Википедија

Evrafrika

Evrafrika (nem. Eurafrika, portmanto od "Evropa" i "Afrika") je nemačka ideja strateškog partnerstva između Evrope i Afrike. Decenijama pre Drugog svetskog rata, nemačke pristalice Evropske integracije zagovarale su integraciju afričkih kolonija, kao prvi korak prema saveznoj Evropi.[1] Kao pravi politički projekat, ova ideja je odigrala veliku ulogu u ranom razvoju Evropske unije,[2] ali je u velikoj meri zaboravljena. U kontekstu obnovljene strategije Evropske unije za Afriku i kontroverzi o Mediteranskoj uniji, izraz je prošao kroz neku vrstu oživljavanja u poslednjih nekoliko godina.[3]

Teritorije (kopnene) zemalja članica Evropske unije, animirane po redosledu pristupanja. Alžir je napustio 1962. a Grenland 1982. godine.

Pregled uredi

Izraz je iskovan u 19. veku. Ova ideja imala je svoju ulogu u nekim tehnokratskim fantazijama, na primer u planu Atlantropa dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. [4] Erik Obst bio je jedan od propagatora ove ideje tokom Drugog svetskog rata.[4]

Dvadesetih godina 20. veka Rihard Nikolaus osnovao je prvi popularan pokret za ujedinjenu Evropu. Smatrao je da je njegova Panevropska unija jedini način da se spreči izbijanje novog rata na njenom tlu i da se očuva njena istorijska uloga među sve snažnijim vanevropskim silama. Njegovo verovanje imalo je rasističke temelje jer je tvrdio da će Evrafrika kombinovati evropsku kulturu i afrički "primitivni" vitalizam kako bi oba kontinenta imala korist.[5]

Partnerski diskurs u međuvremenu se razvio iz jedne političke i ekonomske razmene do većeg značaja vezanog za sferu emocija i seksualnosti.[6]

Evrafrika je ostala daleki politički san do kraja Drugog svetskog rata. Tada je ostvarila stvarni politički uticaj kao deo pokretačkih snaga za jedinstvo Evrope. S obzirom na njenu geografsku teritoriju i pravnu poziciju, nekadašnja francuska teritorija Alžir, pedesetih godina 20. veka je, kao deo Evropske unije, bila fokusna tačka francuske vizije Evrafrike.

Koncept Evrafrike Leopolda Sedara Sengora bio je blisko povezan sa Negritudom koji je smatrao da su afrička kulturna dostignuća, uključujući i podsaharsku regiju, na istom nivou kao i evropska i smatrao ih je delom istog kulturnog kontinuuma.[7]

Revolucije 1989. godine u Istočnom bloku vodile su ka neviđenim promenama i preuzele su, barem privremeno, tradicionalni interes za bliže evro-afričke kooperacije. Nasuprot osnovnoj ideji o osnivanju, velika evropska ekspanzija u poslednjim decenijama bila je istočna, a ne prekomediteranska.

Nemačka hrišćansko-demokratska fondacija Konrad Adenauer zabeležila je nedostatak jednakih uslova za politička i ekonomska pitanja, te se zato pokušala usredsrediti na buduće duhovne i kulturne perspektive Evrafrike.

Evrafrika nakon Drugog svetskog rata uredi

 
Članice Unije za Mediteran (2008)

Osnivanjem Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj 1948. godine, počela je integracija kolonijalnih oblasti Evrope.[8][9]

Celom slobodnom svetu je u interesu da (kolonijalne) teritorije, koje čine deo tog sveta, nastoje da ubrzaju i povećaju proizvodnju retkog materijala.

Na Haškom kongresu (1948) postavljeni su temelji Saveta Evrope 1949. godine.[10] Slično kao Šumanova deklaracije, koja je imenovala razvoj Afrike kao zadatak centralne Evrope, ovo je takođe uključivalo poslove sa evropskim kolonijama.[11][12] Međutim, kolonijalne ambicije, posebno Francuska i njena Francuska unija, nisu dobro funkcionisale sa stvarnošću. Francuska nije uspela da povrati svoje kolonije u Aziji. Izgubljena bitka kod Dijen Bijen Fua i početak Alžirskog rata tokom 1954. godine takođe nije išlo u korist Francuske i njenih ambicija. Neuspeh poslednjih najjačih kolonijalnih sila Evrope, Velike Britanije i Francuske, u Sueckoj krizi 1956. godine bio je veliki šok.

