Википедија

Vindiš-Grec

Аустријска племићка породица

Vindiš-Grec (nem. Windisch-Grätz) je prezime porodice visokih plemića iz Austrije. Prezime se prvi put pominje oko 1220. godine. Potiču iz Vindišgreca, današnjeg Slovenj Gradeca u Sloveniji. Okružen selima u kojima se govori slovenački, nekadašnji grad Vindišgrec (ili Vindišgrac) pretežno je imao stanovništvo koje je govorilo nemačkim jezikom.

Porodični grb Vindiš-Greca

Godine 1551. porodica Vindiš-Grec dobila je status frajhera, tj. barona. Godine 1682. unapređeni su u status Carskih grofova (ili Prinčeva Svetog rimskog carstva). 1804. godine unapređeni su u status Carskih knezova. Njihova kneževska titula je 1822. godine potvrđena u Austriji, a dva brata su potom osnovali svaki svoju lozu. Od 1574. porodica je imala Inkolate (zavičajna prava) u Bohemiji, gde su stekli razna imanja. Godine 1781. porodica je kupila ono što je trebalo da postane njihovo sedište, zapadnobohemski posed Tahov (nem. Tachau). Porodica je 1804. godine stekla carska imanja Sigen (nem. Siggen) i Eglofs (nem. Eglofs) u Algauu (nem. Allgäu) da bi uspostavila Kneževinu Vindiš-Grec. Međutim, ova kneževina je već 1806. bila pripojena Kraljevini Virtemberg, u skladu sa Zakonom o Rajnskoj konfederaciji.

Posedi u Bohemiji i Sloveniji su delimično izgubljeni 1918. godine, a potpuno su izgubljeni 1945. Značajne nekretnine koje su pripadale ovoj porodici još uvek se nalaze u Austriji, Italiji, Nemačkoj i Mađarskoj.

Istorijat uredi

Poreklo uredi

 
Vindišgrec (oko 1681.)

Porodica je verovatno iz roda fon Diengena iz bavarske županije Volfratshauzen (nem. Wolfratshausen), koji su došli na štajerski Posed Vindišgrac (nem. Besitz Windischgraz) kao izaslanici grofova Andeških (nem. Grafen von Andechs).[1] Tamo se prvi put pojavljuju u dokumentu od 1218. do 1222. godine sa Riterom (vitezom) Vernhardusom de Greceom (nem. Ritter Wernhardus de Graeze).[2] Neprekinuta porodična loza počinje od Konrada fon Vindišgraca (nem. Conrad von Windischgracz), koji se pojavljuje u dokumentima iz 1299. i koji umire pre 25. septembra 1339. Konrad je 1323. godine bio upravitelj (nem. Landesverweser) Štajerske.[1]

Godine 1251. Vindišgrac je sa svojom vladajućom elitom pripojen kao dar Akvilejskoj patrijaršiji. 1270. godine, vojvoda od Štajerske, Otokar II od Češke, zaposeo je Vindišgrac. Od tada su plemići od Vindiš-Graca bili sluge raznih vojvoda od Štajerske. Vojvode (Hercezi, Hercegi) su stolovali u tvrđavi Rotenturm (nem. Burg Rothenturm) u Vindišgracu. Međutim, kada se oblast vratila Akvileji 1341. godine, patrijarh ju je odmah ustupio grofovima od Pfanberga (nem. Grafen von Pfannberg).[3]

Od 1315. do 1605. godine u vlasništvu porodice bio je dvorac Obertal (nem. Schloss Oberthal) u Štajerskoj. Do 1569. posedovali su i susedni zamak Untertal (nem. Burg Unterthal), od 1468. do 1630. Valdštajn (nem. Waldstein), i od 1589. do 1629. dvorac Rabenštajn (nem. Rabenstein) u Štajerskoj. Porodica Vindiš-Grac je od 1619. do 1821. posedovala i zamak Zeltenhajm (nem. Schloss Seltenheim) u Koruškoj, koji je slabo bio korišćen, pa je postepeno propadao. Godine 1576. Pankrac fon Vindišgrec (nem. Pankraz von Windischgraetz) kupio je Trautmansdorf an der Lajta (nem. Trautmannsdorf an der Leitha) u Donjoj Austriji.[4][5]

  •  
    Dvorac Obertal na bakropisu iz 1679. godine
  •  
    Dvorac Zeltenhajm na bakropisu iz 1680. godine

