maja 1913. godine, pod posredstvom Velikih sila (Austrougarska, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija) uspostavljen mir Londonskim mirovnim ugovorom, po kojem je Turska balkanskim saveznicima predala sve svoje teritorije zapadno od linije Enos – Midija (obala Egejskog mora - obala Crnog mora), kao i ostrva u Egejskom moru, uključujući i Krit.

Kao rezultat Prvog balkanskog rata stvorena je Albanija kao nezavisna država, na čemu je insistirala Austrougarska, na štetu zemalja pobednica, Grčke, Srbije i Crne Gore.

Drugi balkanski rat

Glavni članak: Drugi balkanski rat

Srbija posle Drugog balkanskog rata

Nezadovoljstvo podelom osvojenih turskih područja, posebno Makedonije, dovelo je do Drugog balkanskog rata (29. jun – 10. avgust 1913). Jedna bugarska vojna jedinica je 29. juna 1913. godine po naređenju generala S. Kočeva napala srpske snage na reci Bregalnici (tzv. Bregalnička bitka), a 30. juna i grčke snage na području Soluna. Grčka vojska je pod komandom Kralja Konstantina porazila Bugare u bici kod Kukuša gde su obe strane pretrpele teške gubitke. Iako je bugarska vlada pokušala da ospori ratne operacije protiv Srbije i Grčke, one su 8. jula 1913. godine objavile rat Bugarskoj. Ubrzo su im se pridružile i Crna Gora i Rumunija, kao i Turska s željom da povrati neka područja koja je tokom Prvog balkanskog rata izgubila.

Zbog premoći saveznika, Bugarska je ubrzo bila poražena i prinuđena na mir u Bukureštu 10. avgusta 1913. godine, po kojem je Bugarska morala predati područja osvojena u Prvom balkanskom ratu. Veliki deo teritorije dobila je i Rumunija, a Makedonija je bila podeljena između Grčke i Srbije.

Balkanski ratovi su bili uvod u godinu kasnije Prvi svetski rat. Naime, od ovih mirovnih ugovora, Srbija je najviše izvukla korist i bila je najmoćnija država na Balkanu, što je dovelo do zategnutosti između Austrougarske i Srbije. Austrougarskoj nije odgovarala moć Srbije na Balkanu, koja je važila kao ruski satelit, u njenim namerama daljnjeg širenja na istok ka Solunu (Drang nach Osten), a Srbiji prisutnost Austrougarske na Balkanu. Tako je ubistvom cara Franca Ferdinanda 28. juna 1914. godine u Sarajevu i nađen povod za početak Prvog svetskog rata.

Balkanski savez

Ideja o stvaranju Balkanskog saveza potekla je još od kneza Mihaila koji je počeo da radi na stvaranju tog saveza ali ga je iznenadni atentat osujetio u tome.

U vreme njegovih naslednika, Milana i Aleksandra, ta ideja je praktično bila zamrla da bi ponovo zaživela početkom 20. veka za vreme Aneksione krize 1908/09. godine kada se postavilo pitanje definitivnog nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja Srba.

Balkanski savez su činile četiri države: Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora. Te države bile su tipično pravoslavne hrišćanske države koje su imale za cilj stvaranje ovog saveza kako bi proterali Turke sa Balkana, a Srbija i Crna Gora još su imale za cilj da spreče prodor Austrougarskog uticaja preko tzv. „Zelene transverzale“ na istok.

Balkanski savez bio je konačno sklopljen u prvoj polovini 1912. godine, počiva na 3 dvojna sporazuma:

• sporazum između Srbije i Bugarske
• sporazum između Srbije i Crne Gore
• sporazum između Bugarske i Grčke, mada su određene sporazume sklopile i Grčka i Srbija, i Grčka i Crna Gora, i Crna Gora i Bugarska.

Svaki dvojni savez imao je tzv. političku i vojnu konvenciju. Vojna konvencija se odnosila na raspored i usklađivanje vojnih snaga na ratištu između dve države, a politička konvencija se odnosila na podelu novo-oslobođene teritorije.

Vojna konvencija Srbija - Bugarska

Po vojnoj konvenciji (Srbija-Bugarska), srpska vojska je trebalo da deluje na Vardarskom ratištu, a Bugarska na Maričkom. U slučaju potrebe, bila je predviđena uzajamna pomoć.

