Ema Goldman

Ema Goldman (hebr. אמה גולדמן, engl. Emma Goldman; Kovno, 27. jun 1869 — Toronto, 14. maj 1940) je bila anarhistkinja i socijalni filozof. Ona je odigrala je ključnu ulogu u razvoju anarhističke političke filozofije u Severnoj Americi i Evropi u prvoj polovini 20. veka.

Ema Goldman
Ema Goldman 1910. godine
Lični podaci
Datum rođenja	(1869-06-27)27. jun 1869.
Mesto rođenja	Kovno, Ruska Imperija
Datum smrti	14. maj 1940.(1940-05-14) (70 god.)
Mesto smrti	Toronto, Kanada
Filozofski rad
Uticaji od	Ralf Valdo Emerson

Rođena u Kovnu, Litvanija (tada u sastavu Ruskog carstva), u pravoslavnoj litvanskoj jevrejskoj porodici, Goldmanova je emigrirala u Sjedinjene Države 1885. godine. Privučena anarhizmom nakon afere Hejmarket u Čikagu, Goldmanova je postala pisac i renomirani predavač o anarhističkoj filozofiji, pravima žena i društvenim pitanjima, privlačeći hiljade ljudi. Ona i anarhistički pisac Aleksandar Berkman, njen ljubavnik i doživotni prijatelj, planirali su da ubiju industrijalca i finansijera Henrija Kleja Frika kao čin propagande tog dela. Frik je preživeo pokušaj ubistva 1892. godine, a Berkman je osuđen na 22 godine zatvora. Goldmanova je nekoliko puta zatvarana u godinama koje su usledile, zbog „podsticanja na nerede” i nezakonitog širenja informacija o kontroli rađanja. Godine 1906, Goldmanova je osnovala anarhistički časopis Majka Zemlja.

Godine 1917, Goldmanova i Berkman su osuđeni na dve godine zatvora zbog zavere da „podstaknu osobe da se ne registruju“ za novopostavljenu regrutaciju. Nakon puštanja iz zatvora, uhapšeni su — zajedno sa još 248 drugih — u takozvanim Palmerovim racijama tokom Prvog crvenog zastrašivanja i deportovani u Rusiju u decembru 1919. U početku podržavajući Oktobarsku revoluciju u toj zemlji koja je dovela boljševike na vlast, Goldmanova promenila svoje mišljenje nakon Kronštatske pobune; osudila je Sovjetski Savez zbog nasilne represije nezavisnih glasova. Napustila je Sovjetski Savez i 1923. godine je objavila knjigu o svojim iskustvima, Moje razočaranje u Rusiji. Dok je živela u Engleskoj, Kanadi i Francuskoj, napisala je autobiografiju pod nazivom Živeći moj život. Objavljena je u dva toma, 1931. i 1935. Nakon izbijanja Španskog građanskog rata, Goldmanova je otputovala u Španiju da podrži tamošnju anarhističku revoluciju. Umrla je u Torontu, Kanada, 1940. godine, u 70. godini.

Tokom svog života, poštovaoci su Goldmanovu nazivali slobodoumnom „ženom buntovnicom“, a klevetnici su je osuđivali kao zagovornicu politički motivisanog ubistva i nasilne revolucije. Njeno pisanje i predavanja obuhvatali su širok spektar pitanja, uključujući zatvore, ateizam, slobodu govora, militarizam, kapitalizam, brak, slobodnu ljubav i homoseksualnost. Iako se udaljila od feminizma prvog talasa i njegovih napora za pravo glasa žena, razvila je nove načine uključivanja rodne politike u anarhizam. Posle decenija opskurnosti, Goldmanova je stekla status ikone tokom 1970-ih oživljavanjem interesovanja za njen život, kada su feministički i anarhistički naučnici ponovo pokrenuli interesovanje javnosti.

Biografija

Ema Goldman je rođena u jevrejskoj četvrti Kovna u Rusiji, danas Litvaniji, 27. juna 1869. Među uspomenama na detinjstvo jeste i svedočenje o nasilju nad ženama i decom, ugnjetavanje seljaka od strane zemljoposednika, getoizacija Jevreja, koji su često bili prisiljeni da se sele u potrazi za poslom, te beskrajni niz sitnih korumpiranih službenika koji iznuđuju mito od bespomoćnog naroda. Njen porodični život nije bio jednostavan. Svom ocu, koga opisuje kao “noćnu moru svoga detinjstva”, bila je omiljeni povod za česte provale besa. Njena majka, koja je umela da rečito i uverljivo govori u ime mladića koje je ruska vojska htela da regrutuje, bila je emocionalno udaljena od svoje dece i često depresivna.

Sa trinaest godina zajedno sa porodicom seli se u jevrejski geto Sankt Peterburga, gde je atmosfera bila naelektrisana idejom revolucije. Ruski populisti i nihilisti zapalili su njenu maštu i usadili joj veru da se nepravdi može i mora suprotstaviti. Kao gorljiva čitateljka, Ema Goldman je upijala zabranjene romane i političke traktate, a uzor je otkrila u mladim ženama odanim revoluciji. Očajnički je želela da pomogne u stvaranju novog sveta jednakosti, pravde i porodičnog sklada.

Njen otac nije delio takvu viziju njene budućnosti, već je bio odlučan da je mladu uda i da je prisili da vodi konvencionalan život. Njegovi napori da joj, sa petnaest godina, osigura veridbu, ubrzali su njen beg od kuće. Ona i njena starija sestra iz Rusije beže u Ameriku. Puna optimizma Ema Goldman dolazi u novu zemlju, za koju je verovala da će joj omogućiti beg od tradicionalnih prepreka ženskoj slobodi, tako jakih u stvarnom svetu. Godine 1885. zajedno sa rođacima, naseljava se u jevrejskom getu u Ročesteru, u državi Njujork. Nažalost, otkrila je da se porodični život u jevrejskom getu Ročestera i mukotrpan rad u fabrici tekstila ne razlikuju bitno od onog što je ostavila za sobom u Rusiji. Tražeći novu slobodu intimnog života u Americi, Ema Goldman se ubrzo zaljubljuje u fabričkog radnika i odlučuje da se uda za njega.

