Википедија

David VII Gruzijski

David VII Gruzijski ili David (Davit) VII Ulu[a][1] (gruz. დავით VII ულუ; 1215 — Tbilisi, 1270) je bio kralj Gruzije (1247—1270) iz dinastije Bagrationa. U početku je vladao zajedno sa svojim istoimenim bratom od tetke, da bi on 1259. god. otcepio zapadni deo kraljevine, Imeretiju, a David Ulu ostao jedini koji nosi titulu gruzijskog kralja. Tokom njegove vladavine zemlja je teško stradala od Mongola, čiju je vrhovnu vlast priznavao.[2][3][4]

David VII Gruzijski
David VII Gruzijski, detalj sa slike koja prikazuje gruzijskog kralja u lovu, iz knjige Putovanja Marka Pola sa početka XV veka.
Lični podaci
Puno imeDavid VII Bagration
Datum rođenja1215.
Mesto rođenjaKraljevina Gruzija
Datum smrti1270.
Mesto smrtiTbilisi, Kraljevina Gruzija
GrobSvetichoveli
ReligijaGruzinska pravoslavna crkva
Porodica
SupružnikDžigda-katun,
Altun,
Gonca,
Esukan
PotomstvoGeorgije,
Tamara,
Demetrije II Gruzijski
RoditeljiGeorgije IV Gruzijski
DinastijaBagration
kralj Gruzije
Period1247—1270
PrethodnikDavid VI
NaslednikDemetrije II
SavladarDavid VI

Bio je sin gruzijskog kralja Georgija IV i žene neplemenitog porekla. Zbog toga je u krugovima gruzijskog plemstva smatran nelegitimnim sinom, tako da mu je oca nasledila sestra Rusudan. Pošto je Gruzija postala mongolski vazal 1236. godine i više nije toliko toga zavisilo od volje domaćeg plemstva, Davida je tetka, u strahu da će on poželeti da se popne na presto, poslala u zatočeništvo, na dvor svog zeta ikonijskog sultana Kejhusreva II. Potom je svog sina, isto Davida, poslala na dvor velikog kana u Karakorum, kako bi dobio priznanje da je on naslednik Gruzijske kraljevine. Posle bitke kod Kose Daga 1243. godine kojom je Ikonijski sultanat potčinjen Mongolima, Kejhusrev je bio primoran da pusti Davida Ulua na slobodu. Rusudan je umrla 1245. god. ne dočekavši sinovljev povratak sa mongolskog dvora. Jedan deo gruzijskog plemstva je, misleći da je njegov brat od tetke umro, proglasio Davida Ulua za gruzijskog kralja. Da bi lakše kontrolisali zemlju, usled očigledne nasledne krize, iako većina plemstva nije bila na strani nelegitimnog sina, Mongoli su podelili gruzijske plemiće na dve suparničke strane, od kojih je svaka zastupala svog kandidata za krunu. Ali, dolazilo je i sukoba među samim Mongolima, pri čemu je Davida Ulua podržavao Bajdžu Nojan, general i komandant Persije, a njegovog istorimenog brata Batu, kan Zlatne horde, mongolskog kanata sa centrom u Rusiji.[5]

Pošto je krunisan, David je krenuo u Karakorum da bi tamo potvrdio svoju kraljevsku titulu. Tamo se susreo sa svojim istoimenim bratom, pa su obojica prisustvovali ceremoniji izbora velikog kana Gujuka 1246. godine, obojica pokušavajući da dobiju vlast nad Gruzijom za sebe.[6][7] Rezultat je bio postavljanje obojice za kraljeve Gruzije, 1247. godine, pa su obojica nosili titulu mepe, gruzijski ekvivalent tituli kralja.[2][1] Po podeli vlasti, Ulu je dobio istočnu polovinu kraljevstva, a njegov brat i imenjak zapadnu. Takođe, David Ulu je bio nadređen bratu, odatle i njegov epitet Ulu, što znači Stariji, dok je brat nadalje bio poznat kao David VI Narin ili David VI Mlađi. Mongoli su pažljivo pratili gruzijsku administraciju kako bi obezbedili stalan priliv poreza i danka, a Gruzini su takođe bili prisiljeni da služe kao vojnici u mongolskim ratovima, dok su sinovi plemića služili u kešigu, kanovskoj gardi.

