Zimski rat

Zimski rat je izbio kada je Sovjetski Savez napao Finsku 30. novembra 1939, tri meseca nakon početka Drugog svetskog rata. Posledica toga je da je Sovjetski Savez izbačen iz Lige naroda 14. decembra. Sovjetski vođa Josif Staljin je očekivao da će pokoriti celu zemlju do kraja godine, ali je finski otpor uništio plan sovjetskih snaga, kojih je bilo tri puta više. Finska se držala do marta 1940, kada je u Moskvi potpisan mirovni sporazum ustupajući 10% finske teritorije i 20% njenih industrijskih kapaciteta Sovjetskom Savezu.

Zimski rat
Finske skijaške snage u severnoj Finskoj, 12. januar 1940.
Vreme 30. novembar 1939 — 12. mart 1940. Mesto Finska Ishod Moskovski mirovni sporazum Pobeda Sovjetskog Saveza
Sukobljene strane
Finska	Sovjetski Savez
Komandanti i vođe
Karl Manerhajm Kjesti Kalio Risto Riti	Josif Staljin Kliment Vorošilov Semjon Timošenko
Jačina
180.000	450.000
Žrtve i gubici
22.830 mrtvih, 43.600 ranjenih	127.000+ mrtvih ili nestalih, 265.000 ranjenih, 3.100 zarobljenih, 2.000+ tenkova

Rezultati rata su mešoviti. Iako su se sovjetske snage konačno uspele probiti kroz finsku odbranu, ni Sovjetski Savez ni Finska nisu izašle zadovoljne iz ovog sukoba. Sovjetski gubici na frontu su bili ogromni i međunarodni položaj zemlje je patio. Još gore, borbena gotovost Crvene armije je dovedena u pitanje i značajno je doprinela Hitlerovoj odluci da pokrene operaciju Barbarosa.

Potpisivanje mirovnog sporazuma 12. marta je prekinulo francuske-britanske pripreme da pošalju podršku Finskoj preko severne Skandinavije koja bi takođe branila nemački pristup rudnicima gvožđa na planini Kiruna. Nemačka invazija Danske i Norveške 9. aprila 1940. je odvukla pažnju sveta ka borbama za zauzimanje Norveške.

Zimski rat je bio vojna katastrofa za Sovjetski Savez. Ipak, Staljin je učio iz fijaska i shvatio je da politička kontrola nad Crvenom armijom nema više učinka. Nakon Zimskog rata, Kremlj je započeo proces povratka kvalifikovanih oficira odstranjenih u Velikoj čistki i modernizaciju svojih snaga, sudbonosnu odluku koja će omogućiti Sovjetima da se odupru nemačkoj invaziji. Može se takođe reći da ni armije Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva ili SAD nisu bile pripremljene za vođenje zimskog rata, iako je ovo neprovereno. U bici kod izbočine na kraju 1944, je viđeno da je na hiljade američkih vojnika zaglavljeno zbog vremena koje se može porediti sa skandinavskom zimom.

Pozadina

Na mapi je prikazana Manerhajmova linija koja je bila poprište najžešćih borbi u Zimskom ratu

Finska je dugo bila deo Švedske kada ju je osvojila Rusija 1808. i pretvorila je u autonomnu vazalnu državu da bi zaštitila Sankt Peterburg, rusku prestonicu. Prateći revoluciju koju je dovela sovjete na vlast u Rusiji, Finska je proglasila svoju nezavisnost 6. decembra 1917. Snažne veze između Finske i Nemačke su počele kada je caristička Nemačka podržala finski pokret otpora tokom Prvog svetskog rata. U potonjem građanskom ratu, finski vojnici koje je obučavala Nemačka i regularni nemački vojnici su igrali odlučujuću ulogu. Samo je nemački poraz u Prvom svetskom ratu sprečio uspostavljanje pronemačke monarhije pod Fridrihom Karlom od Hesa kao kraljem Finske. Posle rata, nemačko-finski odnosi su ostali bliski, iako su finske simpatije prema nacional-socijalistima bile vrlo retke.

