Gotsko-slovenska dinastija

Gotsko-slovenska dinastija je legendarna dinastija među Srbima, koja se najpre pominje u Letopisu popa Dukljanina, a kasnije i nekim drugim spisama, pozivajući se na Letopis.

Dolazak Gota u Dalmaciju

Goti su prema Letopisu popa Dukljanina „sa severne strane“ (a septentrionali plaga) došli u Dalmaciju u vreme vizantijskog cara Anastasija I (491-518) „koji je sebe i mnoge druge uprljao Evtihijevom jeresi“, pape Gelazija (492-496), Germana episkopa Kapue (516-541), Sabina episkopa Kanose (514-556), kao i opata Benedikta iz Norče (opata manastira Monte Kasina 529-543), drugim rečima u razdoblju od oko šest decenija. Gotima su u to vreme vladala trojica „sinova kralja Senulada“ (filii regis Senuladi). Prvi je bio Brus, drugi Totila, a treći Ostroilo (primus Brus, secundus Totilla, tertius vero Ostroyllus).

Dok je najstariji sin Brus ostao kući, „u zemlji svog rođenja“ (in terra nativitatis suae), dvojica mlađe braće su uz pomoć starijeg brata skupili jednu veliku vojsku, osvojili Panoniju i tako proširili vlast na zapadu (!). Pojava trojice braće i osvajanje Panonije uporedivi su sa opisom prilika posle Atiline smrti koji pruža Jordanes, koji piše da su se Goti nastanili u Panoniju kao federati pod vođstvom trojice braće (Valamir, Vidimer, Tjudimer) i od 456. do 472/3. predstavljali vodeću snagu u Srednjem Podunavlju. Potom sledi jedan izmišljeni rat, koji su protiv panonskih Gota poveli „kralj Dalmatinaca“ (rex Dalmatinorum) sa sedištem „u velikom i divnom gradu Saloni“ (in civitate magna, et admirabili Salona) i njegov saveznik „kralj Istrije“ (rex Istriae).

latinski original:

Tunc rex Dalmatinorum qui in civitate magna, et admirabili Salona manebat, misit nuncios, et litteras ad regem Istriae provinciae, ut congregaret exercitum, quatenus insimul exirent eis obviam, et defenderent se. Igitur ambo congregantes exercitum gentis suae exierunt obviam Gothis, venientes itaque castrametati sunt iuxta eos; tunc per spatium octo dierum quia prope erant castra ad castra, hinc inde armati procedentes per partes graviter se vulnerabant, ac trucidabant. Octavo vero die omnes hinc inde hristiani, et gentiles, armati exierunt, et commissum est magnum proelium ab hora diei tertia, usque ad vesperam, et Dei iudicio, cui nemo audet dicere, cur ita faciat, quia forte aliquod magnum peccatum latebat in Christianis, victoriam Gothi crudeles habuerunt, ceciditque pars Christianorum et interfectus est rex Istriae, et multa milia hominum Christianorum in ore gladii mortua sunt et plurima captiva ducta sunt. Evasit autem rex Dalmatinorum cum valde paucis militibus, et aufugit in civitatem suam Salonam.

srpski prevod:

Onda je kralj Dalmatinaca koji je boravio u velikom i divnom gradu Saloni poslao glasnike i pismo kralju Istrije [savetujući mu] da skupi vojsku kako bi im se zajednički isprečili na putu i odbranili se. Sakupivši stoga vojsku od svog naroda, krenuli su na Gote. I primakavši im se, ulogorili su se pokraj njih. Onda su se tokom osam dana, pošto su logori bili blizu jedan drugog, ratnici s jedne i druge strane napadali po grupama i pritom se teško ranjavali i ubijali. Osmog dana pak izašli su s jedne i druge strane svi hrišćanski i paganski ratnici, pa je zadenuta velika bitka koja je trajala od tri časa popodne sve do večeri. Božjom presudom, okrutni Goti su odneli pobedu. (Niko ga nije smeo pitati zašto je tako odlučio, jer je možda u hrišćanima bio skriven neki veliki greh.) Deo hrišćana je poginuo. Kralj Istrije je ubijen. Mnogo hiljada [zarobljenih] hrišćana je ubijeno oštricom mača. Mnoštvo [drugih] je odvedeno u zarobljeništvo. Kralj Dalmatinaca pak utekao je sa vrlo malo vojnika i sklonio se u svoj grad Salonu.

