Википедија

Ežen Jonesko

румунски и француски драмски писац,

Ežen Jonesko, rođen kao Euđen Jonesku (franc. Eugène Ionesco, rum. Eugen Ionescu; Slatina, 26. novembar 1909 — Pariz, 28. mart 1994), bio je rumunski i francuski dramski pisac, jedan od utemeljivača pravca Teatar apsurda. Pored humora i ismevanja banalnih situacija, Joneskove drame dočaravaju usamljenost i beznačajnost ljudskog postojanja.

Ežen Jonesko
Ežen Jonesko 1993. godine
Lični podaci
Puno imeEugen Ionescu
Datum rođenja(1909-11-26)26. novembar 1909.
Mesto rođenjaSlatina, Rumunija
Datum smrti28. mart 1994.(1994-03-28) (84 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
ObrazovanjeUniverzitet u Bukureštu
Porodica
SupružnikRodica Ionesco

Osim drama, pisao je i eseje, pripovetke i druga dela.

Biografija uredi

Jonesko je rođen 26. novembra 1909. u rumunskom gradu Slatini. Otac mu je bio Rumun, a majka Francuskinja grčko-rumunskog porekla.[1] Otac mu je bio pravoslavne vere. Njegova baka sa majčine strane bila je grkopravoslavne vere, ali se preobratila u religiju svog supruga, protestantizam, te je i Joneskova majka odgajena kao protestantkinja. Sam Jonesko je kršten kao rumunski pravoslavac. Mnogi izvori navode njegov datum rođenja kao 1912, ali to je greška nastala iz Joneskove vlastite taštine.[2] Jonesko se 1911. seli u Francusku gde ostaje sve do 1922. kada se vraća u rodnu Rumuniju.[3] Njegovi roditelji su se razveli za vreme boravka u Francuskoj, 1916.[3] Po povratku u Rumuniju, morao je ponovo da uči rumunski jezik kako bi mogao da normalno prati predavanja tokom školovanja u Bukureštu.[3] Nakon srednje škole, 1928. počinje studije francuske književnosti na univerzitetu u Bukureštu. Na univerzitetu je diplomirao 1933. Za vrijeme studija upoznao se sa Emilom Sioranom i Mirčom Elijadom, te su njih troje postali doživotni prijatelji.

Jonesko se 1936. oženio sa Rodicom Burileanu (1910 - 2004). Brak im je doneo jednu kći za koju je Jonesko napisao mnogo nekonvencionalnih priča za decu. Dobivši stipendiju[3] 1938, beži pred rumunskim fašizmom nazad u Francusku gde je završio svoj doktorski rad. Zbog izbijanja Drugog svetskog rata 1939, ostao je tamo, u Marselju, ali se konačno nastanio u Francuskoj tek 1942. Nakon oslobađanja Pariza 1944, Jonesko se sa porodicom preselio tamo. Uprkos dogotrajnom boravku u Francuskoj, državljanstvo je dobio tek 1950.[4]

Jonesko je 1970. odlikovan članstvom u Francuske akademije.[5] Jonesko je dobio i mnogo nagrada od kojih su najistaknutije: Nagrada na Turskom festivalu za film 1959, Prix Italia 1963, Nagrada Asocijacije pozorišnih pisaca 1966, Grand Prix National za pozorište 1969, Monaco Grand Prix 1969, Austrijska državna nagrada za evropsku književnost 1970, Nagrada Jerusalim 1973, te počasni doktorati na univerzitetima u Njujorku, Levenu, Vorviku i Tel Avivu. Jonesko je preminuo u Parizu 28. marta 1994. u svojoj 84. godini, a sahranjen je na pariškom groblju Monparnas.

Iako je Jonesko pisao gotovo samo na francuskom, on je jedan od najodlikovanijih rumunskih umetnika.

