Вертер (опера)

Verter
Verter
Žil Masne
	Poster Ežena Grasea za francusku premijeru 1893.
Izvorni naziv	Werther
Libreto	Eduar Blau, Pol Milije i Džordž Hartman
Jezik	francuski
Bazirana na	Jadi mladog Vertera
Premijera	16. februar 1892.; Hofoper, Beč

Verter je opera (dramska lirika) u četiri čina Žila Masnea u francuskom libretu Eduara Blaua, Pola Milijea i Džordža Hartmana (koji je koristio pseudonim Henri Gremon). Grubo je zasnovan na nemačkom epistolarnom romanu Jadi mladog Vertera Johana Volfganga Getea, koji se zasnivao i na činjenicama i na Geteovoj sopstvenoj mladosti. Ranije opere koje su koristile roman komponovali su Krojcer (1792) i Pučita (1802).^[1]

Istorija izvođenja

Masne je počeo da komponuje Vertera 1885, da bi ga dovršio 1887. Te godine predao je operu Leonu Karvalu, direktoru pariske Opéra-Comique, ali Karvalo je odbio da je prihvati sa obrazloženjem da je scenario previše ozbiljan.^[1] Zbog požara u Opéra-Comique i Masneovog rada na drugim operskim projektima (posebno Esclarmonde), stavljena je na stranu, sve dok Bečka opera, zadovoljna uspehom Masneove opere Manon, nije zatražila od kompozitora novo delo. Verter je premijeru dobio 16. februara 1892. (u nemačkoj verziji, u prevodu Maksa Kalbeka) u Carskom pozorištu Hofoper u Beču.

Premijera na francuskom jeziku usledila je u Ženevi 27. decembra 1892.^[2] Prvo izvođenje u Francuskoj održala je Opéra-Comique u Théâtre Lyrique u Parizu 16. januara 1893. godine, sa Mari Delna u ulozi Šarlote i Gijomom Ibosom u naslovnoj ulozi, pod dirigentskom palicom Žila Danbea, ali opera se nije odmah pokazala uspešna.^[1]

Verter je dospeo na repertoar u Opéra-Comique 1903. godine u produkciji koju je nadzirao Albert Kare,^[1] a tokom narednih pola veka opera je tamo izvedena preko 1.100 puta, a Leon Bel je postao ugledni interpretator Vertera.^[3]

Premijera u Sjedinjenim Državama sa Metropoliten operom održana je u Čikagu 29. marta 1894, a zatim u glavnoj kući kompanije u Njujorku, tri nedelje kasnije.^[4] Premijera u Velikoj Britaniji bila je jednokratna predstava u londonskom Kovent Gardenu, 11. juna 1894. godine ^[2] sa Emom Ims u ulozi Šarlote, Sigrid Arnoldson kao Sofije i Žanom de Reške u glavnoj ulozi.

Verter se i dalje redovno izvodi širom sveta i sniman je mnogo puta. Iako je uloga Vertera napisana za tenor, Masne ju je prilagodio za bariton, kada ju je Matija Batistini pevao u Sankt Peterburgu 1902. Veoma se retko izvodi u ovoj verziji, u kojoj promene utiču samo na vokal naslovnog karaktera. Ne postoje druge promene na rečima, vokalima drugih likova niti na orkestraciji.

Uloge

Ernest van Dajk u naslovnoj ulozi, njen prvi pevač, otprilike. 1892

Uloga	Tip glasa	Premijera 16. februara 1892 ^[5] (Dirigent: Vilhelm Jan )
Šarlota, stara 20 godina	mecosopran	Mari Renar
Sofija, njena sestra, stara 15 godina	sopran	Elen Brant-Forster
Verter, mladi pesnik, star 23 godine	tenor	Ernest van Dajk
Albert, Šarlotin verenik; star 25 godina	bariton	Franc Nidl
Le Baili, Šarlotin otac; star 50 godina	bas	Karl Majerhofer
Šmit, prijatelj Bailija	tenor	Anton Šlitenhelm
Johan, prijatelj Bailija	bariton	Benedikt Feliks
Brilman, mladić	tenor	August Stol
Kechen, Brilmanova verenica od sedam godina	mecosopran	Ema Karlona
Deca Bailija - Fric, Maks, Hans, Karl, Gretel, Klara	dečiji glasovi
Stanovnici Veclara, gosti, sluge; van scenski ženski i dečiji glasovi

Instrumentacija

2 flaute, 2 oboe, 2 klarineta, B i A, alt saksofon, 2 fagota, 4 roga u F, 2 korneta u B i A, 3 trombona, tuba, timpani, udaraljke (1) (bas bubanj, triangl), harfa, žičani instrumenti.