Pozadina ove priče je nepoznata, čak se ne može ni nagađati.

Opis raspodele stanovništva i vojske između Totile i Ostroila mogao bi odgovarati deobi Gota u Panoniji 472/3. Seoba Totile „preko Istrije i Akvileje“ (per Istriam et Aquileiam) u Italiju i osvajanje ove zemlje možda je bleda refleksija Teodorihove seobe u Italiju 489. i rata protiv Odoakra koji je trajao više od tri godina. S druge strane, Totilina smrt posle njegovog dolaska na Siciliju podseća na smrt istorijskog kralja Ostrogota Totile, koji je 550. osvojio ostrvo i poginuo samo dve godine kasnije posle bitke kod Tagine. Anonimni autor je očigledno spojio dvojicu najznačajnijih ostrogotskih vladara Italije u jednu ličnost. Prvi koji je to zapazio bio je splitski književnik Marko Marulić. Jezuita Danijele Farlati je prvi shvatio da dolazak Gota u Dalmaciju treba datirati u 5. vek. U skladu s tim je postavio hipotezu da je dalmatinski Totila bio otac svog italskog imenjaka.

Ostroilo

Totilin brat, navodno je u isto vreme „prodro u provinciju Iliriju (Illyriam provinciam)“ i „potčinio čitavu Dalmaciju i primorske oblasti (totam Dalmatiam et maritimas regiones), dok nije došao i nastanio se u prevalitanskoj oblasti (in regione Prevalitana)“. Potom je poslao svog sina Senulata sa vojskom „da potčini zagorske oblasti u Zagorju“ (regiones transmontanas in Transmontana). Čuvši „da je ostao sa nekolicinom ljudi u prevalitanskom gradu (in Praevalitana urbe)“, „car grada Konstantinopolja (imperator Constantinopolitanae urbis)“ iskoristio priliku i poslao vojsku na Ostroila. Carska vojska je zaista zatekla Ostroila sa nekolicinom ljudi. Ostroilo se bez obzira na to pripremio za borbu „zato što je bio čovek snažnog duha“ (vir forti animo). U bici koja je usledila je poginuo, a njegovi ljudi su se dali u beg. Carska vojska se vratila nazad u svoju zemlju. Međutim, rat protiv Vizantije je nastavio Ostroilov sin. Istorijska pozadina ove priče je verovatno vizantijsko zauzimanje Salone i Dalmacije i borbe na početku gotsko-vizantijsko rata (535-536).

Senudijal

Ostroilov sin Senudijal (lat. Senudialus) „čuvši pak za smrt svog oca, došao je što je brže mogao sa vojskom“. Nameravao je da pronađe careve ljude i osveti smrt svog oca. Međutim, zatekao je malo ljudi. Potom je preuzeo kraljestvo i vladao umesto oca. Dobio je sina kome je dao ime Silimir (lat. Syllimirum).

Selemir

Potom se opisuje vladavina Selimira (Ostroilovog unuka), čija oblast se navodno pružala od Balkana do Poljske. Njegov istoimeni sin je navodno naselio veliku masu Slovena, koji se na ovom mestu prvi put pominju (do tada spis izveštava samo o Gotima). Hronološli se taj događaj može smestiti u prvu polovinu 7. veka.

Vladin

U vreme Selimirovog naslednika Vladina pominje se dolazak Bugara iz oblasti Volge, koji su osvojili Meziju i Makedoniju. Ovaj dagađaj bi se na osnovu dostupnih izvora mogao datirati u vreme oko 680. Nakon što je vizantijski car sklopio mir sa njima (681), i Vladin je sklopio mir sa novopridošlim narodom. Od tada su oba naroda živela u slozi, jer su večinom bili pagani (gentiles) i delili isti jezik (una lingua). Na ovom mestu Goti se pominju poslednji put.