Jonesko - književnik uredi

Koreni njegove prve drame uredi

Kao i Semjuel Beket, Jonesko je u pozorište došao jako kasno. Svoju prvu dramu, Ćelavu pevačicu, napisao je tek 1948, a prvi put je izvedena je tek 1950. Sa 40 godina odlučio je da nauči engleski jezik koristeći Asimil metodu brižnog kopiranja celih rečenica kako bi ih zapamtio. Kada bi ih ponovno pročitao, osećao se kao da nije učio engleski, nego je otkrivao neke zapanjujuće istine kao ta da ima 7 dana u nedelji, da je tavanica gore, a pod dole tj. stvari koje je već znao, ali koje su ga iznenedno pogodile kao zapanjujuće koliko su one zapravo neosporno istinite.

Ovaj osjećaj samo se intenzivirao sa predstavljanjem likova znanih kao „G. i Gđa. Smit” u kasnijim iskustvima. Na njegovo iznenađenje, Gospođa Smit obavestila je svoga supruga da imaju nekoliko dece, da žive u Londonu, da se prezivaju Smit, da je gospodin Smith službenik, da imaju sluškinju Meri, koja je Engleskinja, baš kao i njih dvoje. Veliki značaj gospođe Smit, mislio je, je njezina jako metodična procedura u njezinom traganju za istinom. Za Joneskja, klišeji i istinite činjenice iz uvodnog razgovora raspadale su se u divlju karikaturu i parodiju gde se sam jezik raspada i puca na fragmente reči. Jonesko je odlučio da prevede to iskustvo u dramu, Ćelavu pevačicu, koja je prvi put izvedena 1950, a režirao ju je Nikolas Bataj. Izvođenje je bilo totalni krah i prošlo je neopaženo sve dok par uspešnih kritičara i pisaca, među kojima su bili i Žan Anuj i Rajmond Keno, nisu pohvalili predstavu.

Ranija dela uredi

Joneskova najranija, ali i najinovativnija dela su jednočine antidrame: Ćelava pevačica (1950), Poduka (1951), Stolice (1952) i Žak ili pokornost (1955). Ti apsurdni skečevi, kojima je dao naziv „antikomadi” ili „antidrame” (franc. anti-pièce), opisuju moderni osećaj otuđenosti, i nemogućnosti i besmislenosti komunikacije sa nadrealnom komičnom silom, parodirajući konformizam buržoazije i konvencionalnih pozorišnih formi. U njima Jonosko odbija konvencionalnu fabulu kao bazu, i umesto toga uzima njihovu dramsku strukturu iz akcelerirajućih ritmova i(li) cikličnih ponavljanja. Zanemaruje psihologiju i logički dijalog, time opisujući dehumanizovani svet sa mehaničkim, skoro lutkarskim likovima koji govore na non-sequituru. Jezik postane sve ređi, sa rečima i materijalnim objektima koji dobiju vlastiti život, povećavajući likove i stvarajući osećaj opasnosti.

Velike drame uredi

Sa Neplaćenim ubicom (1959, njegova druga velika, prava drama; prva je bila Amedi ili kako ga se otarasiti), Jonesko je započeo istraživanje više podržanih dramskih situacija sa više humaniziranih likova. Od istaknutijih likova treba spomenuti Berengera, koji je bio glavni lik u više Joneskovih drama, od kojih je zadnja Vazdušni pešak iz 1963.

Berenger je poluautobiografski lik koji izražava Joneskovo čudenje i strepnju za otuđenost stvarnosti. On je komično naivan, čime zadobiva simpatiju publike. U Neplaćenom ubici on se susreće sa smrću u obliku serijskog ubice. U Nosorogu on posmatra svoje prijatelje kako se jedan po jedan pretvaraju u nosoroga dok on sam ostaje nepromenjen protiv tog talasa konformizma. Baš u ovoj drami, Jonesko silno izražava njegov strah prema ideološkom konformizmu, inspirisanoj usponom Željezne garde u Rumunskoj za vreme 1930-ih. Kralj umire iz 1962. predstvlja ga kao kralja Berengera I, lika prosečnog čovjeka koji pokušava da se pomiri sa vlastitom smrću.

Kasnija dela uredi

Joneskova kasnija dela dobila su znatno manju pažnju. Među ta dela spadaju i Žeđ i glad (1966), Igre od krvoprolića (1971), Magbet (1972, slobodna adaptacija Šekspirovog Magbeta) i Ce formidable bordel (1973).