Politička konvencija se odnosila na podelu Makedonije, pošto su i jedna i druga država polagale pravo na Makedoniju s obzirom na to da je tamo živelo i bugarsko i srpsko stanovništvo a najviše zbog geostrategijskog položaja Moravsko-Vardarske doline; teško je bilo sklopiti tu političku konvenciju ali na kraju ona je zaključena tako što je predviđeno da posle proterivanja Turaka iz Makedonije, Srbiji pripadne deo severno i zapadno od Šar planine a Bugarskoj istočno od planine Rodopa i reke Strumice, za središnji deo Makedonije bilo je predviđeno da to bude jedna autonomna oblast.

Međutim prilikom potpisivanja ove političke konvencije, Bugarska nije bila iskrena što će pokazati konvencija sa Grcima, a naročito će to pokazati Drugi balkanski rat koji će se voditi između Srbije i Bugarske.

Vojna konvencija Srbija – Crna Gora

Po vojnoj konvenciji (Srbija – Crna Gora) bilo je predviđeno delovanje i srpske i crnogorske vojske u Sandžaku, i bilo je predviđeno da crnogorska vojska izvrši pohod na Skadar i u slučaju potrebe da joj pritekne u pomoć srpska vojska .

Inače, u vreme potpisivanja ovih sporazuma, nije postojala država Albanija već su i dalje bila tu tzv. Arbanaška plemena. Politička konvencija (Srbija i Crna Gora) nadovezuje se na vojnu pa je bilo predviđeno proširenje i Srbije i Crne Gore na Sandžak i stvaranje zajedničke granice u Sandžaku te izlazak obe države na Jadran.

Vojna konvencija Bugarska i Grčka

Vojna konvencija (Bugarska i Grčka) značila je da bugarska vojska deluje na tzv. Trakijskom ratištu, a Grčka da deluje na području tzv. Egejske Makedonije (to je današnja severna Grčka)

Politička konvencija nadovezala se takođe na vojnu, što je značilo da Bugarskoj pripadne Trakija, Grčkoj Egejska Makedonija ali potpisivanje političke konvencije Grci su uslovili ultimatumom da Bugarska odustane od prihvatanja autonomne Makedonije (po onoj političkoj konvenciji sa Srbijom); tako da je već tada Bugarska tajno izneverila sporazum sa Srbijom.

Uzroci izbijanja rata

Srpski propagandni poster koji predstavlja kralja Aleksandra Karađorđevića kako bije bugarskog monarha

Uzrok za izbijanje Prvog balkanskog rata: Težnja za oslobađanje od Turaka, težak položaj Srba pod vlašću Turaka, a povod je bila Mlado-turska revolucija koja je zahvatila Tursku u vreme aneksije 1908. godine, gde je nosilac te revolucije bila je Turska omladina i oni su tražili reformu.

Istovremeno, italijanska vojska se iskrcava na Kritu i to koristi Crna Gora (rasulo koje je zahvatilo Tursku) i 8. oktobra 1912. godine objavljuje rat Turskoj i tako zvanično počinje Prvi balkanski rat jer su u narednih pet dana i ostale članice Balkanskog saveza objavile rat Turcima.

Prvi balkanski rat može se podeliti u tri faze:

1. faza aktivnog rata (od početka rata do kraja 1912. godine)
2. faza primirja (od početka 1913. do kraja marta iste godine)
3. završna faza (od kraja marta do kraja maja 1913. godine). Ceo rat je trajao 8 meseci., gde su u prvoj fazi rata uglavnom je čitava vojska Balkanskog saveza beležila samo pobede.

Srpska vojska uspešno je delovala na Vardarskom ratištu i sama oslobodila čitavu Makedoniju. Na Vardarskom ratištu srpska vojska je ostvarila dve velike pobede u Kumanovskoj i Bitoljskoj bici, a onda je prodrla u Egejsku Makedoniju i spojila se sa grčkom vojskom kod mesta Florine (što znači da je i grčka vojska isto imala uspeha). Kumanovska bitka predstavlja prvu pobedu srpske vojske u Prvom balkanskom ratu, to je bitka sa najvećim procentom učešća oficirskog kadra, mnogi je nazivaju „učenom bitkom“. Bugarska vojska je imala uspeha na Maričkom ratištu i donekle na Trakijskom (nije uspela da osvoji tursku tvrđavu Jedrene).

Crnogorska vojska je uspešno delovala u Sandžaku gde se spojila sa srpskom vojskom kod Novog Pazara (23. oktobra 1912)</ref>. Takođe, crnogorska vojska je izvela i uspešnu opsadu Skadra, a deo tzv. treće srpske armije prešao je preko Šar planine u Albanske planine i oslobodio najveći deo teritorije današnje Albanije; tako je srpska vojska izašla na Jadran.

