Википедија

Brak

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Brak (višeznačna odrednica).

Brak je društvena, verska i zakonska zajednica između dve ili više osoba,[1] različitog ili istog pola.[2] Brak reguliše imovinsko-pravne i druge odnose među osobama koje su ga sklopile.[3] Po pravilu dele imovinu koju steknu. Brak se može sklopiti u Crkvi i kod matičara koji predstavlja državu.[4] U nekim zemljama, pre zaključenja braka sklapa se predbračni ugovor kojim se utvrđuje udeo svakog supružnika što se imovine tiče, kao i alimentacija nakon eventualnog razvoda. U većini zemalja u brak može da se stupi sa navršenih 18 godina ili uz pismenu odluku suda kada je lice navršilo 16 godina i steklo telesnu i duševnu zrelost ( dispenzacija).[5]

Venčane burme, simbol braka
Mladoženja i mlada na venčanju potpisuju dokument o stupanju u brak

Univerzalnost braka unutar različitih društava i kultura je pripisana brojnim osnovnim društvenim i ličnim potrebama kojima daje društveno prihvaćeni okvir kao što su regulacija i zadovoljavanje seksualnih nagona, podela rada između polova, ekonomska proizvodnja i potrošnja te zadovoljenje ličnih potreba pojedinca za privrženošću, položajem u zajednici i ljudskim društvom. Najvažnija funkcija braka gotovo sigurno proizlazi iz osnovne ljudske potrebe za stvaranjem potomstva tj. prirodnog nagona za biološkim razmnožavanjem, brizi o potomstvu te njihovom obrazovanju i socijalizaciji kao i uređivanjem problema nasleđivanja i ličnog porekla svakog pojedinca.[6]

Ljudskim bićima, među svim sisarima, za razvoj do zrelosti treba najviše vremena, a samim tim je i razdoblje zavisnosti potomaka od roditelja najduže. Ta činjenica nameće povećane obaveze roditeljima oko brige o potomstvu i u tom smislu brak predstavlja društveni mehanizam koji tradicionalno institucionalizira vršenje roditeljskih dužnosti i obaveza.

Brak se u različitim oblicima može naći u gotovo svakoj društvenoj zajednici. Najstariji istorijski zapisi ukazuju na to da se brak smatrao delom običaja, te se kasnije razvio u savremene oblike regulisane pravom.

Muškarac i žena iz čijeg braka je proizašlo jedno ili više dece predstavljaju osnovnu porodicu, koja se često ugrađuje u veće „molekule“, proširene porodice.

Vrste brakova uredi

Brakovi se, s obzirom na to da se pojavljuju u različitim kulturama, pojavljuju u brojnim oblicima. Obično se dele po broju partnera, pripadnosti partnera određenoj društvenoj grupi odnosno instituciji pred kojom se sklapaju.

Prema broju partnera dele se na:

Prema tome, pripadaju li partneri istoj društvenoj grupi (pleme, nacija, klasa, verska zajednica) dele se na:

  • endogamne, tj. između pripadnika iste društvene grupe
  • egzogamne, tj. između pripadnika različitih društvenih grupa.

Ako se sklapaju pred duhovnom (verske) ili svetovnom vlasti dele se na:

Prema polu partnera dele se na:[7]

Ostale vrste brakova su dogovoreni brak, koji u ime partnera sklapaju članovi njihove porodice (poseban je oblik dečji brak), a koji takođe može biti prisilni brak (poseban je oblik otmica nevesta). Oblik braka specifičan za šijitski islam je niqah ili privremeni brak, a u anglosaksonskoj pravnoj tradiciji postoji i institucija neformalnog braka (engl. Common-law marriage).

Institucije slične braku su i divlji brak, ali i probni brak (kome je primarna svrha ustanoviti sposobnost žene da rađa). U Francuskoj je, pak, pod vrlo specifičnim uslovima, moguće sklopiti brak s preminulom osobom, posthumni brak. Ta je institucija u tome slična kineskom običaju poznatom kao kineski brak duhova.

Brak se u zapadnim društvima po pravilu shvata kao monogamna zajednica, dok se u drugim delovima sveta brak može pojaviti i kao poligamna institucija.[8] Najčešći je slučaj u obliku poliginije (muškarac s nekoliko supruga), ali neka društva tolerišu i poliandriju (ženu s nekoliko supruga).

U različitim plemenskim zajednicama, kao kod nekih indijanskih plemena društvo je tolerisalo zajednički život 'berdaša', vračeva-homoseksualaca koji bi živeli zajedno sa nekim drugim muškarcem. Berdaši su izazivali, zbog svoje prirode, podsmeh ostalih saplemenika, ali su istovremeno uživali i jak ugled kao moćni šamani. Ovo je bilo rašireno kod Indijanaca iz prerija, kao kod Ilinoisa, i drugih, a zabeleženi su i slučajevi tolerancije prema njima kod južnoameričkih Nambikvara. U novije doba neke države su (pod političkim pritiskom) priznale istopolne brakove.

