Бајкалска фока
Bajkalska foka, bajkalska nerpa, ili sibirska foka (Pusa sibirica), je vrsta prve foke endemska vrsta za Bajkalsko jezero u Sibiru u Rusiji. Kao i kaspijska foka, u srodstvu je sa arktičkom prstenastom fokom. Bajkalska foka je jedna od najmanjih pravih foka i jedina isključivo slatkovodna vrsta. [2] Podpopulacija obične foke koja živi u regionu zaliva Hudson u Kvebeku, Kanada, Saima foka (podvrsta prstenastih foka) i Ladoga foka (podvrsta prstenastih foka) takođe se može naći u slatkoj vodi, ali su to vrste koje takođe imaju morsku populaciju.[2]
| Bajkalska foka | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Mammalia |
| Red: | Carnivora |
| Kladus: | Pinnipedia |
| Porodica: | Phocidae |
| Rod: | Pusa |
| Vrsta: | P. sibirica
|
| Binomno ime | |
| Pusa sibirica Gmelin, 1788
| |
| |
| Rasprostranjenost bajkalske foke | |
| Sinonimi | |
|
Phoca sibirica | |
Najnovije procene populacije su od 80.000 do 100.000 životinja, što otprilike odgovara očekivanoj nosivosti jezera.[1] Trenutno se vrsta ne smatra ugroženom, uprkos lovu (i legalnom i nelegalnom) i zagađenju jezera.[1]
Karakteristike
urediBajkalska foka je jedna od najmanjih pravih foka. Odrasli obično narastu do 1,1–1,4 m u dužinu,[1] sa telesnom masom od 63 do 70 kg. [3] Maksimalna prijavljena veličina je 1,65 m u dužini i 130 kg u težini. [4] Postoje značajne godišnje razlike u težini, sa najmanjom težinom u proleće i najvećom težinom, oko 38–42% više, u jesen.[5] Životinje pokazuju vrlo malo polnog dimorfizama, mužjaci su samo nešto veći od ženki.[3] Na leđima krzno im je jednolične, čelično—sivo boje na trbuhu sa žućkastim nijansama. Vremenom krzno postaje smećkasto.[5] Kad se rode, mladunci su teški oko 3–3,5 kg i dugački oko 70 cm.[1] Krzno im je belo i svilenkasto. Ovo krzno se brzo menja i postaje tamnije kao kod odraslih foka. Retko bajkalske foke mogi imati pege na krznu.[3]
Rasprostranjenost
urediBajkalska foka živi samo u vodama Bajkalskog jezera.[6] Nepoznato je kako su bajkalske foke došle da žive ovde. Možda su doplavile rekama i potocima ili je možda Bajkalsko jezero u nekom trenutku bilo povezano sa okeanom nekom velikom vodom, poput Zapadnosibirskog ledeničkog jezera ili Zapadnosibirske nizije, koja je formirana u prethodnom ledenom dobu. Procenjuje se da su foke naselili jezero Bajkal pre dva miliona godina. [7]
Deo jezera u kom žive bajkalske foke menja se u zavisnosti od godišnjeg doba, kao i od drugih faktora životne sredine. Oni su većinu godine samotne životinje, ponekad žive kilometrima daleko jedna od druge. Veća koncentracija bajkalskih foka obično se nalazi u severnim delovima jezera, jer led duže ostaje smrznut, što je poželjnije za mladunce.[5] Međutim, poslednjih godina je došlo do migracija ka južnoj polovini jezera, verovatno da bi izbegli lovce.[3] Zimi, kada je jezero zamrznuto, foke održavaju nekoliko rupa za disanje na određenom području i obično ostaju u blizini, ne ometajući zalihe hrane obližnjih foka. Kad se led počne topiti, bajkalski foke su obično blizu obale.
