Boj na Suvodolu
Boj na Suvodolu bio je sukob srpskih ustanika pod komandom vožda Karađorđa sa turskom vojskom sačinjenom većinskim delom od Arnauta (Albanaca) pod komandom pećkog Numan-paše Mahmudbegovića, 10. juna 1809. godine. Završen je srpskom pobedom.
| Boj na Suvodolu | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Prvog srpskog ustanka | |||||||
 Boj na Suvodolu | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Srpski ustanici |
 Osmansko carstvo | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
Karađorđe Petrović |
Numan-paša Mahmudbegović | ||||||
| Jačina | |||||||
| 4.000, 2 topa | 4.000 do 6.000 | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| 100 – 120 mrtvih | preko 600 mrtvih | ||||||
Pozadina uredi
Godine 1809. srpski ustanici planirali su oslobađanje Raške oblasti, odnosno Novopazarskog sandžaka, radi spajanja Srbije sa Crnom Gorom. Karađorđe je lično predvodio ofanzivu i krenuo je sa vojskom u Novopazarski sandžak 27. aprila 1809. godine iz Užica preko Javora, krećući se kroz divlji planinski predeo ispresecan dubokim rečnim jarugama. Uprkos svim teškoćama, maršrutu od 110 km savladao je za sedam dana, izbivši pred Sjenicu. Osvaja sjeničku varoš 5. maja, dok turski garnizon ostavlja pod opsadom. Spremao se da napadne Novi Pazar, ali na poziv Rodofinikina otišao je u Beograd 11. maja radi dogovora sa njim i Sovjetom.
U međuvremenu, ustanici su, kako beleži Konstantin N. Nenadović, nakon petnaestodnevne opsade i pogibije 600 Turaka, zauzeli Novu Varoš. Sprečiti utvrđivanje pozicija Srba u Raškoj bio je najvažniji zadatak Turaka i Albanaca, jer u slučaju da ustanici s upehom dođu na granicu sa Crnom Gorom, Bosna i Hercegovina bi bila odsečena od ostalih osmanskih pokrajina. Osmanska vojska kretala se sa dve strane u pravcu Sjenice, Numan-paša dolazio je iz Peći, a Sulejman-paša Skopljak iz Hercegovine. Saznavši da Karađorđe nije na frontu, jedan manji deo Skopljakovih trupa krenuo je da napadne ustanike koji su držali sjenički garnizon pod opsadom. Međutim, nisu znali da se Karađorđe vratio u Sjenicu prethodne noći.
Pre početka borbe, znameniti turski megdandžija Turan-beg pozvao je vožda Karađorđa da mu izađe na megdan. Karađorđe prihvata poziv, međutim srpski komandanti su se žustro usprotivili i nisu ovo dozvolili bojeći se turske podvale. Na megdan je, pretvarajući se da je Karađorđe, krenuo mladi barjaktar Jovan Šibalija. Oba borca će stradati u megdanu.[1] Zatim je došlo je do boja na Sjeničkom polju 6. juna u kome su posle žestoke borbe Osmanlije potučene. Karađorđe o tome izveštava Rodofinikina:
Ja sam krenuo iz Topole 18. maja (30. maj po novom kalendaru) i došao sam u Sjenicu 24. (5. juna), a ujutru 25. (6. juna) sluči se sila turska i na nas udari, jesmo bataliju (bitku) imali u polju i hvala bogu naš je mejdan bio. Ima više od 100 glava turskih što smo posekli, a što su oni odneli i što se ranilo to ne znamo, a od naših četiri momka poginula su i 8 ranjeno.[2]
Videvši poraz Skopljakovog pojačanja na Sjeničkom polju, zapovednik turskog garnizona u Sjenici Hadži Mustaj-beg Čavić ponudio je predaju sa svojom posadom. Karađorđe je jedva dočekao ovu ponudu, jer se vojska Numan-paše približavala Sjenici, tako da ustanici zaposedaju garnizon 9. juna.
