Valtazar Bogišić

Valtazar Bogišić (Baltazar, Baldo; Cavtat, 20. decembar 1834 — Rijeka, 24. april 1908) bio je srpski istoričar prava, ministar pravde Crne Gore, profesor, pravnik. Bio je aktivni radnik Ujedinjene omladine srpske i predstavnik Srpskog nacionalnog pokreta u Dubrovniku. Valtazar Bogišić stvorio je izreku „Što se grbo rodi, vreme ne ispravi“. Stekao je široko obrazovanje, bio je poliglota i član mnogih naučnih društava i akademija. Bio je izabran da sastavi Opšti imovinski zakonik za Knjaževinu Crnu Goru, na kojem je radio šesnaest godina sa prekidima.

Valtazar Bogišić
Valtazar Bogišić
Datum rođenja	(1834-12-20)20. decembar 1834.
Mesto rođenja	Cavtat, Austrijsko carstvo
Datum smrti	24. april 1908.(1908-04-24) (73 god.)
Mesto smrti	Rijeka, Austrougarska

Biografija

Njegov deda doselio se u Cavtat iz Konavala, gde se porodica Bogišića bavila privredom i trgovinom. Osnovno obrazovanje je stekao u svom rodnom mestu, posebno u privatnoj školi pomorskog kapetana A. Kazijarija. Niko Veliki Pušić mu je nabavio i austrijski program za polaganje gimnazijske mature. Bio je upoznat sa radovima Grima, Karadžića, Kukuljevića, kao i sa modernom italijanskom i francuskom literaturom. Pomažući ocu i dedi, odlazio je umesto njih u sud gde je došao u dodir sa pravom. Pošto je jedini u svom kraju naučio ćirilicu, angažovali su ga da čita pisma koje su turske vlasti u Trebinju slale u Cavtat. Nakon što je stekao solidno klasično obrazovanje, preveo je odlomak Agricolae vita iz Tacita za nagradni konkurs koji je raspisao grof Lukša Gučetić, na kojem je osvojio drugo mesto. Istovremeno je sakupljao srpske narodne pesme i pripovetke. Tražio je da se u italijanskoj Enciklopediji, izdavanoj u Torinu, ispravi članak o Beogradu, pa je sam napisao novi članak za koji mu je podatke dao Matija Ban.

Krenuo je na studije kada je imao dvadeset četiri godine. U Veneciji je uspeo da, za nešto više od godinu dana, završi licej i položi maturu, a 1860. godine se upisao na Pravni fakultet u Beču. Pored prava, studirao je i istoriju, a predavanja je slušao i u Minhenu, Berlinu, Gisenu i Parizu. Za vreme svog kratkog boravka u Parizu, bio je jedan od potpisnika telegrama koji su srpski studenti u Parizu uputili J.J. Štrosmajeru 20. aprila 1861. godine. Podržavao je njegovu inicijativu i preduzete mere za osnivanje Jugoslovenske akademije nauka u Zagrebu. U avgustu 1862. godine, položio je usmeni doktorski ispit u Gisenu. Ubrzo nakon toga, odbranio je i svoju doktorsku disertaciju ‘‘O uzrocima poraza nemačke vojske u Husitskom ratu’’. U njemu se znatno oslanjao na čuvenu ’’Istoriju Češke’’ Palackog. Bogišić zatim nastavlja pravne studije u Beču, gde je doktorirao kod Štajna dve godine kasnije. Njegov treći doktorat je bio iz državnog prava. Njega je odbranio 1868. godine u Odesi.

Godine 1863. postavljen je za saradnika u Beču kao specijalista za njen slovenski deo. Time počinje njegov period austrijskog službovanja, koji će trajati sedam godina, do kraja 1869. godine. Službovao je pet godina u Beču, a skoro dve godine kao viši carski službenik za Vojnu krajinu. Posle položenih ispita, promovisan je u Beču 1864. godine za doktora prava.

Fotografija objavljena u časopisu Vardar 1912. godine.