Brojnost i ugroženost
urediOd 2008. godine bajkalska foka uvršten je na Crvenu listu IUCN kao najmanje ugrožena vrsta. [1]To znači da trenutno nije ugrožena. Godine 1994. ruska vlada je procenila da ih ima 104.000. Grinpis je 2000. godine izvršio sopstveni brojanje i procenio da ih ima 55.000 do 65.000.[6] Najnovije procene su 80.000-100.000 foka, što otprilike odgovara nosivosti jezera.[1]
U prošlom veku, kvota ubijanja u lovu na bajkalske foke povećana je nekoliko puta, i to najviše nakon što je industrija krzna naglo razvila krajem 1970-ih i kada su počele službene objave da je prisutno više bajkalskih foka nego što je to ranije bilo poznato.[5] Kvota iz 1999. godine od 6.000 smanjena je na 3.500 2000. godine, što je i dalje gotovo 5% populacije ukoliko je procena Grinpisa tačna.[3] U 2013–2014. kvota određena je na 2500. [1] Pored toga, uvedene su nove tehnike lova, poput mrežica na rupama za disanje i jamama za hvatanje mladunaca. U 2001. godini prvoklasno krzno foke na tržištu je vredelo 1000 rubalja.[6] Prema zvaničnim ruskim statistikama u periodu 2004–2006, godišnje je ubijeno oko 2.000 foka, ali se smatra da je u istom periodu uginulo još oko 1500–4000 usled davljenja u ribolovačkoj opremi, krivolova i slično. U 2012–2013. procenjeno je da se godišnje lovi 2300–2800 (legalni lov i krivolov). Neke grupe vrše pritisak da se povećaju kvote za lov.[1]
Drugi problem na Bajkalskom jezeru je unošenje zagađujućih materija u ekosistem. Smatra se da su pesticidi, poput DDT i heksahlorocikloheksana, kao i industrijski otpad, uglavnom iz fabrike celuloze i papira Bajkalisk, izazvali nekoliko epidemija među populacijom bajkalskih foka. O hemikalijama se spekuliše da su ušle u lanac ishrane i oslabile imunološki sistem bajkalskih foka, čineći ih podložnim bolestima kao što su štenećak i kuga, što je bio uzrok ozbiljne epidemije bajkalskih foka 1987–1988. godine, koja je rezultirala smrću 5.000–6.500 životinja. [1][3] Mali broj foka je uginuo 2000. godine, ali razlog njihove smrti je nepoznat.[3] Štenećak je i dalje prisutan u populaciji bajkalskih foka, ali nije uzrokovao masovne smrti kao ranije. Uopšte, nivoi DDT i ne-orto polihlorovanog bifenila su u jezeru opali od devedesetih, nivoi mono-orto polihlorovanog bifenila nisu se promenili a nivo perfluorohemikalije se povećao. Industrijalizacija područja u blizini Bajkalskog jezera je u porastu i neophodno je buduće praćenje. Trenutno, bajkalske foke pokazuju niži nivo kontaminanta od foka u Evropi i Severnoj Americi, ali veći od onih na Arktiku.[1]
Najozbiljnija pretnja opstanku foka može biti globalno zagrejavanje, koje ima potencijal da ozbiljno utiče na zatvoreni hladnovodni ekosistem kao što je jezero Bajkal. [1]
Jedini poznati prirodni predator odraslih bajkalskih foka je mrki medved, ali se ne veruje da se to često događa.[1] Mladinci foke su obično skriveni u jamama, ali mogu postati plen manjim kopnenim grabljivcima poput riđe lisice, samura i orla belorepana.[4]
Reprodukcija
uredi
Ženke bajkalskih foka dostižu seksualnu zrelost u uzrastu od 3-6 godina, dok mužjaci to postižu oko 4-7 godina.[3] Mužjaci i ženke nisu polno dimorfni. Bajkalske foke se pare u vodi pred kraj sezone rađanja. Sa kombinacijom odložene implantacije i devetomesečnog gestacijskog perioda, ukupna trudnoća bajkalske foke je oko 11 meseci. Trudne foke su jedine bajkalske foke koje napuštaju vodu tokom zime. Mužjaci imaju tendenciju da ostanu u vodi, pod ledom, čitavu zimu. Ženke obično rađaju jedno mladunče, ali one su jedna od samo dve vrste pravih foka s mogućnošću da rode blizance. [5] Vrlo retko su zabeležene trojke ili četvorke.[4] Blizanci se često neko vreme drže zajedno. Ženke, nakon što su u zimu rodile svoje mladunce, ponovo se impregniraju i često doje tokom trudnoće.
