Континентално право
Континентално право је правни систем који се првобитно развио у континенталној Европи али се данас раширио по целом свету — Латинска Америка, делови Африке, делови Азије и по неким другим деловима света као што су нпр.[2] Квебек и Луизијана. Карактеристичко за континентално право је да засновано па записаним правним нормама, коју су апстрактно констуисане тако да су у могућности да покрију небројане могућности даних ситуација и својом конкретизацијом правно окарактеришу стварне ситуације.[3][4] У континенталном систему судови су везани на закон и не могу расуђивати ван закона. Такође типична за континентално право је кодификација процес систематског записивања и сврставања правних норми према подручјима које оне уређују у широкообухватне законике.
.png)
ИмеУреди
Различити аутори користе различита имена за овај правни систем. Тако се може срести назив римско по својим коренима, германско, француско, романско наполеонско, словенско по подручијима где се користи али углавном као сложеница нпр. грчко-романско-германско, римско-германско или наполеонско-германско право. Други популаран назив, посебно међу ауторима из држава општег права, је цивилно право, што се пак не сме мешати са другим називом на грану приватног права, посебно у туђој литератури - грађанско право. Такође се користи израз европско-континентално право што се не сме мешати са Правом Европске уније.
ИсторијаУреди
Континентално право своју може наћи већ у самом римском праву пре свега у Јустинијановом зборнику. На континентално право су утицале обичајно право германских племена које су се населила по Европи током сеобе народа и канонско право. Континентално право се коначно преобликовало под утицајем просветитељства и добило форму која је данас препознатљива са писањем Наполеоновог законика и Општег грађанског законика
ПодгрупеУреди
Континентално право се може даље делити на:
- Француско, романско или наполеонско које извире из Француске тачније из саме француске револуције са својим Наполеоновим кодексом. У ову групу се сем Француске и њених бивиших колонија које су преузеле француско право по независности, урачунавају и Италија, Шпанија, Португалија и њене бивше колније, Латинска Америка и друге
- Германско која извире из немачкоговорећих држава Немачке, Аустрије и Швајцарске. Сем ових држава у ову групу се убрајају права других држава на које су права пре наведених утицали као што су Чешка, Русија, Литванија, Латвија, Естонија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Мађарска, Србија, Словенија, Словачка, Грчка, Украјина, Турска, Јапан, Јужна Кореја, Тајван итд.
- Нордијско или скадинавско које је типично за Данску, Шведски, Норвешку, Финску и Исланд.
- Кинеско које је типично за Народну републику Кину које је хибридно право социјалистичког права и континенталног права.
Треба разумети да ова расподела сама по себи није стриктна и да постоје државе које имају примесе и једне и друге подгрупе као што су Холандија или Пољска, те их одређени аутори уврставају различито. Такође иако је правни ред одређене државе уврштен у одређену групу то не значи да не може унутар себе садржати елементе друге. На пример иако је облигационо право у Србији са Законом о облигационим односима уређено по швајцарском моделу то не спречава српско право да унутар себе саджи инситут етажне својине, правно решење из француске подгрупе.
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Alphabetical Index of the 192 United Nations Member States and Corresponding Legal Systems, Website of the Faculty of Law of the University of Ottawa
- ^ „The World Factbook”. cia.gov. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 03. 05. 2019.
- ^ Washington Probate, "Estate Planning & Probate Glossary", Washington (State) Probate, s.v. "common law", [htm], 8 Dec. 2008, retrieved on 7 November 2009.
- ^ Charles Arnold-Baker, The Companion to British History, s.v. "English Law" (London: Loncross Denholm Press, 2008), 484.
ЛитератураУреди
- Милан Петровић, Милош Прица; Увод у велике правне системе; СВЕН Ниш. 2011. ISBN 978-86-7746-288-8.
- Будимир Кошутић; Увод у велике правне системе данашњице; Правни факултет Универзитета у Београду. 2008. ISBN 978-86-7630-113-3.
- Марјан Павчник; Teorija prava: prispevek k razumevanju prava; GV založba;. 2017. ISBN 978-961-247-319-8.
- Lydorf, Claudia. (2011). Romance Legal Family. Mainz: Institute of European History.
- MacQueen, Hector L. "Scots Law and the Road to the New Ius Commune Архивирано на сајту Wayback Machine (25. август 2018)." Electronic Journal of Comparative Law 4, no. 4 (December 2000).
- John Henry Merryman & Rogelio Pérez-Perdomo. The Civil Law Tradition: An Introduction to the Legal Systems of Europe and Latin America, 4th edn. Stanford University Press, 2018.
- Moustaira Elina N., Comparative Law: University Courses (in Greek), Ant. N. Sakkoulas Publishers, Athens. 2004. ISBN 978-960-15-1267-9.
- Reynolds, Thomas H. (1998). „Introduction to Foreign and Comparative Law”. Ур.: Rehberg, Jeanne; Popa, Radu D. Accidental Tourist on the New Frontier: An Introductory Guide to Global Legal Research. стр. 47—86. ISBN 978-0-837-71075-4.
Спољашње везеУреди
- A collection of Roman Law resources maintained by professor Ernest Metzger
- The Roman Law Library by Professor Yves Lassard and Alexandr Koptev
- A Primer on the Civil Law System from the Federal Judicial Center
- Brasil Law Articles in English
- A Civil Law to Common Law Dictionary by N. Stephan Kinsella, Louisiana Law Review (1994)
- Brehon Law (King Ollamh Fodhla)