Iako je rođen u Cavtatu, Valtazar Bogišić je bio vezan za srpski narod. O tome najbolje svedoči činjenica da je u Novom Sadu, 1866. godine, osnovao politički pokret nazvan „Ujedinjena omladina srpska“, dok je u Dubrovniku bio član „Srbokatoličkog pokreta“, a na Cetinju „Družine za oslobađanje i ujedinjenje srpsko“.

Na osnivačkoj skupštini „Ujedinjene omladine srpske“ utvrđeni su osnovni ciljevi tog pokreta: svekoliki napredak Srba, odgajanje svesti o slavnoj prošlosti i utvrđivanje zajednice bratstva uz parolu: „Srpstvo sve i svuda“. Organizacija je okupljala mlade i obrazovane Srbe, među kojima su, pored njega, bili i Svetozar Miletić, Nikola Pašić, Marko Miljanov Popović i Lazar Tomanović.

Bogišić se bez ikakvih rezervi izjašnjavao kao Srbin. Uz izučavanje pravnih nauka, najveći deo života posvetio je negovanju srpske tradicije i sećanju na slavnu istoriju srednjovekovne Srbije. Crnu Goru je smatrao najčistijom srpskom zemljom, kao i Konavle iz kojih su došli njegovi preci. Da se Valtazar Bogišić izjašnjavao kao Srbin, potvrdio je i hrvatski akademik Nenad Vekarić iz Zavoda za istorijske znamenitosti u Dubrovniku, u svom članku “Poreklo Balda Bogišića” (Hereditas rervm croaticarvm ad honorem, 2003).

Plašeći se uticaja “Ujedinjene omladine srpske” na prostoru Habzburške monarhije, Beč donosi odluku da zabrani tu organizaciju. Istu odluku donela je i kneževina Srbija, pod austrijskim pritiskom. Nakon toga su vođe tog pokreta premestili ovu organizaciju iz Novog Sada u Crnu Goru, na Cetinje. Na inicijativu Marka Miljanova i knjaza Nikole, sa kojim je Bogišić imao odnos velikog uvažavanja i prijateljstva, godine 1871. na Cetinju je osnovana „Družina za oslobađanje i ujedinjenje srpsko“.

Godine 1868. postavljen je za školskog nadzornika u banatsko-sremskoj Vojnoj krajini, sa sedištem prvo u Temišvaru, a kasnije u Petrovaradinu. Primio je 1869. godine poziv univerziteta u Kijevu i Odesi za profesora slovenskih prava. Univerzitet u Odesi odlikovao ga je počasnom diplomom doktora honoris causa za javno pravo. Bogišić je otišao u Odesu i 1870. godine održao svoje prvo predavanje. U Odesi je nastavio rad oko sakupljanja narodnih običaja, pa je putovao po Kavkazu da bi se upoznao s običajima tamošnjeg naroda jer je verovao da se oni podudaraju sa običajima Južnih Slovena. Godine 1872. pozvao ga je knez Nikola, da izradi Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru. Ovaj Zakonik predstavlja jedan od najznačajnijih zakonika koji je regulisao imovinsko pravo. Bogišić se tome pozivu odazvao jer je to bila i želja cara Aleksandra II. Godine 1874. otišao je iz Odese u Pariz, da izradi nacrt zakona, koji je 25. marta 1888. godine proglašen kao građanski zakonik za knjaževinu Crnu Goru sa zakonskom snagom od 1. jula 1888. godine. Bogišić je pristupio ispisivanju pravnih normi zasnovanih na običajnim pravilima i modernim ustanovama građanskog prava. Iz običajnog prava je uzimao samo ono što je zadovoljavalo životne potrebe i bilo ukorenjeno u narodu. Nešto je oblikovao i menjao prema potrebama života, dok je zastarele običaje izostavljao. Rad na tom zakoniku obustavio je na kratko vreme, kad je bio, za vreme rusko-turskog rata, pridodan ruskoj civilnoj kancelariji, radi sastava projekta za sudsku organizaciju u Bugarskoj. Godine 1877. vratio se na svoj posao u Pariz. Rad na Zakoniku je trajao šesnaest godina i pisan je narodnim jezikom. Posle završenog posla na zakoniku, otišao je 1888. godine u Rusiju da sredi svoj službeni odnos, a kad mu je odobrena penzija, napustio je profesuru u Odesi. Godine 1893. ponudio mu je knjaz Nikola mesto ministra pravde kako bi vršio nadzor nad sprovođenjem novog zakonika u praksi i da predloži potrebne izmene. Bogišić je prihvatio ponudu, izradio neke popravke u zakoniku, a drugo izdanje zakonika proglašeno je kao zakon 14. januara 1898. godine. Bogišić je bio ministar do 22. novembra 1899. godine. Vratio se u Pariz, gde se posvetio svom naučnom radu. Preminuo je u Rijeci, kad je polazio za Cavtat.

Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine.

Naučni rad

Spomenik Valtazaru Bogišiću u Cavtatu

Bogišić je svrstao svoje radove u pet grupa:

1. Radovi o običajnom pravu
2. Radovi s pogledom na izdavanje pravnih tekstova
3. Monografija o pravnoj politici
4. O porodici i nasledstvu
5. Ideje o sistematizaciji prava i o opštim pravnim pitanjima, s primenom.

Po svom naučnom uverenju, Bogišić je bio pristalica Savinjijeve istorijskopravne škole i na njega je naročitog uticaja imao G. Puchta sa svojim delom Das Gewohnheitsrecht (1828). U njegovom naučnom i zakonodavnom radu, vodila ga je stalno misao da je narodno pravo ono dobro pravo, da valja sakupljati i ispitivati narodne pravne običaje i na njima zasnovati ceo zakonodavni rad. Toj je ideji posvetio ceo svoj život i pokazao je praktički, osnovom crnogorskog Imovinskog Zakonika, koliko je njegova pretpostavka tačna. Još kao činovnik dvorske biblioteke, Bogišić je u raspravi O važnosti sakupljanja narodnih pravnih običaja kod Slovena upozorio koliku važnost daju drugi narodi svojim pravnim običajima, a kako je malo kod nas u tom pravcu urađeno i pored toga što imamo toliko materijala. Tu Bogišić najviše govori o porodičnom pravu. Bogišić je napisao Način za opisivanje pravnih običaja koji u narodu žive, sastavljen iz niza pitanja, na koja bi kod sakupljanja narodnih pravnih običaja trebalo odgovoriti. Taj upitnik bio je osnov za rad oko Zbornika sadašnjih pravnih običaja kod Južnih Slovena, koji je Bogišić u izdanjima Jugoslovenske Akademije objavio 1874. godine U tom Zborniku, Bogišić je saopštio odgovore na pitanja iz raznih južnoslovenskih krajeva. Tu je sakupljen izvrstan materijal za narodno južnoslovensko pravo, tako da je taj Bogišićev rad naišao na odličan prijem u širim i u naučnim krugovima. Bogišića je naročito zanimalo porodično pravo, na koje se odnosi rasprava Glavne crte porodičnog prava u starom Dubrovniku. U svom prvom predavanju, koje je održao u Odesi 1870, a koje je objavljeno pod naslovom O naučnoj razrabotkje istoriji slavjanskago prava, izjavljuje da je pristalica istorijske Savinjijeve škole o postanku i životu prava i upozorava kako je potrebno da zakonodavac poznaje narodne običaje, narodni život, uverenje i potrebe. Prema Bogišićevom mišljenju, istorijska škola svoj zadatak nije izvršila jer nije ispravnim načinom ispitivala i obrađivala predmet. Bogišić preporučuje komparativan metod, osnovan na unutrašnjoj vezi pravnih instituta i normi. Pravne narodne običaje treba sakupljati, spojiti ih s običajima drugih naroda i onda ih upotrebiti.

