Beli kozaci na Balkanu
Beli kozaci na Balkanu su vojna lica kozačkih trupa i njihove porodice, koje su se nalazile u zemljama Balkanskog poluostrva tokom građanskog rata u Rusiji i nakon njega.
Emigracija i preseljenje na Balkan uredi
Evakuacija Krima uredi
Evakuacija belih kozaka sa Krima bila je poslednji i najmasovniji egzodus stanovništva sa juga Rusije. Završen je skoro dvogodišnji organizovani proces emigracije značajnog broja ljudi iz Rusije. Tokom tri velika talasa preseljenja, nastala je ruska grupa emigranata na Balkanu, čiji su značajan deo činili kozaci. Ovaj proces je počeo u aprilu 1919. nakon poraza i povlačenja francuskih intervencionističkih snaga, koje su se borile zajedno sa antiboljševičkim ruskim armijama protiv boljševika tokom građanskog rata. Drugi talas emigranata pojavio se na Balkanu manje od godinu dana kasnije, tokom perioda od januara do marta 1920. godine, nakon poraza Oružanih snaga južne Rusije pod komandom Antona Denjikina. Treći talas migracija usledio je posle poraza ruske vojske barona Petra Vrangela i evakuacije krimskih luka u novembru 1920. godine. Svi ostali izbeglički pokreti na Balkanu bili su samo unutrašnje migracije. I nakon ovog vremena, male grupe ruskih emigranata ušle su u balkanske zemlje, ali se više ne mogu svrstati u organizovane masovne talase.
Do proleća 1919. godine na teritoriji Balkanskog poluostrva živeli su ruski državljani. Među njima su bili:
- Vojno osoblje ruske carske armije, među njima je bilo mnogo kozaka.
- Bivše diplomate Ruske imperije, na njihova pleća je pao teret odbrane interesa izbeglica pred vladama balkanskih zemalja.
- Ruski vojnici koji su se borili na Solunskom i Rumunskom frontu.
- Izbeglice koje su napustile Rusiju posle oktobarskih događaja 1917. godine.
Ne zna se tačan broj predstavnika ove četiri grupe. Većina njih se nakon građanskog rata vratila u domovinu, a neki se sele u druge evropske zemlje. Godine 1918. bilo je otprilike 4.000 ili 5.000 ljudi u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Međutim, kasnije je samo mali deo njih ostao da živi u kranjevini, tako da nema potrebe govoriti o formiranju punopravne ruske dijaspore u ovoj zemlji. Za to je bilo nekoliko razloga. Prvo, mnogi bivši ratni zarobljenici vratili su se u Rusiju nakon završetka Prvog svetskog rata. Drugo, nakon revolucije i građanskog rata, oni koji su odlučili da emigriraju iz Rusije radije su se nastanili u stabilnijim, bogatijim i ekonomski razvijenim zemljama Evrope i SAD. Kraljevina SHS, formirana decembra 1918. godine, nije imala visok životni standard, a iseljenici su je napuštali u potrazi za boljim životom u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi.
Drugi talas migranata uredi
Masovno preseljenje iz Rusije počelo je i pre evakuacije Vrangelove vojske. Prva velika grupa izbeglica, koja je brojala od 15 do 20 hiljada ljudi, napustila je Rusiju tokom evakuacije Odese u aprilu 1919. godine. Razlog za to bio je neuspeh francuske intervencije na jugu, koja je počela 19. decembra 1918. godine.[1] Civile i vojna lica koja nisu htela da ostanu u Odesi francuska komanda je evakuisala u tri pravca: u Novorosijsk ka Denjikinu, u luku Konstanca u Rumuniji i za Carigrad. U Carigrad je stiglo nekoliko hiljada ljudi. Neki od poslatih na Balkan u jesen 1919. prešli su u Kraljevinu SHS i Bugarsku (1 600 i 1 000 ljudi). Prema rečima srpskog istraživača Miroslava Jovanovića, ovu grupu doseljenika odlikovala su visoka migraciona kretanja. Početkom dvadesetih godina prošlog veka na Balkanu ih je ostalo svega nekoliko stotina.[2]
Prvi talas migranata uredi
Dana 7. februara 1920. godine počela je evakuacija Denjikinove dobrovoljačke vojske. Njene jedinice su evakuisane iz Novorosijska i iz drugih gradova, uključujući Odesu. U januaru 1920. vlade Kraljevine SHS i Bugarske pristale su da ugoste izbeglice iz južne Rusije. Vlada Beograda je 24. januara odlučila da primi 8 000 izbeglica. Bugarske vlasti su 9. februara donele sličnu odluku. Kraljevina SHS je osnovala poseban Državni komitet, a u Bugarskoj je stvoren Rusko-bugarski kulturni i dobrotvorni komitet na čijem je čelu bio bugarski mitropolit Stefan.