Sadržaj

Vreme: U periodu od jula do decembra, u nedefinisanoj godini 1780-ih.

Mesto: Veclar u Nemačkoj.

Kler Kroaza kao Šarlota 1907.

Čin 1

U julu, udovički izvršitelj (prekršajni sudija, a ne onaj koji dolazi da zapleni imovinu), uči šestoro najmlađe dece božićnim pesmama („Noël! Jésus vient de naître"). Njegovi pratioci, Johan i Šmit, stižu dok se Šarlota, najstarija ćerka, oblači za bal. Pošto je njen verenik Albert odsutan, nju treba da prati Verter, kojeg sudski izvršitelj i njegovi drugovi smatraju sumornim. Verter stiže ("O Nature, pleine de grâce") i posmatra kako Šarlota priprema večeru za mlađu braću i sestre, baš kao što je to radila i njena majka pre nego što je umrla. Pozdravlja je i oni odlaze na bal. Albert se neočekivano vraća nakon šestomesečnog putovanja. Nije siguran u Šarlotine namere i razočaran je što je nije pronašao kod kuće, ali ga uverava i teši mlađa Šarlotina sestra Sofija. Odlazi nakon što je obećao da će se ujutro vratiti. Posle orkestralnog interludija, Verter i Šarlota se vraćaju vrlo kasno; on je već zaljubljen u nju. Njegovo izjavljivanje ljubavi prekida najava Albertovog povratka. Šarlota se priseća kako je obećala majci na samrti da će se udati za Alberta. Verter je očajan.

Čin 2

Prošlo je tri meseca, a Šarlota i Albert su sada u braku. Oni srećno odlaze do crkve kako bi proslavili 50-godišnjicu venčanja ministra, a prati ih neutešni Verter („Un autre est son époux!“). Prvo Albert, a zatim Sofija („Du gai soleil, plein de flamme“) pokušavaju da ga razvesele. Kada Šarlota izađe iz crkve, on joj govori o njihovom prvom sastanku. Šarlota moli Vertera da je pusti, mada ona nagoveštava da bi bila spremna da ga ponovo primi na Božić. Verter razmišlja o samoubistvu („Lorsque l'enfant revient d'un voyage“). Nailazi na Sofiju, ali devojka ne razume njegovo uznemirujuće ponašanje. Albert sada shvata da Verter voli Šarlotu.

Čin 3

Šarlota je na Badnje veče sama kod kuće. Provodi vreme čitajući pisma koja je dobila od Vertera („Werther! Qui m'aurait dit ... Ces lettres!"), pitajući se kako je mladi pesnik i kako je imala snage da ga isprati. Sofija ulazi i pokušava da razveseli stariju sestru („Ah! le rire est béni“), mada se Šarlota ne može utešiti („Va! laisse couler mes larmes“). Iznenada se pojavljuje Verter i dok joj čita neku pesmu Osijana („Pourquoi me réveiller?“), shvata da mu ona uzvraća ljubav. Zagrle se na trenutak, ali ona se brzo oprosti od njega. On odlazi sa mislima o samoubistvu. Albert se vraća kući i pronalazi ženu izbezumljenu. Verter šalje glasnika Albertu, tražeći da mu pozajmi pištolje, objašnjavajući da ide na duže putovanje. Nakon što ih je sluga uzeo, Šarlota predoseća tragediju i žuri da pronađe Vertera. Orkestralni intermeco („La nuit de Noë“) vodi bez pauze u konačni čin.

