Википедија

Diogen Laertije

Diogen Laertije (grčki: Διογένης Λαέρτιος) bio je biograf grčkih filozofa. O njegovom životu se ništa definitivno ne zna, ali su njegovi preživeli Životi i mišljenja uglednih filozofa glavni izvor istorije drevne grčke filozofije. Njegova reputacija je kontroverzna među naučnicima jer često ponavlja informacije iz svojih izvora bez kritičke procene. Takođe se često fokusira na trivijalne ili beznačajne detalje iz života svojih objekata, zanemarujući važne detalje njihovih filozofskih učenja, a ponekad ne uspeva da napravi razliku između ranijih i kasnijih učenja određenih filozofskih škola. Međutim, za razliku od mnogih drugih drevnih sekundarnih izvora, Diogen Laertije generalno izveštava o filozofskim učenjima bez pokušaja da ih reinterpretira ili proširi, što znači da su njegovi izveštaji često bliži primarnim izvorima. Zbog gubitka tolikog broja primarnih izvora na koje se Diogen oslanjao, njegovo delo je postalo najvažniji preživeli izvor u istoriji grčke filozofije.

Diogen Leartije
Diogen Leartije, gravura iz 17. veka
Lični podaci
Puno imeΔιογένης Λαέρτιος
Datum rođenja3. vek n.e.
Mesto rođenjaAntički Rim
(teritorija današnje Turske)
Zanimanjeistoričar, pisac, biograf,

Život uredi

Laertije je sigurno živeo posle Sekstusa Empirikusa (oko 200), koga pominje, i pre Stefana Vizantijskog i Sopatera Apamejskog (oko 500), koji ga citiraju. U njegovom delu se ne spominje neoplatonizam, iako je upućen ženi koja je bila „oduševljena platonistkinja“.[1] Otuda se pretpostavlja da je radio u prvoj polovini 3. veka, tokom vladavine Aleksandra Severa (222–235) i njegovih naslednika.[2]

 
Tales iz Diogenovih Života, 1761, Francuska

Tačan oblik njegovog imena je neizvestan. Drevni rukopisi se uvek odnose na „Laertije Diogen“, a ovaj oblik imena ponavljaju Sopater[3] i Suda.[4] Savremeni oblik „Diogen Laertije“ je mnogo ređi, koristi ga Stefan Vizantijski,[5] i u lemi Grčke antologije.[6] Takođe se pominje kao „Laertije“[7] ili jednostavno „Diogen“.[8]

Poreklo imena „Laertije“ takođe je neizvesno. Stefan Vizantijski ga naziva „Διογενης ο Λαερτιευς“ (Diogenes ho Laertieus),[9] podrazumevajući da je poreklom iz nekog grada, možda Laerte u Kariji (ili neke druge Laerte u Kilikiji). Sledeći predlog je da je jedan od njegovih predaka za pokrovitelja imao člana rimske porodice Laerti.[10] Moderna teorija je da je "Laertije" nadimak koji se koristi da ga razlikuje od mnogih drugih ljudi koji se nazivaju Diogen u antičkom svetu.[11]

Njegov rodni grad je nepoznat (u najboljem slučaju neizvestan, čak i prema hipotezi da se Laertije odnosi na njegovo poreklo). Sporni odlomak u njegovim spisima korišćen je da se sugeriše da je to bila Nikeja u Bitiniji.[12] [13]

Pretpostavlja se da je Diogen bio epikurejac ili pironista. Strastveno je branio Epikura[14] u 10. knjizi koja je visokokvalitetna i sadrži tri duga pisma koja se pripisuju Epikuru koji objašnjava epikurejske doktrine.[15] Nepristrasan je prema svim školama, u maniru pironista, i prenosi sukcesiju pironizma dalje od one u ostalim školama. U jednom trenutku, čini se da čak naziva pironiste „našom školom“.[12] S druge strane, većina ovih tačaka može se objasniti načinom na koji nekritički kopira iz svojih izvora. Ni na koji način nije sigurno da se držao bilo koje škole i obično je pažljiv prema biografskim detaljima.[16]

Pored Života, Diogen je bio autor dela u stihovima o poznatim ljudima, koje je nazvao Epigramata ili Pametros (Παμμετρος).[2]

Spisi uredi

Delo po kome je poznat, Životi i mišljenja uglednih filozofa, napisano je na grčkom jeziku i govori se da daje prikaz života i kazivanja grčkih filozofa.

Diogen svoje objekte deli na dve „škole“ koje opisuje kao jonsku i italijansku/italsku; podela je donekle sumnjiva i čini se da je uzeta iz izgubljene doksografije Sotiona. Biografije "jonskog škole" počinju sa Anaksimandarom i završavaju sa Klitomahusom, Teofrastom i Hrisipom; „italijanska“ započinje sa Pitagorom, a završava seEpikurom. Sokratska škola, sa svojim raznim granama, svrstava se u jonske, dok se eleatici i pironisti tretiraju pod italskom.