Godine 1886. jedan šokantan politički događaj menja joj život. Da bi se suprotstavili brutalnom gušenju štrajka u firmi Makormik Harvester, radnički i radikalni aktivisti održavaju masovni miting na trgu Hejmarket u Čikagu. Eksplodirala je bomba, koja je usmrtila sedam policajaca i ranila mnoge demonstrante u gužvi. Za taj incident je optuženo osam anarhista, sedam na smrt vešanjem i jedan na petnaest godina zatvora. Iako su dokazi na suđenju bili neodrživi i nepotpuni, četvorica optuženih su pogubljeni (ostali su pomilovani nekoliko godina kasnije). Kada je saznala za političko suđenje i uverenja anarhista, odmah je prepoznala sličnosti između njihovih ideja i ideja ruskih populista. Počela je da čita sve što je o anarhizmu mogla pronaći. Svesno je odlučila da svoj život posveti idealima anarhizma, kako bi dokazala da poruka mučenika sa trga Hejmarket nije umrla zajedno sa njima.

Kako se kristališu njene političke ideje, tako nastupaju promene i u njenom privatnom životu. Prihvativši stigme razvoda, Ema Goldman napušta muža i kreće u novi život, najpre u Nju Hejven, a potom u grad Njujork. Godinu dana kasnije, živi u komuni sa ostalim ruskim anarhistima, među kojima je i njena prva velika ljubav i doživotni saputnik, Aleksandar Berkman. Dvadesetogodišnja idealistkinja ubrzo postaje istaknuta članica emigrantske anarhističke zajednice Njujorka.

Ta novonastala stabilnost potkopana je 1892. kada je Henri Klej Frik iz kompanije Karnegi Stil izazvao krvavi sukob sa radnicima tokom štrajka u fabrici Kernegi u Homstedu, Pensilvanija. Berkman i Goldmanova odlučuju da uzvrate: Berkman odlazi u Houmsted da ubije Frika, da bi svetu pokazao da nasilje izaziva nasilje i da radnici više neće prihvatati brutalnost vlasnika kapitalističkih fabrika. Taj čin je odjeknuo – Berkman je ranio Frika, ali ga nije ubio. Odslužio je kaznu od četrnaest godina zatvora, ne kao heroj radničke klase, već kao katalizator ponovnog oživljavanja straha od anarhista u čitavoj naciji. Nedovoljni dokazi za saučesništvo pri pokušaju ubistva Frika spasili su Emu Goldman od zatvora, no njenu opšte poznatu vezu s Berkmanom štampa je iskoristila i napravila senzacionalistički portret “Crvene Eme”, strašnog demona neobuzdane seksualnosti i nasilja.

Ta nasilna slika ponovo je na snazi 1901, kada je na predsednika Vilijama Makinlija izvršio atentat Leon Čolgoš, tvrdeći da je anarhista koji deluje pod uticajem Eme Goldman. Iako nije poznavala mladića, koji je očigledno slušao neko od njenih predavanja, smesta je uhapšena kao saučesnica u zločinu. Stigma te povezanosti bila je toliko jaka da je, čak i nakon što je zbog nedostatka dokaza puštena, prošlo još nekoliko godina pre no što se sa sigurnošću smela pojavljivati u javnosti pod vlastitim imenom. No čak i tada, izazivala je sudbinu nastavljajući da se pojavljuje na odabranim sastancima. Do trenutka kada se ponovo pojavila u javnosti, njena su predavanja imala predznak sumnje u efikasnost taktika individualnih činova političkog nasilja, s jednim pozivom publici: molila ih je da se odupru sklonosti odbacivanja političkih zatvorenika čije se taktike možda razlikuju od njihovih. Na temelju svog sve čvršćeg uverenja da je “najnasilniji element društva neznanje”, osniva politički i književni časopis Majka Zemlja (Mother Earth), koji je izlazio od 1906. do 1917. Časopis nije bio samo forum anarhističkih ideja i novosti o međunarodnim kretanjima, već i prilika za objavljivanje pesničke i dramske kritike. Upoznavao je svoje pretplatnike s dramaturzima poput Ibzena, Strindberga i Šoa, te političkim ilustratorima i umetnicima poput Men Reja. Časopis se distribuirao i izvan Amerike. Kako je rastao međunarodni ugled Eme Goldman, tako se postepeno Evropom širio i uticaj časopisa i njegova čitalačka publika.

Ema Goldman proširila je svoj uticaj u SAD preko nacionalne predavačke turneje, održane u ime časopisa. Gotovo 10 godina, od 1908. do 1917, na putovanjima joj je pomagao šarmantni i ekstravagantni menadžer, doktor Ben Rejtman. Ema i Ben prokrstarili su zemljom pojavljujući se pred sve brojnijom publikom, koja je želela da zna sve o njenim političkim i društvenim izazovima, ceneći podršku koju je pružala svim tadašnjim lokalnim radničkim i političkim bitkama. Na primer, na turneji 1910. godine Ema je govorila 120 puta za 25 000 ljudi, u 37 gradova u 25 država.

Njeni govori su bili raznovrsni i o raznolikim temama. Za nju nije bilo neuobičajeno da jedno veče govori o “posredničkom polu: rasprava o homoseksualnosti”, a sledeće o “društvenoj vrednosti moderne drame”. Ceneći književnost i dramu kao moćne pokretače za buđenje društvenih promena, posebno po pitanju pola i roda, Ema je prihvatila izazov i pokušala da skrene pažnju i obrazuje američku javnost o važnosti moderne evropske i ruske drame. Smatrala je da je obrazovanje proces koji traje čitav život, te da javne škole često iz svog programa isključuju provokativne rasprave koje dovode u pitanje status kvo. Kao predstavnica pokreta Savremena škola (Modern School), koji se zalagao za nezavisnost i kreativnost, često je tvrdila da su škole pod pokroviteljstvom države “za dete isto što i zatvor za optuženika, kasarna za vojnike, mesta na kojima se koriste sva sredstva da se slomi volja deteta, te da ga se oblikuje, mesi i gnječi u nešto sasvim strano sebi samom”.

To njeno verovanje u važnost širenja iskustva pojedinca imalo je posebnog značaja za žene. Ema Goldman biće upamćena zbog svog pionirskog rada na oslobađanju žena, utvrđivanju kontrole začeća kao osnovnog elementa u većoj bici za seksualno i ekonomsko oslobađanje žena. Ema Goldman je verovala da je zakon koji ženama onemogućava pristup sredstvima kontrole rađanja simptom opšte društvene i ekonomske nepravde, kao i poseban vid tlačenja žena. Bila je politička mentorka mlade Margaret Sanger, premda se ona na kraju razdvojila od Eme Goldman, usredsredivši se na jedan pragmatični cilj, dobijanje zakonskog prava distribucije informacija o kontroli rađanja. Ema Goldman nastavila je da insistira na svom stavu da je bitka za žensku kontrolu nad svojim telom tek deo šire borbe protiv socijalnih, ekonomskih i političkih razloga koji podstiču i održavaju nejednakost.