Bajkalske foke su blago poligamne i blago teritorijalne. Mužjaci se pare sa oko tri ženke ako im se pruži prilika. Zatim obeležavaju žensku jamu jakim, mošusnim mirisom, koji može osetiti drugi mužjak ako mu priđe. Ženka sama odgaja mladunce. Iskopa im je prilično veliku jamu ispod leda, dužine do 5m i širine više od 2m. Mladunci stari dva dana potom proširuju ovu jamu kopanjem lavirinta tunela oko rupe. Budući da mladunci izbegavaju probijanje površine ovim tunelima, smatra se da je ova aktivnost pretežno vežba, da bi se zagrejali dok ne sagrade izolacioni sloj masti.
Mladunci bajkalske foke prestaju sa sisanjem posle 2–2,5 meseca, povremeno i 3,5 meseca.[1] Za to vreme, mladunče može da poveća svoju težinu od rođenja pet puta. Nakon toga, majka ih uvodi u čvrstu hranu, donoseći amfipote, ribu i drugu hranu u jamu.
U proleće, kada se led topi, i jame obično propadanu, mladunče se ostavlja da se samo brine o sebi. Rast se nastavlja sve dok ne napune 20 do 25 godina.
Svake godine u kasnu zimu i proleće oba se pola izlaze na kopno i počinju da se mitare. Dok traje mitarenje, oni se suzdržavaju od jela i ulaze u letargično stanje, i za to vreme često umiru od pregrevanja, mužjaci naročito.[5] Tokom proleća i leta, grupe do 500 foka mogu da se formiraju na ledenim vodama i obalama Bajkalskog jezera. Bajkalske foke mogu živeti i duže od 50 godina, što je izuzetna starost za foke ,[5] iako se pretpostavlja da su ženke plodne samo dok ne napune 30. [8]
Ishrana
urediNjihov glavni izvor hrane je golomjanka, vrsta riba pronađena samo u Bajkalskom jezeru. Bajkalske foke pojedu više od polovine godišnje proizvedene biomase golomjanke, oko 64.000 tone.[5] Tokom zime i proleća, procenjuje se da više od 90% njegove hrane čine golomjanke.[4][9] Preostali izvori hrane za ovu foku su razne druge vrste riba, naročito Cottocomephorus (oko 7% ishrane tokom zime i proleća) i Keslerov skulpin (Leocottus kesslerii) (oko 0,3% ishrane zimi i u proleće), kao i neke vrste beskičmenjaka kao što su Epischura baikalensis, gamaridi i mekušci. [4] Tokom jeseni Bajkalska foka pojede 50-67% manje golomjanki nego zimi i proleće, ali znatno više Cottocomephorus, Keslerovih skulpina i kamenih skulpina.[4] U ishrani je zabeleženo ukupno 29 vrsta riba. [1] Hrane se uglavnom tokom sumraka i noću, kada se golomjanke javljaju u dubinama od 10 do 25 m.[1][4]Tokom dana, golomjanke se obično nalaze dublje od 100 m.[1] Bajkalske foke mogu da zarone do dubine od 400 m [4] i više od 40 minuta.[1] Većina ronjenja obično traje manje od 10 minuta, a uglavnom samo 2–4 minute. [1] Bajkalske foke imaju dva litra više krvi od bilo koje druge foke njihove veličine i mogu ostati pod vodom do 70 minuta ako se uplaše ili treba da izbegnu opasnost.