Endogamija i egzogamija uredi

Endogamija je običaj da se brak sklapa samo unutar sopstvene etničke grupe, bratstva, klana, plemena, kaste. Egzogamija je suprotna tome.[9]

Poligamija uredi

U većini zemalja, posebno zapadnih, poligamija i poliandrija su čak zakonom zabranjene. Ipak, muslimani imaju pravo na četiri žene, mada se retko žene više od jednom.[10]

Istopolni brakovi uredi

Glavni članak: istopolni brak

Moderno doba je donelo pravo homoseksualcima da takođe zasnivaju brakove. Prva zemlja koja je legalizovala istopolne brakove je Holandija[3], koja je to učinila 2001. godine, dok je Danska prva zemlja koja je zakonski prepoznala istopolne zajednice, 1989. godine, koje tada, ni po imenu ni po sadržaju prava, nisu bile izjednačene sa brakom.

Sociološki aspekti uredi

U celom svetu ljudi se udružuju i formiraju razne zajednice, organizacije i grupe. Razlozi su različite potrebe, a najčešće su u pitanju materijalne.[11]

Novac i sticanje materijalnih bogatstava predstavljaju glavnu preokupaciju savremenog čoveka - formiraju se partnerska preduzeća, prave se međudržavni ugovori i ceo svet se ujedinjuje zbog jednog i „najvažnijeg“ cilja - ostvarivanja što većeg materijalnog bogatstva. Kvalitet života, kako većina ljudi (pogrešno) veruje, direktno je povezan sa količinom materijalnog bogatstva.

Sa druge strane, brak je zajednica duhovno i fizički zdravih i zrelih osoba, koja se primarno ne bave pitanjem materijalnog bogatstva, već pre svega uspostavljanjem dobrih odnosa, stvaranjem ili odgajanjem potomstva i optimalnih psihosocijalnih uslova u međusobnom saživotu iz koga će proisteći i dovoljno „materijalno bogatstvo“, zdravlje i zrelost, koje ovu zajednicu unapređuju na jedan poseban, uzvišeniji način, po čemu se brak značajno razlikuje od drugih zajednica i udruženja.

U današnjem svetu sve veći broj država prihvata i društveno priznaje istopolni brak (poznat i kao gej brak ili homoseksualni brak) ili bračnu zajednica dve osobe istog pola. Istopolni brak je sociološko, pravno, političko i društveno pitanje u mnogim državama, iako je debata o istopolnim brakovima novijeg datuma.[12] Istopolni brak, u državama u kojima je dozvoljen, nije poseban pravni institut. Dakle, ne postoji pravni, već samo sociološki pojam istopolnog braka, jer je definicija braka, kao posebnog pravnog instituta, izmenjena (u manjem broju zemalja sveta) na taj način da sadrži i mogućnost sklapanja braka između osoba istog pola.

Psihološki aspekt uredi

Razlozi zbog kojih neko stupa u brak mogu biti različiti. Jedan od razloga može biti i seksualna privlačnost, odnosno kvalitetan seksualni odnos. Parovi često smatraju da ako se slažu na tom polju, da će se slagati i na svakom drugom. Seksualne slobode su dovele do toga da parovi i pre braka upražnjavaju seks, pa tako mogu na osnovu toga i da otpočnu bračni život. Sa druge strane, dešava se i da se dvoje ljudi voli, ali da nemaju zadovoljavajući seksualni život. Moguće je u tim slučajevima da njihov brak ipak bude uspešan, jer zbog ljubavi koju osećaju, a i zbog sklada na svim drugim poljima, vremenom nauče kako da zadovolje jedno drugo, pa time poboljšaju i taj aspekt bračnog života. Postoje i ljudi kojima seksualni život nije važan koliko drugi aspekti braka, kao što su razgovor, briga o domaćinstvu, odgajanje dece, putovanja...[13]

U različitim brakovima, dominantne figure mogu biti ili otac ili majka. Gde su tradicionalni odnosi jači, muškarac će biti taj koji naizgled vodi glavnu reč („glava kuće“), dok se odgajanje dece i vođenje brige o domaćinstvu prepušta majci. Moderna vremena sve više utiču da su oba partnera ravnopravna, najviše zbog toga što oboje zarađuju i doprinose. Zajednička briga o domaćinstvu i deci, kao i zajedničko odlučivanje je ideal kome je potrebno težiti. Pri tome, važno je u zajednička odlučivanja uključivati i decu, posebno adolescente, jer ukoliko se osete ravnopravnim članovima, to će im doneti osećaj sigurnosti, a učiniće ih važnima i dobrim saradnicima, što je za taj uzrast veoma potrebno.[13]