Prebacivanje ljudi počelo je odmah nakon donošenja političkih odluka. U januaru je 25.000 ljudi evakuisano kroz luku Varna u Bugarsku, među njima i studenti Donskog kadetskog korpusa. Prve grupe ovog migracionog talasa pojavile su se u Jugoslaviji krajem januara. Prevezeni su kroz grčku luku Solun, a zatim vozom kroz Đevđeliju.
Izbeglice su poslate i u Kostantinopolj i na mediteranska ostrva Limnos, Kipar i Prinčevska ostrva. Grupa od 6.000 izbeglica bila je smeštena u britanskim vojnim kampovima u Egiptu.
Sledeća faza u spasavanju Denjikinove vojske bila je evakuacija Novorosijska 26-27. marta 1920. godine. Kao i prethodna dva meseca, izbeglice su evakuisane u istim pravcima: u Jugoslaviju, Bugarsku i Kostantinopolj, deo ljudi smešten je na mediteranska ostrva i Egipat. Istovremeno, većina trupa je prebačena na Krim da popuni Vrangelove snage. Iz ovog talasa, do leta 1920. godine, u Jugoslaviju je prešlo između 7.000 i 8.000 ljudi.
Situacija pre masovnog preseljenja uredi
Sledeći i konačni talas preseljenja bila je evakuacija Vrangelove vojske sa Krima. U novembru 1920. na Bosforu je bilo koncentrisano 126 brodova koji su prevozili oko 100 hiljada vojnih zvaničnika i 50 hiljada civila, uključujući 20 hiljada žena i 7 hiljada dece. Sa Krima je evakuisano više od 6 hiljada ranjenih.
Po sporazumu između vrhovnog komandanta i francuskog visokog komesara na jugu Rusije, grofa de Martela, sva lica evakuisana sa Krima su pod zaštitom Francuske Republike. U zamenu, francuska vlada uzima rusku tonažu kao zalog. Od evakuisanih, oko 60 hiljada su bili redovi ruske vojske, raspoređeni u posebne logore uz očuvanje vojne organizacije i napuštanje i očuvanje nekog naoružanja.
Po dolasku u Kostantinopolj, baron Vrangel je sebi postavio određene zadatke, npr. obezbediti sklonište i hranu svim ljudima koji su napustili Krim, obezbediti im medicinsku negu, održati borbenu efikasnost ruske vojske i potom je prebaciti u prijateljske slovenske zemlje.
Glavni vojni kontingent određen je u četiri logora: u Galipolju pod komandom pešadijskog generala Kutepova, u Čataldžiju pod komandom general-potpukovnika Abramova, na ostrvu Limnos pod komandom general-potpukovnika Fostikova i u Bezerteu pod komandom vice-admirala Kedrova, gde je ruskoj armiji poslata eskadrila i pomorski kadetski korpus.
Beli kozaci u Jugoslaviji uredi
Godine 1923. broj Kozaka u Kraljevini SHS procenjen je na približno 5.000 ljudi, od kojih je oko 3.500 bilo iz kubanjske oblasti. [3]
U maju 1921. godine otpočeo je prelazak kozaka sa Galipolja u Bugarsku i Srbiju.
U prvom transportu, preko Soluna i srpske granične tačke Đevđelije, dana 1. jula 1921. godine stigli su inženjerijski pukovi Donskog i Kubanskog korpusa (zajedno sa pukom Prvog armijskog korpusa, ukupno 4.000 vojnika). Oni su raspoređeni u štab Ministarstva građevina i upućeni na izgradnju strateških puteva: Vranje-Bosilegrad (kasnije je ovaj put postao poznat kao „Ruski put“); Gostivar-Debar, Kosovska Mitrovica-Raška, Štip-Kočane. Od 1926. godine voz kozaka je radio u rudnicima pirita u okolini Donjeg Milanovca, na rudniku Klenovik kod Požarevca, zatim je radio na izgradnji pruga Kraljevo-Raška i Mala Krsna-Topčider. Donski kozaci su gradili pruge u Bihaću, Bosanskoj Krupi, a kasnije, zajedno sa kubanskim, prugu Ormož–Ljutomer–Ptuj u Sloveniji.