Porodica Vindiš-Grec u Bohemiji uredi

Godine 1574. porodica je dobila Inkolate (zavičajno pravo) u Bohemiji. S tim pravom su stekli mogućnost sticanja seoskih dobara, pravo učešća u državnim saborima i konkurisanja za funkcije koje su bile rezervisane za članove državnih poseda. Kao i većina vodećih plemića Habzburškog carstva, gospodari Vindišgreca su u konfesionalnoj eri prešli na protestantizam i tako stali u opoziciju habzburškim vladarima. Zbog toga je Fridrih Frajher fon Vindiš-Grec morao da napusti Štajersku i imanje koje je bilo u porodičnom vlasništvu od 1468. godine. Napustili su zamak Valdštajn, zamak Rabenštajn i palatu u Saurau u Gracu (izgrađenu 1564. godine)[6] i preselili se u Trautmansdorf. Porodica je 1693. godine stekla zamak Rotlhota (nem. Schloss Rothlhotta) u južnoj Bohemiji, koji je držala do 1755. godine. 1699. godine porodica je u Moravskoj stekla zamak Prerov (nem. Prerau) i posede u Čekinju (češ. Čekyně) i Zabeštnji Lhoti.

  •  
    Dvorac Valdštajn na tipografiji iz 1681. godine.
  •  
    Današnji izgled zamka Crvena Lhota
  •  
    Današnji izgled palate Prerov.
  •  
    Današnji izgled palate Čekinje.

Diplomata Gotlib Amadeus (nem. Gottlieb von Windisch-Graetz; 1630—1695) ponovo je prešao u katolicizam 1682. i iste godine je unapređen u čin carskog grofa (nem. Reichsgrafenstand).[7] Godine 1654. nasledio je Trautmansdorf od svog rođaka Fridriha, a 1679. je stekao posed Gecendorfa (nem. Götzendorf an der Leitha), 1682. dvorac Svetog Petra in der Au (nem. Schloss St. Peter in der Au) u Donjoj Austriji, a 1695. Prerov u Moravskoj. Međutim, nije uspeo da ostvari neposrednu carsku vlast, zbog čega se sumnjalo u njegovu odanost carstvu, iako je bio glavni komesar u Rajhstagu u Regenzburgu. Godine 1693. postao je carski vicekancelar (nem. Reichsvizekanzler). Njegov sin Ernst Fridrih (nem. Ernst Friedrich; 1670—1727) postao je predsednik Carskog dvorskog saveta (nem. Reichshofrat) 1714. i ministar Države i konferencije od 1724. Kroz brakove je stekao posede Rot-Lhota (nem. Roth-Lhotta) u južnoj Bohemiji i Leopoldsdorf kod Beča. Njegov brat, diplomata Leopold Johan Viktorin (nem. Leopold Johann Victorin; 1686—1746) nasledio je Trautmansdorf. Od 1755. Palata Vindiš-Grec je postala njegova rezidencija u prestonici austrijskog carstva — Beču.[8]

 
Zamak Tahov, zapadna Bohemija
 
Knez Alfred I od Vindiš-Greca (1787—1862), feldmaršal

Unuk Leopolda Johana Viktorina, carski grof Jozef-Niklas od Vindiš-Greca (nem. Joseph-Niklas zu Windisch-Graetz; 1744—1802), morao je 1756. godine da proda Rot-Lhotu i Trautmansdorf zbog prezaduženosti svoga dede. Međutim, godine 1781. nakon venčanja sa princezom fon Arenberg, stekao je (verovatno od miraza svoje žene), posed Tahov sa brojnim naseljima. Tamo je osnovao železaru Lučina i park prirode Obora, zamak Čtenice u blizini Praga, i u južnoj Bohemiji, zamak i posed Štjekenj sa imanjem Mladjejovice. Od 1787. godine zamak Tahov je preuređen u klasicističkom stilu.[9]

Starije loze uredi

Najstariji sin Jozefa-Niklasa Alfred I od Vindiš-Greca, naslednik Tahova i Štjekenja, unapređen je u čin carskog kneza (princa) 1804. godine. Već 1805. godine učestvovao je u pohodu protiv Napoleona (Treći, Peti i Šesti Koalicioni rat). Godine 1804. stekao je imanja Sigen i Eglof u Algauu. Tada je uspeo da zauzme mesto u Carskom savetu knezova (nem. Reichsfürstenrat), koje je, međutim, raspušteno dve godine kasnije. Alfred I je kasnije postao poznat po svojoj ulozi tokom gušenja Revolucije 1848/49 u Austrijskom carstvu, što ga je učinilo ozloglašenom figurom među liberalima i demokratama. Kao gradski zapovednik Praga, komandovao je gušenjem Ustanka u Pragu 1848. godine, kada je ubijena njegova supruga, a njegov sin Alfred bio ranjen. Tokom Oktobarskog ustanka u Beču dobio je vrhovnu komandu od austrijskog cara. Dana 31. oktobra 1848. vojska je pod njegovim vođstvom ušla u Beč i pomogla kontrarevoluciji da pobedi. Učestvovao je i u pokušaju gušenja Mađarskog ustanka za nezavisnost u martu 1849. godine.[10]