Brak između dvoje ljudi ima veliki uticaj na njihovu decu. Naime, kroz roditeljski brak, dete, a posebno adolescent upoznaje bračne odnose. Od toga veoma zavisi da li će deca kasnije imati srećan brak, jer se često dešava da su odnosi koje će kasnije uspostaviti u sopstvenom braku nastavak odnosa koji je postojao (ili postoji još uvek) u roditeljskom braku. Nažalost, ti odnosi mogu da budu i veoma loši i sa mnogo sukoba. To zapravo znači da roditelji prema deci imaju odgovornost prilikom stvaranja bračnih odnosa. Nekada se dešava da roditelji upravo zato ne žele da se razvedu, jer tako žele da zaštite svoje dete od trauma koje bi moglo da ima. Međutim, pokazalo se da takvi, „formalni“ brakovi, češće štete nego koriste detetu, zbog hladne porodične atmosfere, razmirica i sukoba.[13]

Ne postoji pravilo koje obezbeđuje da će brak biti uspešan i dugotrajan. Poželjno je da se ljudi pre braka dobro upoznaju, ali i da su oboje zreli ljudi. Pri tome zrelost ne određuju godine života, pošto za izvesne ljude važi da praktično „nikada ne odrastu“. Neki parovi se godinama upoznaju („zabavljaju se“), pa tek onda stupe u brak, a neki to urade „brzopleto“. U oba slučaja može da se desi da brak traje kratko, ali i da bude do kraja života. Moguće je da će brzopleto sklopljen brak između dvoje mladih ljudi trajati kraće zbog mnogih nerešenih pitanja, odnosno pritisaka koji dolaze „spolja“ (zaposlenje, stan, novac, roditelji) ili „iznutra“ (nezrelost partnera i prerano roditeljstvo).[13]

Istorija uredi

 
Ugovoreni brak između francuskog kralja Luja XIV i Marije Tereze od Španije
 
Dozvola za sklapanje braka, selo Lahce 1913. godine
 
Oskar Shmerling, Prinudni brak

Brak se kao institucija razvio u raznim kulturama pre početka pisane istorije, što je stvorilo dosta poteškoća kasnijim teoretičarima koji pokušavaju da objasne njegov nastanak. Teorije koje su se razvile se u najvećoj meri temelje na etnografskim podacima, odnosno istraživanjima komparativne antropologije među udaljenim i premodernim narodima za čiji se način života veruje da je sličan načinu života preistorijskih ljudi. Deo njih objašnjenje za nastanak braka pokušava da pronađe u želji preistorijskih zajednica da ograniče endemsko nasilje, kako među svojim muškim članovima koji su se stalno takmičili za seksualne usluge žena, tako i među preistorijskim zajednicama kao kolektivitetima (usp. rimsku predaju o Otmici Sabinjanki), pri čemu se počelo trgovati ženama kao ekonomskim resursom i sredstvom za sklapanje širih saveza.

Srednji vek uredi

U srednjem veku, ali i kasnije, u modernije doba, često su brakovi bili ključni događaj u formiranju svetske politike. Sklapani su brakovi iz političkih razloga, čak i kada članovi vladarskih porodica nisu bili stasali za brak. Na taj način nastajali su labavi savezi koji su garantovali mir ili poboljšanje diplomatskih odnosa. Primeri su brojni, a jedan od najkarakterističnijih su brakovi Henrija VIII, vladara Engleske od 1509. do 1547. Njegov prvi brak je bio sa Katarinom Aragonskom, kako bi se učvrstio savez sa Španijom. Ona je već bila udata za Henrijevog brata Artura, ali je on preminuo ubrzo nakon venčanja. Buduća kraljica je morala da se zakune da nije spavala sa Arturom kako bi se izbegle optužbe za incest. S obzirom da mu Katarina nije rodila naslednika, Henri je odlučio da se razvede, ali mu to papa Klement VII nije odobrio. Kako bi to ipak mogao da uradi, Henri je osnovao anglikansku crkvu, a sebe proglasio njenim poglavarom. Takođe, poznat je slučaj kćerke burgundskog vojvode Karla Smelog, Marije, koja se udala za Maksimilijana, habzburškog cara, kako bi njegova vojska zaštitila Burgundiju od Francuza koji su napali odmah nakon smrti njenog oca 1477. godine.[14]

Savremeno doba uredi

Za brak kao instituciju u poslednjih nekoliko decenija karakteristično je da se u zapadnom svetu, zbog istih socio-ekonomskih trendova koji se smatraju katalizatorom seksualne revolucije, našao pod udarom kritike kao „provladina“ i za nove okolnosti neprimerena institucija.

Tokom istorije, društveno prihvaćena definicija braka se stalno menja i poprima različite oblike. Početkom 21. veka definicija braka se u nekim zapadnim zemljama nastavlja menjati, posebno što se tiče značaja potomstva i lakoće razvoda. Tako je 2000. godine Holandija postala prva zemlja koja je legalizirala istopolne brakove, a sledile su je i neke druge zapadno-evropske zemlje kao i neke savezne države u sklopu SAD.