U drugom transportu 9. jula 1921. stigle su glavne jedinice Kubanske kozačke divizije, redovi Glavnog generalštaba i Gardijske divizije generala Vrangela. Zaporoški kozački eskadron 3. puka Kubanske divizije položio je prugu Niš-Knjaževac, eskadrile Kubanskih gardista sakupljale su trofeje na ratištima Prvog svetskog rata kod grada Bitolja i neko vreme služile u sastavu graničnih trupa zemlje. Po završetku izgradnje pruge u Sloveniji, Kubanska gardijska divizija (oko 250 kozaka) 1924. godine se trajno seli u severne krajeve zemlje u gradove baranjske i slavonske oblasti. Na novom mestu, doseljenici su u punom sastavu stupili u službu barona Viktora Gutmana u šećerani imanja Branino Brdo kod Belog Manastira, u Belišću i na čuvenom državnom imanju „Belje”.
Dana 8. decembra 1921. Nikolajevska konjička škola, u sastavu Tehničkog puka, koji je do tada bio reorganizovan u bataljon, i pokretni odred Crvenog krsta krenuli su za Srbiju preko Soluna. A 15. decembra poslednji voz kojim je komandant korpusa i njegov štab krenuo za Bugarsku ukrcan je na parobrod Ak-Deniz. U Galipolju, čekajući otpremu u Srbiju i Mađarsku, ostao je deo tehničkog bataljona i puka za obuku oficira konjice, konsolidovani u „Odred ruske armije u Galipolju” pod komandom general-majora Z. Martinova.
Period boravka ruske vojske u Galipolju okončan je odlaskom „poslednjih Galipoljaca” 6. maja 1923. godine iz odreda generala Martinova u Srbiju, gde su postali putari u Kraljevu.
Godine 1921. Kozaci u Kraljevini SHS počinju da stvaraju udruženja, koja su dobila nazive sela, naselja ili imanja. Jedno od najvećih bilo je beogradsko generalkozačko selo nazvano po Petru Krasnovu, osnovano decembra 1921. godine i brojalo je 200 ljudi. Zapaženo je bilo selo Esaulovskaja u selu Tomaševac (ataman V. Alferov). Sela su ujedinjavala kozačko stanovništvo koje je živelo u jednom ili obližnjim naseljima. U novim selima kozacima je bilo lakše da zajedno čuvaju kulturu i tradiciju, oslanjajući se na međusobnu pomoć i imajući svoje kancelarije za zapošljavanje, kozaci su brzo rešili materijalne probleme. Zajedno su branili svoje interese, društva su brinula o bolesnima, starima i deci. Svako selo je imalo svoje škole, kurseve i zanatske radionice. Kozaci su zajedno učili, zajedno su slavili verske i vojne praznike.
Kozaci su po pravilu ostajali zajedno: na primer, u Vojvodini je nastalo oko 30 naselja, sela i imanja. U oblastima susednim drugim državama, kozaci su vršili graničnu službu, ali su se uglavnom bavili zanatima, poljoprivredom, uzgojem konja, a često su organizovali takmičenja i jahanje. U Jugoslaviji su izlazile knjige o istoriji kozaka, izlazile su kozačke novine.
U jesen 1921. godine bivši don Ataman general Krasnov je apelovao na kozačke izbeglice da organizuju sela i farme sa nazivima koji odgovaraju mestu njihovog prebivališta. Kozaci su prilično brzo reagovali na ovaj predlog, smatrajući da će oživljavanje njihove uobičajene administrativne organizacije olakšati borbu za egzistenciju. Don Ataman general Bogajevski, videvši svog rivala u Krasnovu, u početku nije podržao ovu ideju. Međutim, videvši da su kozaci, posebno u Kraljevini SHS, počeli jednoglasno da preimenuju svoje kolonije u imanja i sela, kao i da biraju seoske atamane, on je decembra 1921. svojom naredbom ovome dao zakonski osnov da bi ojačao svoju poziciju „prvog među jednakima“ vojnih atamana, dozvolio je prijem stanovnika Kubana, Tereta i Astrahanja u naselja i sela Dona.