Odnosi između Finske i Sovjetskog Saveza su bili napeti i hladni tokom dva perioda rusifikacije na prelazu između dva veka, a nasledstvo neuspešne socijalističke pobune u Finskoj je takođe doprinelo uzajamnom nepoverenju. Staljin se plašio da bi nacistička Nemačka mogla napasti, a sa sovjetsko-finskom granicom na samo 32 km od Lenjingrada, finska teritorija bi obezbedila savršenu bazu za napad. 1932. Sovjetski Savez je potpisao pakt o nenapadanju sa Finskom. Sporazum je ponovo potvrđen 1934. na deset godina.

Aprila 1938. Sovjetski Savez je počeo diplomatske pregovore sa Finskom, pokušavajući da poboljša njihovu zajedničku odbranu od Nemačke. Primarna briga Sovjetskog Saveza je bila ta da bi Nemačka mogla koristiti Finsku kao mostobran za napad na Lenjingrad i tražila je od finske vlade da joj preda velike površine zemlje. Više od godinu dana je prošlo bez značajnog napretka, a političko stanje u Evropi se pogoršalo.

Nacistička Nemačka i Sovjetski Savez su potpisali uzajamni pakt o nenapadanju, poznati sporazum Ribentrop-Molotov, 23. avgusta 1939. Sporazum je sadržao tajnu klauzulu o podeli zemalja istočne Evrope između država potpisnika. Prihvaćeno je da Finska bude u sovjetskoj zoni uticaja. Nemački napad na Poljsku 1. septembra, je pratila sovjetska invazija sa istoka. U par nedelja, oni su podelili zemlju između sebe.

U jesen 1939, nakon nemačkog napada na Poljsku, Sovjetski Savez je konačno zatražio da se pomeri granica još 25 km severno od Lenjingrada. Takođe je zatraženo da Finska ustupi poluostrvo Hanko na 30 godina Sovjetskom Savezu radi izgradnje mornaričke baze. U zamenu, Sovjetski Savez je ponudio Finskoj veliki deo Karelije (dva puta veći, ali manje razvijen). Finski predsednik Urho Kekonen je izjavio septembra 1963.: ”Kada bismo se sada, više od 20 godina kasnije, stavili u poziciju Sovjetskog Saveza, u svetlu Hitlerove invazije na Sovjetski Savez 1941, brige koje je SSSR imao, i koje je trebalo da ima, zbog svoje bezbednosti na kraju tridesetih postaju razumljive”.

Ali finska vlada je odbila sovjetske zahteve. 26. novembra, Sovjeti su izveli bombardovanje Majnile, događaj u kom je sovjetska artiljerija bombardovala područje oko ruskog sela Majnile, i onda objavila da je napad finske artiljerije usmrtio sovjetske vojnike. Sovjetski Savez je onda zahtevao da se Finska izvini zbog incidenta i da povuče svoje snage 20-25 km od granice. Finci su porekli bilo kakvu odgovornost za napad i odbili da se povinuju zahtevima. Sovjetski Savez je iskoristio to da se povuče iz sporazuma o nenapadanju. 30. novembra, sovjetske snage su napale sa 23 divizija i ukupno 450.000 vojnika, koji su brzo stigli do Manerhajmove linije.

Satelitski režim je uspostavljen u okupiranom finskom pograničnom mestu Terijoki (sada Zeljenogorsk) 1. decembra 1939. pod okriljem Finske Demokratske Republike i na čelu sa Otoom Vile Kusinenom zbog i diplomatskog (ona je odmah postala jedina vlada u Finskoj koju je priznavao SSSR) i vojnog cilja (nadali su se da će to izazvati da socijalisti u finskoj armiji dezertiraju i prebegnu na rusku stranu). Ova republika nije bila posebno uspešna, ali je postojala do 12. marta 1940. i na kraju je ušla u sastav sovjetske Karelsko-Finske SSR.

Rat

Pravci napada Crvene armije i važnije formacije obe strane

Na početku rata, Finska je mobilisala samo 180.000 ljudi, ali su se i ove trupe pokazale žestokim protivnikom koristeći partizansku taktiku, vrlo pokretne skijaške odrede u kamuflažnim odelima i poznavanje terena. Improvizovane bombe od benzina koje potiču iz Španskog građanskog rata su korišćene uspešno i postale su poznate u svetu pod nazivom Molotovljevi kokteli. Uslovi zime 1939/40 su bili surovi; temperature od minus -40° nisu bile neuobičajene i Finci su mogli da je iskoriste u svoju korist. Često su izbegavali da se suprotstave neprijatelju na konvencionalni način, napadajući umesto toga kuhinje i sovjetske vojnike koji su bili oko logorskih vatri.