To nije jedina prilika u kojoj se Ema Goldman razilazila s ostalim feministkinjama svoga doba. Kritikovala je i ženski pokret sifražetkinja, koje su tvrdile da je glasanje najbolje sredstvo koje može osigurati jednakost žena, ukazujući na to da pravo glasa neće na pravi način odgovoriti na pitanje oslobođenja žena iz radničke klase, niti će osigurati bolji oblik vladavine.

Ema Goldman je rečito govorila o političkim dimenzijama privatnog života i žene iz kruga sifražetkinja i izvan njega okupljale su se na njenim predavanjima. Posebno je bilo zanimljivo njeno predavanje “Ljubav i brak”, u kome je, u odnosu na položaj žene, analizirala i uobličila oslobađajući potencijal slobodne ljubavi nasuprot krutim aspektima bračnog života. Kao anarhistkinja nadala se da će pružiti živi primer svojih ideala. No, privatno je patila, iscrpljujući se sumnjama da je njen vlastiti ljubavni neuspeh razlog zbog koga ne zaslužuje da bude glasnica te poruke. Strastvena pisma napisana za vreme ljubavne priče sa menadžerom Ben Rejtmanom, otkrivaju tamna osećanja ljubomore, koja su nastala istovremeno sa rečitim govorima za govornicom o potrošnom učinku koji posesivnost ima na ljubav. Slično je pisala Benu i o svojoj čežnji za sigurnošću i odmorom, dok je istovremeno postala simbol i nosilac potpune nezavisnosti žene. Njene unutrašnje sumnje i strahovi nagnali su je da napiše Benu da, ako ostane “pokorni rob ljubavi”, podneće “optužbu pred sudom svog vlastitog razuma”.

Njena rečitost o temama iz privatnog života i njegovim vezama sa političkim i društvenim snagama delimično su ključ njene popularnosti. Osetivši pretnju njene anarhističke politike, njene moći uveravanja u raspravama o temama koje su često bile smatrane tabuom, policija i lokalne vlasti često su zabranjivali njena predavanja. Nužno je usledila rasprava o slobodi govora. Njeno neumorno naglašavanje kritičke važnosti prava na slobodu govora u demokratskom društvu na posletku je utrlo put primeni prava navedenih u Prvom amandmanu (misli se na američki ustav). Rušeći ogromne prepreke na putu ka slobodi govora, Ema Goldman je platila za svoje principe. Većinu svog života kao odrasla provela je pod nadzorom, bezbroj je puta uhapšena i zatvarana, a poslednjih 18 meseci u Americi provela je u zatvoru pod optužbama. Njena najduža zatvorska kazna bila je direktna posledica organizovanih napora protiv nedobrovoljnog regrutovanja mladića u vojsku. Nekoliko nedelja pošto je Amerika ušla u Prvi svetski rat, Ema Goldman i njen stari prijatelj Aleksandar Berkman pomogli su u organizovanju Lige protiv regrutacije, za obrazovanje i ohrabrivanje prigovarača savesti. Ranije se Ema Goldman protivila američkoj ekspanziji u špansko-američkom ratu, te je osuđivala britanski imperijalizam u boerskom ratu, no patriotska groznica koja je pratila Prvi svetski rat stvarala je ozbiljnu netolerantnost prema neistomišljenicima, smatrajući takvo protivljenje ratu “jasnom i opasnom pretnjom” naciji. Osuđeni su na dve godine zatvora, uz mogućnost deportacije nakon puštanja. Uplašena radničkim pokretom nakon Prvog svetskog rata i sve češćim bombaškim napadima, Vilsonova administracija se organizovala protiv najosetljivijih i najnaprednijih organizacija. Tek što je puštena iz zatvora 27. septembra 1919, Emu je ponovo uhapsio mladi Dž. Edgar Huver, direktor obaveštajne službe Ministarstva pravosuđa. Pišući izveštaj i gradeći parnicu protiv Eme Goldman, Huver je u senci rovario kako bi uverio sudstvo da joj oduzmu pravo državljanstva i da je deportuju. Dvadeset prvog decembra 1919. Ema Goldman, Berkman i još 247 radikala rođenih izvan Amerike poslati su u Sovjetski Savez.

Uz izuzetak kratke predavačke turneje 1934. godine, preostalu 21 godinu života Ema Goldman provela je izvan Amerike. Tokom tog razdoblja živela je u Rusiji, Švedskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Španiji i Kanadi, ne uspevajući da pronađe politički “dom” izvan Sjedinjenih Država. Nigde se nije osećala sputanijom nego u rodnoj Rusiji. Bila je šokirana bezobzirnom autoritarnošću boljševičkog režima, surovom opresijom nad anarhistima i nepoštovanjem ličnih sloboda. Budući da je bila među prvima koji su glasno s levice kritikovali Sovjetski Savez, udaljila se od mnogih svojih sledbenika u Evropi i Americi. Godine 1920. sastala se sa Lenjinom, koga je ispitivala o nedostatku slobode govora i štampe u Sovjetskoj Rusiji. Izgubivši sve iluzije o smeru kojim se revolucija kretala, Goldmanova i Berkman najzad napuštaju Rusiju.

Izgnana, lutajući od zemlje do zemlje, Ema se osećala sputanom i često depresivnom. Tokom 20-ih i 30-ih godina, boreći se za ekonomsko preživljavanje, upuštala se i u raznovrsne književne projekte. Najzahtevniji proizvod tog razdoblja samoispitivanja je njena dirljiva autobiografija na 1000 stranica, “Živeći svoj život” (1931).

Ema Goldman imala je 67 godina kada je u julu 1936. izbio Španski građanski rat. Kada su španski saborci zatražili da vodi njihovu englesku propagandnu kampanju, posećivala je kolektivizirane gradove i farme u Aragonu i Levantu i bila je oduševljena onim što joj se činilo da je početak prve istinske anarhističke revolucije. Poljuljana, ali ne i poražena Frankovim trijumfom, početkom 1939. godine Ema se seli u Kanadu, gde je poslednje godine svog života posvetila osiguravanju političkog azila za žene i decu izbeglice iz Španije, objavljujući članke o zakonskim ograničenjima slobode govora u Kanadi, te vodeći kampanje u ime stranaca radikala kojima preti deportacija u fašističke zemlje.

Nakon njene smrti 14. maja 1940, američki doseljenički biro dozvolio je da se njeno telo prenese u Sjedinjene Države. Sahranjena je na groblju Valdhejm u Čikagu, nedaleko od anarhista s Hejmarketa koji su je toliko inspirisali.