Knez Alfred I je planirao veliki zamak u današnjem okrugu Svetce u blizini Tahova, umesto tamošnje manastirske crkve, ali je završetak ovog zamka prekinut nakon njegove smrti. Knez Alfred je 1825. godine kupio manastir i imanje u blizini grada Kladrau u Bohemiji za 275.500 zlatnika iz Fonda za obnovu manastira i jačanje religije.[11] U nekadašnjem manastirskom kompleksu postavljeno je grobno mesto porodice Vindiš-Grec, u koje su 1886. godine preneti kovčezi princa Alfreda I i njegove supruge.

 
Knez Alfred III od Vindiš-Greca (1851—1927), premijer austrijske Carske vlade

Alfreda I je nasledio sin, knez Alfred II od Vindiš-Greca (1819—1876), koji je u Kladrauu podigao pivaru. Njegov sin, knez Alfred III od Vindiš-Greca (1851—1927) bio je političar lojalan Habzburgovcima i član parlamenta u Kraljevini Bohemiji, te je zbog toga bio kritikovan od strane progresivnih bohemskih krugova. Od 1893. do 1895. bio je premijer Austrije u koalicionoj vladi. Godine 1897. izabran je za predsednika Doma lordova (nem. Herrenhaus), i tu funkciju je obavljao do kraja Carstva 1918. godine. Njegov sin, nasledni knez Vincenc (1882—1913), tragično je preminuo u Rimu. Kao rezultat Prvog svetskog rata i naknadne zemljišne reforme u prvoj Čehoslovačkoj Republici, 1919. godine knez Alfred III je izgubio značajan deo svojih bohemskih i moravskih poseda, ali ne i zamak u Tahovu. Godine 1922. prodao je zamak Štjekenj. Odbio je čehoslovačko državljanstvo, ostavši isključivo Austrijanac.

Posle smrti Alfreda III 1927. u Tahovu, veliki deo preostale imovine (16.504 hektara u Čehoslovačkoj, 2.695 hektara u Jugoslaviji i 342 hektara u Sigenu i Eglofu), po redu nasledstva po muškoj liniji, nasledio je njegov nećak Ludvig Aladar (1908—1990), unuk jednog od braća Alfreda II. Potomstvo Alfreda II od 1875. godine živi u dvorcu Rakoči u Šarošpataku Mađarskoj.[12] Ostatak nasledstva podeljen je između četiri ćerke Alfreda III.

Pošto je u Tahovu još uvek živa bila udovica Alfreda II, Ludvig Aladar se preselio u nekadašnji manastir Kladrau (češ. Kladruby) i ovde ostavio obimnu biblioteku i porodičnu arhivu. Posle smrti udovice 1933. godine, njeni naslednici su prodali palatu u Beču, koja je do tada bila njihova rezidencija. 1945. godine sva dobra je država zaplenila: Tahov, Kladrau i Šarošpatak. Ludvig Aladar je zadržao samo malo imanje u Algauu; tamošnji zamak Sigen se već srušio 1830. godine. U Algauu je u 20. veku podignuta je stambena zgrada, koja je sada u vlasništvu sina Ludviga Aladara, Ludviga Antona grofa od Vindiš-Greca (nem. Ludwig Anton Fürst zu Windisch-Graetz; rođenog 1942. godine), kome pripadaju zemljište i šumski posedi kao sadašnjoj glavi porodice.