Austrougarskoj nije odgovarao razvoj situacije, pa je postavila ultimatum da se crnogorska vojska povuče sa Skadra, a u jeku rata 28. novembra 1912. godine, Austrougarska je u Valoni proglasila nezavisnu Albaniju.

Grčka vojska je uspešno delovala na Egejskom ratištu. Turska je trpela poraze na svim frontovima i tako Turska traži delovanje velikih sila da se sklopi primirje

Primirje je sklopljeno krajem decembra 1912. godine na tri meseca i po tom primirju Turska je prihvatila da sve što je osvojila vojska Balkanskog saveza da to ostane u sastavu članica saveza. No to je bilo lažno primirje jer Turska je taj period od tri meseca želela da iskoristi, sa jedne strane da reorganizuje svoju vojsku, a sa druge strane da obezbedi potpunu naklonost Austrougarske, i da nekako velike sile uvede u ovaj rat.

Kada je sklopljen Balkanski savez, istaknuto je da u slučaju spora među članicama saveza, arbitraža (posredovanje) može pripasti samo Ruskom caru (svi su pravoslavci); ova odluka kao i težnja Rusije da ove pravoslavne države stvore blok pravoslavnih država na Balkanu i proteraju Turke, dovela je do zaoštravanja odnosa između Austrougarske i Rusije, stoga kada se god Austrougarska nekim ultimatumom obratila članicama Balkanskog saveza, istovremeno je taj ultimatum išao i na Ruskog cara od kojeg se tražilo da deluje na Balkanski savez.

Primirje ističe krajem marta što su svi jedva dočekali jer kako je isteklo primirje tako su ponovo krenule vojne akcije i od tih akcija izdvajamo da je Bugarska vojska zatražila pomoć Srpske vojske pa joj je u pomoć pritekla Druga srpska armija na čelu sa Stepom Stepanovićem od 55.000 vojnika. Prebacivanjem Druge srpske armije na Maričko ratište omogućilo je Bugarima da glavninu vojske sa Maričkog prebace u Trakiju i da konačno zauzmu Jedrene.

Grčka vojska je završila osvajanje Egejske Makedonije i pripajanje luke Solun,

Crnogorska i srpska vojska zauzele su Skadar i tada se Austrougarska ultimativno obratila kralju Nikoli tražeći da se crnogorska vojska povuče sa Skadra u protivnom Crna Gora će biti bombardovana sa mora (istovremeno ultimatum je otišao i na Ruskog cara).

U završnoj fazi rata umešale su se i Francuska i Engleska koje su istakle da je netrpeljivost narasla do te mere da će Balkanski rat prerasti u Evropski i otkuda pravo Srbiji i Crnoj Gori da one samoinicijativno (niko ne uzima u obzir Bugarsku i Grčku) prekrajaju granice na Balkanu (granice postavljene na Berlinskom kongresu).

Londonska konferencija

Francuska tj. njen predsednik Poenkare 30. maja 1913. godine saziva u Londonu konferenciju ambasadora četiri države (Engleske, Francuske, Rusije i Austrougarske) koja ima zadatak da okonča Prvi balkanski rat.

Na Londonskoj konferenciji nije bilo predstavnika nijedne članice Balkanskog saveza mada su bile posredno uključene tako što je Rusija štitila interese Srbije, Crne Gore i Grčke a Austrougarska je štitila interes Bugarske. Cela atmosfera konferencije obeležena je velikim pritiskom Austrougarske usmerenim na interese Srbije i Crne Gore i donošenjem takvih odluka koje su sugestivno izazvale neprijateljstvo između Srbije i Bugarske.

Cilj Austrougarske je bio da Londonska konferencija ne donese ni jednu odluku kojom bi bile potvrđene odluke političke konvencije iz Balkanskog saveza.

Odluke Londonske konferencije

1. Turska se obavezala da ustupa sve svoje posede Zapadno od linije Enos-Midija.
2. Srbija se mora povući sa Jadranskog mora; dobila je okolinu Prizrena, Kosovo i severni deo Raške oblasti /Sandžaka/; nije bila donesena konačna odluka o Makedoniji, koja je ostala u srpskom posedu (Vardarska Makedonija).
3. Crna Gora nije dobila Skadar; dobila je okolinu Peći, južni deo Raške oblasti /Sandžaka/, Plav, Gusinje i manje krajeve severno i južno od Skadarskog jezera.
4. Albanija je osnovana kao kneževina dobivši predele iz kojih su se morali povući Srbija, Crna Gora i Grčka.