Ratomir

Vladina je nasledio njegov sin Ratomir. Ratomir je „od detinjstva (a pueritia) bio neprijatelj hrišćanskog imena“ (inimicus nominis christiani). Shodno tome je pokrenuo progon hrišćana. Krajnja namera mu je bila „da iz zemlje i kraljevstva svog izbriše njihovo ime“. U tom progonu je uništio mnoge njihove „gradove i mesta (civitates eorum et loca)“, a preostale je poštedeo nateravši ih na podložnost (servitium).

Četvorica nepravednih kraljeva

Posle Ratomira vladala su od njegovog potomstva (ex eius progenie) „četvorica nepravednih kraljeva (quatuor iniqui reges), doduše ne u isto vreme, nego jedan za drugim svaki u svoje vreme“. Njihove vladavine obeležene su progonima hrišćana. Međutim, većina hrišćana „iz primorskih i zagorskih oblasti“ (ex martimis, et transmontanis regionibus) „koji nisu hteli da se ukaljaju njihovim bludnim običajima“ sklanjali su se kod onih „koji su boravili u planinskim i jačim mestima“ (in montanis, et in locis fortioribus). Imajući dve mogućnosti: „da sa njima [svojim suvernicima] izdržavaju progone i oskudicu i tako spasu svoje duše“ ili „da se neko vreme vesele sa paganima i tako izgube duše“, odabrali su prvu.

Zvonimir

Sledi vladavina nekog Zvonimira (Sanamir, Zuonimirus), koji je potekao iz loze pomenute četvorice nepravednih kraljeva. Nasledivši kraljevstvo prekinuo je progone hrišćana. U njegovo vreme je živeo „neki filozof po imenu Konstantin iz grada Soluna (ex civitate Thessalonica quidam philosophus Constantinus nomine), sin nekog patrikija Lava (filius cuiusdam Leonis patricii), koji je po svemu bio presvetao i od detinjstva vrlo intenzivno bio poučavan u božjima spisima“. On je iz Salone došao u provinciju Cezareju (in Caesaream provinciam), gde je odneo prevagu u dugoj raspravi vođenoj sa tamošnjim „filozofima“ (cum pluribus philosophis) i „svojim učenjem i propovedanjem“ (suaque doctrina et praedicatione) pokrstio tamošnje stanovništvo. Posle toga je pokrstio Bugare (totam gentem Bulgarinorum).

Svetopelek

Kada je umro kralj Sanamir, njegovo kraljevstvo je nasledio Svetopelek. Za vreme njegove vladavine papa Stefan II je pozvao k sebi filozofa Konstantina, „jer je čuo o njemu da je svojim propovedničkim radom preobratio mnoge narode“. Konstantin je „zaredio prezvitere i sastavivši pismo za slovenski jezik (lingua sclavonica), preveo je Hristovo Jevanđelje i Psaltir i sve stare božanske knjige Starog i Novog zaveta sa grčkog na staroslovenski“.

Literatura

• Bratož, Rajko (2009). „Eine Region im Wandel - der West- und Mittelbalkanraum in spatantiken und mittelalterlichen Chroniken”. Jenseits der Grenzen: Beitrage zur spatantiken und fruhmittelalterlichen Geschichtsschreibung. Berlin-New York. str. 199—238. 
• Mayer, A. (1932/33). „Rus, Kralj i dinastije Svevladičev”. Nastavni vjesnik. 41. 
• Rodić, Nikola (1980). „Slovenska nomina propria u Letopisu popa Dukljanina”. Wiener Slawitischer Almanach. 5. 
• Rus, Jože (1931). Kralji dinastije Svevladičev: najstarejši skupni vladarji Hrvatov in Srbov 454-614. Ljubljana.