Kako je Belgijski Kongo stekao nezavisnost 1960. godine, potpuno su propali svi pokušaji konstrukcije "Belgijsko-kongovskog društva" na predlog Antona van Bilsena[13] ranih pedesetih godina 20. veka, kao i ideja lokalnih katolika Afričke savesti, jer obe stvari uključuju postepenu emancipaciju Konga.[14]

Teorije granica uredi

U Ujedinjenom Kraljevstvu, britanski političar Osvald Mozli predložio je ideologiju treća pozicija za Evrafriku. On je osnovao Uniju pokreta, pozivajući na integraciju Evrope u jedno, na osnovu slogana "Evropa nacija". Kao deo ovoga, on je video potrebu za spajanjem Afrike i Evrope kao izvor mineralnih sirovina, poljoprivrednih proizvoda i novih zemljišta za evropska naselja. Mozlijeva koncepcija Evrafrike uključivala je podržavanje aparthejda u Južnoafričkoj Republici, ali i kooperaciju sa domorocima u centralnoj i severnoj Africi.[15][16]

Slično Evrabiji, političkom neologizmu koji je izmislio pisac Bat Jeor početkom 2000-ih, koja tvrdi da postoji zavera Evrope koju vode Francuska i arapske sile kako bi islamizirale i arabizirale Evropu i na taj način oslabile njenu postojeću kulturu i potkopale navodno prethodno usaglašavanje SAD i Izraela.[17][18]

Uloga francuske Evrafrike u 50-im i 60-im uredi

Posleratna Francuska nastavila je da pokušava iskoristiti proces evropske unifikacije kao osnovu za svoje kolonijalne uticaje[19] i uspela je da ubrza ranu evropsku razvojnu politiku prema svojim kolonijalnim ciljevima.[20][21]

Do šezdesetih godina 20. veka, Francuska nije uspela shvatiti dekolonizaciju i obezbediti strategiju za to. Alžir tehnički nije bio francuska kolonija jer se sastojao od tri francuska ministarstva sa oko milion stanovnika evropskog porekla. Francuzi su pokušali da zadrže Alžir u svom evrafričkom prostoru i predložili su velike investicije 1958. godine kako bi ekonomski održali Alžir kao svoju oblast. Francuska je bila sasvim svesna da alžirska ministarstva nisu bila održiva u uslovima zajednočkog tržišta i napravila je neke klauze o izuzetku u Rimskim ugovorima. Evropska integracija stavila je Francusku pod pritisak, jer je garantovala različite obaveze prema Alžiru u Evijanskom sporazumu, ali je istovremeno morala smanjiti protekcionizam i trgovinske barijere.[22]

Nakon dekolonizacije uredi

Evrafrika je odigrala veoma važnu ulogu prilikom stvaranja Evropske unije i povezanih ugovora, kao što su Jaundske konvencije 1958. godine i kasnije.[23]

Rimski sporazum iz 1957. godine napravio je važnu prekrektnicu, budući da su Francuska (i Belgija) sada spremne da uđu u jače evropsko tržište zasnovano na uslovima udruživanja i obezbeđivanja evropskih fondova za preostalo kolonijalno područje.[23] Nemačka, Holandija i Luksemburg bili su prilično skeptični. Zapadna Nemačka je, međutim, razmenila poboljšanje svog političkog položaja – nakon teških pregovora između Konrada Adenauera i Šarl de Gola – sa francuskim kolonijalnim pokušajima i složila se da značajno obezbedi Evropski razvojni fond.[24]

Uloga u trgovniskim sporazumima i globalni doseg uredi

 
Afrička, karipska i pacifička grupa zemalja
  Karipska grupa
  Istočna i južnoafrička grupa
  Pacifička grupa
  Zapadnoafrička grupa
  Južnoafrička grupa
  Centralnoafrička grupa
  Istočnoafrička grupa

Evrafrika i dalje ima uticaj na postkolijalnu ulogu i identitet Evrope, jer se budućnost odnosa između Evropske unije i Afrike i dalje formuliše kao "strateško partnerstvo" u odnosu na druge regije, kao što je Kina.[25]

U pogledu trgovinskih sporazuma i razvojne pomoći, Jaundsa konvencija zamenjena je Konvencijom u Lomeu (1975) i Kotonskim sporazumom (2000). Konvencija u Lomeu dizajnirana je kao novi okvir saradnje između tadašnje Evropske zajednice i Afričke, karipske i pacifičke grupe zemalja (AKP) u razvoju, posebno bivših britanskih, holandskih, belgijskih i francuskih kolonija. One su obezbedile većinu izvoza poljoprivrednih i mineralnih proizvoda iz AKP kako bi ušle u Evropsku zajednicu bez carine i neki povlašćeni pristup zasnovan na sistemu kvote za proizvode u konkurenciji sa poljoprivredom Evropske zajednice, kao što su šećer i govedina. Evropska zajednica obezbedila je nekoliko miliona evropskih valutnih jedinica za pomoć i investcije u AKP zemljama.