Boj ustanika i Arnauta uredi
Ustanici su nakon zaposedanja sjeničkog garnizona, odmah usmerili svoje kretanje prema gornjem Pešteru, sa namerom da se sastanu sa crnogorskom vojskom. Noćnim forsiranim maršem ustanici su savladali najmanje 35 km. Međutim, Numan-pašina vojska je već izašla na Suvodol. Odmah po pristizanju, Arnauti su pristupili izradi rovova na brdu koje se danas zove Karadža (dobilo ime po Karađorđu nakon bitke). Sa ovog brda dominira pogled nad celom ravnicom, koja se prostire na desetak kilometara u prečniku. U strategijskom smislu, ovi položaji su bili vrlo povoljni za Numan-pašinu vojsku.
Sutradan, 10. juna Srbi su se utvrdili na severozapadnom delu Suvodola. Koliko je Karađorđe imao vojske pod komandom u ovom boju teško je reći. Većina savremenika slaže se da je arnautska vojska brojem prevazilazila srpsku, međutim, najverovatnije je odnos snaga bio podjednak — ali su najposle morali Arnauti jačem junaštvu srpskom ustupiti lovorove vence od boja suvodolskog — piše Lazar Arsenijević Batalaka.
Shvatajući da je u boljem položaju, Numan-paši se nije žurilo. Prihvatio je savete svojih potčinjenih starešina da u širokom luku preduzme opkoljavanje Srba u polju i potom da sačeka da odmakne podne i smiri se žega, jer je dan bio vrlo topao. Zahvaljujući gustoj borovoj šumi kojom je tad bilo prekriveno ovo polje i jutarnjoj magli, ustanici su se skoro neprimetno primakli arnautskim snagama. U prvom veoma žestokom sudaru Numan-pašini vojnici su ostvarili određenu prednost. Položaj koji su ustanici zauzeli bio je vrlo nezgodan, a uz to su bili premoreni od boja sa Skopljakovom vojskom, sjeničkim garnizonom i od noćnog marša. Numan-paša je bio svestan toga i hteo je da iskoristi svežinu svojih i premorenost i nepoznavanje terena srpskih vojnika. Zato je predveče 10. juna svim snagama napao Srbe. Ustanička pešadija se morala povući i postrojiti kod topova u tzv. kare — po tadašnjoj evropskoj taktici pešadije. Tako uspeva da odoli napadu snažne turske konjice (hatlija) koju je predvodio đakovački Said-paša.[3]
Bitka je trajala tri sata, bila je krvava i neizvesna. Karađorđe je podizao moral ustanicima izazivajući arnautske vojnike: Jurišajte, junaci! Zar ćete tu da ugasite svoju slavu! Kad su Numan-pašini vojnici već počeli da opkoljavaju srpske položaje, ustanicima je u ključnom momemtu u pomoć priskočio Vule Ilić Kolarac sa svojim konjanicima, do tada pritajen u šumi. Ustanička konjica se prosto sjurila u bokove arnautske vojske, pa je nastala prava klanica. To je Arnaute pokoleblo, a kad Vule Ilić istovremeno poče vikati na turskom: Pobegoše naši! Pobegoše naši! to stvori još veću zabunu i opšti metež među Arnautima koji se dadoše u panično bekstvo. Ohrabreni ustanici navališe na njih. Pored Ilića, u borbi se posebno istakao smederevski buljukbaša Đorđe Zagla. Teško ranjeni Numan-paša bežao je sa bojišta sve do Peći. Ustanici su nastavili gonjenje razbijenog neprijatelja, ali mnoge je spasila magla i noć. Bihorski knez Jovan Sava je sa svojim Bihorcima, kao i jedan broj Vasojevića, bio prisilno mobilisan u Numan-pašinu vojsku. U toku bitke, prvom prilikom prešao je na stranu srpskih ustanika i time doprineo porazu Arnauta. Numan-paši je izginulo preko 600 vojnika, dok su ustanici izgubili stotinak ljudi. O momentu koji je odlučio bitku svedočio je i sam Vule Ilić:
