Baruh Spinoza

Baruh de Spinoza
Baruh de Spinoza
	Baruh de Spinoza, 1665.
Lični podaci
Puno ime	Baruh de Spinoza
Datum rođenja	24. novembar 1632.
Mesto rođenja	Amsterdam, Holandija
Datum smrti	21. februar 1677. (44 god.)
Mesto smrti	Hag, Holandija
Filozofski rad
Epoha	Novovekovna filozofija
Regija	Zapadna filozofija
Škola filozofije	racionalizam
Interesovanja	etika, metafizika, epistemologija, psihologija, politika, religija
Ideje	panteizam
Uticaji od	Tomas Hobs, Rene Dekart, Nikolas de Kuza, Aristotel, Fransis Bejkon
Uticao na	David Konvej, Imanuel Kant, Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Donald Dejvidson (Filozof), Artur Šopenhauer, Žil Delus, Albert Ajnštajn, Johan Volfgang fon Gete
Potpis

Baruh de Spinoza (hebr. ברוך שפינוזה, hol. Baruch de Spinoza), kasnije Benedikto Spinoza (lat. Benedictus; Amsterdam, 24. novembar 1632 — Hag, 21. februar 1677) bio je holandski filozof.

Rođen je u porodici jevrejskog porekla. Spinoza je predstavnik filozofije racionalizma koju razvija pod neposrednim Dekartovim uticajem. Na njegovu filozofiju takođe utiču jevrejska misao, Platon, Aristotel, stoički filozofi, neoplatonisti i srednjovekovna misao. Glavna polja interesovanja su mu bila metafizika, epistemologija, psihologija, etika, politička teorija i filozofija religije.

Spinoza je bio jedan od najznačajnijih i najdoslednijih predstavnika racionalističke i monističke filozofije. Njegova misao, izneta u kapitalnom delu "Etika", izvršila veoma značajan uticaj na evropsku filozofiju. Kritički odnos prema Bibliji i Talmudu izazvao gnev u teološkim krugovima, a jevrejska zajednica ga 1656. anatemisala i isključila iz svojih redova. Njegovo učenje se često poistovećuje sa panteizmom. Smatra se da je bio jedna od najznačajnijih figura racionalizma XVII vijeka.

Biografija uredi

Spinoza se rodio u Amsterdamu, u jevrejskoj porodici, koja se doselila iz Portugala.^[1] Odrastao u jevrejskoj zajednici i od najranijih godina bio je drugačiji od vršnjaka i veoma posvećen izučavanju Biblije, Talmuda i srednjovekovne filozofije.^[2] Otac ga je poslao u školu za rabina, jer je to velika čast za svaku jevrejsku porodicu. U školi se mladi Baruh isticao lakoćom pamćenja i pronicljivim pitanjima koja je postavljao poštovanim rabinima. Između 1652. i 1656. godine studira kartezijansku filozofiju u školi Fransis van Emdem. U 22. godini života je promijenio svoje jevrejsko ime Baruh u latinsko Benedikto. Tokom studija filozofije je razvio heterodoksne koncepcije o prirodi božanskog, napuštajući tradicionalna gledišta judaizma. Jevrejske starešine ga prvo mole, a potom mu naređuju da se tih stavova javno odrekne. Mladi Spinoza to odbija, te ga vijeće staraca proklinje najtežom anatemom i izopštava iz jevrejske zajednice 1656. godine.