Kao dodatak, na iznenađenje i sovjetskog vođstva i Finaca, ispostavilo se da finski socijalisti nisu podržali sovjetsku invaziju, već su se borili zajedno sa svojim sunarodnicima protiv zajedničkog neprijatelja. Mnogi finski komunisti su prešli u Sovjetski Savez tridesetih godina da izgrađuju socijalizam, samo da bi završili kao žrtve Staljinove Velike čistke, koja je dovela do velikog razočaranja i otvorene mržnje prema sovjetskom režimu među socijalistima u Finskoj. Još jedan faktor je bila naprednost finskog društva i zakona posle građanskog rata koja je pomogla da se premosti jaz između različitih društvenih klasa. Ovo delimično lečenje rana nakon građanskog rata u Finskoj 1918. i finskog jezičkog razdora, se još uvek označava kao „Duh Zimskog rata“, iako bi trebalo napomenuti da mnogim komunistima nije bilo dozvoljeno da se bore u Finskoj armiji zbog političke pozadine rata.

Sovjetska arogancija i nesposobnost je takođe bila važan faktor. Napadači nisu očekivali mnogo borbe i čak su počeli invaziju u marširajućim odredima u očekivanju brze pobede. Istorijski izveštaji obiluju činjenicama da su sovjetski vojnici napredovali prema finskim linijama rame uz rame, pevajući sovjetsku himnu. Zbog Staljinovih čistki, uklonjeno je 80% mirnodopskih komandanata, a na njihova mesta su dovedeni lojalniji, ali manje sposobniji oficiri. Staljin je nadgledao svoje komandante preko političkih komesara. Taktike koje su bile zastarele još u Prvom svetskom ratu su bile ponekad korišćene. Mnogi sovjetski vojnici su izgubljeni jer njihovi komandanti prosto nisu hteli ili im nije bilo dozvoljeno da se povuku.

Sovjetska vojska je bila slabo pripremljena za rat u zimskim uslovima, posebno u šumama i mnogo je koristila ranjiva motorizovana vozila. Ova vozila su bila u pogonu 24 časa dnevno da se njihovo gorivo ne bi smrzlo, ali je opet bilo izveštaja o kvarovima nad motorima i nedostatku goriva. Jedan od najpoznatijih gubitaka u vojnoj istoriji je Ratinsnski incident, tokom bitke za Sumusalmi. Sovjetska 44. pešadijska divizija (oko 25.000 vojnika) skoro kompletno uništena kada je upala u zamku 300 finskih vojnika. Ova mala jedinica je uspela da zaustavi napredovanje sovjetske divizije, a 6.000 finskih vojnika je odseklo put za povlačenje Sovjetima, razbijajući ih na male grupe koje su kasnije uništavane jedna po jedna. Sovjetski gubici su išli do 23.000 ljudi, dok su Finci izgubili oko 800 ljudi. Finci su zarobili 43 tenka, 71 poljska i protiv-avionska topa, 29 protiv-tenkovska topa, 260 kamiona, 1170 konja i veliki količine oružja, municije i medicinskog materijala.

Kao rezultat arogancije i nesposobnosti, Sovjeti takođe nisu uspeli da postignu odlučnu superiornost na početku rata. Finska je skupila 130.000 vojnika i 500 topova na Karelijskoj prevlaci, najvažnijem poprištu rata, a Sovjeti su napali samo sa 200.000 ljudi i 900 topova. Sovjeti su takođe skupili i 1.000 tenkova, ali su oni slabo korišćeni i trpeli su velike gubitke.