Izbor bračnih drugova uredi

Dok većina zakonodavstava u modernom svetu pretpostavlja kako bračni partneri stupaju u brak slobodnom voljom na temelju vlastitog izbora, to nije uvek slučaj, a u istoriji je bio pre izuzetak nego pravilo. Umesto toga su izbor bračnih partnera vršili članovi njihovih porodica, a glavni su motivi obično bili ekonomski i nisu uzimali u obzir želje ili osećaje budućih supružnika. Takvi se brakovi zovu ugovoreni brakovi. Pri tome su različite kulture stvarale različite običaje s različitim ograničenjima za izbor bračnih partnera.

U nekim zajednicama je tako izbor partnera ograničen na članove vlastite društvene grupe (pleme, klan); jedan od ekstremnih oblika ovog ograničenja je nasleđivanje udovice, odnosno njena dužnost da se posle muževe smrti uda za preživelog muškog člana njegove porodice (poznat i kao leviratski brak). Druge zajednice, u nastojanju da se suzbije incest, insistiraju na egzogamiji, odnosno braku između članova različitih klanova.[15]

Nastojanje da se takva pravila što doslednije primenjuju u Indiji je dovelo i do običaja sklapanja dečjih brakova, odnosno njihovog ugovaranja dok se budući supružnici nisu ni rodili. Nekada se sklapaju i protiv volje supružnika, kada je reč o prisilnim brakovima. Jedan od njihovih najpoznatijih oblika je otmica neveste, a najpoznatiji istorijski primer predstavlja Otmica Sabinjanki.

Kasnija zakonodavstva, uključujući i ona koja pretpostavljaju slobodni izbor partnera, uvela su određena ograničenja. U prošlosti su se antimiscenegacijski zakoni odnosili na zabranu braka s osobama druge rase, gde jedan od poslednjih primera pruža JAR za vreme aparthejda. Gotovo sva zakonodavstva ograničavaju brak s osobama ispod određenog životnog doba, kao i s osobama u određenom stepenu srodstva.

Sklapanje braka uredi

Glavni članak: Venčanje

Brak u formalnom smislu započinje obredom koji se naziva venčanje. Njega, u zavisnosti od zakonodavstva države i/ili želja bračnih drugova, može voditi sveštenik kada je u pitanju verski (crkveni brak); posebno ovlašćeni državni službenik (matičar) kada je u pitanju građanski brak; ili treća osoba kojoj je to ovlašćenje, na primer u specifičnim okolnostima, dato zakonom (na primer pomorski kapetani na moru).

U nekim zemljama, pogotovo onima koje insistiraju na odvajanju crkve i države, versko venčanje mora biti odvojeno od građanskog; to se u nekim slučajevima postiže tako da supružnici brak prvo sklope formalno kod matičara, a zatim, ako to žele, obave verski obred u skladu s vlastitim verovanjima i tradicijama. Neke zemlje omogućavaju crkveno venčanje pri čemu je svešteniku priznato svojstvo državnog službenika, a „građanski“ karakter venčanja se odnosi na formalni čin upisa braka u svetovne matične knjige.

Različita zakonodavstva različito tretiraju mesta na kojima se obavljaju venčanja. U nekim zemljama se venčanja smatraju javnim događajem, i kao takva se mogu provesti jedino na tačno određenim javnim mestima kao što su verski objekti ili državni (matični uredi); izuzetak mogu predstavljati slučajevi kada je jedan od supružnika teško bolestan. U nekim slučajevima određeni ugostiteljski objekti kao kafane ili hoteli, mogu poslužiti u tu svrhu, ako su stekli odgovarajuće zakonske dozvole. Neka zakonodavstva, pak, omogućavaju sklapanje braka na različitim mestima, pa i u prirodi, a ponekad i na neobične načine (supružnici koji skaču s padobranima i sl.). Druga zakonodavstva, pak insistiraju da se venčanje može sprovesti samo u okviru teritorijalnih jedinica gde barem jedan od supružnika ima registrovano prebivalište.

Nakon samog sklapanja braka obično sledi slavlje - svadba ili pir - kome tradicionalno prisustvuju članovi porodice, rodbine i prijatelja bračnih drugova. Novi supružnici, zavisno od vlastitih finansijskih okolnosti, mogu slavlje da nastave i privatno, za što primer predstavlja odlazak na turistička putovanja i uživanje u luksuzu koji obično neće uživati u svom redovnom bračnom životu; taj se period obično naziva medeni mesec.