„

Po presudi anđela i po rešenju svetaca, mi progonimo, odbacujemo, kunemo i proklinjemo Baruha d'Esponozu s odobrenjem boga i ove sveta opštine, pred licem svetih knjiga i šest stotina i trinaest propisa koji su u njima sadržani: proklinjemo ga ... svim prokletstvima koja su napisana u knjizi zakona. Neka je proklet danju i neka je proklet noću. Neka je proklet kad leže i neka je proklet kad ustaje. Neka je proklet kad polazi i neka je proklet kad se vraća... Neka osveta i gnev Gospoda plamte protiv ovog čoveka ... I neka unište ime njegovo ... Naređujemo vam da niko s njim ne progovori ni usmeno ni pismeno, da niko ne boravi s njim pod istim krovom ili četiri lakta bliže od njega, da niko ne čita spis koji je on sastavio.^[1]

”

Spinozina kuća u Rijnsburgu, pretvorena u muzej

1666. godine Spinoza napušta Amsterdam i prebiva u Rijnsburgu, Vorburgu i Hagu. Najteže mu pada odvajanje od starije sestre Rebeke, koja mu je u najranijim danima usadila ljubav ka učenju.^[2] Sestri Rebeki prepušta čitavo očevo nasledstvo i za sebe ostavlja samo jedan krevet i trpezu. Proganjan i ponižavan kao »princ bezbožnik», »otpadnik« i »inkarnacija satane« čija dela »zaslužuju da budu bačena u tamu pakla«, Spinoza odbija da napusti svoj teorijski stav. On odbija poziv za profesora na filozofskoj katedri u Hajdelbergu 1673. godine, da bi se izdržavao napornim radom brušenja optičkih stakala i osigurao tako sebi intelektualnu i moralnu nezavisnost.^[1] Njegovo poznavanje optike ga je navelo na značajan doprinos nauci XVII vijeka.

Proveo je cijeli svoj život u Holandiji. Umire u 45. godini života od tuberkuloze. Za vreme života su mu objavljena samo 2 spisa: „Principi filozofije Rene Dekarta“, u kojem izlaže sopstvenu interpretaciju učenje Dekarta, i „Teološko-politički traktat“, koji je zbog oštre kritike i slobodoumnih teza štampao anonimno. Njegovo kapitalno delo „Etika geometrijskim redom izložena“ je objavljeno posthumno.

Učenje uredi

Spinozina radna soba

Spinoza u radnoj sobi

Metafizika uredi

Spinoza imenuje vrhovno biće pojmom »Bog ili Priroda« (»Deus sive Natura«), čime ukazuje da u njegovoj metafizici Bog i priroda jesu jedno te isto. Ovo se oslanja na njegovo mišljenje da Bog ima tijelo. Priroda jeste božije tijelo, odnosno Bog sam, a svako biće ili stvar, dio je Boga.^[2]

„

Na Vaše pitanje da li o Bogu imam tako jasnu ideju kao o trouglu - odgovaram: da. Ali ako me pitate, da li o Bogu imam tako jasnu predstavu kao o trouglu, onda ja odgovaram: ne, nemam.^[2]

”

Spinoza negira antropomorfizam u religiji. Za njega Bog nije ličnost; nema osjećanje razuma, volje ili moralnih kvaliteta. Bog nije čovjek i ne treba mu pripisivati ljudske osobine. Bog nije isključivo dobar; njegovi postupci ljudima, iz njihove ograničene perspektive, mogu izgledati zlim. Ali zlo je takođe dio Boga - njegova suprotnost ne postoji, jer je njegova bezgraničnost i to uklopila u sebe^[2]. Nepostojanje đavola Spinoza pokušava i ontološki da dokaže:

„

Shvatimo đavola, kako to neki hoće, kao jedno misleće biće, koje uopšte ne želi, niti čini dobra, i koje se dakle potpuno suprotstavlja Bogu. A to znači da je ono zaista vrlo bijedno i, ako molitve mogu pomoći, onda bi se za njegovo spasenje moralo moliti. Ali pogledajmo da li jedno takvo biće može i za trenutak postojati, i odmah ćemo naći da to nije tako; jer iz savršenstva neke stvari proizilazi cjelokupno njeno trajanje, i ukoliko ona u sebi ima više stvarnog i božanskog, utoliko je i postojanija; kako dakle može postojati đavo, koji u sebi nema ni najmanje savršenstva? Sem toga, postojanost ili trajanje kod jednog modusa misleće stvari javlja se samo u jedinstvu koje, prouzrokovano ljubavlju, takav modus ima sa Bogom. Pošto je u đavolu data upravo suprotnost tome jedinstvu, nemoguće je da ono i postoji.^[2]