Štab ruske armije, general Vrangel i komanda kozačkih jedinica uložili su mnogo napora da organizuju vojne ćelije po imanjima i selima kako kozaci ne bi izgubili vezu sa jedinicama.
Pošto su kozaci nastavili da se aktivno kreću s mesta na mesto u potrazi za poslom, raznolikost kozačkih jedinica se povećavala. U ovoj situaciji, Bogajevski je primarnu pažnju posvetio organizovanju stroge registracije kozaka od strane seoskih atamana. Tako je nastojao da održi bar privid vojne sile pod svojom komandom, koju čine kozaci koji su napustili svoje jedinice, ali su bili ujedinjeni u čisto kozačke organizacije.
Sa kozacima je u Kraljevinu SHS stiglo i nekoliko stotina Kalmika iz donskih stepa. Poslani su u rudnike Senju, gde su gradili put, kasnije se većina preselila u Mali Mokri Lug, ostale grupe su otišle u banatsko selo Crepaja i u grad Paraćin, gde su počeli da rade u fabrici. Predsednik Kalmičke kolonije u Srbiji bio je pukovnik Abuša Aleksejev. Ova etnička zajednica je 1929. godine podigla sopstveni budistički hram, jedini u Evropi, i zadržala solidnost u emigraciji. Skoro svi beogradski Kalmici su se 1942. preselili u banatsko selo Debeljača, a odatle su evakuisani na zapad železnicom septembra 1944. godine.
Dvadesete godine prošlog veka odlikuju se migracijama ruskih izbeglica iz Kraljevine SHS u industrijalizovane zemlje Evrope, pre svega u Francusku i Belgiju. Najveće i najpoznatije preseljenje Kozaka usledilo je maja 1929. godine u Peru. Nekoliko stotina kozaka, uglavnom Kubana, otišlo je pod vođstvom general-majora Ivana Pavličenka. Iz Novog Sada je poveo svoju grupu kozačkih konjanika, zajedno sa duvačkim orkestrom i igračima.[4]
Srbija je do 1941. godine bila centar kubanskih i terskih kozaka u tuđini. Vođa kubanskih kozaka u Srbiji bio je general Naumenko, a terskih kozaka ataman Vdovenko. Vođa donskih kozaka Bogajevski preselio se u Pariz daleke 1923. godine. Zbog učešća Kozaka u ratu na strani Nemačke[5] i prelaska Jugoslavije pod komunističku kontrolu, mnoge kozačke vođe su ili emigrirali dalje na Zapad (Naumenko) ili su predati sovjetskim vlastima i potisnuti (Vdovenko, Solomahin). Međutim, deo Kozaka je posle rata nastavio da živi u Jugoslaviji.[6]
Beli kozaci u drugim zemljama uredi
U Albaniji uredi
Godine 1924. u Albaniji se desio državni udar Ahmeta Zogua u kome su aktivno učestvovali kozaci i drugi emigranti iz Rusije. Godine 1926. raspuštena je ruska garda albanskog vladara, ali je vojnicima ove jedinice zagarantovana doživotna penzija. Tek posle zauzimanja Albanije od strane Italije 1939. godine, kozaci su se vratili u Srbiju i pridružili se jedinicama Krasnova. Dakle, u Albaniji nije formirana punopravna zajednica. [7]
U Bugarskoj uredi
Donska vlada u egzilu 10-11. septembra 1922. godine u Sofiji održala je sastanak seoskih atamana kako bi razvila određene mere za sprečavanje povratka Kozaka u otadžbinu. Na sastanku je, između ostalog, odlučeno da se otvori mreža kantina za kozake. Donski pisac Harlamov, koji je stigao iz Pariza na kongres, bio je zamoljen da uređuje list „Kozačka Duma”. Novembra 1921. donski kozaci su činili većinu ruskih izbeglica u Bugarskoj.
U Bugarskoj, do kraja 1920-ih, nije bilo više od 10 sela (Burgas, Sofija, Ust-Lomskaja, itd). Jedno od najbrojnijih bilo je selo Kaledinskaja u Anhijalu (ataman pukovnik Karavajev), formirana 1921. godine, gde je živelo 130 ljudi. Deset godina kasnije u njemu je ostalo samo 20 ljudi, a 30 je otišlo u Sovjetsku Rusiju. Još jedan primer smanjenja broja kozaka u zemlji je Burgasko kozačko selo, formirano 1922. godine. Ako je u vreme formiranja u njemu živelo oko 200 ljudi, onda je do kraja 1920-ih brojao ne više od 20 ljudi, a polovina prvobitnog sastava se vratila kući.