Zajednički život supružnika uredi

Glavni članak: Kohabitacija
 
Spomenik braku, Nemačka

Glavnu karakteristiku braka predstavlja zajednički život supružnika, slikovito rečeno kao „deljenje stola i postelje“. U modernim zapadnim zemljama se smatra da supružnici ulaskom u brak napuštaju svoju nekadašnju i stvaraju novu porodicu ili novo domaćinstvo. U idealnim uslovima se to postiže tako da se useljavaju u kuću ili stan čiji su vlasnici ili koji su iznajmili.[16] U tradicionalnim sredinama je, međutim, češći slučaj da se supružnik pridruži porodici svog bračnog druga; u slučaju da se muž pridružuje ženinoj porodici reč je o matrilokalnom braku, dok u mnogo češćem slučaju u kome se supruga priključuje muževoj porodici, reč je o patrilokalnom braku.

U nekim slučajevima bračni drugovi ne mogu zajedno živeti, najčešće iz objektivnih okolnosti kao što je bolest, zatvorska kazna ili dugotrajna poslovna odsutnost jednog od supružnika. U nekim slučajevima bračni drugovi žive odvojeno iz finansijskih razloga, odnosno nemogućnosti da stvore vlastito domaćinstvo; islam takvu situaciju priznaje u posebnoj instituciji Nikah Misjar, odnosno bračnom sporazumu kojim se supružnici odriču dužnosti zajedničkog života.

Važnost zajedničkog života mnoga moderna zakonodavstva naglašavaju time što ga smatraju dokazom „ispravnosti“ braka kada brak predstavlja osnovu za neka prava ili povlastice, kao što je npr. socijalna pomoć ili pravo stranog državljanina na stalni boravak u zemlji svog bračnog druga. Prestanak zajedničkog života, kada je formalizovan kroz institut rastave, u nekim zemljama predstavlja ključan preduslov za nastupanje razvoda.

Seksualnost i potomstvo uredi

Najveći deo ljudskih kultura, a pogotovo one pod uticajem abrahamskih religija, smatraju upravo brak jedinom institucijom u okviru koje je dozvoljeno, odnosno „moralno“, praktikovati polne odnose. Oblici seksualnosti koji izlaze iz tih okvira, kao što su predbračni seks, odnosno vanbračni seks, se u tradicionalnim društvima smatraju grehom. Od bračnih drugova se u tradicionalnim društvima takođe načelno očekuje da svoje seksualne aktivnosti, osim vlastitom užitku, podrede i dobijanju potomstva; tako rođena deca će u tradicionalnom smislu biti „zakonita“, odnosno odrastaće u načelno boljem položaju od vanbračne dece koja odrastaju u sirotištima ili samo s jednim biološkim roditeljem.[17]

Takva se shvatanja, međutim, u zapadnim zemljama sve više napuštaju nakon seksualne revolucije. To je delom posledica zakonodavstava koja su u pravima potpuno izjednačila „zakonitu“ s vanbračnom decom; to je uklonilo jedan od najčešćih razloga za sklapanje brakova, pa u većini najrazvijenijih zemalja udeo vanbračne dece među novorođenima iznosi između 30 i 40%. S druge strane, neki venčani parovi svesno biraju da žive bez rađanja dece i pri tome koriste razne metode kontrole rađanja, uključujući i vlastitu sterilizaciju. Pri tome je glavni motiv ekonomski, odnosno shvatanje kako nedostatak dece omogućava daleko ugodniji način života, pogotovo kada oba supružnika imaju visoke prihode ( DINK parovi).

Prestanak braka uredi

 
Isus i žena uhvaćena u preljubi, crtež Jana Brojgela Starijeg, 17. vek.

Brak završava smrću jednog od supružnika. Preživeli supružnik nakon toga u većini kultura ima pravo da se ponovo venča za neku drugu osobu, iako ponekad za to mogu postojati ograničenja, najčešće vezana uz srodstvo te osobe s preminulim. U nekim slučajevima se ograničenje može vezati uz potrebni period žaljenja.

Osim smrću, brak može prestati i razvodom, odnosno poništenjem (građanskog) braka - kada se uzima da brak, najčešće iz nekih formalno pravnih razloga, nije ni postojao. Razvod, međutim, sa sobom povlači određene pravne posledice; uprkos tome, razvod je relativno česta pojava i sve do najnovijeg vremena ga je, čak i u tradicionalnim društvima (s izuzetkom katoličkih), bilo lako postići, pogotovo ako ga je pokretao muž. U zapadnim zemljama je sve donedavno razvod bio zabranjen u katoličkim zemljama, dok se u protestantskim i sekularnim zemljama mogao postići tek nakon dugog postupka i pod komplikovanim uslovima; obično su ga mogli priuštiti tek pripadnici više klase. Međutim, poslednjih se decenija razvod u zapadnim zemljama pojednostavio, tako da između 30 i 50% svih brakova završava razvodom.