U narednim godinama oba Davida su pokazivali Mongolima nepokolebljivu lojalnost i posle smene na čelu Mongolskog carstva i dolaska na vlast velikog kana Mongkea 1251. god.[8][9] Gruzija se tada našla pod vrhovnom vlašću Batu-kana, kome je Mongke dao faktički nezavisnu upravu nad zapadnim delovima Mongolskog carstva.[10] Krenuvši u pohod na Bliski istok, 1253. godine, Mongkeovom bratu Hulagu-kanu je naročito bilo stalo da iskoristi političke i verske podeljenosti tog dela sveta.[11][12] Napadajući mahom muslimane, on se trudio da održi što bolje odnose sa Gruzinima i Jermenima.[12] Mnogobrojni gruzijsko-jermenski vojni odredi su učestvovali u mongolskom osvajanju Alamuta 1256. godine, gde ih je lično predvodio David Ulu, i Bagdada 1258. godine, a i u obračunima između mongolskih vođa tokom pohoda.[b][13][14][15] Od 1256. godine, Gruzija je bila vazal Hulaguovog Ilkanata - mongolskog kanata sa centrom u Persiji.

David VI Narin, Uluov brat od tetke i, u početku, rival. Jedno vreme njegov savladar i prvi kralj Imeretije. Freska iz manastira Gelati iz XIII veka.

Gruzija je u ovim pohodima izgubila na desetine hiljada vojnika, ostavši bez domaćih branilaca protiv mongolskih snaga slatih da suzbiju spontane pobune koje su izbijale zbog velikih poreza i teškog tereta vojne službe. Zemlja je teško stradala od posledica pobuna protiv mongolskih vlasti, a još razorniji od mongolskih kaznenih ekspedicija bili su unutrašnji sukobi između struja lojalnih i nelojalnih Mongolima. Godine 1259. gruzijski plemići predvođeni Davidom Narinom ustali su protiv Mongola, izdvojivši iz jedinstvene Gruzije kraljevinu Imeretiju na zapadu.[2][3] Kada je 1260. godine Hulagu-kan tražio prisustvo Gruzina i Jermena u sklopu mongolskih jedinica na Levantu, sećajući se gubitaka svojih trupa pod Bagdadom, David Ulu se pobunio. Velika mongolska vojska predvođena generalom Argun-akom upala je sa juga u Gruziju, nanela Davidu težak poraz u bici kod Gorija, a potom zemlju surovo opljačkala. Mongolski pohod je nastavljen i tokom zime, a sledeće godine je kralj bio primoran da pobegne u Imeretiju, koju Mongoli nisu uspeli da pokore.[2] Uluova porodica je bila zarobljena, a njegova supruga Gonca i ubijena. Mir sa Mongolima je postignut 1262. godine, kada se David Ulu vratio u Tbilisi kao mongolski vazal, dok je David Narin samo nominalno priznao mongolsku vlast u Imeretiji.[2][3][4] Razlog ovolikoj Hulaguovoj tolerantnosti prema pobunjenoj braći leži u tome što se ilkan od 1261. godine nalazio u ratu sa Zlatnom hordom, koji je bio većih razmera.[16][17][18][19]

Teritorija Kavkaza, a kao njen deo i sama kraljevina Gruzija, narednih godina je postala poprište rata između Hulagua i kana Zlatne horde Berkea. Odredi kralja Davida učestvovali su 1263. godine u odbrani tvrđave Siba od Zlatne horde. Godine 1265. njegove trupe su kao prethodnica ilkanatske vojske porazile Berkea i potisnule njegove trupe iz Širvana. Kako je Hulagu umro iste godine, Berke je počeo pripremati veliku ofanzivu.[20][21] Sledeće godine njegova vojska je prodrla u Gruziju, ali je ofanziva naglo bila prekinuta usled smrti kana u okolini Tbilisija.[22][23][21] Međutim, nevolje Gruzije su se nastavile, ali sada sa Ilkanatom. Plemići su bili ohrabrivani da ustanu protiv krune, što je prirodno olakšavalo mongolsku kontrolu nad zemljom. Iste, 1266. godine, Sargis Džakeli, princ od Samchea, koji je vladao iz grada Ahalciha, dobio je posebnu zaštitu i pokroviteljstvo od strane novog ilkana Abake. Na taj način je Sargis uzdignut na Davidov rang i Gruzija je bila pocepana na tri entiteta.

Gruziju Davidovog vremena opisao je mletački trgovac i istraživač Marko Polo pri svom putovanju na istok:[v]

Dirham Davida VII Ulua iskovan u Tbilisiju 1253. godine na kome na persijskom piše: Iskovano od strane gruzijskog kralja Davida u ime njegovog gospodara Mongke-kana snagom neba.