Smrt

U subotu, 17. februara 1940. Goldmanova je doživela moždani udar. Bila je paralizovana na desnoj strani, i mada joj je sluh bio nepromenjen, nije mogla da govori. Kako je to opisao jedan prijatelj: „Samo da pomislim da je ovde Ema, najveći govornik u Americi, nesposobna da izgovori ni jednu reč.“ Za tri meseca se blago oporavila, primala je posetioce i jednom prilikom pokazivala na svoj adresar da bi signalizirala da bi njen prijatelj tu mogao pronaći prijateljske kontakte tokom putovanja u Meksiko. Doživela je još jedan moždani udar 8. maja i umrla je šest dana kasnije u Torontu, u dobi od 70 godina.

Američka Služba za imigraciju i naturalizaciju dozvolila je da se njeno telo vrati u Sjedinjene Države. Sahranjena je na nemačkom groblju Valdhajm (sada nazvano Forest Houm groblje) u Forest parku, Ilinois, zapadnom predgrađu Čikaga, u blizini grobova pogubljenih posle afere Hejmarket. Vajarski reljef na njenom grobnom obeležju izradio je vajar Džo Dejvidson, a na kamenu je i citat „Sloboda se neće spustiti do naroda, narod se mora uzdići do slobode“.

Hronologija događaja u životu Eme Goldman

• 1869. Ema Goldman rođena je u Kovnu, Litvanija
• 1885. Ema emigrira u SAD i doseljava se u Ročesteru, Njujork
• 1886. Bombe na Hejmarketu: na vrhuncu borbi za osmočasovni radni dan na policiju je bačena bomba na masovnom protestu na trgu Hejmarket u Čikagu, u znak protesta protiv policijskog pucanja na štrajkače u fabrici MekKormik Riper Vorks dan ranije. Premda počinilac nikada nije otkriven, osam anarhista optuženo je za ubistvo i proglašeno krivima.
• 1887. Ema Goldman udaje se za Džejkoba Kersnera i dobija američko državljanstvo. Nesrećna je u braku i sve je više privlači anarhizam. Iste godine se rastaje od Kersnera.
• 1887. Pogubljenje četiri anarhista s Hejmarketa.
• 1889. Ema Goldman se seli u Njujork.
• 1890. Njena prva predavačka turneja, govori u Ročesteru, Bafalu i Klivlendu.
• 1892. Houmsted, PA, štrajk čeličane doveo je do krvavog sukoba između štrajkača i Pinkerton detektiva; saborac Eme Goldman, Aleksandar Berkman, pokušao je atentat na Henria Klark Frika, nadzornika kompanije Kernegi Stil, zbog čega je osuđen na 22 godine zatvora; Goldmanova je osumnjičena da je pomogla u planiranju atentata.
• 1893. Ema Goldman je osuđena zbog govora na demonstracijama nezaposlenih na Junion Skveru u Njujorku. Okrivljena je zbog pomaganja i učestvovanja u nezakonitom okupljanju i osuđena na godinu dana zatvora u Blekvel Ajlandu, gde je radila kao bolničarka za ostale zatvorenike.
• 1894. Štrajk u železničkoj kompaniji Pulman protiv otpuštanja i smanjenja plata proširio se na mnoge zapadne železnice, nakon što su Pulmanovi štrajkači poslali zahtev za podrškom predsedniku američkog železničkog sindikata Judžinu Debsu; štrajk je prekinut sudskom intervencijom federalnih trupa protiv sindikata po naređenju predsednika Grouer Klivlenda.
• 1895. – 1896. Ema Goldman se zvanično školuje za za bolničarku u Beču.
• 1898. Špansko – američki rat: Filipine, Porto Riko i Guam Španija prepušta pobedničkim SAD.
• 1901. Anarhista izvršava atentat na predsednika Vilijama MekKinlija. Ema Goldman je nepravedno osumnjičena, uhapšena, zadržana na ispitivanju i puštena. Nakon toga menja ime i odlazi u ilegalu kako bi izbegla zlostavljanje od strane javnosti.
• 1903. Ema Goldman pomaže pri osnivanju Lige za slobodu govora u Njujorku, kao odgovor na prvi sudski progon pod federalnim anti-anarhističkim zakonom, koji je anarhistima zabranjivao ulazak u zemlju.
• 1905. Osnivanje Industrijskih radnika sveta (Industral Workers of the World – IWW).
• 1906. Časopis Majka Zemlja osniva Ema Goldman i njeni saborci; izlazio je do 1917. godine.
• 1906. Ema Goldman započinje godišnju turneju predavanja kako bi skupila novac za časopis, govoreći o širokom rasponu tema, uključujući modernu evropsku dramu, jednakost i nezavisnost žena, seksualnost i slobodnu ljubav, vaspitanje i obrazovanje dece i religiozni fundamentalizam.
• 1906. Aleksandar Berkman pušten je iz zatvora.
• 1908. Emi Goldman odbijaju korišćenje auditorijuma u Čikagu za predavanja; upoznaje Ben Rejtmana, koji joj nudi svoj “Hobo Hal”. Ben postaje njen ljubavnik i menadžer predavačkih turneja.
• 1908. IWW-a bitka za slobodu govora u Misuriju, Mont. (Bitke za slobodu govora često su se dešavale u tom razdoblju, kada su lokalne vlasti zabranjivale javna okupljanja ljudima poput Eme Goldman i organizacijama poput IWW-a, koje su pokušavale da na javnim tribinama izlože svoje poglede).
• 1909. Bitka za slobodu govora IWW-a u Spokejnu, Vašington.
• 1910. Objavljen “Anarhizam i drugi eseji” Eme Goldman
• 1911. U požaru u kompaniji Trajengl Šrtvejst u Njujorku poginulo 146 ljudi, uglavnom mladih žena, jer su izlazi bili zaključani kako bi se sprečio ulazak sindikalnim vođama u fabriku, te radnici/e nisu mogli da izađu, zbog čega su mnogi bili prisiljeni na smrt.
• 1912. Bitka za slobodu govora u San Dijegu; Ben Rejtmena protivnici zlostavljaju i teraju iz grada.
• 1912. Štrajk tekstilaca u Lorensu, Mass., koji vodi IWW.
• 1913. IWW organizuje štrajk u Patersonu, N. J., mlinovi Kolorado; štrajk rudara protiv niskih nadnica, opasnih uslova rada i dominacije kompanija nad svim aspektima njihovih života. Izložba Armori Šou u Njujorku prvi put donosi modernu evropsku umetnost američkoj publici; nastaje javni skandal.
• 1914. Objavljuje se knjiga Eme Goldman “Društvena važnost moderne drame”.
• 1914. Masakr u Ladlou; nacionalna garda Kolorada i osiguranje rudnika napadaju naselje rudara štrajkača i njihovih porodica; među mrtvima su 2 žene i 11 dece. Za uzvrat, rudari pripremaju oružanu pobunu, koju nakon 10 dana slamaju federalne trupe.
• 1914. U Evropi počinje Prvi svetski rat.
• 1915. - 1916. Ema Goldman često drži predavanja o kontroli začeća i nekoliko puta je uhapšena. Jednom prilikom je provela 15 dana u zatvoru zbog distribucije informacija o kontroli rađanja.
• 1916. SAD objavljuju rat Nemačkoj i tako ulaze u Prvi svetski rat. Federalna vlada proglašava opštu mobilizaciju.
• 1916. Ema osniva Ligu protiv regrutacije zajedno s Berkmanom, M. Elenor Ficdžerald i Leonardom Abotom koji se suprostavljaju mobilizaciji.
• 1916. Goldmanova i Berkman optuženi i osuđeni na 2 godine zatvora zbog urote protiv mobilizacije.
• 1916. Donešen zakon o špijunaži.
• 1918. Donešen zakon o protivdržavnoj delatnosti.
• 1918. - 1919. Ema služi kaznu u Državom zatvoru u Džeferson Sitiju, Mo; Berkman je u Federalnom zatvoru u Atlanti.
• 1919. Ema i Berkman su deportovani iz Sjedinjenih Država sa 247 drugih radikala stranaca. (Njenog muža je vlada 1908. godine lišila državljanstva kako bi ga i Ema izgubila. Zakon o strancima iz 1918. godine predviđa da stranac u svakom trenutku nakon ulaska u Sjedinjene Države može biti deportovan ako se ustanovi da je anarhista.)
• 1919. - 1920. “Crveni ožiljak”; u SAD netolerancija i sumnjičavost prema strancima raste u posleratnim godinama, dok boljševici učvršćuju svoju pobedu u Rusiji stvarajući strah od Svetske revolucije; vrhunac nastupa 1920. u Palmerovim racijama, kada su hiljade radikala rođenih van Amerike ispitivani; mnogi od njih su deportovani.
• 1920. Potvrđen 19. amandman Ustava (koji ženama daje pravo glasa).
• 1920. Sako i Vanzeti, dvojica italijanskih anarhista, uhapšeni zbog ubistva članova osiguranja plata u Masačusetsu; optuženi su smatrani žrtvama, za to vreme tipičnog neprijateljstva prema radikalima i strancima; taj je utisak bio potvrđen tokom suđenja.
• 1920. - 1921. Ema i Berkman u egzilu u Sovjetskoj Rusiji, gde se suprostavljaju boljševičkom ograničenju slobode govora i izražavanja, naročito suzbijanju anarhista.
• 1921. Decembar; Ema i Berkman napuštaju Rusiju.
• 1922. - 1924. Izbeglištvo u Berlinu, posle kratkog boravka u Stokholmu, Švedska.
• 1923. Ema objavljuje “Moj gubitak iluzija o Rusiji”
• 1924. - 1926. Ema živi u Londonu, pišući i održavajući predavanja o uslovima u Sovjetskoj Rusiji i o modernoj drami.
• 1926. - 1928. Ema živi u Kanadi. U Torontu piše i drži predavanja o Rusiji, modernoj drami i društvenim pitanjima.
• 1927. Pogubljenje anarhista Saka i Vanzetija uzrokuje međunarodno negodovanje.
• 1928. - 1936. Ema nalazi inspiraciju za svoje pisanje i zaklon nakon predavačkih turneja u kući u Sen Tropeu u Francuskoj, koju je za nju kupila filantropkinja Pegi Gugenhajm.
• 1931. Ema objavljuje svoju biografiju “Živeti svoj život”
• 1932. Ema drži predavanja po Skandinaviji i Nemačkoj o zlu fašizma i usponu nacizma.
• 1933. Ema Goldman je proterana iz Holandije.
• 1934. Dobila je ulaznu vizu za Sjedinjene Države za turneju od devedeset dana.
• 1936. Bolestan od raka, Berkman je izvršio samoubistvo.
• 1936. - 1938. Ema posećuje Španiju i pridružuje se lojalistima u Španskom građanskom ratu; kasnije otvara kancelariju u Londonu kako bi prikupila podršku za španske anarhiste koji se bore na strani lojalista.
• 1939. Ema se nakon poraza španskih lojalista seli u Kanadu kako bi prikupila novac za žene i decu izbeglice iz građanskog rata.
• 1940. Umire u Torontu, a sahranjena je u Čikagu, nedaleko od osuđenih sa Hejmarketa, koji su je prvi nadahnuli 1887. godine.