Finski problemi u nedostatku opreme su takođe vredni pomena. Na početku rata, samo vojnici koji su prošli vojnu obuku su imali uniforme i oružje. Ostatak je morao da se snađe sa svojom odećom koja je naličila uniformama finske vojske uz dodatak oznaka. Ove improvizovane uniforme su dobile ime ”Model Kahander”, po ondašnjem premijeru Aimu Kahanderu. Finci su nadoknađivali svoj nedostatak opreme masovnim korišćenjem opreme, oružja i municije koje su oduzeli od neprijatelja. Na njihovu sreću, armija nije promenila kalibar svog oružja posle nezavisnosti i mogla je da koristi sovjetsku municiju. Slabo trenirani i loše vođeni sovjetski vojnici su išli pravo u ruke Fincima, dopuštajući im da šansu da zarobe ratni plen.

Zbog Staljinove etničke paranoje, veliki broj vojnika Crvene armije koji su se borili u Zimskom ratu je doveden iz južnih regiona Sovjetskog Saveza, pošto je Staljinovo mišljenje bilo da se ruskim trupama iz područja odmah uz granicu sa Finskom ne bi moglo poveriti da se bore protiv Finaca sa kojima su mogli biti u bliskim odnosima ili deliti istu istoriju. Vojnici Crvene armije iz južnih regiona apsolutno nisu imali iskustva sa uslovima arktičke zime te godine i preživljavanjem u šumi. Finske trupe su mogle samo da obuku svoju zimsku odeću, a većinu svog života su provele u šumi, pošto je većina Finaca živela u ruralnim krajevima sve do pedesetih. Zima tokom Zimskog rata je bila jedna od tri najgore zime zabeležene u Finskoj.

Poginuli ruski vojnici tokom Zimskog rata

U vazdušnom ratu tokom Zimskog rata, Finska je razvila formaciju četiri prsta (četiri aviona, podeljenih u dve grupe, dok jedna leti nisko, a druga visoko; svaki avion se bori nezavisno od ostalih, a opet podržavajući svog pratioca u borbi), koja ne samo da je bila superiornija od sovjetske taktike tri lovca u delta formaciji, već ju je usvojio svaki važniji pilot u Drugom svetskom ratu i još uvek je u upotrebi. Ova formacija i odlučnost finskih pilota da ulaze u borbu bez obzira na šanse, je uticala na nemogućnost sovjetskih bombardera da načine znatne štete finskim položajima ili gradovima.

O rodoljublju finskih vojnika i moralu u sovjetskoj vojsci slikovito govori i slučaj snajperiste Sima Hejhea, koji je u relativno kratkom vremenu ubio nekoliko stotina sovjetskih vojnika.

Strana podrška

Svetska javnost je u velikoj meri podržavala Finsku. Drugi svetski rat je tek bio počeo, a u to vreme je bio jedini sukob pored nemačke invazije na Poljsku, i zato je privlačio veliku pažnju. Sovjetska agresija je uglavnom ocenjena kao neopravdana. Razne strane organizacije su slale materijalnu pomoć, kao što su medicinske pošiljke. Finski emigranti iz Sjedinjenih Država i Kanade su se vratili kući, a mnogi dobrovoljci (jedan od njih budući glumac Kristofer Li) su doputovali u Finsku da bi se pridružili finskim snagama: 1.010 Danaca, 895 Norvežana, 372 Ingrijanaca, 346 proteranih Finaca i 210 dobrovoljaca iz nacionalnosti koji su došli u Finsku pre kraja rata. Strani dopisnici iz Helsinkija su pisali, često preterujući, izveštaje o nedokazanim finskim uspesima u borbi.

Švedska, koja je sebe proglasila nezaraćenom stranom pre nego neutralnom zemljom (kao što je bila u ratu između nacističke Nemačke i Saveznika) je doprinosila vojnim pošiljkama, novcem, kreditima, humanitarnoj pomoći i sa oko 8.700 švedskih dobrovoljaca spremnih da se bore za Finsku. Možda najznačajniji je bilo Švedsko Dobrovoljačko vazduhoplovstvo, u borbi od 7. januara sa 12 lovaca, 5 bombardera i 8 drugih aviona, što je bilo trećina tadašnjeg švedskog vazduhoplovstva. Čuveni avijatičar grof Karl Gustav fon Rosen, rođak Hermana Geringa, je delovao nezavisno. Postojala je i dobrovoljačka radnička jedinica, od oko 900 radnika i inženjera.