Najređi oblik prestanka braka je vezan uz instituciju privremenog braka koga poznaju šiiti, i gde brak prestaje istekom roka navedenog u za tu svrhu sklopljenom predbračnom ugovoru.

Pravni aspekti braka uredi

 
„Bračne lisice“, skulptura koja ima za cilj kritiku braka kao navodnog uzroka gubitka ličnih sloboda.
Glavni članak: Porodično pravo

Brak je u većini današnjih zemalja uređen od strane države, ali se može u određenim slučajevima sklopiti ili regulisati od strane određene verske zajednice. Brak je ponekad teško okarakterisati jer osim moralnog, ima i pravni sadržaj, odnosno neki ga teoretičari tumače kao posebni oblik građansko pravnog ugovora.

Brak započinje sklapanjem braka, obično uz obred zvan venčanje. Prestaje smrću jednog od supružnika, odnosno razvodom; u slučaju poništenja smatra se da brak nije ni postojao. Brak u većini država reguliše porodično pravo.

Životna zajednica neudate žene i neoženjenog muškarca u pravnom smislu naziva se vanbračna zajednica. Takva zajednica, u novije vreme, u velikoj meri proizvodi gotovo sve pravne učinke kakve proizvodi i brak te je u pravnom smislu gotovo izjednačena s brakom.

Ekonomski aspekti braka uredi

Institucija braka je od samih početaka imala primetnu ekonomsku komponentu i sigurnosnu komponentu. Na primer u mnogim zemljama sveta sve do 20. veka mnoge žene nisu bili puni pravni subjekti i brak je prestavljao ekonomski i a pravni štit od nasrtaja drugih na žene. Isto tako brak je kroz stvaranja potomstva omogućavao pravo nasledstva - imovinskog i političkog (prelazak plemićkog statusa i sl.) za buduće naraštaje. Dolazak bračnog druga u novu zajednicu značio je nasleđivanje ili povećanje njenih resursa u obliku radne snage. Rađanje muškog potomstva u takvim pravnim sistemima omogućavalo je zadržavanje ili sticanje više ekonomske ili političke moći. S obzirom da mnoge države pre 20. veka nisu imale sisteme socijalne zaštite, brak je predstavljao način da se članovima društvene zajednice osigura socijalna i zdravstvena sigurnost, odnosno da nisu na teretu svojih roditelja i preostale rodbine ili na teretu cele zajednice. Brak, sporovi oko braka, uzdržavanje i pravo nasleđivanja je druge strane uzrokovali su razvoj mnogih zakona a tako i društva. Dolazak novog bračnog druga je u novoj zajednici menjao socijalne i ekonomske odnose, bilo za dodatno izdržavanje nove osobe i dece, bilo izdržavanje i zbrinjavanje ili osobe koja kao udovica/udovac nasleđuje porodičnu imovinu. Problemi koji su nastajali bili su rešavani u sklopu različitih društava na različite načine. Na primer da bi se osigurala žena u braku, ili da bi se nadoknadio ekonomski gubitak odlaska žene iz porodice stvara se niz običaja i institucija kao što su kupovanje neveste ili miraz, koji su se, u određenim oblicima i u nekim društvima, očuvali do današnjeg dana.[18]

Bračni status često može imati uticaja i na odnos države prema nekom pojedincu u smislu njegovih finansijskih obaveza ili prava. Klasičan primer predstavlja Rimsko carstvo u doba cara Augusta koji je nametanjem visokih poreza za nevenčane osobe nastojao da poveća broj brakova, a zajedno sa tim i broj dece.

Novije doba uredi

U modernim državama, pravni poredak brak reguliše prvenstvo u pogledu ekonomskih i pravno-ugovornih aspekata. Mnoga zakonodavstva bračne drugove tretiraju kao par pojedince, a ne kao članove šire porodice, i ta zajednica gleda se kao odvojena celina (v. osnovna porodica). U mnogim modernim državama sveta brak predstavlja temelj za nova stečena imovinska prava, dok prava i obaveze supružnika jedan prema drugome manje više ne postoji nikakva regulacija i država se ne upliće između supružnika. U mnogim zemljama postoji i zakonski štit, u kojem nije moguće pozvati supružnika kao svedoka u nekim sudskim raspravama jer sud smatra da supružnici imaju presudni uticaj na svedočenje jer su u bliskoj zajednici s drugom osobom. Sistemi kontinentalnog prava su stvorili institut bračne imovine koji pretpostavlja da imovina koju za vreme braka stiču supružnici predstavlja njihovo zajedničko vlasništvo; taj se institut ogleda i u zajedničkim bankovnim računima, kreditnim karticama i sl. Neki pravni sistemi dozvoljavaju bračnim drugovima da sami odrede šta ulazi, a što ne ulazi u bračnu imovinu, odnosno da zadrže zasebne imovine; u poslednje vrijeme se u tu svrhu koristi institut predbračnog ugovora. U nekim zemljama predbračni ugovori nisu dopušteni zakonom, te sva imovina bilo da je stečena pre braka ili za vreme braka tretiraju se na isti način čim se skopi brak ili se tretira kao ista ako su u braku neko određeno vreme. U slučaju razvoda sud određuje način kako se imovina deli, i ako je jedan od supružnika imao veću platu od drugoga tada taj sud ponekada odluči da bračni drug s većim prihodima mora nakon razvoda plaćati izdržavanje (alimentaciju) onome s manjim prihodima. Isto tako sud dodeljuje svu maloletnu decu na negu, i određuje koliko za izdržavanje mora plaćati bračni drug koji ne živi s decom. U nekim zemljama u slučaju smrti jednog od supružnika svo pokretno i nepokretno imanje prvo nasleđuje preživeli bračni drug, dok u drugim zemljama pravo nasledstva određeno je posebnim zakonima i posebnim sudom. U nekim zemljama sveta sva ova navedena prava dostupna su osobama koje žive u vanbračnoj zajednici (kohabitacija ili de fakto brak).[19]

