Градови и химере
„Gradovi i Himere“ su zbirka putopisa srpskog moderniste Jovana Dučića, koji su pisani u periodu od 1900. do 1940, prvi put objavljeni 1930, i dopunjeni 1940. Zbirka se sastoji od deset putopisa u obliku pisama o sedam zemalja: tri iz Grčke (Atina, Krf i Delfi), dva iz Švajcarske (Alpi i Ženeva), i po jedan iz Francuske, Italije, Španije, Egipta i Palestine. Iako je pisao o svojim putovanjima, u njima gotovo da nema dokumentarnih i reporterskih elemenata. Zato su ovi putopisni tekstovi žanrovski bliski eseju. U njima su zabeležene Dučićeve refleksije o narodima, istoriji, mitologiji, Bogu, smrti i mnogim drugim temama.
| Gradovi i Himere | |
|---|---|
 Naslovna strana izdanja Gradova i himera iz 1969. | |
| Nastanak i sadržaj | |
| Autor | Jovan Dučić |
| Zemlja | Kraljevina Jugoslavija |
| Jezik | srpski jezik |
| Izdavanje | |
| Datum | 1930; 1940 (dopunjeno izdanje) |
Jovan Deretić, istoričar srpske književnosti, istakao je da su ovi putopisi pisani majstorski i da spadaju u najveće artističke domete srpske proze.[1]
Sadržaj i forma uredi
Zbirka se sastoji od deset putopisa:
- Prvo pismo iz Švajcarske - Alpi
- Drugo pismo iz Švajcarske - Ženeva
- Pismo iz Francuske - Pariz
- Pismo s Jonskog mora - Krf
- Pismo iz Italije - Rim
- Prvo pismo iz Grčke - Delfi
- Pismo iz Španije - Avila
- Drugo pismo iz Grčke - Atina
- Pismo iz Palestine - Jerusalim
- Pismo iz Egipta - Kairo
Dučićevi putopisi naslovljeni su kao pisma. Na taj način ih je povezao sa putopisnom tradicijom srpske književnosti, to jest, sa putopisnim pismima Ljubomira Nenadovića. Međutim, iako su tako naslovljeni, ovi tekstovi nemaju formalna obeležja pisma, to jest, oni nemaju svoga adresata; ne prožima ih ni intimni ni emotivni ton; i nisu pisani u drugom licu jednine ili množine, već pretežno u prvom, koje povremeno prelazi u treće kada se govori o religiji, istoriji i filozofiji.[2]
Ovi tekstovi su sastavljeni od različite građe. U njima je Dučić pisao o istorijskim događajima, teologiji, književnosti, umetnosti, etnografiji, folkloru, psihologiji, ali i o nacionalnim stereotipima i opštim mestima. Uočljiva je tematska saglasnost između Dučićeve poezije i njegovih putopisa. Njih su obeležile iste opsesivne teme: žena (odnosno ljubav i lepota), smrt, Bog (religija i mitologija), priroda, poezija, umetnost i istorija. [2]
Istorija teksta uredi
Dučić je svoje putopise počeo da piše još 1900. Njegov prvi objavljeni putopis je Pismo iz Ženeve, koji je izašao u mostarskom časopisu Zora. Ostala pisma objavljivana su periodično u Srpskom književnom glasniku.
Putopisi su prvi put objedinjeni u knjigu pod naslovom Gradovi i himere 1930, u okviru petog toma Dučićevih sabranih dela. U tom izdanju bilo ih je osam. Deset godina kasnije, 1940, Srpska književna zadruga je ponovo štampala Gradove i himere, koje je Dučić dopunio sa još dva putopisna teksta: Pismom iz Palestine - Jerusalim i Pismom iz Egipta - Kairo. U njima nema ranije posvete doktoru Kosti Kumanudi. Ovo izdanje se smatra konačnim.[3]
Tekstovi objavljeni po časopisima, u prvom izdanju Sabranih dela i u knjizi Gradovi i himere iz 1940. međusobno se razlikuju. Kako Meša Semimović ističe: U „Sabranim delima“, u knjizi „Gradovi i himere“, znatno su bogatije istorijske reminiscencije i filozofska uopštavanja, više je duhovitih zapažanja, i spretnih kozerskih konverzacija, sve je razuđenije i štedrije. U izdanju SKZ, 1940, nešto su izmenjeni jezik i stil, upotrebljena je slika i misao. Najčešće je kazivanje uspešnije, bogatije, a ponekad kao da je opterećeno rečima bez kojih se moglo. Izmenama je knjiga uglavnom dobila.[4]
Dučićeva poetička stanovišta o putopisu uredi
Eksplicitna poetička načela Jovana Dučića o putopisu kao žanru mogu se naći u njegovom eseju o Pismima iz Norveške Isidore Sekulić. Dučić je smatrao da nema težeg roda i da putopis pre svega treba biti autobiografija jednog srca i jedne pameti.[5] Obrazlagajući dalje svoje viđenje ovog žanra istakao je:
Treba onamo otići duboko spreman da se sve uoči, primi, razlikuje, poredi, oseti, zavoli ili omrzne. Ne opisuju se gradovi nego vizije, ni narodi nego rasni geniji, ni umetnička dela nego umetničke mogućnosti, ni kultovi nego njini uticaji, ni događaji nego viši motivi, ni istorija naroda nego istorija duha i duše.[6]
Insistirajući na tome da je jedno pisati o Norveškoj, a drugo pisati o Francuskoj, Italiji ili Španiji, gde ni jedna stvar ne stoji bez veze sa dubokom istorijskom udubinom[7], Dučić je implicitno odredio njegov predmet pisanja kao teži, složeniji i drugačiji od Isidorinog.[8] U razgovoru sa saradnikom budimpeštanske mesečne revije Literatura, Dučić je, između ostalog, objasnio:
Ja sam na primer odmah posle završetka svojih studija u Ženevi i Parizu stupio u diplomatsku službu, i način života koji sam vodio kao diplomata, vrlo je povoljno uticao na razvoj moga talenta. Upoznavao sam redom metropole, mogao sam mnogo putovati, preda mnom se otvarahu sva vrata do kraljevskih dvorova, i ja sam mogao doći do svega. Moj se obzor proširio, zadobio sam mnoga iskustva, mnogo sam naučio, i došao sam u dodir s ljudima najrazličitije vrste. Jednom reči, pružila mi se svaka prilika za sakupljanje impresija. A to sam uvek i činio. I pisao sam ono što sam posmatrao. Pisao sam o svakoj zemlji u kojoj sam se kretao. Ali to ne behu putopisi; pokušavao sam uvek shvatiti duševni i duhovni život zemlje, i zadržao se jednako na onom što je od večne vrednosti i karakteristično po dotičan narod. Na tom polju ne beše samo književnik, nego i diplomata, koji mora bezuslovno da poznaje nacionalne karakteristike.[9]
Recepcija uredi
Gradovi i himere su od strane književne kritike prihvaćeni hvalospevom. Jovan Deretić, istoričar srpske književnosti, smatra da su ovi putopisi pisani majstorski i da spadaju u najveće artističke domete srpske proze.[1] Boško Novaković vidi Dučića na čelu bogate srpske putopisne proze 20. veka i ističe stilski sjaj, bogatu sadržajnost i oznake modernog evropskog duha, širih estetskih koncepcija i značajnih umetničkih kvaliteta.[10] Slavko Leovac je video Dučićeve putopise kao putopisne eseje o nečemu što je sudbonosno značajno, što je duhovno uzorno i duševno uzbudljivo... a što je suštinski različito od putopisnih uspomena i putničkog dnevnika. [11] Jovan Delić, poentirajući svoju studiju o Gradovima i himerama, ističe: Unapredujući putopis, Dučić ga je otvorio prema eseju, lirici i romanu. Oni koji su ga oponirali, zapravo su ga slijedili.[12]
Gradovi i himere su jedna od omiljenih publikacija srpskoga istoričara Milana St. Protića, a upravo ga je ta knjiga inspirisala da napiše, slično Dučiću, svoje putopise u Švajcarskoj (Zemlja Viljema Tela).[13]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b Deretić 2003, str. 31.
- ^ a b Delić 2008, str. 108.
- ^ Selimović 1969, str. 333-336.
- ^ Selimović 1969, str. 334.
- ^ Dučić 1989, str. 132.
- ^ Dučić 1989, str. 130.
- ^ Dučić 1989, str. 131.
- ^ Delić 2008, str. 107.
- ^ Selimović 1969, str. 333.
- ^ Novaković 1969, str. 20.
- ^ Leovac 1989, str. 375.
- ^ Delić 2008, str. 179.
- ^ „Neobične knjige o prošlosti, čovekovom padu i Švajcarskoj - Kultura - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-11-29.
Literatura uredi
- Deretić, Jovan (2003). Istorija književnosti za treći razred srednje škole. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. ISBN 978-86-17-10754-1.
- Delić, Jovan (2008). O poeziji i poetici srpske moderne. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. ISBN 978-86-17-15608-2. COBISS.SR 148875020
- Selimović, Meša (1969). „Napomene“ u: Gradovi i Himere, Sabrana dela Jovana Dučića, knj. II. Sarajevo: Svjetlost. COBISS.SR 103012359
- Dučić, Jovan (1989). „Moji Saputnici“ u: Sabrana dela Jovana Dučića, knj. IV. Sarajevo: Svjetlost. ISBN 978-86-13-00397-7. COBISS.SR 9114114
- Leovac, Slavko (1989). „Putopisni eseji Jovana Dučića“ u: O Jovanu Dučiću, Sabrana dela Jovana Dučića, knj. VI. Sarajevo: Svjetlost. ISBN 978-86-13-00397-7. COBISS.SR 611343
- Novaković, Boško (1961). „Od putašestvija do modernog putopisa“ u: Izbor srpskog putopisa. Beograd; Novi Sad: Matica srpska; Srpska književna zadruga; Budućnost. COBISS.SR 92134407