Švedski dobrovoljački korpus sa 8.402 čoveka u Finskoj je smenio 5 finskih bataljona u Markajarviju polovinom februara. Zajedno sa tri preostala finska bataljona, korpus se suočio sa dve sovjetske divizije i spremao se za napad polovinom marta, ali je sprečen mirovnim sporazumom. 33 čoveka je poginulo u borbi.

Švedski dobrovoljci su ostali izvor nesporazuma između Šveđana i Finaca. Finci su se nadali značajno većoj pomoći od Švedske, kao što su velike jedinice regularnih vojnika, koji bi imali značajniji uticaj u ratu ili bi možda izazvali da Sovjeti uopšte ne napadnu.

Francusko-britanski planovi za skandinavsku pozornicu

Posle mesec dana, sovjetsko vođstvo je počelo da razmišlja o napuštanju operacije i prišlo je finskoj vladi sa uvodnim mirovnim ponudama (putem švedske vlade), 29. januara. Do tog dana, Finska se zapravo borila za svoj opstanak. Kada su takve potvrđene glasine stigle da vlada u Parizu i Londonu, potrebe za vojnom podrškom su se dramatično promenile. Sada se Finska borila samo da zadrži što više svoje teritorije koja se nalazila blizu Lenjingrada. Da bi zadržali javno mišljenje, nijedna od ovih informacija nije potvrđena, ni u Finskoj, ni spolja. Finska borba se nastavila smatrati borbom za život ili smrt.

Francusko-britanska pomoć je ponuđena pod uslovom da im se dozvoli slobodan prelaz kroz neutralne zemlje Norvešku i Švedsku.
(Granice iz 1920—1940.)

U februaru 1940, Saveznici su ponudili pomoć: saveznički plan, odobren 5. februara od strane savezničke vrhovne komande, sastavljen od 100.000 britanskih i 35.000 francuskih vojnika koji bi bili iskrcani u norveškoj luci Narvik i došli bi do Finske preko Švedske u isto vreme obezbeđujući linije snabdevanja tokom puta. Dogovoreno je da plan počne 20. marta pod uslovom da Finci mole za pomoć. 2. marta, prava za prelaz bi zvanično bila tražena od vlada Norveške i Švedske Nadalo se da će ovo na kraju dovesti dve još uvek neutralne nordijske zemlje, Norvešku i Švedsku, na stranu Saveznika, ojačavanjem njihovim pozicija protiv Nemačke, iako je Hitler u decembru najavio švedskoj vladi da će saveznički vojnici na švedskoj teritoriji odmah isprovocirati nemačku invaziju, što bi praktično značilo da će nacistička Nemačka zauzeti naseljeniji južni deo Skandinavije, dok bi se Francuska i Velika Britanija borile za dalji severni deo.

Ipak, samo mali deo savezničkih vojnika je odabran za put u Finsku. Predlozi da se uđe direktno u Finsku, preko nezaleđene luke Petsamo, su odbijeni. Postojale su sumnje da je cilj operacije bio da se zarobi Narvik i široki planinski predeli severnih švedski planina bogatim rudama gvožđa, iz kojih je Treći rajh dobijao velike količine gvozdene rude, kritične za ratnu proizvodnju. Ako bi francusko-britanske snage krenule da zaustave izvoz u Nemačku, područje bi postalo bojište za armije Saveznika i Trećeg rajha. Zbog toga su Norveška i Švedska odbile da izdaju dozvole. Tek nakon rata je postalo poznato da je komandantu savezničkih ekspedicionih snaga zapravo naređeno da izbegava sukobe sa sovjetskim vojnicima.

Francusko-britanski plan se u početku nadao zauzimanju cele Skandinavije severno od linije Stokholm-Geteborg ili Stokholm-Oslo, na primer britanski koncept Jezerske linije koja bi pratila jezera Malaren, Hjalmaren i Vanernm što bi doprinelo dobroj prirodnoj odbrani nekih 1.700-1.900 km južno od Narvika. Očekivana granica, Jezerska linija, bi uključivala ne samo dva najveća švedska grada, već i domove velike većine Šveđana koje bi ili nacisti okupirali ili bi bili u ratnoj zoni. Kasnije, ambicije su smanjene samo na severnu polovinu Švedske i ograničen deo obližnje norveške obale.