Čin 4

„The death of Werther“: U Verterovom stanu, Šarlota je stigla prekasno da bi ga sprečila da puca u sebe; on umire. Ona ga teši izjavom ljubavi. On traži oproštaj. Nakon što on umre, Šarlota se onesvesti. Napolju se čuju deca koja pevaju božićnu pesmu.

Snimci

Scena iz produkcije Grand Opere na Floridi 2019.

Dobar snimak kompletne opere snimila je u januaru 1931. Francuska Kolumbija sa francuskom glumačkom ekipom i orkestrom i horom Opéra-Comique pod upravom Elije Koena. Henri Fogel iz časopisa Fanfare, pišući 1992. godine, nabrojao je 14 kompletnih snimaka i smatrao je ovaj najboljim iz serije.^[6] Njegov kolega, Džejms Kamner, recenzirajući reizdanje Opere d'Oro 2003. godine, nazvao ju je „jednim od blaga snimljene opere. . . . Nažalost, prenos je previše filtriran. Visoke frekvencije se gube, što performansama daje neopravdanu ujednačenost. Srećom, Naksos nudi isti snimak koji je stručno preneo Vard Marston“.^[7] Alan Blajt, dajući veoma pozitivnu kritiku ponovnog izdavanja snimka sa Albertom Lanseom u ulozi Vertera i Ritom Gor u ulozi Šarlote 2004. godine, ipak je istakao da „ni jedni ni drugi nemaju idealnu suptilnost najboljih Masneovih pevača, poput Valina i Tila na klasičnom, predratnom setu, sada na Naksosu“.

Pored toga, mnogi od najvećih francuskih i italijanskih pevača proteklog veka ili više zabeležili su pojedinačne arije iz Masneovog remek-dela.

Vidi još

Žil Masne

Reference

^ ^a ^b ^v ^g Milnes R. Werther. In: The New Grove Dictionary of Opera. Macmillan, London and New York, 1997.
^ ^a ^b Grove's Dictionary of Music and Musicians, 5th ed., 1954
^ Wolff, Stéphane. Un demi-siècle d'Opéra-Comique (1900–1950). André Bonne, Paris, 1953.
^ „MetOpera database”. Arhivirano iz originala 12. 08. 2018. g. Pristupljeno 07. 12. 2020.
^ Werther page at the French Art Lyrique webpage accessed 5 September 2014.
^ Fogel, Henry (September/October 1992). Review of the recording with Georges Thill as Werther (EMI CHS 7 63195 2). Fanfare, 16 (1). Accessed November 16, 2010. Subscription required.
^ Camner, James (July/August 2003). Review of the recording with Georges Thill as Werther (OPERA D'ORO OD 1366). Fanfare, 26 (6). Accessed November 16, 2010. Subscription required.

Dodatna literatura

Upton, George; Borowski, Felix (1928). The Standard Opera Guide. Blue Ribbon Books, New York. str. 187–8.
Kobbé, Gustav (1976). The Complete Opera Book. New York: G. P. Putnam's Sons. str. 864—9.
Huebner, Steven (2006). French Opera at the Fin de Siècle: Werther. Oxford University Press, US. str. 113—34. ISBN 978-0-19-518954-4.

Spoljašnje veze

[Groveopera-1] v ^g Milnes R. Werther. In: The New Grove Dictionary of Opera. Macmillan, London and New York, 1997.

[grove-2] Grove's Dictionary of Music and Musicians, 5th ed., 1954

[3] Wolff, Stéphane. Un demi-siècle d'Opéra-Comique (1900–1950). André Bonne, Paris, 1953.

[4] „MetOpera database”. Arhivirano iz originala 12. 08. 2018. g. Pristupljeno 07. 12. 2020.

[5] Werther page at the French Art Lyrique webpage accessed 5 September 2014.

[6] Fogel, Henry (September/October 1992). Review of the recording with Georges Thill as Werther (EMI CHS 7 63195 2). Fanfare, 16 (1). Accessed November 16, 2010. Subscription required.

[7] Camner, James (July/August 2003). Review of the recording with Georges Thill as Werther (OPERA D'ORO OD 1366). Fanfare, 26 (6). Accessed November 16, 2010. Subscription required.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]