Iako je Bogišićeva pažnja bila posvećena običajnom pravu, on nije zanemario ni pisano pravo i objavio je u izdanjima Jugoslovenske Akademije Pisani zakoni na Slovenskom Jugu 1872. godine, gde saopštava, u obliku bibliografskog nacrta, izabrane zakonodavne i pravne spomenike iz tog područja objašnjavajući ih prigodnim napomenama. Godine 1877. štampao je svoju raspravu Stanak, gde je prikazao taj važni institut međunarodnih odnosa. Kasnije je objavio važnu raspravu De la forme dite Inokosna de la famille rurale chez les Serbes et les Croates (Revue de Droit international et de législation comparée, 1884), u kojoj je izneo svoje mišljenje o zadruzi, dokazujući da nije opravdano gledati u zadruzi i u seoskoj inokosnoj porodici dve vrste porodične organizacije jer je to isti tip seljačke porodice.

Pravni život starog Dubrovnika uvek je zanimao Bogišića, te je 1894. godine u Nouvelle Revue historique de droit français et étranger opisao dubrovačke pravne knjige. Godine 1904. izdao je, zajedno s K. Jirečekom Liber statutorum civitatis Ragusii compositus a. Mnogo se bavio našom pravnom terminologijom, te je o tome više puta pisao.

Prva knjiga Narodnih pjesama iz starijih, najviše primorskih zapisa (1878)

Bogišićev doprinos je veliki i u oblasti folkloristike. On je objavio zbirku starijih zapisa narodne poezije - bugarštica i deseteračkih pesama koje su sačuvane u različitim rukopisima, a poreklom su od raznih sakupljača iz prve polovine 18. veka iz Dubrovnika.

Bogišić se i svojim životom i svojim delima znatno izdigao iznad svoje kulturne sredine i osigurao je sebi mesto ne samo u slovenskom, nego i u stranom naučnom svetu. On je prihvatio i zastupao u celom svom radu ideju o valjanosti narodnog prava. Ta ideja je najviše bila prihvaćena u južnoslovenskim krajevima. Bogišić se odlikovao dubokim i pronicljivim umom, velikom erudicijom i obrazovanošću i naučnom akribijom.

Bosanska vila je pisala o njemu, a dr Lujo Bakotić, pravni stručnjak, rodom iz Senja, sastavio je 1940. godine "Spomenicu Valtazara Bogišića" sa bibliografijom radova, svog zemljaka Dalmatinca.

Opšti imovinski zakonik

Glavni članak: Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru

Posebno mesto u Bogišićevom radu zauzima njegov projekt za Imovinski Zakonik. Bogišić je u svom poslu uzimao u obzir u prvom redu naše narodne običaje, ali je takođe brižljivo proučavao i građansko zakonodavstvo drugih naroda. Cilj, koji je bio postavljen, da se „glavna pažnja skrene na narodne pojmove o pravdi, na običaje, predanja i na žive potrebe srpskog naroda“ (Ukaz knjaza Nikole od 25. marta 1888. godine), Bogišić je svojim radom potpuno postigao. Zakonik obuhvata samo imovinsko pravo u užem smislu, bez porodičnog i naslednog prava jer se ti delovi prava nalaze još u prethodnom, razvojnom stadijumu. Zakonik je u celini sinteza nastojanja, da se pravni narodni običaji dovedu u sklad s modernim potrebama, te je sve udešeno prema praktičnim svrhama, koje odgovaraju posebnim prilikama zemlje. Radi novih puteva i pogleda, kojima je Bogišić u tom svom radu pošao, obratio je celi kulturni svet veliku pažnju toj novoj kodifikaciji i njenom autoru.