Švedska vlada, na čelu sa premijerom Per Albinom Hansonom, je odbila da dopusti prelaz oružanih snaga kroz švedsku teritoriju. Iako se Švedska nije proglasila neutralnom u Zimskom ratu, ona je bila neutralna u ratu koji je uključivao Francusku, Ujedinjeno Kraljevstvo i Nemačku.

Švedski kabinet je takođe odlučio da odbije ponovljene molbe Finaca za regularnim švedskim trupama koje bi bile raspoređene u Finskoj, a na kraju su Šveđani stavili do znanja da se njihova podrška u oružju i municiji ne može pružati još dugo. Diplomatski, Finska se nalazila između savezničkih očekivanja dugotrajnog rata i skandinavskih strahova da bi se neprekidni rat proširio na susedne zemlje (ili velikog talasa izbeglica koje bi bile rezultat poraza Finaca). Takođe, Nemci su predlagali jasan savet za mir i koncesije – oni su nagoveštavali sa se te koncesije ”mogu uvek kasnije poboljšati”.

Dok su Berlin i Stokholm vršili pritisak na Helsinki da prihvati mir pod lošim uslovima, Pariz i London su imali suprotan cilj. S vremena na vreme, različiti planovi i računice su predstavljane Fincima. Za početak, Francuska i Velika Britanija su obećale da će poslati 20.000 ljudi koji će stići do kraja februara, samo pod izričitim uslovom da će tokom svog puta ka Finskoj dobiti priliku da okupiraju severni deo Skandinavije.

Do kraja februara, finski vrhovni komandant, feldmaršal Manerhajm, je bio pesimističan u vezi vojne situacije. Zato je vlada 29. februara odlučila da započne mirovne pregovore. Istog dana, Sovjeti su započeli napad na Vipuri.

Kada su Velika Britanija i Francuska shvatile da Finska ozbiljno razmišlja o mirovnim pregovorima, dali su novu ponudu za pomoć: 50.000 ljudi bi bilo poslato, ako bi Finska tražila pomoć pre 12. marta. Samo je 6.000 njih zapravo bilo određeno da idu u Finsku. Ostalima je bilo namenjeno da usput osiguraju luke, puteve i rudnike gvožđa.

Uprkos slabim snagama koje bi stigle do Finske, znanje o planovima je stiglo u Sovjetski Savez i dosta je donelo njihovoj odluci da potpišu primirje kojim će okončati rat. Dokazivano je da bez pretnje od savezničke intervencije, ništa ne bi zaustavilo Sovjete od osvajanja cele Finske zahvaljujući očevidnoj brojnosti i naizgled beskrajnim rezervama vojnika.

Primirje

Krajem zime je postalo jasno da sovjetske snage postaju iscrpljene, a nemački predstavnici su predlagali da bi Finska trebalo da pregovara sa Sovjetskim Savezom. Sovjetske žrtve su bile brojne, a situacija je bila razlog političkog osramoćenja sovjetskog režima. Kako se približavalo proleće, sovjetske snage su rizikovale da budu zaglavljene u šumama i predlog mirovnih uslova je predstavljen Finskoj 12. februara. Nisu Nemci samo bili zainteresovani da se završi rat. Šveđani su takođe bili za završetak Zimskog rata, plašeći se propasti svog suseda. Kako je finski kabinet oklevao u svetlu loših sovjetskih uslova, švedski kralj Gustav V je izdao javno saopštenje, u kom potvrđuje da je odbio finske molbe za slanjem regularnih vojnika.

Krajem februara, Finci su potrošili svoje zalihe municije. Takođe, Sovjetski Savez je konačno uspeo da probije prethodno neprobojnu Manerhajmovu liniju. Konačno, 29. februara, finska vlada je pristala na započinjanje pregovora. 5. marta, Crvena armija je napredovala 10-15 km iza Manerhajmove linije i ušla je u predgrađa Vipurija. Finska vlada je predložila primirje istog dana, ali je sovjetska strana želela da održi pritisak i odbila je predlog sledećeg dana. Borbe su nastavljene sve do dana kada je potpisan mirovni ugovor.

Sovjetski obaveštajni izvori su informisali svoje vođe da Saveznici planiraju da intervenišu u ratu, ali ne i o detaljima ili trenutnoj nespremnosti Saveznika. Zato su Sovjeti su bili primorani da traže prevremeni kraj rata pre nego što Saveznici intervenišu i objave rat Sovjetskom Savezu.