Filozofija

Goldmanova je opširono govorila i pisala o širokom spektru pitanja. Iako je odbacila ortodoksnost i fundamentalističko razmišljanje, dala je važan doprinos u nekoliko oblasti moderne političke filozofije.

Na nju je uticalo mnoštvo različitih mislioca i pisaca, uključujući Mihaila Bakunjina, Henrija Dejvida Toroa, Pitera Kropotkina, Ralfa Volda Emersona, Nikolaja Černiševskog i Meri Volstonkraft. Još jedan filozof koji je uticao na Goldmanovu bio je Fridrih Niče. U svojoj autobiografiji, ona je napisala: „Niče nije bio teoretičar društva, već pesnik, buntovnik i inovator. Njegova aristokratija nije bila ni rođena ni od novčanika; to je bio duh. U tom pogledu Niče je bio anarhista, i svi pravi anarhisti su bili aristokrate.“

Anarhizam

Anarhizam je bio centralan u njenom pogledu na svet, i ona se smatra jednom od najvažnijih ličnosti u istoriji anarhizma. Prvi put privučena tokom progona anarhista nakon afere Hejmarket iz 1886. godine, ona je redovno pisala i govorila u ime anarhizma. U naslovnom eseju svoje knjige Anarhizam i drugi eseji napisala je:

Anarhizam, dakle, zaista predstavlja oslobođenje ljudskog uma od vladavine religije; oslobađanje ljudskog tela od vlasti svojine; oslobođenje od okova i sputavanja vlasti. Anarhizam predstavlja društveni poredak zasnovan na slobodnom grupisanju pojedinaca u cilju stvaranja stvarnog društvenog bogatstva; poredak koji će svakom čoveku garantovati slobodan pristup zemlji i potpuno uživanje u životnim potrebama, prema individualnim željama, ukusima i sklonostima.