Nasleđe i procena uredi

 
Italijanski renesansni naučnik, slikar, filozof i arhitekta Leon Batista Alberti (1404–1472) kreirao je sopstvenu autobiografiju o Laertijevom Životu Talesa.[17]

Henrik Aristip, arhiđakon iz Katanije, izradio je latinski prevod knjige Diogena Laertija u južnoj Italiji krajem 1150-ih, koja je u međuvremenu izgubljena ili uništena.[17] Jeremija da Montanjon koristio je ovaj prevod kao izvor za svoj Compedium moralium notabilium (1285), a anonimni italijanski autor ga je koristio kao izvor za delo pod naslovom Liber de vita et moribus philosophorum (napisano oko 1317–1320), koje je dostiglo međunarodnu popularnost u kasnom srednjem veku.[17] Monah Ambrođo Traversari (1386–1439) uradio je još jedan latinski prevod u Firenci između 1424. i 1433. godine, od koga su sačuvani daleko bolji zapisi.[17] Italijanski renesansni naučnik, slikar, filozof i arhitekta Leon Batista Alberti (1404–1472) pozajmio je iz Traversarijevog prevoda Životi i mišljenja uglednih filozofa u knjizi 2 svoje Libri della famiglia[17] i modelirao sopstvenu autobiografiju o Životu Talesa Diogena Laertija.[17]

Delo Diogena Laertija imalo je složen prijem.[18] Vrednost njegovih Života i mišljenja uglednih filozofa kao uvida u privatni život grčkih mudraca navela je francuskog renesansnog filozofa Mišela de Montenja (1533–1592) da uzvikne da želi da je, umesto jednog Laertija, postojalo desetak takvih.[19] Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770–1831) kritikovao je Diogena Laertija zbog nedostatka filozofskog talenta i njegovo delo je kategorisao kao ništa drugo do kompilaciju mišljenja prethodnih pisaca.[17] Ipak, priznao je da je kompilacija Diogena Laertija bila važna s obzirom na informacije koje je sadržala.[17] Herman Usener (1834-1905) je osudio Diogena Laertija kao "potpunu budalu" (asinus germanus) u svom Epikurea (1887).[17] Verner Jeger (1888–1961) prokleo ga je kao „tog velikog neznalicu“.[20] Međutim, krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka, naučnici su uspeli delimično da iskupe ugled Diogena Laertija kao pisca čitajući njegovu knjigu u helenističkom književnom kontekstu.[18]

Bez obzira na to, moderni naučnici se oprezno ophode prema Diogenovom svedočenju, posebno kada on ne citira svoje izvore. Herbert S. Long upozorava: „Diogen je stekao značaj nesrazmeran njegovim zaslugama, jer ga je gubitak mnogih primarnih izvora i ranijih sekundarnih kompilacija slučajno ostavio kao glavnog izvora istorije grčke filozofije“.[21] Robert M. Strozijer nudi nešto pozitivniju ocenu pouzdanosti Diogena Laertija, napominjući da mnogi drugi drevni pisci pokušavaju da reinterpretiraju i prošire filozofska učenja koja opisuju, nešto što Diogenes Laertije retko čini.[22] Strozijer zaključuje: „Diogen Laertije je pouzdan samo zato što je manje kompetentan mislilac od onih o kojima piše, manje je sposoban da ponovo formuliše izjave i argumente, i posebno u slučaju Epikura, gde manje utiče na tekstove koje citira. Međutim, on pojednostavljuje“.[22]

Uprkos njegovom značaju za istoriju zapadne filozofije i kontroverzama oko njega, prema Đan Mariju Kau, Diogen Laertije još uvek nije dobio odgovarajuću filološku pažnju.[17] Oba savremena kritička izdanja njegove knjige, H.S. Longa (1964) i M. Markoviča (1999), dobila su opsežne kritike naučnika.[17]

Pre svega ga kritikuju zbog preteranog vođenja računa o površnim detaljima života filozofa i nedostatka intelektualne sposobnosti da istraži njihova stvarna filozofska dela. Međutim, prema izjavama monaha iz 14. veka Voltera Barlija u njegovom De vita et moribus philosophorum, čini se da je Diogenov tekst bio puno potpuniji od onoga koji mi sada posedujemo.