Tokom četiri meseca borbi, Sovjeti su pretrpeli ogromne gubitke. Jedan sovjetski general je izjavio da je Crvena armija stekla dovoljno teritorija da sahrani naše mrtve. Procene žrtava variraju od oko 48.000 mrtvih ili nestalih, kako su govorili sovjetski zvaničnici odmah posle rata, do 270.000 prema Nikiti Hruščovu. Kao dodatak, sovjetski gubici u tehnici su bili teški, uključujući oko 2.000 zarobljenih ili uništenih tenkova. Finski gubici su ograničeni na oko 22.830 ljudi.

Moskovski mir

Finski ustupci u Zimskom ratu

Prema Moskovskom mirovnom sporazumu iz 12. marta, Finska je bila primorana da preda finski deo Karelije. Teritorija je uključivala grad Vipuri (drugi najveći grad u državi), mnogo finske industrijalizovane teritorije i značajne delove zemlje koji su još uvek držala finska vojska; skoro 10% predratne Finske. Oko 422.000 Karelijanaca, 12% finskog stanovništva, je izgubilo svoje domove. Vojnici i preostali civili su u žurbi evakuisani prema uslovima sporazuma, iako je deo civila odlučio da ostane pod sovjetskom upravom.

Finska je takođe morala da preda deo Sala teritorije, Kalastajansarentsko poluostrvo u Barencovom moru i četiri ostrva u Finskom zalivu. Poluostrvo Hanko je takođe izdavano Sovjetskom Savezu kao vojna baza u narednih trideset godina.

Uslovi mira su bili veoma nepovoljni za Finsku. Sovjeti su dobili grad Viborg, kao dodatak njihovim predratnim zahtevima.

Samo godinu dana kasnije, neprijateljstva su nastavljena u Nastavljenom ratu kao delu Drugog svetskog rata.

Postsovjetski zahtevi za vraćanje teritorija

Posle rata, lokalna vlada Karelije, okružne i provincijske organizacije su osnovale Karelijsku asocijaciju sa ciljem da se odbrane prava i interesi izbeglica iz Kareliju i da se nađe način za njen povratak u sastav Finske. Tokom Hladnog rata, predsednik Urho Kekonen je nekoliko puta pokušavao da povrati teritorije pregovarajući sa sovjetskim rukovodstvom, ali nije uspeo. Niko nije otvoreno zatražio povraćaj. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, sporovi su oživljeni. Neke manje grupe u Finskoj su aktivno zahtevale miran povratak Finskoj njenih oduzetih teritorija. Najaktivnija grupa na ovom polju je ProKarelija. U najnovijim anketama, ovi zahtevi imaju podršku od 26-38% stanovnika Finske. Iako je miran povratak Karelije uvek bio njen program, Karelijska asocijacija se uglavnom ogradila od ovih zahteva.

Važnije bitke

• Bitka kod Sumusalmija
• Bitka kog Tolvajarvija
• Bitka kod Honkanijemija
• Bitka kod Kola

Zimski rat u popularnoj kulturi

Godine 1989, izdan je finski film po imenu Talvisota. Film priča o vodu finskih rezervista iz opštine Kauhava koji ostavljaju svoje domove i idu u rat.

Godine 2006, pesma Aliy Sneg (Krvavi sneg) argentinskog metal benda Vorbrid, se pojavila na njihovoj prvom albumu "So Cry Havoc...". Pesma dočarava tužan pejzaš Zimskog rata, sukob u kom niko ništa ne dobija osim krvavog snega. Švedska pauer metal grupa Sabaton snimila je pesmu Talvisota, posvećenu Zimskom ratu.

Literatura

• Sprague, Martina (2010). Swedish Volunteers in the Russo-Finnish Winter War, 1939-1940. McFarland. str. 173. ISBN 978-0-7864-5753-3. 
• Bull, Stephen (2013). World War II Winter and Mountain Warfare Tactics. Osprey Publishing. str. 18. ISBN 978-1-84908-712-4. 

Spoljašnje veze

• Bitke Zimskog rata
• Finske ratne slike
• Isključenje Sovjetskog Saveza iz Lige naroda