”

— Etika

Epistemologija i psihologija uredi

Teološko-politički traktat

Kao i ostali racionalisti, Spinoza razlikuje dvije vrste predstave: putem mašte i putem intelekta. Mašta je predstava preko koje nastaje unutrašnja slika stvari, odnosno kao posledica čulnog opažanja. Intelektom se stvaraju odgovarajući koncepti, ne slika stvari.

Spinoza, takođe razlikuje tri vrste saznanja:

Prvo i niže na skali naziva mišljenje, mašta (opinio, imaginatio). Ovde uključuje „slučajno i neodređeno iskustvo” (experientia vaga), takođe saznanje iz druge ruke, (preko tuđeg iskustva) i saznanje koje se može steći preko simbola i znakova. Zaključuje da ova vrsta saznanja zavisi od „zbunjujućih i neprecizno određenih podataka”, znači posredno i preko čulnih opažanja, te stoga nije prikladno kao baza za filozofsku argumentaciju.
Drugo i više na skali, dolazi putem razuma (ratio), koje zavisi od karakteristika i prirode strukture stvari, tj., „zajedničko za sve i isto u delu i sveobuhvatnosti”, ili odgovarajuće saznanje o supstanciji, ali ipak suprotno esenciji.
Treće i najviše na skali, definiše kao „intuitivno saznanje” (scientia intuitiva). Intuitivno saznanje, po Spinozi, dolazi preko odgovarajućeg saznanja o supstanciji i atributima božanskim, kao i saznanja o samoj esenciji stvari. Takvu vrstu saznanje je moguće steći jedino putem odgovarajućeg „redosleda akcije i reakcije”.

Etika uredi

Spinozin spomenik u Rijnsburgu, Holandija.

Po Spinozi, iako filozofija počinje metafizikom, njen krajnji cilj je da služi kao potpora etičkoj misli.

Dela uredi

Jedino spis koje je Spinoza objavio za života jeste Principi kartezijanske filozofije (Renati Des Cartes Principiorum Philosophiae, Part I et II), 1663. godine. To je bio njegov pokušaj reformulisanja i sažimanja Dekartovog spisa Principi filozofije, na način koji je sam definisao kao „geometrijski metod”. Spinozin „geometrijski metod” se zasniva na modelu Euklidovih Elemenata i „metodu sinteze” pozajmljen od Dekarta. Polazi od iskaza početnog skupa definicija i aksioma, da bi pokušao dokazati različite pretpostavke.

Njegovo kapitalno delo „Etika“ je napisano na latinskom, a ne na holandskom jeziku, što je neuobičajeno za to vreme.