Osim libreta za operu Maksimilin Kolbe (za koju je muziku napisao Dominik Probst), koja je izvedena u 5 zemalja, ekranizirana i snimljena na CD, Jonesko nije pisao nijedno pozorišno delo posle Putovanja k mrtvima 1981. Međutim, Ćelava pevačica se još i danas igra u Pozorištu Hačete[6] gde je prvi put izvedena 1952.

Bibliografija uredi

Njegove najznačajnije drame su:

Reference uredi

  1. ^ Neki izvori navode da je Joneskova majka bila Židovka (recimo Ko je ko u židovskoj istoriji, Rautledž 1995, ISBN 0-415-12583-9 ili članak „Jonesko Ežen” iz Jevrejske enciklopedije). Prema jednoj web stranici o poznatim židovima, on je sam to rekao u delu Prošlost sadašnjost, sadašnjolst prošlost, odštampanom kao članak (Jewish Playwrights) Jonesko je bio nesiguran po pitanju svog židovskog porekla (kako se govori da je priznao nekim svojim prijateljima: Majkl Sebastijan, Jon Vlasiu, Oktav Sulutiu). Mari Frans-Jonesko, Eženeova kći, daje detaljni, ali kompleksni pregled geneaologije njeze porodice. Otac Marije-Tereze Ipkar je bio Žan Ipkar, francuski luteran, a njena majka je bila Aneta Joanid, rumunka grčkog porekla i grkopravoslavne vere. Žanov biološki otac bio je francuski luteran Emil Marin. Njegova majka, Ana, kasnije se večnala sa čovekom koji se zvao Sebastken Ipkar, od koga je Žan dobio prezime, francusko-katolička verzija prezimena „Ipcher” ili „Ipchier”. Glasne o židovskom poreklu Mari-Tereze, piše Mari-Frans, možda dolaze iz činjenice da je prezime njezine bake s očeve strane bilo ili francusko Lebel ili nemačko-židovsko Lindenberg. Da li je prabaka Ežena Joneska bila Židovka ili ne, prema Mari-Frans, je nepoznato i irelevantno, posebno ako se u obzir uzme Joneskov pozitivni stav prema Židovima. - Marie-France Ionesco Portrait de l'écrivain dans le siècle: Eugène Ionesco, 1909.-1994. (Gallimard - Arcades), 2004, ISBN 2-07-074810-3
  2. ^ „Søren Olsen, Život Eugenea Ionescoa”. Arhivirano iz originala 08. 11. 2017. g. Pristupljeno 13. 03. 2021. 
  3. ^ a b v g Eugène Ionesco: Ćelava pjevaćica • Stolice, SysPrint, Lektira dostupna svima, str. 7
  4. ^ Eugène Ionesco: Ćelava pevaćica • Stolice, SysPrint, Lektira dostupna svima, str. 8
  5. ^ „Primanje Ionesca”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2005. g. Pristupljeno 13. 03. 2021. 
  6. ^ Théâtre de la Huchetteu