Najraspostranjenije drvo je šimšir. Ljudi su dobro razvijeni, odvažni mornarni, vrsni strelci i dobri borci u boju. Hrišćani su, i pridržavaju se obreda Grčke crkve, a kosa im je kratka, kao kod sveštenstva na zapadu.[...] U toj provinciji ima mnogo gradova i zamkova; svega potrebnog za život ima u izobilju; zemlja daje veliku količinu svile, a proizvodi svile protkane zlatom. Ovde ima krupnih lešinara, vrste po imenu avigi.[g][24] Stanovništvo živi od trgovine i prostog rada.[25][...] U manastiru posvećenom Svetom Lunardu govori se da se događaju sledeće čudovišne stvari. U jezeru slane vode, koje u obimu meri četiri dana putovanja, na čijem se obodu nalazi crkva, riba se nikad ne pojavljuje pre prvog dana Časnog posta, a od tog dana do Velike subote ima je u izobilju; ali na Uskrs više ne može da se vidi, kao ni tokom preostalog dela godine. Jezero se zove Geluhalat.[...] Trgovci iz Đenove nedavno su počeli da plove tuda i da iz te oblasti donose svilu koja se zove ghellie.[d] U ovoj provinciji nalazi se prelep grad po imenu Tiflis, okružen predgrađima i mnogim utvrđenim postajama. Naseljen je jermenskim i gruzijskim hrišćanima, kao i izvesnim brojem muhamedanaca[đ] i Jevreja; ali, ovih poslednjih nema u naročito velikom broju. Ovde se proizvodi svila i mnogo druge robe.

U proleće 1270. godine, David VII je umro u svojoj prestonici Tbilisiju od infekcije creva. Sahranjen je u manastiru Svetichoveli. Nasledio ga je maloletni sin Demetrije II.

David Ulu se ženio četiri puta. Prvi brak mu je bio sa Džigdom-katun, Mongolkom ili kćerkom Kejhusreva II, koja je umrla 1252. godine. Istovremeno, od 1249./1250. godine, kralj je bio u braku i sa Alankinjom po imenu Altun, koju je odbacio 1252. godine. Altun mu je rodila sina Georgija, koji je umro za njegova života 1268. godine, i kćerku Tamaru. Davidova treća supruga je bila udovica, gruzijska plemkinja Gonca, ubijena po Hulaguovom naređenju 1261./1262. godine. Ona mu je rodila sina i naslednika Demetrija. Godine 1263. kralj je oženio Esukan, kćerku mongolskog generala Čormagana. Esukan je, navodno, bila neverna Davidu, koji je pogubio njenog ljubavnika, a ona iz osvete otrovala kralja.

Galerija uredi

Napomene uredi

  1. ^ Ili David VII Stariji.
  2. ^ Tokom pohoda je došlo do zategnutih odnosa između Hulagua i njegovih rođaka na čelu ogromne vojske, koju mu je poslao kan Zlatne horde. Pogubivši rođake, Hulaguovi odredi su, uz veliku pomoć Jermena i Gruzina, poklali većinu njihovog ljudstva, tako da su prema jermenskom istoričaru Grigoru iz Aknera, i planine i ravnice smrdele od leševa pobijenih Tatara. Spasili su se samo oni koji su pobegli na sever ili u Egipat.
  3. ^ Marko Polo je kroz Gruziju prošao 1272. godine.
  4. ^ Usled neizvesne ortografije ove reči nije moguće utvrditi o kojoj vrsti ptica grabljivica je reč. Svejedno, iz svedočanstva drugih putnika (recimo Žana Šardena, francuskog putnika) saznajemo da je ovaj predeo poznat po pomenutim grabljivicama.
  5. ^ Reč ghellie ili ghilli, sva je prilika, izvedena je od imena provincije Gilan ili al-Gil, čuvene po trgovini svilom. Iz te oblasti poznata je crvena svila koju pominje nemački matematičar, kartograf i istraživač Karsten Nibur, poznat po svojim putovanjima po Arabiji.
  6. ^ Muslimani.

Reference uredi

  1. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 412-413.
  2. ^ a b v g d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 68.
  3. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 70.
  4. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 414.
  5. ^ Uzelac 2015, str. 63.
  6. ^ Vederford 2007, str. 191.
  7. ^ Uzelac 2015, str. 64.
  8. ^ Vederford 2007, str. 163.
  9. ^ Vederford 2007, str. 202.
  10. ^ Uzelac 2015, str. 65.
  11. ^ Vederford 2007, str. 210.
  12. ^ a b Vederford 2007, str. 215.
  13. ^ Vederford 2007, str. 211.
  14. ^ Vederford 2007, str. 213-215.
  15. ^ Uzelac 2015, str. 78-79.
  16. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 27.
  17. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 46.
  18. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 390.
  19. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 400-401.
  20. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 401.
  21. ^ a b Vederford 2007, str. 318.
  22. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 400.
  23. ^ Vederford 2007, str. 317.
  24. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 69.
  25. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 69-70.

Literatura uredi

  • Džek Vederford, Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta, 2007. Beograd
  • Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
  • Aleksandar Uzelac. Pod senkom psa; Tatari i južnoslovenske zemlje u drugoj polovini XIII veka. Beograd: Utopija, 2015.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Давид_VII_Грузијски&oldid=26862865”