Emin anarhizam je bio izrazito ličan. Verovala je da je neophodno da anarhistički mislioci žive po svojim uverenjima, pokazujući svoja uverenja svakom akcijom i rečju. „Nije me briga da li je čovekova teorija za sutra tačna“, napisala je jednom prilikom. „Briga me da li je njegov današnji duh ispravan.“ Anarhizam i slobodno udruživanje bili su njeni logični odgovori na granice državne kontrole i kapitalizma. „Čini mi se da su to novi oblici života“, ona je pisala, „i da će oni zauzeti mesto starih, ne propovedanjem ili glasanjem, već živeći po njima“.

U isto vreme, ona je verovala da pokret u ime ljudske slobode mora da se sastoji od oslobođenih ljudi. Dok je jedne večeri plesala među kolegama anarhistima, saradnik ju je prekorio zbog njenog bezbrižnog držanja. U svojoj autobiografiji, Goldmanova je napisala:

Rekala sam mu da gleda svoja posla, bila sam umorna od toga da mi se pokret stalno baca u lice. Nisam verovala da pokret koji se zalaže za lep ideal, za anarhizam, za oslobađanje i slobodu od konvencija i predrasuda, treba da zahteva poricanje života i radosti. Insistirala sam da naš pokret ne može očekivati da se ponašam kao monahinja i da se pokret ne pretvara u klaustar. Ako je to značilo to, nisam to želela. „Želim slobodu, pravo na samoizražavanje, svačije pravo na lepe, blistave stvari.”

Taktičke upotrebe nasilja

Goldmanova je u svojoj političkoj mladosti smatrala da je ciljano nasilje legitimno sredstvo revolucionarne borbe. Ona je u to vreme verovala da upotreba nasilja, iako je neukusna, može biti opravdana u odnosu na društvenu korist koju može ostvariti. Zalagala se za propagandu dela—attentata ili nasilja koje se sprovodi da bi se mase podstakle na pobunu. Podržala je pokušaj svog partnera Aleksandra Berkmana da ubije industrijalca Henrija Kleja Frika, i čak ga je molila da joj dozvoli da učestvuje. Verovala je da su Frikovi postupci tokom Homestedskog štrajka za osudu i da će njegovo ubistvo doneti pozitivan rezultat za radne ljude. „Da“, napisala je kasnije u svojoj autobiografiji, „cilj je u ovom slučaju opravdao sredstva“. Iako nikada nije dala eksplicitno odobrenje za atentat Leona Čolgoša na predsednika SAD Vilijama Mekinlija, ona je branila njegove ideale i verovala da su postupci poput njegovog bili prirodna posledica represivnih institucija. Kako je napisala u „Psihologiji političkog nasilja”: „nagomilane snage u našem društvenom i ekonomskom životu, koje kulminiraju činom nasilja, slične su užasima atmosfere, koji se manifestuju u oluji i munjama.“

Njena iskustva u Rusiji navela su je da kvalifikuje njeno ranije verovanje da revolucionarni ciljevi mogu opravdati nasilna sredstva. U pogovoru za Moje razočaranje u Rusiju, ona je napisala: „Nema veće zablude od verovanja da su ciljevi i svrha jedno, dok su metode i taktike nešto drugo ... Sredstva koja se koriste postaju, kroz individualne navike i društvenu praksu, sastavni deo konačnog cilja..." U istom poglavlju, Goldmanova je potvrdila da je "Revolucija zaista nasilan proces" i primetila da je nasilje „tragična neizbežnost revolucionarnih preokreta...” Neki su pogrešno protumačili njene komentare o boljševičkom teroru kao odbacivanje svake militantne sile, ali je Goldmanova ovo ispravila u predgovoru prvom američkom izdanju dela Moje razočaranje u Rusiju:

Argument da su destrukcija i teror deo revolucije ne osporavam. Znam da je u prošlosti svaka velika politička i društvena promena zahtevala nasilje. [...] Ropstvo crnaca bi i dalje moglo biti legalizovana institucija u Sjedinjenim Državama da nije bilo militantnog duha Džona Brauna. Nikada nisam poricala da je nasilje neizbežno, niti to sada tvrdim. Ipak, jedno je koristiti nasilje u borbi, kao sredstvo odbrane. Sasvim je druga stvar napraviti princip terorizma, institucionalizovati ga, dodeliti mu najvitalnije mesto u društvenoj borbi. Takav terorizam rađa kontrarevoluciju i sam postaje kontrarevolucionaran.

Goldmanova nije videla militarizaciju sovjetskog društva kao rezultat oružanog otpora per se, već etatističke vizije boljševika, pišući da je „beznačajna manjina sklona stvaranju apsolutne države nužno vođena ugnjetavanjem i terorizmom“.

Kapitalizam i radništvo

Goldmanova je verovala da je ekonomski sistem kapitalizma nekompatibilan sa ljudskom slobodom. „Jedini zahtev koji vlasništvo prepoznaje“, napisala je ona u Anarhizmu i drugim esejima, „je njegov sopstveni proždrljivi apetit za većim bogatstvom, jer bogatstvo znači moć; moć pokoravanja, slamanja, eksploatacije, moć porobljavanja, zgražavanja, degradiranja." Takođe je tvrdila da je kapitalizam dehumanizovao radnike, „pretvarajući proizvođača u puku česticu mašine, sa manje volje i odluke od njegovog gospodara čelika i gvožđa.”

Prvobitno protivna bilo čemu manjem od potpune revolucije, Goldmanova je bila izazvana tokom jednog govora od strane starijeg radnika u prvom redu. U svojoj autobiografiji, napisala je:

On mi je rekao je da razume moje nestrpljenje prema tako malim zahtevima kao što su nekoliko sati manje dnevno ili nekoliko dolara više nedeljno... Ali šta su ljudi njegovih godina mogli da rade? Malo je verovatno da će doživeti konačno rušenje kapitalističkog sistema. Da li su takođe trebali da se odreknu oslobađanja od možda dva sata dnevno od omraženog posla? To je bilo sve što su mogli da se nadaju da će videti ostvareno tokom svog života.