Usred boja okuraži me Karađorđe podviknuvši: Kojekude, Vule, gde ti je junaštvo!? Toga dana bila je tolka magla da se nije moglo videti ni pet fati pred sobom. Mi jurišnusmo vičući: Ma, ne dajte, pobegoše Turci! U toj magli, krvavoga boja, Turci ne videše kud im je puta pa se razbežaše na sve strane! [4]
Karađorđe o pobedi izveštava Rodofinikina:
I po onoj bataliji (bici) odmah uveče jesmo vojsku spremili i onu noć svu noć nismo spavali nego smo putovali i išli smo na pećskoga Numan-pašu, koji je bio s vojskom u Suvodolu. I mi na 2 sata posle podne stigosmo u Suvodol. I tu Turci pred nas iziđoše, bismo se na jednom mestu 3 sata, ali koliko je čislo Turaka bilo nezna se potomu što ih potiskosmo i oni dadoše pleća bežati te smo ih terali do mraka. I tu je mnoga gibelj od Turaka bila, koja se ne može prebrojati i paša ranjen ode bezobzirno, nije se mogao obrnuti do Peći.[5]
Posledice bitke uredi
Ustanička vojska je prodrla sve do Roždagina do blizu Rožaja, koji se nalazio pod upravom pećkog paše. Prema tome ustanici su posle boja na Suvodolu prodrli i na teritoriju Pećkog pašaluka. Prema austrijskim obaveštajnim podacima 4000 osmanskih vojnika je poginulo tokom boja na Suvodolu.[3]
Reference uredi
Literatura uredi
- Stojančević, Vladimir (2004). Prvi srpski ustanak 1804-1813. Beograd: Medija centar "Odbrana". str. 326. ISBN 978-86-3350-153-8.
- Stevanović, Dr Miladin (1994). Prvi srpski ustanak. Gornji Milanovac: Dečje novine. str. 343. ISBN 978-86-3670-689-3.
- Đorđević, Dr Miroslav R. (2004). Oslobodilački rat srpskih ustanika 1804-1806. Beograd: Medija centar "Odbrana". str. 447. ISBN 978-86-335-0154-5.
- Janković, Dragoslav (1984). Srpska država Prvog srpskog ustanak. Beograd: Nolit. str. 293.
- Pavićević, Branko; Stojančević, Vladimir; Ratković-Kostić, Slavica (1998). Od Careva Laza 1712. i Boja kod Ivankovca 1805. do odlaska Turaka iz Srbije 1867. [Znamenite bitke i bojevi srpske i crnogorske vojske: od Careva Laza 1712. do Dobropoljske bitke 1918.], Knj. 1. Novi Sad: Pravoslavna reč; Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 616. ISBN 86-335-0038-8.
- Ljušić, Radoš (2018). Vojvode i vojvodski barjaci: Vojno uređenje ustaničke Srbije (1804-1815). Beograd: Medija centar "Odbrana". str. 344.
- Hamović, Dragan; Jovanović, Nebojša; Ilijin, Dušan (2004). Ustanička čitanka (1804 - 1815). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 418. ISBN 86-17-11342-1.
- Lazar Arsenijević Batalaka, Istorija Srpskog ustanka
- Nenadović, Konstantin N. i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa Vrhovnog Vožda, oslobodioca i Vladara Srbije i život njegovi Vojvoda i junaka: Kao gradivo za Srbsku Istoriju od godine 1804 do 1813 i na dalje (1903). Život. Sloboda.
- Ejup Mušović, Tutin i okolina
- Vladimir Stojančević, Metohija u periodu Prvog srpskog ustanka, Istorija Pomoravlja i dva veka od Varvarinske bitke, Kruševac-Varvarin 2010.