Reference uredi

 

  1. ^ Laërtius 1925a, § 47.
  2. ^ a b Chisholm1911, str. 282.
  3. ^ Sopater, ap. Photius, Biblioth. 161
  4. ^ Suda, Tetralogia
  5. ^ Stephanus of Byzantium, Druidai
  6. ^ Lemma to Anthologia Palatina, vii. 95
  7. ^ Eustathius, on Iliad, M. 153
  8. ^ Stephanus of Byzantium, Enetoi
  9. ^ Stephanus of Byzantium, Cholleidai
  10. ^ Smith 1870, str. 1028.
  11. ^ Long 1972, str. xvi.
  12. ^ a b Laërtius 1925b, § 109. Specifically, Diogenes refers to "our Apollonides of Nicaea". This has been conjectured to mean either "my fellow-citizen" or "a Sceptic like myself".
  13. ^ Craig 1998, str. 86.
  14. ^ Laërtius 1925c, § 3–12.
  15. ^ Laërtius 1925c, § 34–135.
  16. ^ Long 1972, str. xvii–xviii.
  17. ^ a b v g d đ e ž z i j Cao 2010, str. 271.
  18. ^ a b Cao 2010, str. 271–272.
  19. ^ Montaigne, Essays II.10 "Of Books" Arhivirano februar 14, 2009 na sajtu Wayback Machine.
  20. ^ Werner, str. 330 n.2.
  21. ^ Long 1972, str. xix.
  22. ^ a b Strozier 1985, str. 15.

Literatura uredi

Pripisivanje:

Dodatna literatura uredi

  • Barnes, Jonathan. 1992. "Diogenes Laertius IX 61–116: The Philosophy of Pyrrhonism." In Aufstieg und Niedergang der römischen Welt: Geschichte und Kultur Roms im Spiegel der neueren Forschung. Vol. 2: 36.5–6. Edited by Wolfgang Haase, 4241–4301. Berlin: W. de Gruyter.
  • Barnes, Jonathan. 1986. "Nietzsche and Diogenes Laertius." Nietzsche-Studien 15:16–40.
  • Dorandi, Tiziano. 2009. Laertiana: Capitoli sulla tradizione manoscritta e sulla storia del testo delle Vite dei filosofi di Diogene Laerzio. Berlin; New York: Walter de Gruyter.
  • Eshleman, Kendra Joy. 2007. "Affection and Affiliation: Social Networks and Conversion to Philosophy." The Classical Journal 103.2: 129–140.
  • Grau, Sergi. 2010. "How to Kill a Philosopher: The Narrating of Ancient Greek Philosophers' Deaths in Relation to the Living. Ancient Philosophy 30.2: 347-381
  • Hägg, Tomas. 2012. The Art of Biography in Antiquity. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press.
  • Kindstrand, Jan Frederik. 1986. "Diogenes Laertius and the Chreia Tradition." Elenchos 7:217–234.
  • Long, Anthony A. 2006. "Diogenes Laertius, Life of Arcesilaus." In From Epicurus to Epictetus: Studies in Hellenistic and Roman Philosophy. Edited by Anthony A. Long, 96–114. Oxford: Oxford Univ. Press.
  • Mansfeld, Jaap. 1986. "Diogenes Laertius on Stoic Philosophy." Elenchos 7: 295–382.
  • Mejer, Jørgen. 1978. Diogenes Laertius and his Hellenistic Background. Wiesbaden: Steiner.
  • Mejer, Jørgen. 1992. "Diogenes Laertius and the Transmission of Greek Philosophy." In Aufstieg und Niedergang der römischen Welt: Geschichte und Kultur Roms im Spiegel der neueren Forschung. Vol. 2: 36.5–6. Edited by Wolfgang Haase, 3556–3602. Berlin: W. de Gruyter.
  • Morgan, Teresa J. 2013. "Encyclopaedias of Virtue?: Collections of Sayings and Stories About Wise Men in Greek." In Encyclopaedism from Antiquity to the Renaissance. Edited by Jason König and Greg Woolf, 108–128. Cambridge; New York: Cambridge University Press.
  • Sassi, Maria Michela. 2011. Ionian Philosophy and Italic Philosophy: From Diogenes Laertius to Diels. In The Presocratics from the Latin Middle Ages to Hermann Diels. Edited by Oliver Primavesi and Katharina Luchner, 19–44. Stuttgart: Steiner.
  • Sollenberger, Michael. 1992. The Lives of the Peripatetics: An Analysis of the Content and Structure of Diogenes Laertius’ “Vitae philosophorum” Book 5. In Aufstieg und Niedergang der römischen Welt: Geschichte und Kultur Roms im Spiegel der neueren Forschung. Vol. 2: 36.5–6. Edited by Wolfgang Haase, 3793–3879. Berlin: W. de Gruyter.
  • Vogt, Katja Maria, ed. 2015. Pyrrhonian Skepticism in Diogenes Laertius. Tübingen, Germany: Mohr Siebeck.
  • Warren, James. 2007. "Diogenes Laertius, Biographer of Philosophy." In Ordering Knowledge in the Roman Empire. Edited by Jason König and Tim Whitmars, 133–149. Cambridge; New York : Cambridge University Press.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Диоген_Лаертије&oldid=27508861”