Prema istraživanju iz 2004. godine o taktici hranjenja bajkalskih foka, [10], saznalo se leti ove foke imaju različite strategije hranjenja tokom noći i tokom dana. Tokom dana, foke koriste vizuelne tragove kako bi tražile svoj plen, a to je uglavnom riba, dok tokom noći koriste taktilne tragove za lov na rakove. Pošto je tokom dana svetlije, mogu da vide mnogo bolje kako bi lovili ribu. Budući da noću nema svetla, moraju loviti taktilnim znakovima. Rakovi koje love tokom noći dolaze u pliće vode, a tokom dana plivaju u dubljoj vodi kako bi izbegli predatore.[11] Primećeno je da su ovi foke rone dublje tokom zore i sumraka kako bi došli do tih rakova.
Bajkalske foke su krivili za pad broja ribe omul, ali to nije slučaj. Procenjuje se da omul čini samo oko 0,1% njegove prehrane. [4] Glavni konkurent omulu je golomjanka i jedući tone ove ribe godišnje, bajkalske foke smanjuju konkurenciju omulu za resurse. [5] Bajkalske foke imaju jednu neobičnu naviku hranjenja. U ranu jesen, pre nego što se celo jezero smrzne, migriraju u uvale i pećine i love Keslerovu skulpinu, ribu koja živi u blatnjavim oblastima i kao rezultat toga, obično sadrži šljunak i mulj u svom probavnom sistemu. Ova šljunak pročišćava gastrointestinalne puteve foke i izbacuje parazite. [5]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p „Baikal Seal”. iucnredlist.org. Pristupljeno 7. 5. 2020.
- ^ a b Randall R. Reeves, Brent S. Stewart, Phillip J. clapham, James A. Powell, "National Audubon Society Guide to the Marine Mammals of the World", Alfred A. Knopf publishing, New York, 2002
- ^ a b v g d đ e ž „Baikal Seal (Phoca Sibirica)”. Seal Conservation Society. Arhivirano iz originala 6. 10. 2007. g. Pristupljeno 27. 9. 2007.
- ^ a b v g d đ e ž z „Baikal seal”. baikal.ru. Pristupljeno 1. 6. 2017.
- ^ a b v g d đ e ž z i Pastukhov Vladimir, D. „The Face of Baikal - Nerpa”. Baikal Web World. Arhivirano iz originala 25. 10. 2007. g. Pristupljeno 27. 9. 2007.
- ^ a b v Schofield, James (27. 7. 2001). „Lake Baikal's Vanishing Nerpa Seal”. The Moscow Times. Pristupljeno 27. 9. 2007.
- ^ Palo, Jukka U.; Väinölä, Risto (2006). „The enigma of the landlocked Baikal and Caspian seals addressed through phylogeny of phocine mitochondrial sequences”. Biological Journal of the Linnean Society. 88: 61—72. doi:10.1111/j.1095-8312.2006.00607.x.
- ^ Harrold, A. 2002. “Phoca Sibirica” (on-line), Animal Diversity Web. Accessed August 27, 2007.
- ^ „Mysterious Fish of Lake Baikal”. Science First Hand. 30. 9. 2004. Pristupljeno 1. 6. 2017.
- ^ Watanabe, Yuuki (septembar 2004). „Foraging tactics of Baikal seals differbetween day and night” (PDF). Marine Ecology Progress Series. 279: 283—289. Bibcode:2004MEPS..279..283W. doi:10.3354/meps279283.
- ^ „Hydroacoustic measurement of the density of the Baikal macrozooplankter Macrohectopus branickii”. Limnology and Oceanography (na jeziku: engleski). 38 (2): 425—434. 1993. Bibcode:1993LimOc..38..425.. ISSN 1939-5590. doi:10.4319/lo.1993.38.2.0425.
Spoljašnje veze
uredi
- Peter Saundry. 2010. Baikal seal. Encyclopedia of Earth. topic editor: C. Michael Hogan; ed. in-chief: Cutler J. Cleveland. Washington, DC (Accessed May 21, 2010)
- Earth Island Institute. “The Lake Baikal Seal: Already Endangered” (on-line), Baikal Watch. (Accessed March 6, 2004; archive.org link added August 25, 2010.)