  •  
    Današnji izgled palate Štekenj.
  •  
    Današnji izgled manastira Kladrubi.
  •  
    Današnji izgled zamka Rakoči.
  •  
    Nekadašnji izgled zamka Rakoči.
  •  
    Palata Vindiš-Grec na snimku iz 2007. godine
Kneževi (prinčevi) iz starije loze uredi
  1. Alfred I (1787—1862), od 1804. prvi knez od Vindiš-Greca
  2. Alfred II (1819—1876), drugi knez od Vindiš-Greca
  3. Alfred III (1851—1927), treći knez od Vindiš-Greca
  4. Ludvig Alfred (1882—1968), četvrti knez od Vindiš-Greca
  5. Ludvig Aladar (1908—1990), peti knez od Vindiš-Greca
  6. Ludvig Anton (1942-), šesti knez od Vindiš-Greca

Mlađa loza uredi

Mlađi brat princa Alfreda I zvao se Veriand (nem. Weriand; 1790—1867). Veriand je osnovao mlađu lozu kuće Vindiš-Grec, na čijem čelu je nosio i naslednu titulu austrijskog kneza od 1822. godine.[13]

Mlađa loza se deli na dve grane:

  1. Austrijska grana, koja je od tada najistaknutija grana porodice Vindiš-Grec zbog veza sa austrijskom carskom porodicom.
  2. Italijanska grana.

Potomci mlađe loze, i dalje žive širom Austrije i spadaju među retke plemićke porodice koje i danas upravljaju velikim posedima.

Sredstvima sa imanja majke princa Verianda od Vindiš-Greca stečeni su brojni dvorci u današnjoj Sloveniji, od kojih su neke ubrzo prodati. Sedišta su bili dvorac Hasberg u Kranjskoj (danas mesto Planina u opštini Postojna) i zamak Gonobic (danas Slovenske Konjice), dobijen 1826. godine, u čijem sastavu je bio i Kartuzijanski samostan Žiče (nem. Kartäuserkloster Seiz). Kratko vreme je posedovao dvorac Žamberk sa Helvikovicama, dvorac Podsreda (Zmajev dvorac) u Kozju. 1846. godine je preuzeo Predjamski Zamak, a 1853. godine u posed ove loze došao je i dvorac Vagensberg (nem. Schloss Wagensberg; danas Bogenšperk u Litiji u Sloveniji). Verijandov sin, knez Hugo (1823—1904), oženio se 1849. Luizom, ćerkom velikog vojvode od Meklenburga.

 
Nadgrobni spomenik porodice Vindiš-Grec na Teutonskom groblju u Rimu
 
Marijano Hugo, knez od Vindiš-Greca, snimljen 2019. godine

Verijandov praunuk, knez Maksimilijan (1914—1976), proteran je iz Jugoslavije 1945. godine. Oženio se 1946. Italijankom Marijom Luizom Sere de Žerače (ital. Maria Luisa Serre de Gerace) i time je porodičnu granu preselio u Italiju. Trenutno glavni u ovoj grani je Marijano Hugo grof od Vindiš-Greca (nem. Mariano Hugo Fürst zu Windisch-Graetz; rođen 1955.), koji živi u Rimu i svojoj palati u Sant'Anđelo d'Alife. Marijano je oženjen Sofijom (rođenom 1959.), iz loze Habzburg-Lotaringa, unukom Maksimilijana Eugena od Austrije. Marijanova sestra Maksimilijana (rođena, 1952.) udata je za Hajnriha grofa od Furstenberga (nem. Heinrich Fürst zu Fürstenberg; rođen 1950.).[14]

  •  
    Nekadašnji izgled dvorca Hošperk
  •  
    Nekadašnji izgled dvorca u Slovenskim Konjicama
  •  
    Današnji izgled samostana Žiče
  •  
    Predjamski zamak, snimak iz 2012. godine
  •  
    Dvorac Bogenšperk, snimak iz 2005. godine
Kneževi (prinčevi) iz mlađe loze uredi
  1. Veriand (1790—1867), od 1822. prvi knez od Vindiš-Greca
  2. Hugo Alfred (1823—1904), drugi knez od Vindiš-Greca
  3. Hugo Veriand (1854—1920), treći knez od Vindiš-Greca
  4. Hugo Vinsent (1887—1959), četvrti knez od Vindiš-Greca
  5. Maksimilijan Anton (1914—1976), knez grof od Vindiš-Greca
  6. Marijano Hugo (1955-), šesti knez od Vindiš-Greca

Grbovi uredi

Porodični grb uredi

Glavni grb prikazuje crvenom bojom glavu i vrat srebrnog vuka sa zlatnim jezikom. Štit je naslikan na šlemu sa crvenim i srebrnim plaštom.[15]

Grofovski grb uredi

Grb carskog grofa, dodeljen 1557. godine, je razdvojen i prekriven centralnim štitom (deo grba porodice Gradner). Grb prikazuje crveni štit u srcu, unutar kojeg je zlatna riblja kost, srebrnom trostrukom zastavom jedne crkve sa tri srebrna prstena.