Uvođenjem Unutrašnjeg tržišta 1992. godine pogodilo je povlašćeni pristup AKP tržištima Evropske unije. Takođe je vlada SAD istraživala Svetsku trgovinsku organizaciju, u slučaju da je Konvencija u Lomeu kršila pravila STO. Zaštitna merenja malih farmera banana su se odrazila na bivše kolonijalne odnose, za Ujedinjeno kraljevstvo na uvoz sa Kariba, za Francusku iz njenih prekomorskih departmana Gvadalupa i Martinika i iz njenih nekadašnjih kolonija Obale Slonovače i Kameruna, za Italiju iz Somalije. Nemačka, kao najveći potrošač, dobijala je sve svoje zalihe iz Latinske Amerike.[26] Na kraju, Evropska unija je pregovarala direktno sa SAD preko STO kako bi postigla dogovor. Ratovi banana bili su toliko važno pošto je STO odlučila zaustaviti unakrsne subvencije koje su godinama koristile zemljama AKP.

Nakon Lomea, uveden je Kotonski sporazum. Ogledao se u i u nekim unutrašnjim razvojima. On traži uzajamne trgovinske sporazume, što znači da ne samo da Evropska unija obezbeđuje bescarinski pristup svojim tržištima za izvoz iz AKP zemalja, nego i AKP zemlje moraju obezbediti bescarinski pristup svojim tržištima za izvoz iz Evropske unije. Kotonski sporazum tražio je i za jaču političku osnovu za saradnju između AKP i EU. Tehnički centar za poljoprivrednu i ruralnu saradnju AKP-EU posluje u okviru i radi "jačanja razvoja politike i institucionalnih kapaciteta i kapaciteta za upravljanje informacijama i komunikacijama u poljoprivrednim i ruralnim razvojnim organizacijama AKP". Nakon 2008. godine, nisu sve zemlje AKP morale da otvore svoja tržišta za proizvode iz Evropske unije. Grupa najnerazvijenijih zemalja, od kojih je većina njih u Africi, može ili nastaviti saradnju u skladu sa sporazumima iz Lomea ili po odredbi "sve osim oružja".

Mediteranska unija naspram proširenja na istok uredi

Stvarni proces proširenja Evropske unije počeo je sa šest zemalja osnivača Evropske zajednice, koje su osnovale i Evropsku zajednicu za ugalj i čelik 1952. godine. Od tada je broj članica Evropske unije porastao na 28, sa Hrvatskom koja je poslednja postala članica u julu 2013. godine, a najnovije teritorijalno proširenje Evropske unije bilo je inkorporacija francuskog prekomorskog departmana Majot 2014. godine. Najznačajnija teritorijalna smanjenja Evropske unije i njenih prethodnika bili su izlazak Alžira 1962. i Grenlanda 1982. godine.

 
Nikola Sarkozi, nekadašnji predsednik Francuske

Mediteranska unija, takođe poznata i kao proces Barselona, napravljena je 1995. godine kao deo španskog predsedničkog veća Evropske unije i kulminirala je pokušajima usaglašavnja odnosa sa susedima iz Severne Afrike i Bliskog istoka: globalnom mediteranskom politikom (1972–1992) i obnovljenom mediteranskom politikom (1992–1995).[27] Međutim, buduće proširenje Evropske unije je i dalje istočno, kao što je izraženo u Istočnom partnerstvu.

Nikola Sarkozi pokušao je da oživi ideju Evrafrike tokom predizborne kampanje u Francuskoj 2007. godine. Sarkozi je prvo pokušao da obrazuje Uniju za Mediteran, sličnu Evropskoj uniji, sa zajedničkim pravosudnim područjem i zajedničkim institucijama.[28]

Sarkozi je tvrdio

Dok je budućnost Evrope na jugu, Afrika je na severu. (...) Pozivam sve one koji to mogu učiniti da se pridruže Mediteranskoj uniji jer će to biti osnova Evrafrike, veliki san sposoban da oduševi svet.[29]

Sarkozijev pristup protumačen je kao prilično snishodljiv,[7] a velika strategija nije uspela zbog nedostatka interesa raznih potrebnih učesnika. Pokušaj je ubrzo unazađen u ponovnom stvaranju Barselona procesa, a plan o stvaranju autonomne Mediteranske unije je napušten.[30]