Sklapanje braka iz čisto ekonomskih interesa uredi

Ekonomski aspekt braka se takođe može iskazati i kroz fenomen hipergamije, odnosno traženja bračnog druga koji poseduje više materijalnih resursa, a koji je sve donedavno bio karakterističan prvenstveno za žene. U nekim slučajevima su ekonomski obziri primarni, a ponekad i jedini motiv za sklapanje braka, bilo da je reč o poreznim povlasticama ili sticanju prava za boravak u nekoj zemlji (pri čemu je posebno poznat primer naručenih nevesti. Ako su takvi motivi prisutni kod oba partnera, tada se govori o lažnom ili fiktivnom braku.

Kritika braka uredi

Brak se u većini kultura, kao i kroz celu istoriju, smatrao jednim od temelja porodice, odnosno društva u celini, tako da brak kao institucija gotovo nikada nije dolazio u pitanje. Međutim, u pojedinim je slučajevima bilo teoretičara koji su brak kritikovali s različitih stanovišta. Najstariji primer predstavlja Platonova Država u kojem se smatralo da je brak previše „intimna“ zajednica, odnosno da podstiče „opasni“ individualizam. Neki od filozofa su brak smatrali preprekom intelektualnom razvoju pojedinca, odnosno vezivanjem za „zemaljsku“ sferu u kojoj se ne bi mogla postići dostignuća koja omogućava jedino celibat.

Radikalna kritika braka, odnosno zalaganje da se on u potpunosti ukine kao društvena institucija, su postala karakteristična za drugu polovinu 20. veka, pogotovo kada je feminističkim pokretom počela dominirati radikalna struja. Prema njima brak predstavlja glavno oruđe za ugnjetavanje žena, odnosno da se kroz institut „supruge“ i uz njih vezanih rodnih stereotipova žene stavljaju u trajno podređen položaj. U tome je možda najrečitija bila Adrea Dvorkin tvrdeći da se „brak kao institucija razvio od prakse silovanja“.

Opšta protivnost braku (antigamija) javlja se u dva najčešća oblika, kao gamofobija (strah od braka) ili mizogamija (mržnja prema braku).[20]

Religijski pogledi na brak uredi

Vodeće svetske religije imaju određene poglede na brak, koje čine deo njihovih doktrina, a koje se u praksi održavaju kroz verske obrede venčanja.

Abrahamske religije uredi

Judaizam je kao najstarija od svih abrahamskih religija ustanovila stav prema kome brak predstavlja ugovornu vezu između muškarca i žene u kojoj sudeluje Bog, odnosno da brak predstavlja način na koji se vrši Božja zapovest o rađanju dece. Kabalistički učenjaci unutar judaizma su razvili doktrinu prema kojoj muškarac i žena u braku stvaraju jedinstvenu dušu, odnosno da muškarac nije „dovršen“ dok se ne oženi.

Na istim temeljima se razvio i hrišćanski pogled na brak, pri čemu se na njega, zavisno od denominacije, gledalo kao na ugovor, svetu instituciju - sakrament. Na temelju istih stavova je katolička crkva razvila i doktrinu o nerazrešivosti braka i otklonila bilo kakvu mogućnost razvoda (iako se u praksi ponekad koristi institut poništenja braka iz formalnih razloga). Ostale su hrišćanske denominacije dozvolile razvod, iako ga ne ohrabruju. Protestantske crkve su shvatanje braka kao sakramenta počele menjati shvatanjem braka kao institucije koja se može smatrati i svetovnom. Mormonska crkva u 19. veku je razvila koncept nebeskog braka u kome bračni drugovi ostaju venčani i nakon smrti.