Vidi još uredi

Reference uredi

^ ^a ^b ^v Spinoza, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze

Literatura uredi

es, 1987. La sinagoga vacía: un estudio de las fuentes marranas del espinosismo. Madrid: Hiperión D.L. ISBN 978-84-7517-214-9
Balibar, Étienne, 1985. Spinoza et la politique ("Spinoza and politics") Paris: PUF.
Bennett, Jonathan, 1984. A Study of Spinoza's Ethics. Hackett.
Boucher, Wayne I., 1999. Spinoza in English: A Bibliography from the Seventeenth Century to the Present. 2nd edn. Thoemmes Press.
Boucher, Wayne I., ed., 1999. Spinoza: Eighteenth and Nineteenth-Century Discussions. 6 vols. Thoemmes Press.
Carlisle, Claire. "Questioning Transcendence, Teleology and Truth" in Kierkegaard and the Renaissance and Modern Traditions (ed. Jon Stewart. Farnham: Ashgate Publishing, 2009).
Chauí, Marilena Espinosa: uma filosofia da liberdade. São Paulo: Editora Moderna, 1995. 111 pp.
Damásio, António, 2003. Looking for Spinoza: Joy, Sorrow, and the Feeling Brain, Harvest Books, ISBN 978-0-15-602871-4
Deleuze, Gilles, 1968. Spinoza et le problème de l'expression. Trans. "Expressionism in Philosophy: Spinoza" Martin Joughin (New York: Zone Books).
———, 1970. Spinoza: Philosophie pratique. Transl. "Spinoza: Practical Philosophy".
———, 1990. Negotiations trans. Martin Joughin (New York: Columbia University Press).
Della Rocca, Michael. 1996. Representation and the Mind-Body Problem in Spinoza. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509562-3
Garrett, Don, ed., 1995. The Cambridge Companion to Spinoza. Cambridge Uni. Press.
Gatens, Moira, and Lloyd, Genevieve, 1999. Collective imaginings : Spinoza, past and present. Routledge. ISBN 978-0-415-16570-9
Goldstein, Rebecca, 2006. Betraying Spinoza: The Renegade Jew Who Gave Us Modernity. Schocken. ISBN 978-0-8052-1159-7
Goode, Francis, 2012. Life of Spinoza. Smashwords edition. ISBN 978-1-4661-3399-0
Gullan-Whur, Margaret, 1998. Within Reason: A Life of Spinoza. Jonathan Cape. ISBN 978-0-224-05046-3
Hampshire, Stuart, 1951. Spinoza and Spinozism, Oxford University Press, 2005 ISBN 978-0-19-927954-8
Hardt, Michael, trans., University of Minnesota Press. Preface, in French, by Gilles Deleuze, available here: „01. Préface à L'Anomalie sauvage de Negri”. Multitudes.samizdat.net. Arhivirano iz originala 11. 6. 2011. g. Pristupljeno 2. 5. 2011.
Israel, Jonathan, 2001. The Radical Enlightenment, Oxford: Oxford University Press.
———, 2006. Enlightenment Contested: Philosophy, Modernity, and the Emancipation of Man 1670–1752, (ISBN 978-0-19-927922-7 hardback)
Ives 2009: Ives, David, "New Jerusalem: The Interrogation of Baruch de Spinoza at Talmud Torah Congregation: Amsterdam, July 27, 1656," 2009 (Dramatists Play Service, Inc., New York, ISBN 978-0-8222-2385-6).
Kasher, Asa, and Shlomo Biderman. "Why Was Baruch de Spinoza Excommunicated?"
Kayser, Rudolf, 1946, with an introduction by Albert Einstein. Spinoza: Portrait of a Spiritual Hero. New York: The Philosophical Library.
Lloyd, Genevieve, 1996. Spinoza and the Ethics. Routledge. ISBN 978-0-415-10781-5
LeBuffe, Michael. 2010. Spinoza and Human Freedom. Oxford University Press.
Lucas, P. G., 1960. "Some Speculative and Critical Philosophers", in I. Levine (ed.), Philosophy (London: Odhams)
Lovejoy, Arthur O., 1936. "Plenitude and Sufficient Reason in Leibniz and Spinoza" in his The Great Chain of Being. Harvard University Press: 144–82 (ISBN 978-0-674-36153-9). Reprinted in Frankfurt, H. G., ed., 1972. Leibniz: A Collection of Critical Essays. Anchor Books.
Macherey, Pierre, 1977. Hegel ou Spinoza, Maspéro (2nd ed. La Découverte, 2004).