Kako su odredbe Londonske konferencije ostale nepromenjene (nikakve primedbe nisu usvojene) to se onda Srbija zvanično obratila, nakon potpisivanja konferencije potpisnicama tražeći reviziju ugovora pod izgovorom:

• Srpska vojska je sama delovala na Vardarskom ratištu i sama oslobodila čitavu Makedoniju,
• Srpska vojska je pružila pomoć Bugarskoj na Maričkom frontu a time i na Trakijskom,
• Srpska vojska je oslobodila najveći deo Albanije i izašla na Jadran,
• Srpska vojska dok je ratovala nije imala potpunu podršku bugarske vojske na Maričkom ratištu.

Do revizije ugovora nije došlo, stoga se kralj Petar I Karađorđević obratio za pomoć Ruskom caru, a on umesto da se zalaže za reviziju, on je krenuo u akciju izmirenja dojučerašnjih saveznika. Na to je žestoko reagovao Nikola Pašić uputivši protestno pismo Ruskom caru u kom je rekao da nema izmirenja Srbije i Bugarske samo zbog toga što su Bugari rekli da ne žele zajedničku granicu sa Srbima pa makar se ceo svet okrenuo protiv Srbije.

Posledice i značaj balkanskih ratova

• Oslobođenje većeg dela Balkana od viševekovne turske vlasti.
• Teritorijalno proširenje balkanskih država.
• Sve članice balkanskih ratova su pretrpele velike ljudske i materijalne gubitke.
• Prvi balkanski rat je bio oslobodilački, a drugi svakako osvajački.