Društveni život kozačkih sela i imanja u Bugarskoj sastojao se od pomoći invalidima, kao i u održavanju vojnih i tradicionalnih kozačkih praznika.
Među kozacima u Bugarskoj bio je značajno razvijen kulturni život. Sofijsko kozačko selo sastojalo se od imanja: studentskih i invalidskih. Kulturno-prosvetni život sela bio je jedan od prioriteta. Kozaci sofijskog sela redovno su organizovali predavanja, sastanke, sastanke i koncerte. One su se odvijale u čitaonicama koje su posebno organizovane za ove svrhe. Oni koji su želeli mogli su da nabave literaturu za koju su bili zainteresovani. U Bugarskoj je takođe počelo sa radom nekoliko kubanskih škola, u kojima su se školovala deca kozaka i emigranata iz Rusije. Kasnije su, u vezi sa zahtevima bugarske strane za objedinjavanjem obrazovnih programa, pretvorene u poljoprivredne škole. U Bugarskoj su, zbog nedostatka državnih subvencija koje su postajel u Srbiji i imajući u vidu veliki broj dece školskog uzrasta, jedinice vojske o svom trošku održavale fiskulturnu salu za 150 dece (uglavnom siročadi), i internat za 60 dece u Varni.
Vođa kozaka u Bugarskoj Kutepov živeo je od 1921. do 1922. godine u Velikom Trnovu, gde se nalazio štab korpusa i mnogo je putovao po zemlji sa inspekcijama pojedinih vojnih jedinica. Kasnije, u vezi sa optužbama Vrangelovih oficira za zaveru protiv poljoprivredne vlade Aleksandra Stambolijskog, on je proteran iz zemlje.
U Grčkoj uredi
U Grčkoj su kozaci stvorili selo Pirej. Nisu se konsolidovali na određenom mestu, ali su se, izučavajući jezik, zanate i organizovali sopstveni posao, mnogi kozaci raselili po zemlji. [8] Oni koji su ostali u Pireju ujedinili su se pod vođstvom kapetana Golubova u kozačku grupu, koja je počela da raste krajem 1920-ih, ali nije mogla da se formira u selo. Mnogi kozaci, prvenstveno oficiri, mogli su da nađu posao u popularnim i kvalifikovanim profesijama: inženjeri, mehaničari, crtači, geodeti, lekari. Obični kozaci su se uglavnom bavili trgovinom, a služili su i kao instruktori jahanja u grčkoj vojsci. [8]
Vidi još uredi
Izvori uredi
- ^ Йovanovič M. Russkaя эmigraciя na Balkanah: 1920-1940. – M.: Biblioteka-fond «Russkoe zarubežьe»; Russkiй putь. – 2005, s 86
- ^ Йovanovič M. Russkaя эmigraciя na Balkanah: 1920-1940. – M.: Biblioteka-fond «Russkoe zarubežьe»; Russkiй putь. – 2005, s 87
- ^ Davatc V. H., Lьvov N. N. Russkaя armiя na čužbine. Belgrad, 1923. S. 111
- ^ Korolevič P. Istoriя pereseleniя kazakov v Respubliku Peru. Novi-Sad, 1930
- ^ „«Kazakov v plen ne bratь»: Za v Serbii nenavidяt kazakov?”. Arhivirano iz originala 2021-01-17. g. Pristupljeno 2021-01-04.
- ^ „V Serbii našlisь potomki donskih kazakov”. Arhivirano iz originala 2019-07-07. g. Pristupljeno 2021-01-04.
- ^ „Tragediя russkoй obщinы v Albanii”. Arhivirano iz originala 2021-03-06. g. Pristupljeno 2021-01-04.
- ^ a b Karpenko S.V. Kazačьi stanicы v эmigracii (1921—30-e gg.)
Literatura uredi
- Volkov S. V. (2003). Russkaя armiя na čužbine. Gallipoliйskaя эpopeя. Moskva: ZAO Centrpoligraf. ISBN 5-9524-0335-2.
- Gončarenko O. (2012). Izgnannaя armiя. Moskva: Veče. ISBN 978-5-9533-5866-8.
- Karpov N. D. (1998). Krыm — Gallipoli — Balkanы (1-e 3000 эkz izd.). Moskva: Russkiй putь. ISBN 5-85887-124-0.