Literatura uredi

  • —. Fragments of a Journal. Trans. Jean Stewart. London: Faber and Faber, 1968.
  • —. Ionesco : Théâtre complet, Pléiade edition. Ionesco, Eugène; Jacquart, Emmanuel C. (1991). Théâtre complet. Gallimard. ISBN 2-07-011198-9. 
  • —. Notes and Counter Notes: Writings on the Theatre. Trans. Donald Watson. New York: Grove Press, 1964.
  • —. Present Past, Past Present. Trans. Helen R. Lane. Da Capo Press, 1998, Ionesco, Eugene (1971). Present Past Past Present: A Personal Memoir. Da Capo Press. str. 149. ISBN 0-306-80835-8. 
  • Ionesco, Eugène. Conversations with Eugène Ionesco. Trans. Jan Dawson. New York: [Holt, Rinehart and Winston], 1966.
  • Calinescu, Matei. Ionesco, Recherches identitaires. Paris [Oxus Éditions], 2005. Romanian version under Eugène Ionesco: teme identitare si existentiale. Iasi [Junimea], Călinescu, Matei (2006). Eugène Ionesco: Teme identitare și existențiale. Junimea. ISBN 973-37-1176-4.  & (13)978-973-37-1176-6
  • France, Peter (1995). The New Oxford Companion to Literature in French. Clarendon Press. ISBN 0-19-866125-8. 
  • Who's Who in Jewish History, Routledge, London. Comay, Joan (1995). Who's who in Jewish History: After the Period of the Old Testament. Routledge. ISBN 0-415-12583-9. 
  • Esslin, Martin. The Theatre of the Absurd. Garden City, NY: Anchor Books, 1969.
  • Gaensbauer, Deborah B. Eugène Ionesco Revisited. New York: Twayne Publishers, 1996.
  • Hayman, Ronald. World Dramatists: Eugène Ionesco. New York: Frederick Unger, 1976.
  • Kraft, Barbara. Interview: Eugène Ionesco. Ontario, Canada: Canadian Theatre Review, York University, 1981.
  • Ionesco, Marie-France. Portrait de l'écrivain dans le siècle: Eugène Ionesco, 1909–1994. Portrait de l'écrivain dans le siècle: Eugène Ionesco, 1909-1994. Paris: Gallimard. 2004. ISBN 2-07-074810-3. 
  • Kamyabi Mask, Ahmad. (1992). Ionesco et son théâtre. Paris: A. Kamyabi Mask. ISBN 9782950480637. 
  • Kamyabi Mask, Ahmad. Qui sont les rhinocéros de Monsieur Bérenger-Eugène Ionesco? (Etude dramaturgique) suivie d'un entretien avec Jean-Louis Barrault, Préface de Bernard Laudy. Qui sont les rhinocéros de Monsieur Bérenger-Eugène Ionesco?: (étude dramaturgique) ; suivie d'un entretien avec Jean-Louis Barrault. Paris: A. Kamyabi Mask. 1990. ISBN 9782950480606. 
  • Lamon, Rosette C. Ionesco's Imperative: The Politics of Culture. University of Michigan Press. Lamont, Rosette C. (1993). Ionesco's Imperatives: The Politics of Culture. University of Michigan Press. ISBN 0-472-10310-5. 
  • Lewis, Allan. Ionesco. New York: Twayne Publishers, Inc., 1972.
  • Sebastian, Mihail. Journal: 1935–1944. London: Pimlico, 2003.
  • Sprenger, Scott; Mitroi, Anca. Bibliographie Ionesco. Bucharest: University of Bucharest Press. 2009.
  • Wellwarth, George E. The Dream and the Play.
  • Guppy, Shusha (jesen 1984). „Eugene Ionesco, The Art of Theater No. 6”. The Paris Review. 
  • Călinescu, Matei. O carte despre Cioran, Eliade, Ionesco. On Cioran, Eliade, Ionesco. In: Revista 22, no. 636, 2002. [1]
  • Pavel, Laura. Ionesco. Anti-lumea unui sceptic (Ionesco: The Anti-World of a Skeptic). Ionesco: Anti-lumea unui sceptic. Piteşti: Paralela 45. 2002. ISBN 973-593-686-0. 
  • (in Romanian) Saiu, Octavian. Ionescu/Ionesco: Un veac de ambiguitate (Ionescu/Ionesco: One Hundred Years of Ambiguity). Bucharest: Paideia Press. . 2011. ISBN 978-973-596-717-8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Kraft, Barbara. A Conversation with Eugene Ionesco Huffington Post, 2013
  • Orifiamma, ebook ita. ISBN 9788897618225 (Il Club di Milano, 2013)
  • Perché scrivo?, ebook ita. ISBN 9788897618010 (Il Club di Milano, 2013)
  • Kraft, Barbara, ebook usa, The Light Between the Shadows: A Conversation with Eugène Ionesco, 2014

Spoljašnje veze uredi

 
Ežen Jonesko na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ежен_Јонеско&oldid=27554636”