Reference uredi

  1. ^ Peo, Hansen. Eurafrica : the untold history of European integration and colonialism. Jonsson, Stefan, 1961-. London. ISBN 978-1-78093-000-8. OCLC 892043489. 
  2. ^ Martin, Guy (1982). „Africa and the Ideology of Eurafrica: Neo-Colonialism or Pan-Africanism?”. The Journal of Modern African Studies (na jeziku: engleski). 20 (2): 221—238. ISSN 1469-7777. doi:10.1017/S0022278X00024459. 
  3. ^ „EUR-Lex - r12540 - EN - EUR-Lex”. europa.eu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 31. 08. 2018. 
  4. ^ a b Suchergebnisse 1997
  5. ^ Villanueva, Daniel C. (2005). „Richard von Coudenhove-Kalergi's "Pan-Europa" as the Elusive "Object of Longing"”. Rocky Mountain Review of Language and Literature. 59 (2): 67—80. JSTOR 3655048. doi:10.2307/3655048. 
  6. ^ Ellena, Liliana (2004). „Political imagination, sexuality and love in the Eurafrican debate”. European Review of History: Revue europeenne d'histoire (na jeziku: engleski). 11 (2): 241—272. ISSN 1350-7486. doi:10.1080/1350748042000240578. 
  7. ^ a b Wilder, Gary (2012). Eurafrique as the Future Past of “Black France” (na jeziku: engleski). Duke University Press. str. 57—87. ISBN 9780822395348. doi:10.1215/9780822395348-004. 
  8. ^ Hansen, Peo; Jonsson, Stefan (2011). „BRINGING AFRICA AS A ‘DOWRY TO EUROPE’”. Interventions (na jeziku: engleski). 13 (3): 443—463. ISSN 1369-801X. doi:10.1080/1369801x.2011.597600. 
  9. ^ „Organization for European Economic Cooperation”. International Organization. 5 (4): 816—821. 1951. JSTOR 2703478. 
  10. ^ Jean-Marie, PALAYRET (2005). „Les mouvements proeuropéens et la question de l’Eurafrique du Congrès de La Haye à la Convention de Yaoundé (1948-1963)” (na jeziku: engleski). 
  11. ^ Bitsch & Bossuat 2005.
  12. ^ Klever 2006.
  13. ^ Gerard-Libois 1989.
  14. ^ Le manifeste Conscience africaine, 1956 élites congolaises et société coloniale : regards croisés. Tousignant, Nathalie. Bruxelles: Facultés universitaires Saint-Louis. 2009. ISBN 9782802801900. OCLC 690370799. 
  15. ^ Gottlieb, Julie V.; Linehan, Thomas P., ur. (2003). The Culture of Fascism: Visions of the Far Right in Britain (na jeziku: engleski). London: I.B.Tauris. ISBN 9781860647987. 
  16. ^ Drábik, Jakub. „Oswald Mosley´s Concept of a United Europe. A Contribution to the Study of Pan-European Nationalism”. Oswald Mosley´s Concept of a United Europe. A Contribution to the Study of Pan-European Nationalism (na jeziku: engleski). 
  17. ^ Yeʼor 2005.
  18. ^ Attila 2010.
  19. ^ Rempe 2011.
  20. ^ Vahsen 2010.
  21. ^ MARKS, GARY (17. 10. 2012). „Scale, Community and ‘Eurafrica’: A Response to Hansen and Jonsson”. JCMS: Journal of Common Market Studies (na jeziku: engleski). 50 (6): 1042—1044. ISSN 0021-9886. doi:10.1111/j.1468-5965.2012.02293.x. 
  22. ^ „Eurafrica and De Gaulle's Constantine Plan – Algeria and the European Communities 1958-1962”. European University Institute (na jeziku: engleski). Pristupljeno 31. 08. 2018. 
  23. ^ a b Rempe 2011
  24. ^ Stefan Brüne: Jenseits benevolenter Rhetorik: Offene Grundfragen europäischer Entwicklungspolitik, In: Nord-Süd aktuell 14. Nr. 2, (2000). str. 296.
  25. ^ The EU and Africa : from Eurafrique to Afro-Europa. Adebajo, Adekeye, 1966-, Whiteman, Kaye. Johannesburg: WITS University Press. 2012. ISBN 9781868145751. OCLC 811764761. 
  26. ^ McQueen, Matthew; Phillips, Christine; Hallam, David; Swinbank, Alan (01. 01. 1997). „ACPEU Trade and Aid Cooperation”. Economic Paper (na jeziku: engleski). ISSN 2310-1385. doi:10.14217/9781848596320-en. 
  27. ^ Bichara 2009.
  28. ^ (www.dw.com), Deutsche Welle. „Sparks Expected to Fly Whoever Becomes France's President | DW | 13.02.2007”. DW.COM (na jeziku: engleski). Pristupljeno 01. 09. 2018. 
  29. ^ „Sarkozy beaming at birth of Mediterranean Union” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 01. 09. 2018. 
  30. ^ „[Opinion] Sarkozy's Mediterranean union plans should worry Brussels” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 01. 09. 2018. 

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Еврафрика&oldid=27734350”