Islam se ističe svojim insistiranjem na braku kao društveno korisnoj instituciji koja sprečava blud te ohrabruje sve muslimane da stupaju u brak. Za islam je karakteristično da dozvoljava poligamiju, odnosno brak muškarca s više žena, iako je muslimanu dozvoljeno imati najviše četiri žene istovremeno. Islam je kroz vekove stvorio složeno Islamsko bračno pravo, odnosno institucije kao što su talaq (islamski razvod), detaljne bračne ugovore i mahr (imovina koja u slučaju razvoda mora pripasti supruzi).

Ostale religije uredi

Od neabrahamskih religija brakom se najdetaljnije bavi hinduizam u okviru čijih se doktrina razvilo čak osam različitih vrsta braka. Hinduistički nauk insistira na tome da bračni drugovi moraju ostati zajedno do kraja života, kao i da je svrha braka darma (dužnost), arta (posed), kama (telesni užitak) i moksa (duhovni užitak). Hinduistička praksa u Indiji, temeljena na kastinskom sistemu, temelji se na endogamnom i dogovorenom braku, pri čemu se koriste astrološke karte i bračni posrednici. Neka od tumačenja hinduističkih doktrina o braku su zaslužna za sati, ili običaj (samo) spaljivanja udovica, koji se nastoji iskoreniti od početka 19. veka.

Za budizam je karakteristično da je u doktrinarnom smislu gotovo potpuno ravnodušan prema braku, odnosno smatra ga isključivo svetovnom stvari. Sidarta Gautama nikada nije eksplicitno osudio brak kao instituciju, ali je naveo poteškoće koje u njemu mogu nastati. Budistički spis Sigalovada Suta nalaže poštovanje bračnog druga.

Pokloni za godišnjice[10] uredi

godišnjica materijal
prva pamuk
druga hartija
treća koža
četvrta voće i cveće
peta drvo
šesta šećer
sedma vuna
deseta kalaj
dvanaesta svila
petnaesta kristal
dvadeseta porcelan
dvadeset peta srebro
godišnjica materijal
trideset peta biser
četrdeseta koral
četrdeset peta safir
pedeseta zlato
šezdeseta dijamant
sedamdeseta platina

Reference uredi

  1. ^ Za brak između više osoba pogledajte poligamija.
  2. ^ Za brak između osoba istog pola pogledajte istopolni brak
  3. ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 169. ISBN 86-331-2075-5. 
  4. ^ Haviland, William A.; Prins, Harald E. L.; McBride, Bunny; Walrath, Dana (2011). Cultural Anthropology: The Human Challenge (13th izd.). Cengage Learning. ISBN 978-0-495-81178-7.  "A nonethnocentric definition of marriage is a culturally sanctioned union between two or more people that establishes certain rights and obligations between the people, between them and their children, and between them and their in-laws."
  5. ^ Country Reports on Human Rights Practices for 2008, Vol. 1. str. 1353, US Department of State.
  6. ^ Enciklopedija Britanika: Brak
  7. ^ Map: In Legalizing Gay Marriage, England Joins Growing International Community | The Lowdown. Blogs.kqed.org (15 July 2013). Pristupljeno 5 September 2013.
  8. ^ Westermarck 1936, str. 3.
  9. ^ Grupa autora, 1976. Popularna enciklopedija. BIGZ: Beograd.
  10. ^ a b Dipre, B. & Voral, M. 2007. Oksfordska školska enciklopedija. Knjiga-komerc: Beograd.
  11. ^ Westermarck 2003, str. 71.
  12. ^ „An Overview of the Same-Sex Marriage Debate”. Pew Research Center. Arhivirano iz originala 10. 01. 2011. g. Pristupljeno 06. 01. 2011. 
  13. ^ a b v g Braut-Kazić, S. & Maleš, D. 1986. Kućni liječnik: Tinejdžeri traže odgovore. Alfa: Zagreb.
  14. ^ Politikin zabavnik broj 2973, datum: 30.1.2009. Zabavnikov istorijski zabavnik: „Kad je brak bio mrak“; strane 11-13. Izdaje i štampa: Politika AD. Beograd.
  15. ^ Bell, Duran (1997). „Defining Marriage and Legitimacy” (PDF). Current Anthropology. 38 (2): 237—54. JSTOR 2744491. doi:10.1086/204606. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 05. 2017. g. Pristupljeno 09. 08. 2017. 
  16. ^ Vucheva, Elitsa. (30 July 2013) / Social Affairs / Europeans marry older, less often. Euobserver.com. Pristupljeno 5 September 2013.
  17. ^ Notes and Queries on Anthropology. Royal Anthropological Institute. 1951. str. 110. 
  18. ^ Leach, Edmund (1955). „Polyandry, Inheritance and the Definition of Marriage”. Man. 55 (12): 183. doi:10.2307/2795331. 
  19. ^ Australian Government, Federal Register of Legislation, Family Law Act 1975
  20. ^ Wilson & Makowski 1990.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Брак&oldid=27548891”