Literatura

• Terzić, Velimir, ur. (1959). Prvi balkanski rat 1912-1913. - Operacije srpske vojske, Knj. 1. Istorijski institut JNA - Beograd. str. 910. 
• Ratković, Borislav (1975). Prvi balkanski rat 1912-1913. - Operacije srpske vojske, Knj. 2. Vojnoistorijski institut - Beograd. str. 530. 
• Đurišić, Mitar (1960). Prvi balkanski rat 1912-1913. - Operacije crnogorske vojske, Knj. 3. Istorijski institut JNA - Beograd. str. 430. 
• Skoko, Savo (1968). Drugi balkanski rat 1913. - Uzroci i pripreme za rat, Knj. 1. Vojnoistorijski institut - Beograd. str. 443. 
• Skoko, Savo (1975). Drugi balkanski rat 1913. - Tok i završetak rata, Knj. 2. Vojnoistorijski institut - Beograd. str. 381. 
• Ratković, Borislav; Đurišić, Mitar; Skoko, Savo (1972). Srbija i Crna Gora u balkanskim ratovima 1912-1913. BIGZ - Beograd. str. 328. 
• Priredila: Đurić, Silvija (1990). Dnevnik pobeda: Srbija u balkanskim ratovima 1912 - 1913, Knj. 1. IRO "Beograd"/ TIZ "Zrinski". str. 431. ISBN 978-86-7519-002-8. 
• Lazarević, Milutin D. (2019). Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje: Srpsko-turski rat 1912. godine, Knj. 1. PortaLibris - Beograd. str. 312. ISBN 978-86-7818-387-4. 
• Lazarević, Milutin D. (2019). Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje: Srpsko-turski rat 1912. godine, Knj. 2. PortaLibris - Beograd. str. 296. ISBN 978-86-7818-395-9. 
• Lazarević, Milutin D. (2018). Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje: Srpsko-turski rat 1912. godine, Knj. 3. PortaLibris - Beograd. str. 211. ISBN 978-86-7818-365-2. 
• Lazarević, Milutin D. (2019). Naši Ratovi za oslobođenje i ujedinjenje: Srpsko-bugarski rat 1913. godine, Knj. 4. PortaLibris - Beograd. str. 260. ISBN 978-86-7818-396-6. 
• Ratković, Borislav; Đurišić, Mitar (1998). Kumanovska bitka i bitke za oslobođenje Kosova i Metohije [Znamenite bitke i bojevi srpske i crnogorske vojske: od Careva Laza 1712. do Dobropoljske bitke 1918.], Knj. 3. Novi Sad: Pravoslavna reč; Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 450. ISBN 86-335-0038-8. 
• Ratković, Borislav (1998). U velikim bitkama kod Prilepa, Bitolja, Đakovice i Skadra [Znamenite bitke i bojevi srpske i crnogorske vojske: od Careva Laza 1712. do Dobropoljske bitke 1918.], Knj. 4. Novi Sad: Pravoslavna reč; Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 305. ISBN 86-335-0038-8. 
• Đurišić, Mitar; Ratković, Borislav; Skoko, Savo (1998). U bitkama kod Skadra, Jedrena i Bregalnice [Znamenite bitke i bojevi srpske i crnogorske vojske: od Careva Laza 1712. do Dobropoljske bitke 1918.], Knj. 5. Novi Sad: Pravoslavna reč; Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 460. ISBN 86-335-0038-8. 
• Stanisavljević, Živko (1951). Kumanovska bitka - razmatranje i pouke [Edicija "Mala vojna biblioteka"] (PDF). Vojno delo; grafičko preduzeće " Vuk Karadžić"; pogon "Prosvet", Beograd. str. 141. 
• Stanisavljević, Živko (1952). Bitoljska operacija 1912. Beograd: Vojno delo. str. 370. 
• Grujić, Zlatomir (2018). Srpsko vazduhoplovstvo u balkanskim ratovima 1912-1913. Beograd: Udruženje penzionisanih vojnih letača i padobranaca Srbije. str. 140. ISBN 978-86-903799-8-9. 
• Ciglić, Boris (2009). Krila Srbije: Vazduhoplovna komanda i avijatika srpske vojske 1912–1920. Beograd: Infinitas d.o.o. str. 544. ISBN 978-86-6045-005-2. 
• Janjić, Čedomir; Petrović, Ognjen; Đokić, Nebojša; Isaković, Biserka i Oštrić, Šime. (1993). Srpska avijatika 1912 - 1918. Beograd: Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva. str. 260. ISBN 978-86-9014-031-2. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Hall, Richard C. (2002). The Balkan Wars 1912-1913: Prelude to the First World War. Routledge. str. 54. ISBN 978-1-134-58363-8. 
• Biondich, Mark (2011). The Balkans: Revolution, War, and Political Violence Since 1878. Oxford University Press. str. 270. ISBN 978-0-19-929905-8. 
• Jagodić, Miloš (2009). Srpsko-albanski odnosi u Kosovskom vilajetu (1878-1912). Beograd: Zavod za udžbenike. 
• Jagodić, Miloš (2010). Uređenje oslobođenih oblasti Srbije 1912—1914: Pravni okvir. Beograd: Istorijski institut. ISBN 9788677430856. 
• Jagodić, Miloš (2013). Novi krajevi Srbije (1912-1915). Beograd: Filozofski fakultet. 
• Jagodić, Miloš (2015). „Procena demografskih gubitaka Srba u periodu 1910-1921” (PDF). Srpske studije (6): 11—65. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 08. 2018. g. Pristupljeno 31. 07. 2017. 
• Puzović, Predrag (2015). „Srpska pravoslavna crkva i balkanski ratovi (Serbian Orthodox Church and the Balkan wars)”. Prvi balkanski rat 1912-1913: Istorijski procesi i problemi u svetlosti stogodišnjeg iskustva. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 297—304. ISBN 9788670256583. 
• Crampton, Richard J. (1980). The Hollow Detente: Anglo-German Relations in the Balkans, 1911-1914. London: Prior. ISBN 9780860434009. 
• Puzović, Predrag (2013). „Uloga sveštenstva u Balkanskim ratovima” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 72 (1): 93—111. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 06. 2020. g. Pristupljeno 06. 02. 2018. 
• Mitrović, Jeremija D., ur. (1971). Dobrovoljci u ratovima 1912-1918: Doživljaji i sećanja. 1. Beograd: Udruženje dobrovoljaca 1912-1918. 

Spoljašnje veze

• Balkanski ratovi 1912. i 1913. godine - politički aspekti (Centar za društvenu stabilnost - Zvanični kanal)
• Zlatomir Grujić: Srpsko vazduhoplovstvo u Balkanskim ratovima (Radio Snaga Naroda - Zvanični jutjub kanal)
• "The Balkan Wars, 1903-1914"
• "The Balkan crises, 1903-1914" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. avgust 2004)
• The Balkan Wars of 1912-13 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. novembar 2005)
• Ratni izvještaji Lava Trockog - Balkanski ratovi 1912-1913.
• Aleksandar Rastović: „Srbija u ogledalu britanske štampe tokom balkanskih ratova“, Istorijski časopis, broj 50, 2003.
• Tribina „Balkanski ratovi, pobede iz prošlosti primer za budućnost“