Država

Goldmanova je posmatrala državu kao suštinsko i neizbežno oruđe kontrole i dominacije. Kao rezultat njenih antidržavnih stavova, Goldmanova je verovala da je glasanje u najboljem slučaju beskorisno i opasno u najgorem. Glasanje je, napisala je ona, pružilo iluziju učešća dok je prikrivalo prave strukture donošenja odluka. Umesto toga, Goldmanova se zalagao za ciljani otpor u vidu štrajkova, protesta i „direktne akcije protiv invazivnog, nametljivog autoriteta našeg moralnog kodeksa“. Zadržala je stav protiv glasanja čak i kada su mnogi anarhosindikalisti u Španiji tokom 1930-ih glasali za formiranje liberalne republike. Goldmanova je pisala da bi sve moći anarhista koje se koriste kao glasački blok umesto toga trebalo da budu iskorišćene za štrajk širom zemlje. Ona se nije slagala sa pokretom za pravo glasa žena, koji je tražio pravo žena da glasaju. U svom eseju „Žensko biračko pravo“, ona ismejava ideju da bi učešće žena ulilo demokratskoj državi pravedniju orijentaciju: „Kao da žene nisu prodale svoje glasove, kao da se žene političarke ne mogu kupiti!“ Ona se slagala sa tvrdnjom sufražista da su žene jednake muškarcima, ali se nije slagala da bi samo njihovo učešće učinilo državu pravednijom. „Pretpostaviti, dakle, da će ona uspeti da pročisti nešto što nije podložno pročišćenju, znači pripisati joj natprirodne moći.“ Goldmanova je takođe bila kritična prema cionizmu, koji je videla kao još jedan neuspeli eksperiment državne kontrole.

Goldmanova je takođe bila strastveni kritičar zatvorskog sistema, kritikujući tretman zatvorenika i društvene uzroke zločina. Goldmanova je smatrala da je zločin prirodan rezultat nepravednog ekonomskog sistema, a u svom eseju „Zatvori: društveni zločin i neuspeh“, ona je slobodno citirala o zatvorima autore iz 19. veka Fjodora Dostojevskog i Oskara Vajlda, i napisala:

Iz godine u godinu kapije zatvorskog pakla vraćaju u svet iznurenu, deformisanu, bezvoljnu, brodolomnu posadu čovečanstva, sa Kajinovim žigom na čelima, slomljenim nadama, svim njihovim prirodnim sklonostima osujećenim. Bez ičega osim gladi i nehumanosti da ih pozdrave, ove žrtve uskoro ponovo tonu u zločin kao jedinu mogućnost postojanja.

Goldmanova je bila posvećena protivnica rata i posebno se protivila vojnoj obavezi, smatrajući je jednom od najgorih oblika prinude u državi, i bila je jedan od osnivača Bez-regrutacione lige zbog čega je na kraju uhapšena i zatvorena 1917. pre deportacije 1919. godine.

Goldmanova je bila rutinski praćena, hapšena i zatvarana zbog svog govora i organizovanja aktivnosti podrške radnicima i raznih štrajkova, pristupa kontroli rađanja i protivljenja Prvom svetskom ratu. Kao rezultat toga, postala je aktivna u pokretu slobode govora početkom 20. veka, videći slobodu izražavanja kao fundamentalnu neophodnost za postizanje društvenih promena. Njeno otvoreno zalaganje za svoje ideale, uprkos upornim hapšenjima, inspirisalo je Rodžera Boldvina, jednog od osnivača Američke unije za građanske slobode. Goldmanova i Rajtmanova iskustva sa budnošću u borbi za slobodu govora u San Dijegu 1912. je primer njihove istrajnosti u borbi za slobodu govora uprkos riziku za svoju bezbednost.

Feminizam i seksualnost

Iako je bila neprijateljski raspoložena prema sufragističkim ciljevima feminizma prvog talasa, Goldmanova se strastveno zalagala za prava žena, i danas se smatra osnivačem anarhofeminizma, koji osporava patrijarhat kao hijerarhiju kojoj se treba odupreti pored državne moći i klasnih podela. Godine 1897, napisala je: „Zahtevam nezavisnost žene, njeno pravo da se izdržava; da živi za sebe; da voli koga hoće, ili koliko hoće. Zahtevam slobodu za oba pola, slobodu delovanja, slobodu u ljubavi i slobodi u materinstvu“.

Anarhofeministkinje na antiglobalističkom protestu citiraju Emu Goldman

Po obrazovanju medicinska sestra, Goldmanova je bila rani zagovornik obrazovanja žena o kontracepciji. Kao i mnoge feministkinje svog vremena, ona je videla abortus kao tragičnu posledicu društvenih uslova, a kontrolu rađanja kao pozitivnu alternativu. Goldmanova je takođe bila zagovornik slobodne ljubavi i snažan kritičar braka. Ona je videla rane feministkinje kao ograničene u svom opsegu i sputane društvenim snagama puritanizma i kapitalizma. Ona je napisala: „Potreban nam je nesmetan rast iz starih tradicija i navika. Pokret za emancipaciju žena je do sada napravio samo prvi korak u tom pravcu.“

Goldmanova je takođe bio otvoreni kritičar predrasuda prema homoseksualnim i transrodnim osobama. Njeno uverenje da socijalno oslobođenje treba da se proširi na gej muškarce i lezbejke bilo je praktično nezapamćeno u to vreme, čak i među anarhistima. Kako je nemački seksolog Magnus Hiršfeld napisao, „ona je bila prva i jedina žena, zaista prva i jedina Amerikanka, koja je stala u odbranu homoseksualne ljubavi pred opštom javnošću.“ U brojnim govorima i pismima branila je pravo gej muškaraca i lezbejki da vole kako žele, i osuđivala je strah i stigmu povezane sa homoseksualnošću. Kao što je Goldmanova napisao u pismu Hiršfeldu: „Osećam da je tragedija da su ljudi drugačijeg seksualnog tipa uhvaćeni u svetu koji pokazuje tako malo razumevanja za homoseksualce i koji je tako grubo indiferentan prema različitim gradacijama i varijacijama pola i njihovog velikog značaja u životu.“

Ateizam

Posvećeni ateista, Goldmanova je na religiju gledala kao na još jedan instrument kontrole i dominacije. Njen esej „Filozofija ateizma“ opširno je citirao Bakunjina o toj temi i dodao:

Svesno ili nesvesno, većina teista vidi u bogovima i đavolima, nebu i paklu, nagradu i kaznu, bič kojim će ljude prisiliti u poslušnost, krotost i zadovoljstvo... Filozofija ateizma izražava širenje i rast ljudskog uma. Filozofija teizma, ako je možemo nazvati filozofijom, je statična i fiksirana.