———, 1994–98. Introduction à l'Ethique de Spinoza. Paris: PUF.
Magnusson 1990: Magnusson, M (ed.), Spinoza, Baruch, Chambers Biographical Dictionary, Chambers 1990, ISBN 978-0-550-16041-6.
Matheron, Alexandre, 1969. Individu et communauté chez Spinoza, Paris: Minuit.
Melamed, Yitzhak Y.: Spinoza’s Metaphysics: Substance and Thought (Oxford: Oxford University Press, 2013). xxii+232 pp.
Melamed, Yitzhak Y. (ed.): The Young Spinoza: A Metaphysician in the Making (Oxford: Oxford University Press, 2015).
Melamed, Yitzhak Y. (ed.): Spinoza’s Ethics: A Critical Guide(Cambridge: Cambridge University Press, 2017).
Montag, Warren. Bodies, Masses, Power: Spinoza and his Contemporaries. (London: Verso, 2002).
Moreau, Pierre-François, 2003, Spinoza et le spinozisme, PUF (Presses Universitaires de France)
Nadler, Steven M. (1999). Spinoza: A Life. Cambridge University Press. str. 407. ISBN 978-0-521-55210-3.
Nadler, Steven M. (2001). Spinoza's Heresy: Immortality and the Jewish Mind. New York: Oxford University Press. str. 225. ISBN 978-0-19-926887-0.
Nadler 2006: Nadler, Steven, Spinoza's Ethics: An Introduction, 2006 (Cambridge University Press, Cambridge England, ISBN 978-0-521-83620-3).
Nadler 2011: Nadler, Steven, A Book Forged in Hell: Spinoza's Scandalous Treatise and the Birth of the Secular Age, 2011 (Princeton University Press, Princeton NJ, ISBN 978-0-691-13989-0).
Negri, Antonio, 1991. The Savage Anomaly: The Power of Spinoza's Metaphysics and Politics.
———, 2004. Subversive Spinoza: (Un)Contemporary Variations).
Popkin, R. H., 2004. Spinoza (Oxford: One World Publications)
Prokhovnik, Raia (2004). Spinoza and republicanism. Houndmills, Basingstoke, Hampshire New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0333733905.
Ratner, Joseph, 1927. The Philosophy of Spinoza (The Modern Library: Random House)
Scruton, Roger (2002). Spinoza: A Very Short Introduction. OUP Oxford. str. 144. ISBN 978-0-19-280316-0.
Stewart, Matthew. The Courtier and the Heretic: Leibniz, Spinoza and the Fate of God. 2006. W.W. Norton
Stolze, Ted and Warren Montag (eds.), The New Spinoza; Minneapolis: University of Minnesota Press, 1997.
Strauss, Leo. Persecution and the Art of Writing. Glencoe, Ill.: Free Press, 1952. Reprint. Chicago: University of Chicago Press, 1988.
———ch. 5, "How to Study Spinoza's Tractus Theologico-Politicus;" reprinted in Strauss, Jewish Philosophy and the Crisis of Modernity, ed. Kenneth Hart Green (Albany, NY: SUNY Press, 1997), 181–233.
———Spinoza's Critique of Religion. New York: Schocken Books, 1965. Reprint. University of Chicago Press, 1996.
———, "Preface to the English Translation" reprinted as "Preface to Spinoza's Critique of Religion," in Strauss, Liberalism Ancient and Modern (New York: Basic Books, 1968, 224–59; also in Strauss, Jewish Philosophy and the Crisis of Modernity, 137–77).
Smilevski, Goce. Conversation with SPINOZA. Chicago: Northwestern University Press, 2006.
Williams, David Lay. 2010. "Spinoza and the General Will," The Journal of Politics, Vol. 72 (April): 341–56.
Wolfson, Henry A. "The Philosophy of Spinoza". 2 vols. Harvard University Press.
Yalom, I. (2012). The Spinoza Problem: A Novel. New York: Basic Books.
Yovel, Yirmiyahu, "Spinoza and Other Heretics, Vol. 1: The Marrano of Reason." Princeton, Princeton University Press, 1989.
Yovel, Yirmiyahu, "Spinoza and Other Heretics, Vol. 2: The Adventures of Immanence." Princeton, Princeton University Press, 1989.
Vinciguerra, Lorenzo (2009). „Spinoza in French Philosophy Today”. Philosophy Today. 53 (4).