Grb ima tri šlema. Desno je glavni šlem. Šlem na sredini, crvenom i srebrnom pokriva tri crvena nojeva pera, prekrivena ribljom kosti koja leži. Šlem na levoj strani, crnom i zlatnom pokriva okruglu crnu ploču, prekrivenu sa šest zlatnih prstenova.[1]

Kneževski grb uredi

Kneževski grbovi iz 1804. i 1822. godine prikazuju carski grofovski grb iz 1557. godine sa kneževskom kapom i kneževskom mantijom. Kao držači štita, prikazana su dva srebrna vuka.[1]

  •  
    Kneževski grb porodice Vindiš-Grec iz 1804. godine.
  •  
    Porodični grb Vindiš-Greca iz 1901. godine.

Lista nekih znamenitih članova porodice Vindiš-Grec uredi

  • Gotlib fon Vindiš-Grec (1630—1695), političar i diplomata u carskoj habzburškoj službi
  • Ernst Fridrih fon Vindiš-Grec (1670—1727); političar i diplomata u carskoj habzburškoj službi[16]
  • Grof Adam Ferdinand fon Vindiš-Grec (1675—1730), carski feldmaršal
  • Leopold Johan Viktorin fon Vindiš-Grec (1686—1746), carski izaslanik u Hagu, carski komornik i tajni savetnik[17]
  • Joszef-Niklas od Vindiš-Greca (1744—1802), komornik Marije Antoanete[18]
  • Alfred I od Vindiš-Greca (1787—1862), prvi knez (stara loza), austrijski feldmaršal
  • Alfred II od Vindiš-Greca (1819—1876), drugi knez (stara loza), general austrijske vojske
  • Alfred III od Vindiš-Greca (1851—1927), treći knez (stara loza), austrijski političar
  • Mari, princeza Vindiš-Greca (1856—1929), preko braka unapređena u Vojvotkinju od Meklenburga (Šverin), arheolog
  • Oto od Vindiš-Greca (1873—1952), rođak princa Alfreda III, oženio se nadvojvotkinjom Elizabetom Mari od Austrije (1883—1963), ćerkom prestolonaslednika Rudolfa
  • Ludvig od Vindiš-Greca (1882—1968), mađarski političar i ministar
  • Ernst Veriand Vindiš-Grec, slikar i pisac (1905—1952)
  • Marijano Hugo Vindiš-Grec (1955 —), šesti knez (mlađa loza), ambasador Malteškog reda u Slovačkoj i Sloveniji
  • Mihaela Vindiš-Grec (1967 —), austrijska univerzitetska predavačica i pravnica