U esejima kao što su „Licemerje puritanizma“ i govoru pod naslovom „Neuspeh hrišćanstva“, Goldmanova je napravila više od nekolicine neprijatelja među verskim zajednicama napadajući njihove moralističke stavove i napore da kontrolišu ljudsko ponašanje. Ona je okrivila hrišćanstvo za „održavanje robovlasničkog društva”, tvrdeći da ono diktira postupke pojedinaca na Zemlji i nudi siromašnim ljudima lažno obećanje o bogatoj budućnosti na nebu.

Literatura

• Feminizam - Esencijalni istorijski spisi, Mirjam Šner, Edicija Vintaž knjiga. 1994. ISBN 978-0-679-75381-0.
• Berkman, Alexander (1992). Fellner, Gene, ur. Life of an Anarchist: The Alexander Berkman Reader (na jeziku: engleski). Four Walls Eight Windows. ISBN 978-0-941423-77-9. OCLC 24905653. 
• Chalberg, John (1991). Handlin, Oscar, ur. Emma Goldman: American Individualist (na jeziku: engleski). HarperCollins. ISBN 978-0-673-52102-6. OCLC 22629881. 
• Drinnon, Richard (1961). Rebel in Paradise: A Biography of Emma Goldman (na jeziku: engleski). University of Chicago Press. OCLC 266217. 
• Falk, Candace (1984). Love, Anarchy, and Emma Goldman (na jeziku: engleski). Holt, Rinehart, & Winston. ISBN 978-0-03-043626-0. OCLC 9918504. 
• —, ur. (2003). Emma Goldman: A Documentary History of the American Years, Vol. 1: Made for America, 1890–1901. University of California Press. ISBN 978-0-520-08670-8. 
• —, ur. (2004). Emma Goldman: A Documentary History of the American Years, Vol. 2: Making Speech Free, 1902–1909 (na jeziku: engleski). University of California Press. ISBN 978-0-520-22569-5. 
• Goldman, Emma (1969). Anarchism and Other Essays (na jeziku: engleski) (3rd izd.). Dover Publications. ISBN 978-0-486-22484-8. OCLC 1089171334. 
• — (1970a). Living My Life (na jeziku: engleski). Dover Publications. ISBN 978-0-486-22543-2. OCLC 93436. 
• — (1970b). My Disillusionment in Russia (na jeziku: engleski). Thomas Y. Crowell Co. OCLC 76645. 
• — (1970c). The Traffic in Women and Other Essays on Feminism (na jeziku: engleski). Times Change Press. ISBN 978-0-87810-001-9. OCLC 22596878. 
• Haaland, Bonnie (1993). Emma Goldman: Sexuality and the Impurity of the State (na jeziku: engleski). Black Rose Books. ISBN 978-1-895431-64-3. OCLC 27678158. 
• Marshall, Peter (1992). Demanding the Impossible: A History of Anarchism. HarperCollins. ISBN 978-0-00-217855-6. 
• McCormick, Charles H (1997). Seeing Reds: Federal Surveillance of Radicals in the Pittsburgh Mill District, 1917–1921 (na jeziku: engleski). University of Pittsburgh Press. ISBN 978-0-585-09911-8. OCLC 42331016. 
• Murray, Robert K. (1955). Red Scare: A Study in National Hysteria, 1919–1920 (na jeziku: engleski). University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-5833-6. OCLC 420192. 
• Post, Louis F. (1923). The Deportations Delirium of Nineteen-Twenty: A Personal Narrative of an Historic Official Experience (na jeziku: engleski). Charles H. Kerr & Company. OCLC 394684. 
• Pribanic-Smith, Erika J.; Schroeder, Jared (2018). Emma Goldman's No-Conscription League and the First Amendment (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-351-02797-7. OCLC 1066179265. 
• Wexler, Alice (1984). Emma Goldman: An Intimate Life (na jeziku: engleski). Pantheon Books. ISBN 978-0-394-52975-2. OCLC 9970895. 
• — (1989). Emma Goldman in Exile: From the Russian Revolution to the Spanish Civil War (na jeziku: engleski). Beacon Press. ISBN 978-0-8070-7004-8. OCLC 19353853. 
• Avrich, Paul (1984). The Haymarket Tragedy. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-04711-9. 
• Avrich, Paul; Avrich, Karen (2012). Sasha and Emma: The Anarchist Odyssey of Alexander Berkman and Emma Goldman. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-06598-7. 
• Drinnon, Richard; Drinnon, Anna Maria, ur. (1975). Nowhere at Home: Letters from Exile of Emma Goldman and Alexander Berkman (na jeziku: engleski). New York: Schocken Books. ISBN 978-0-8052-3537-1. 
• Ferguson, Kathy (2011). Emma Goldman: Political Thinking in the Streets. Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. ISBN 978-1-4422-1048-6. LCCN 2010053529. 
• Glassgold, Peter, ur. (2001). Anarchy!: An Anthology of Emma Goldman's Mother Earth (na jeziku: engleski). Washington, D.C.: Counterpoint. ISBN 978-1-58243-040-9. OCLC 45002278. 
• Jacob, Frank (jesen 2022). „An Anarchist Has to Live off Something: Emma Goldman as a Capitalist Publicist”. Anarchist Studies (na jeziku: engleski). 30 (2): 8—30. doi:10.3898/AS.30.2.01. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Moritz, Theresa (2001). The World's Most Dangerous Woman: A New Biography of Emma Goldman (na jeziku: engleski). Subway Books. ISBN 978-0-9681660-7-9. 
• Weiss, Penny A.; Kensinger, Loretta, ur. (2007). Feminist Interpretations of Emma Goldman (na jeziku: engleski). University Park, PA: Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0-271-03480-5. OCLC 247557673. 

Spoljašnje veze

• Radovi Eme Goldman, Anarhistička biblioteka

Digitalne kolekcije

• Works by Ema Goldman in eBook form na sajtu Standard Ebooks
• Emma Goldman na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Ema Goldman na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• PBS American Experience: Emma Goldman
• Ema Goldman na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
• Works by Emma Goldman at the Anarchist Library
• Works of Emma Goldman, online

Fizička kolekcije

• Ema Goldman entry at the Anarchy Archives
• Emma Goldman "Women of Valor" exhibit at the Jewish Women's Archive
• Emma Goldman Papers Project at University of California, Berkeley
• Emma Goldman Papers at the International Institute of Social History
• Emma Goldman Papers. Schlesinger Library Arhivirano maj 9, 2012 na sajtu Wayback Machine, Radcliffe Institute, Harvard University
• Emma Goldman Papers, 1909–1941. Rubenstein Library, Duke University
• Emma Goldman papers at the Sophia Smith Collection, Smith College Special Collections