Rad na izradi Zakonika je trajao šesnaest godina. Čim je stigao u Crnu Goru, Bogišić je sprovodio ankete i obilazio narod kako bi bolje razumeo njihove običaje. Intenzivno je proučavao pravnu teoriju i zakonodavstvo, vršio je konsultacije sa najuglednijim evropskim pravnicima, proučavao je rad komisija za izradu nemačkog građanskog zakonika i studirao je engleski pravni sistem. Bogišić je smatrao da Zakonik mora biti jasan i lako razumljiv kako bi narod shvatio smisao i cilj zakonika i onda ga bez poteškoća primenjivao. Gde god je bilo moguće dodata je i neka poslovica, odnosno i novim pravilima je davan ritam poslovica. Uz druge kvalitete, jezik i stil Opšteg imovinskog zakonika doneli su tom zakoniku i njegovom tvorcu slavu i posebno mesto među zakonicima na slovenskom Jugu. Rad na izradi Zakonika prekidan je i drugim poslovima. Objavio je veći broj naučnih radova, napisao je nacrt zakona o pravnoj organizaciji ustaničke vlade u Hercegovini 1875. godine i bio je pridodat ruskom glavnom štabu sa zadatkom da, pored ostalog, radi i na organizovanju sudstva u oslobođenim krajevima. Na frontu je boravio više meseci, pa je to vreme iskoristio za prikupljanje bugarskih pravnih običaja.

Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru bio je objavljen 1888. godine. Nakon završetka ovog Zakonika, vratio se u Pariz i posvetio se svom naučnom radu. Posle nepune četiri godine, vratio se u Crnu Goru kao njen ministar pravde. Svoj povratak je iskoristio za praćenje primene Zakonika u praksi, kao i za izdavanje većeg broja zakonodavnih akata, za razna naučna istraživanja i za pripremu drugog izdanja Zakonika.

Opšti imovinski zakonik je, do 1998. godine, objavljivan šest puta. Objavljena su tri izdanja, od kojih su prva dva delo Bogišića, u knjaževini, a zatim u kraljevini Crnoj Gori. Treće izdanje je bilo proglašeno pet godina posle Bogišićeve smrti, 1913. godine i štampano je na Cetinju. Ono se podudara sa drugim izdanjem, a neznatnije razlike se sastoje u usklađivanju teksta sa novim statusom Crne Gore kao kraljevine i sa novom novčanom valutom. Zakonik je ponovo izdat 1928. godine u Beogradu u izdanju Gece Kona, a peti put je odštampan u knjizi ’’Zbornik građanskih zakonika stare Jugoslavije’’. Šesto izdanje je fototipsko zdanje Zakonika sa originala iz 1888. godine.

Članci i studije

1. Naputak za opisivanje pravnijeh običaja koji u narodu živi - ovaj članak je prepisan iz časopisa Književnik iz 1866. godine. Pomoću njega možemo imati uvid u ideje i metodologije Bogišićevog rada na običajnom pravu. Ovaj članak je bio deo predgovora knjige ’’Građa u odgovorima iz različitih krajeva slovenskog juga’’.
2. O obliku nazvanom inokoština u seoskoj porodici Srba i Hrvata - u ovom čanku, Bogišić je pisao o porodičnom pravu i objavljen je 1902. godine zajedno sa njegovom studijom ’’O položaju porodice i nasleđa u našem pravnom sistemu’’
3. Desetina sudskih zapisa iz Paštrovića - ova studija je objavljena pred kraj njegovog života u beogradskom časopisu ’’Arhiv za pravne društvene nauke br. 5 i 6’’ 1960. godine.

Literatura

• Martinović, Niko S. Valtazar Bogišić. Cetinje. 
• Narodna enciklopedija (1927 g.), članak napisao M. Kostrenčić
• I. Strohar, Dr. Baltazar Bogišić (Ljetopis Jugoslavenske Akademije, 23);
• K. Kadlec, Časopis Museja Království Českého (1903) i posebno.
• Narodne pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa, skupio i na svijet izdao Valtazar Bogišić, Beograd 1878. Može se slobodno preuzeti sa stranice: http://www.archive.org/details/narodnepjesmeiz00bogigoog
• Vekarić (2003). Podrijetlo Balda Bogišića. Kapetanić. Hereditas rervm croaticarvm. 
• Bogišić, Valtazar, Opšti imovinski zakonik za Kneževinu Crnu Goru i izabrana djela, prir. Danilović Jelena. Podgorica: Unirex; Beograd: Službeni glasnik, 1998.
• Zoran S. Mirković, Srpska pravna istorija, 3. izdanje, Beograd 2019, str. 210