Dodatna literatura uredi

  • Ernst Hajnrih Kneške: „Novi opšti leksikon nemačkih plemića.” (Ernst Heinrich Kneschke: Neues allgemeines deutsches Adels-Lexicon. Band 9, Friedrich Voigt’s Buchhandlung, Leipzig 1870, S. 580—581).
  • Konstantin fon Vurcbah: „Vindiš-Grec, kneževska kuća, genealogija. Biografski leksikon Austrijskog carstva.” (Constantin von Wurzbach: Windisch-Grätz, das fürstliche Haus, Genealogie. In: Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. 57. Theil. Kaiserlich-königliche Hof- und Staatsdruckerei, Wien 1889, S. 40—43).
  • Konstantin fon Vurcbah: „Vindiš-Grec, kneževska kuća, heraldika.” Biografski leksikon Austrijskog carstva. Constantin von Wurzbach: Windisch-Grätz, das fürstliche Haus, Wappen. In: Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. 57. Theil. Kaiserlich-königliche Hof- und Staatsdruckerei, Wien 1889, S. 43 f. (Digitalisat).
  • Konstantin fon Vurcbah: „Vindiš-Grec, kneževska kuća, grobovi.” Biografski leksikon Austrijskog carstva. Constantin von Wurzbach: Windisch-Grätz, das fürstliche Haus, Grabstätten. In: Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. 57. Theil. Kaiserlich-königliche Hof- und Staatsdruckerei, Wien 1889, S. 44 f. (Digitalisat).
  • Hugo-Vincenc Vindiš-Grec: „Istorija naše porodice. Dosadašnji rezultati, početna istraživanja, međusobne veze i pretpostavke, zaostavština.” Hugo-Vinzenz Windisch-Graetz: Unsere Familiengeschichte. Bisherige Resultate, Erforschungen der Uranfänge, lose Zusammenhänge und Vermutungen, Denkwürdiges. Selbstverlag, Triest 1959.
  • Hanes Štekl i Marija Vakounig: „Vindiš-Grec, kneževska kuća 19. i 20. veka.” Hannes Stekl und Marija Wakounig: Windisch-Graetz. Ein Fürstenhaus im 19. und 20. Jahrhundert. Böhlau, Wien/Köln/Weimar 1992, ISBN 3-205-05468-7.
  • Zdenjek Prohaska: „Mesto Tahov, istorijsko-turistički vodič.” Zdeněk Procházka: Tachov měso, Historicko-turistický průvodce. Nakl. Českého Lesa, Domažlice 1997, ISBN 80-901877-4-9.
  • „Genealoški priručnik o plemstvu.” Leksikon Plemića tom XVI. Genealogisches Handbuch des Adels, Adelslexikon Band XVI, Band 137 der Gesamtreihe, C. A. Starke Verlag, Limburg (Lahn) 2005, ISSN 0435-2408, S. 246—249.
  • Ivo Čerman: „Habzburško plemstvo i prosvetiteljstvo. Odgoj bečkog dvorskog plemstva u 18. veku.” Ivo Cerman: Habsburgischer Adel und Aufklärung. Bildungsverhalten des Wiener Hofadels im 18. Jahrhundert. Franz Steiner Verlag, Stuttgart 2010, ISBN 978-3-515-09639-3
  • Silvia Helbl, Disertacija: „Mikroistraživanje porodičnih odnosa (19./20. vek)”. Silvia Hölbl: Harrach. Familienangelegenheiten. Eine mikrohistorische Untersuchung zu Familienbeziehungen (19./20. Jahrhundert). Dissertation, Universität Wien. 2010.

Vidi još uredi

Spoljašnje veze uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g Genealogisches Handbuch des Adels, Adelslexikon Band XVI, Band 137 der Gesamtreihe, S. 246—249.
  2. ^ Steiermärkisches Urkundenbuch 2, S. 291, Nr. 201.
  3. ^ Zur Geschichte von Windischgraz.
  4. ^ „Wehrbauten in Niederösterreich”. www.wehrbauten.at. Arhivirano iz originala 01. 04. 2023. g. Pristupljeno 2023-04-01. 
  5. ^ Biographie, Deutsche. „Windisch-Graetz, Pankraz Graf – Deutsche Biographie”. www.deutsche-biographie.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2023-04-01. 
  6. ^ Karl von Saurau (na jeziku: nemački), 2020-10-17, Pristupljeno 2023-04-01 
  7. ^ Biographie, Deutsche. „Windisch-Graetz, Gottlieb Amadeus Graf – Deutsche Biographie”. www.deutsche-biographie.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2023-04-01. 
  8. ^ „History”. Palais Windisch Graetz (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-01. 
  9. ^ Hrady, zámky a tvrze v Čechách, na Moravě a ve Slezsku; díl IV. Západní Čechy. Praha. 1985. str. 347. 
  10. ^ Biographie, Deutsche. „Windisch-Graetz, Alfred Fürst von – Deutsche Biographie”. www.deutsche-biographie.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2023-04-01. 
  11. ^ Hrady, zámky a tvrze v Čechách, na Moravě a ve Slezsku, díl IV. Západní Čechy. Praha. 1985. str. 141. 
  12. ^ Details zu Erbfolge, Grundbesitz und Bodenreform in der ČSSR.
  13. ^ „Family tree of Weriand Alois Leopold Ulrich Johann Paul de Windisch-Graetz”. Geneanet (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-01. 
  14. ^ „Maximiliane von Windisch-Graetz b. 16 November 1952 − Rodovid DE”. de.rodovid.org. Pristupljeno 2023-04-01. 
  15. ^ Otto Hupp: Münchener Kalender 1901. S. 30.
  16. ^ Biographie, Deutsche. „Windisch-Graetz, Ernst Friedrich Graf – Deutsche Biographie”. www.deutsche-biographie.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2023-04-01. 
  17. ^ Biographie, Deutsche. „Windisch-Graetz, Leopold Victorin Graf – Deutsche Biographie”. www.deutsche-biographie.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2023-04-01. 
  18. ^ Biographie, Deutsche. „Windisch-Graetz, Josef Niklas Graf – Deutsche Biographie”. www.deutsche-biographie.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2023-04-01. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Виндиш-Грец&oldid=27443367”